NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

POČETAK

Krstio sam se odmah po završetku studija, 1982. godine. Tad sam već bio navršio dvadeset četvrtu. Da li sam bio kršten u detinjstvu, to niko nije znao. Tih godina dosta se često dešavalo da bake i tetke dete krste krišom od roditelja-ateista. U takvim slučajevima, vršeći Svetu tajnu sveštenik izgovara: „Ašče ne kreščen, kreščajetsja“, to jest, „ako nije kršten, krštava se“ sluga Božji taj i taj.
Do vere sam, kao i mnogi moji drugovi, došao tokom studija. Na VGIK-u je bilo dosta izuzetnih nastavnika. Pružali su nam ozbiljno humanističko obrazovanje i primoravali nas da se udubimo u ključna životna pitanja.
Diskutujući o tim večnim pitanjima, o zbivanjima minulih vekova, problemima naših sedamdesetih-osamdesetih godina – u slušaonicama, studentskim domovima, po jeftinim kafeterijama tako dragim studentskom srcu i za vreme dugih noćnih lutanja po drevnim moskovskim uličicama – stekli smo uverenje da nas država obmanjuje: ona nam svoja gruba i besmislena tumačenja ne nameće samo u oblasti istorije i politike; vrlo smo dobro razumeli da je, po nečijem moćnom nalogu, učinjeno sve da bi nam se oduzela čak i mogućnost da sami potražimo rešenje pitanja Boga i Crkve.
Ta je tema bila potpuno jasna, čini se, jedino našem nastavniku ateizma ili, recimo, mome pionirskom rukovodiocu iz osnovne škole – Marini. Ona je apsolutno ubeđeno pružala odgovore na to, kao uostalom i na svako drugo životno pitanje. Ali mi smo, postepeno, s iznenađenjem otkrili da su sve velike ličnosti svetske i ruske istorije s kojima smo se tokom školovanja duhovno upoznavali, kojima smo verovali, koje smo voleli i poštovali, o Bogu mislile sasvim drugačije. Jednostavno rečeno, da su svi bili vernici. Dostojevski, Kant, Puškin, Tolstoj, Gete, Paskal, Hegel, Losev – ne mogu se svi ni pobrojati. Da i ne govorimo o naučnicima – Njutnu, Planku, Lineu, Mendeljejevu. O njima smo, zbog opredeljenja za humanističke nauke, znali manje, ali i tu se ipak uobličavala ista slika. Premda su, naravno, ti ljudi Boga mogli doživljavati vrlo različito, za većinu njih pitanje vere bilo je najvažnije, iako ne i najkomplikovanije u životu.
A eto, likovi koji u nama nisu budili nikakve simpatije, za koje se vezivalo sve ono najzlokobnije i najodbojnije u sudbini Rusije i u svetskoj istoriji – Marks, Lenjin, Trocki, Hitler, rukovodioci naše ateističke države, rušitelji-revolucionari – svi su, kao jedan, bili ateisti. I tada smo se suočili s još jednim pitanjem, koje smo formulisali grubo, ali sasvim određeno: ili su Puškini, Dostojevski i Njutni bili toliko primitivni, ograničeni, to jest budale, kad nisu uspeli da se izbore s tim problemom, ili smo ipak budale – mi i naš pionirski rukovodilac Marina? Sve to predstavljalo je ozbiljnu hranu našim mladim umovima.
Tih godina u velikim bibliotekama visokoškolskih ustanova nije bilo čak ni Biblije, da ne govorimo o delima crkvenih i religioznih pisaca.
Bili smo prinuđeni da podatke o veri pronalazimo zrno po zrno: nešto u udžbenicima ateizma, nešto u delima klasičnih filozofa. Naravno, ogroman uticaj izvršila je na nas velika ruska književnost.
Veoma mi se dopadalo da s večeri idem na službe u moskovske hramove, iako sam malo šta tamo mogao da razumem. Veliki je utisak na mene ostavilo prvo čitanje Biblije. Uzeo sam je od jednog baptiste, da pročitam, ali sam jednako odugovlačio s vraćanjem dobro znajući da tu knjigu više nigde neću naći. Uostalom, taj baptista i nije navaljivao da mu je vratim, već je nekoliko meseci čak pokušavao da me preobrati. U njihovom molitvenom domu, u Maloj Vuzovskoj, nekako mi se na prvi pogled nije svidelo, ali sam do dana današnjeg zahvalan tome iskrenom čoveku jer je dozvolio da njegovu knjigu zadržim.
Kao i svi mladi ljudi, moji drugovi i ja provodili smo dosta vremena u raspravama, pored ostalog, o veri i Bogu, u čitanju Svetog pisma, do kojeg sam došao ja, i duhovnih knjiga koje smo uprkos svemu uspeli da pronađemo. S krštenjem i pridruživanjem Crkvi većina nas je međutim odugovlačila: činilo nam se da lepo možemo i bez nje – imamo, što se kaže, Boga u duši. Sve bi se možda tako i produžilo da nam jednom nije sasvim jasno stavljeno do znanja šta je to Crkva i zašto je ona potrebna.
Istoriju strane umetnosti predavala nam je Paola Dmitrijevna Volkova. Predavala je veoma zanimljivo, ali, iz nekog razloga, možda zato što je i sama tragala, govorila je mnogo o svojim ličnim duhovnim i mističkim eksperimentima. Na primer, jedno ili dva predavanja posvetila je drevnoj kineskoj knjizi proricanja Ji đit. Paola je u slušaonicu donela čak i štapiće od sandalovog i bambusovog drveta i učila nas kako da ih koristimo, kako da zavirimo u budućnost.
Jedan od časova posvetila je temi koja je bila poznata samo usko specijalizovanim stručnjacima: višegodišnjim istraživanjima spiritizma velikih ruskih naučnika D. I. Mendeljejeva i V. I. Vernadskog. I premda je Paola pošteno upozorila da strast prema opitima takve vrste može imati nepredvidive posledice, mi smo sa svom svojom mladalačkom radoznalošću pohrlili u te tajanstvene, uzbudljive sfere.
Neću se udubljivati u opis tehničkih procedura s kojima smo se upoznali zahvaljujući Mendeljejevljevim naučnim traktatima a i o kojima smo saznali od saradnika muzeja Vernadskog u Moskvi. Primenili smo neke od njih i otkrili da možemo uspostaviti naročitu vezu sa za nas nespoznatljivim ali sasvim realnim bićima. Ti novi tajanstveni znanci, s kojima smo se upuštali U duge noćne razgovore, predstavljali su se različito. Jednom kao Napoleon, drugi put kao Sokrat, pa kao nedavno preminula baka jednog našeg prijatelja.
Ponekad su nam pripovedali neobično zanimljive stvari. I, na naše neizmerno čuđenje, znali su i najskrivenije tajne svakoga od prisutnih. Na primer, mogli smo da upitamo s kim to do duboko u noć šeta naš drugar, budući poznati reditelj Aleksandar Rogoškin, i odmah bismo dobili odgovor: „S Kaćom s druge godine.“ Saša je rumeneo, durio se, pa je bilo sasvim jasno da je odgovor pogodio u sredu.
Ali događala su se još šokantnija „otkrovenja“. Jednom je, u pauzi između predavanja, jedan od mojih moskovskih prijatelja kojeg su naročito poneli ti eksperimenti, očiju crvenih od besanih noći, saletao čas jednog čas drugog školskog druga i jezivim šapatom ispitivao ko je taj Mihail Gorbačov. Ni meni ni mojim drugovima to ime tada ništa nije govorilo. A prijatelj je objasnio: „Noćas smo pitali ‘Staljina’ ko će vladati našom zemljom. Odgovorio je da će to biti neki Gorbačov. Treba da saznamo kakav je to tip!“
Tri meseca kasnije zapanjila nas je vest na koju ranije ne bismo obratili nikakvu pažnju: na mesto kandidata za člana Politbiroa izabran je Mihail Sergejevič Gorbačov, bivši prvi sekretar Stavropoljskog okružnog komiteta Partije.
Ipak, što smo se više zanosili tim uzbudljivim opitima, to smo jasnije osećali da nam se događa nešto i neobično i uznemirujuće. Bez ikakvog razloga sve su nas više plavile nevoljna i nehotična melanholija i sumorna tuga. Ništa nam nije išlo od ruke. Spopadalo nas je neumoljivo očajanje. Ovo stanje narastalo je iz meseca u mesec, dok naposletku nismo počeli da sumnjamo da ono ima veze s našim noćnim „sagovornicima“. Uz to, iz Biblije, koju onom baptisti nikada nisam vratio, najednom smo doznali da ta vrsta zanimanja ne samo što se ne odobrava već je, kako tamo piše, od Boga prokleta.
No ipak nismo bili istinski svesni da smo se suočili s nemilosrdnim i neverovatno zlokobnim silama što su provalile u naš veseli, bezbrižni život i od kojih niko od nas nije imao nikakvu zaštitu.
Jednom sam ostao da spavam kod drugova u studentskom domu. Moj kolega s fakulteta Ivan Loščilin i student režije Saša Oljkov predali su se svojim mističkim opitima. Dotle smo se već nekoliko puta zaricali da ćemo se okaniti svega toga, ali ništa nismo mogli: opštenje sa zagonetnim sferama vuklo nas je kao narkotik.
Ovoga puta moji drugovi nastavili su prethodne noći prekinuti razgovor s „Gogoljevim duhom“. Taj lik je uvek govorio veoma slikovito, jezikom s početka XIX veka. Danas, međutim, iz nekog razloga nije odgovarao na naša pitanja, već se žalio. Roptao je i tužio da se srce kidalo. Pričao je kako mu je nepodnošljivo teško. I, što je najvažnije, tražio je pomoć.
– Ali šta se to s vama događa? – čudili su se moji drugovi.
– Pomozite mi! Grozno, grozno!… – preklinjaše zagonetno biće. – O, kako mi je neizdrživo teško! Molim vas, pomozite mi!
Svi smo mi iskreno voleli Nikolaja Vasiljeviča Gogolja i isto tako iskreno verovali da razgovaramo upravo s njim.
– Pa šta možemo za vas da učinimo? – upitasmo, od sveg srca želeći da pomognemo piscu tako dragom našem srcu.
– Pomozite mi! Molim vas, ne napuštajte me! Jezivi plamen, sumpor, patnje… O, ovo je nepodnošljivo, pomozite mi…
– Ali kako? Kako možemo da vam pomognemo?!
– Da li zaista želite da me spasete? Jeste li spremni?
– Da, da, jesmo! – vatreno požurismo. – Šta treba da učinimo? Pa vi ste u drugom svetu.
Duh napravi pauzu i oprezno odvrati:
– Čestiti mladići! Ako ste uistinu spremni da se sažalite nad patnikom…
– Naravno! Recite samo kako!
– O, ako je tako!… Onda… Onda bih vam dao… otrov…
Kad smo pojmili smisao tih reči, skamenili smo se. A kad podigosmo poglede jedan na drugoga i pod prigušenom svetlošću komadića sveće spazismo da su nam lica bela kao kreč, pa, preturivši stolice, izletesmo iz sobe kao iz topa.
Kad dođoh sebi, rekoh:
– Vidi ti to. Da bismo mu pomogli, moramo najpre postati isti kao on. To jest… umreti!
– I meni je sve jasno – prozbori isprepadani Saša Oljkov cvokoćući zubima. – On hoće da mi… izvršimo samoubistvo.
– Gotovo sam uveren da ću, kad se sada vratim u sobu, na stolu ugledati nekakvu tabletu – dodade Ivan Loščilin sav zelen od straha. – I shvatiću da obavezno moram da je progutam. Ili ću poželeti da se bacim kroz prozor… Teraće nas da to uradimo.
Nismo mogli da zaspimo celu tu noć. Izjutra odosmo u hram u susedstvu, posvećen čudotvornoj ikoni Bogorodice Tihvinske. Nismo znali gde bismo drugde zatražili savet i pomoć.
Spasitelj… To ime od prečeste upotrebe ponekad čak i za hrišćane gubi izvorni smisao, ali za nas tada ono je bilo i najpoželjnije i najvažnije – Spasitelj. Shvatili smo, koliko god to fantastično zvučalo, da su u lov na nas pošle moćne, nama neznane sile, i da nas može spasti jedino Bog.
Plašili smo se da će nas u crkvi ismejati s našim „gogoljima“, ali mladi sveštenik, otac Vladimir Čuvikin, sasvim je ozbiljno potvrdio sve naše najgore zebnje. Objasnio je da mi, naravno, nismo opštili s Gogoljem, niti sa Sokratom, već s pravim-pravcatim zlodusima, demonima. Priznajem da nam se to učinilo besmislenim, ali, istovremeno, ni na tren nismo posumnjali da smo čuli suštu istinu.
Sveštenik je bio odlučan: takve mističke radnje težak su greh. Najtoplije nas je posavetovao: oni među nama koji nisu kršteni, da se bez odlaganja pripreme za Svetu tajnu i krste, a ostali da se ispovede i pričeste.
No opet smo sve odložili. Istina, od toga dana više se nikada nismo vratili pređašnjim eksperimentima. Počelo je spremanje završnih ispita, diplomskog rada, pravljenje planova za budućnost, pa opet lagodan studentski život… Ipak, Jevanđelje sam čitao svaki dan, postepeno mi je to postalo istinska potreba. Utoliko pre što se ispostavilo da je Jevanđelje jedini lek od pomrčine i očajanja što su se s vremena na vreme vraćali, nemilosrdno salećući dušu.
Tek godinu potom konačno sam sebi priznao da će život bez Boga za mene biti lišen svakoga smisla.
Krstio me je divni sveštenik otac Aleksije Zotov u hramu Sv. Nikole u Kuznecima. Sa mnom se krstilo desetak-petnaest novorođenčadi i nekoliko odraslih. Deca su se drala iz petnih žila a sveštenik je molitve izgovarao toliko nerazgovetno da za taj sat i po ništa nisam shvatio.
Moja kuma, čistačica u tom hramu, reče:
– Imaćeš nekoliko veoma blagodatnih dana, čuvaj ih.
– Kako to blagodatnih? – upitah je.
– Bog će ti biti vrlo blizu. Pomoli se, molim te, za mene. Dok je ne istrošiš, imaćeš vrlo delotvornu molitvu.
– Kakvu molitvu? – ponovo je upitah.
– Sam ćeš otkriti – reče kuma. – Ako uzmogneš, obavezno otidi u Pskovsko-Pečorski manastir. Tamo ima jedan starac, Jovan, preziva se Krestjankin. Dobro bi bilo da se vidiš s njim. Sve će ti objasniti, odgovoriti na sva tvoja pitanja. Ali kad stigneš u manastir, nemoj da žuriš, ostani tamo bar deset dana.
– Dobro – rekoh – videćemo.
Izišao sam iz hrama i odmah osetio nešto naročito. Ostaci tegobnog bezizlaza i pomrčine netragom su nestali. Ipak, nisam se previše udubljivao u nova osećanja već sam odlučio da svoju radost smesta podelim s meni tada najbližim čovekom – našim nastavnikom i sjajnim scenaristom Jevgenijem Aleksandrovičem Grigorjevim. Bivali smo kod njega u umetničkom studiju, bio je idol cele naše klase. Živeo je blizu metro stanice „Beljajevo“, na periferiji Moskve. Nisam znao da li je kod kuće (telefone onda nisu svi imali), pa sam odlučio da u posetu pođem naslepo.
Dugo ali uzaludno zvonio sam na vratima njegovog jednosobnog stana – Jevgenije Aleksandrovič nije bio kod kuće. Razočaran, krenuh natrag, na metro. I najednom se setih „blagodatne molitve“ o kojoj mi je govorila kuma. Zaustavio sam se, podigao glavu prema nebu i izgovorio:
Isuse Hriste, Bože u čiju sam se veru danas krstio! Sada više od svega na svetu želim da vidim Jevgenija Aleksandroviča Grigorjeva, svoga učitelja. Znam da ne treba da Te uznemiravam za sitnice, ali, ako je moguće, učini mi to danas.
Siđoh u metro s čvrstom nadom da ću svakako ugledati Jevgenija Aleksandroviča i stadoh da čekam voz iz centra grada. Kad putnici iziđoše iz vagona, počeh da u ljudskoj bujici pažljivo tražim svoga nastavnika. Najednom me neko otpozadi potapša po ramenu. Bio je to Jevgenije Aleksandrovič.
– Koga ti to izgledaš tim orlovskim pogledom? – kao sad pamtim njegove reči.
– Vas – odgovorih nimalo iznenađen.
– Pa hajdemo onda – reče Jevgenije Aleksandrovič.
I krenusmo njegovoj kući.
Ispričao sam mu o svemu što se toga dana dogodilo u mom životu. Jevgenije Aleksandrovič pažljivo je saslušao. On sam u to vreme još nije bio kršten, ali je s poštovanjem primio moj izbor. Zanimali su ga detalji obavljanja Svete tajne. Zatim me je upitao zašto sam se odlučio na taj korak.
– Zato što Bog postoji – odgovorih – u to sam se uverio. I sve što je u Crkvi, sve je ispravno.
– Misliš?… – nepoverljivo će Grigorjev. – Znaš, tamo ima mnogo… svakojakog.
– Nesumnjivo. Ali zato tamo postoji ono najvažnije.
– Možda – reče Jevgenije Aleksandrovič.
Svratili smo u prodavnicu, kupili bocu „stolične“, nekoliko paklica cigareta, nešto da prezalogajimo, i do večeri sedeli diskutujući o novom scenariju.
Dok sam se vraćao kući, setio sam se onoga što se desilo u metrou, kako sam očitao molitvu i odmah posle nje sreo Jevgenija Aleksandroviča. Da li je to podudarnost ili nije? – upitah samoga sebe. – Na to se ne može tako prosto odgovoriti. Ali veza između događaja svakako postoji. Premda… u životu svašta biva. S druge strane, meni se takvo što nikada ranije nije događalo… Trebalo bi se time pozabaviti.
Dan kasnije, pamteći kumin savet, uzeo sam voznu kartu i krenuo u Pskovsko-Pečorski manastir.

Preveo Petar Bunjak

U Pečorama

Voz Moskva-Talin je na železničku stanicu grada Pečore Pskovske stigao oko pet sagi izjutra. Truckajući se u vremešnom autobusu putem prema manastiru razgledao sam tu začuđujuće doteranu zapadnorusku varošicu, njene nevelike lepe kuće s kulama i urednim vrtovima. Pečore se nalaze svega pet kilometara od granice s Estonijom. Posle Revolucije i do 1940. varošica je bila na teritoriji Estonije, pa je zato manastir ostao čitav, a ni način života nije se tu previše menjao.
Zajedno s drugim putnicima iz moskovskog voza prišao sam stamenim zaštitnim zidinama. Manastir je još bio zatvoren, moralo se sačekati da čuvar u predviđeno vreme otvori drevne, gvožđem okovane vratnice.
Prostor unutar manastira neočekivano se pokaza tako prijatnim i lepim da čovek nije mogao drugo do da se zadivi. Sve je tu odavalo utisak ako ne bajke, jer očigledno je bilo java, a ono nečeg neobičnog. Putem popločanim oblucima sišao sam na manastirski trg, razgledajući usput raznobojne manastirske zgrade i silne leje s prelepim ružama. A crkve su ovde bile tako prijatne i tople, kakve ne videh nigde drugde.
U glavnoj manastirskoj crkvi – pećinskom hramu Uspenja Presvete Bogorodice – bilo je gotovo mračno. Kad sam ušao, dva iskušenika u crnim rasama Do poda i kosa skupljenih u kike palila su kandila. Niska okrečena tavanica mutno je odbleskivala svetlost koju su lučila kandila. Likovi s ikona u starinskim metalnim okovima pažljivo su me posmatrali.
U hramu su se lagano okupljali monasi – mnoštvo mantija i panakamilavki – a pristizali su i mirjani. Počela je služba – i prošla, čini mi se, U Jednom dahu. Kad sam saznao da će uskoro otpočeti nova liturgija i da će stići i arhijerej, popeo sam se do Mihajlovskog hrama, na visokom brdu, i odstajao još jednu službu.
Sve me je zapanjivalo: i đakoni s raspuštenom dugačkom kosom i lepim orarima preko ramena, i opasni nastojatelj, i sveštenomonasi – postariji i mladi, čija su lica bila potpuno drugačija nego u svetovnjaka. I arhijerej – ogroman, veoma star, veličanstven u svojoj starinskoj odeždi, mudrog i neobično dobrodušnog lica.
Po završetku duge službe monasi su se postrojili, po dvojica, i uz skladno pojanje svečano se uputili u trpezariju. Ja sam izišao u manastirsko dvorište i kod bogomoljaca se raspitao kako se u manastiru može odsesti. Objasnili su mi da treba da se obratim blagočinom namesniku. Prvi put sam tada čuo tu reč, i stao da je ponavljam u sebi da je ne bih zaboravio. Kad su monasi počeli da izlaze iz trpezarije, sve redom pitao sam ko je od njih blagočini namesnik.
Blagočini namesnik sad je s vladikom, ali možeš da se obratiš njegovim pomoćnicima, ocu Paladiju ili ocu Irineju – posavetovaše me.
Odmah sam priznao da nikad u životu ne bih zapamtio takva imena. Neki monah sažali se tada nada mnom i otprati me pomoćniku blagočinog namesnika, a ovaj u keliju za hodočasnike.
Mojih deset dana.

Preveo Petar Bunjak

Deset dana. Prva poslušanja

Kelija u koju sam bio smešten nalazila se u prizemlju konaka samoga nastojatelja manastira – njegove su odaje bile tik iznad nas. U susedstvu je, kao što su me odmah upozorili, živeo strogi manastirski blagajnik otac Natanailo. Primetio sam, za sebe, da ne bi bilo loše da se monasima daju jednostavnija imena. Sreća da onaj kojeg mi je predstojalo da pronađem nema tako komplikovano ime – otac Jovan.
U prostranoj svetloj keliji bilo je desetak kreveta, starinski ormari u duborezu, noćni stočići; rečju – sve što je potrebno da bi čovek prenoćio i odmorio se. Tu se sabrao različit svet, iz cele zemlje, i, kako se odmah videlo, uspostavljani su najbolji i najljubazniji međusobni odnosi.
Objasnili su mi da ujutru i uveče svi idu na službu, a preko dana – na poslušanja. Kakva – obavestiće me. Možda ću cepati drva, pomagati u kuhinji ili ostavi, a možda ću mesti staze.
Uveče smo krenuli na službu. Ovoga puta mi je, iz ko zna kog razloga, bilo prilično teško da je odstojim. Nikako da se završi, a i trajala je, na moj užas, duže od četiri sata. No imao sam priliku da dobro osmotrim ljude koji su ispunili hram. Najviše je bilo žena, običnih, starijih od srednjih godina, muškaraca malo. Ali molio se i popriličan broj mladih ljudi, čak bi se moglo reći: omladina se ovde mogla sresti češće nego u moskovskim crkvama. I naravno – hodočasnici, jurodivi, svi oni koji tvore neuporedivi duh ruskog manastira i varošice izrasle oko njega.
Posle službe svi su pošli na večeru. Krenula su tamo i samo petorica monaha; ostali su, kako mi je objašnjeno, jeli samo jednom ili dvaput dnevno. Trpezariju su ispunili uglavnom iskušenici i hodočasnici.
Poslužili su hranu skromnu, ali veoma ukusnu. Posebno određeni kaluđer čitao je iz žitija svetih. Zajedno sa svima, za trpezu je seo i strogi blagajnik otac Natanailo. Tad mu je bilo nekih šezdeset pet godina. Suvonjav, sed, ništa nije jeo, samo je pazio na red i ispravljao čteca kad bi ovaj pogrešio u naglasku ili nepravilno izgovorio neko vizantijsko ime.
Po završetku obroka svi su ostali na svojim mestima i opet je počela molitva – večernja. Zatim su svi tiho zapevali nešto starinsko i melodično i jedan za drugim krenuli da celivaju krst u jeromonahovoj ruci.
Kad sam izišao iz trpezarije, prvi put sam ugledao manastir noću. Bio je neobično lep. Svetiljke su obasjavale staze i krošnje drveća, na konacima su takođe svetlucale sijalice. Sve je to noć u manastiru činilo ne zastrašujućom, već zagonetnom i spokojnom. Nije mi se išlo unutra, ali rečeno mi je da nije običaj da se noću šeta manastirskim dvorištem. Uz to, sutra treba rano ustati. Kad sam pitao u koliko sati, baš sam se zabrinuo: da čovek ne poveruje – u pet i trideset! Kod kuće se nikada tako rano nisam budio.
U pola šest, kako što je i rečeno, probudila me je glasna zvonjava. „Molitvami svjatih otec naših, Gospodi Isuse Hriste, pomiluj nas!“ To je budilac otvorio vrata naše kelije, sanjivim glasom očitao propisanu molitvu i krenuo dalje, da budi ostale.
Kako je samo teško i nelagodno bilo ustajati tako rano, u prostranoj umivaonici ledenom vodom prati zube. Već sam stoput zažalio što samo ovamo došao, a još više što sam Bogu obećao da ću tu ostati čitavih deset dana. Ma, kome trebaju ta ustajanja u cik zore? Bogu? Ne, naravno! Nama? Ni nama. Mučenje bez razloga…
Napolju je još bio mrak. Monasi u lepršavim crnim mantijama ćutke su se krivudavim stepenicama dizali na visoko brdo, ka Mihajlovskoj crkvi. Mi, hodočasnici, hitali smo za njima.
Pri svetlosti kandila i sveća počeo je saborni moleban. Svi su molili Gospoda, Bogorodicu i pokrovitelja manastira, prepodobnomučenika Kornilija, da danu koji otpočinje podare blagoslov. Na kandilu koje visi kraj čudotvorne ikone zapaljena je sveća u starinskom fenjeru, a fenjer su odmah potom poneli u manastirsku kuhinju, da zapale vatru u pećima. Posle sabornog molebana svi su saslušali jutarnje molitve, pročitali cedulje s imenima, koje su priložili hodočasnici, s molbama za zdravlje i pokoj duša svojih bližnjih. Najposle, oni koji nisu učestvovali u daljoj službi pođoše na doručak; među njima bio sam i ja.
Kad sam video čime se hodočasnici ovde hrane, raspoloženje mi se popravilo. Riba koja se ni u Moskvi ne viđa često, usoljene gljive, tikvice, kaše – i rastresita heljdina, i ovsena, a sve s prženim lukom. Jednom rečju, svega u izobilju. Kasnije sam saznao da su u Pečorama tradicionalno nastojali da od srca pogoste i posetioce i manastirske argate. To je započelo još za uprave prethodnog starešine, oca Alipija. I sadašnji, arhimandrit Gavrilo, održava taj običaj.
Za doručkom su monasi i iskušenici prijateljski razgovarali, pomalo se i šalili. To mi se veoma dopalo: takvu mirnu dobronamernost u svetovnome životu nisam sretao.
U osam sati smo se mi, hodočasnici, sakupili u ekonomskom dvorištu. Otac Maksim, brigadir (tako su ga, onako po sovjetski, ovde nazivali), očitao je kratku molitvu pa počeo da deli poslušanja. Meni je rekao kratko: „Ići ćeš da čistiš.“ Šta da „čistim“ – nisam znao, ali kada sam shvatio, toliko sam se razljutio da samo što se nisam okrenuo i otišao: zapalo mi je da čistim septičke jame. Ali našao sam snage da se uzdržim, nagnao sebe da navučem ponuđenu mi prljavu odeću i čizme i pošao da se zavlačim u senkrupe.
Neću opisivati ostatak dana. Proveo sam ga u smrdljivim jamama skupljajući, do pet po podne, žitku masu izmešanu s peskom i tovareći je u kofe.
Kad bih se, tu i tamo, iskobeljao iz svoje jame da udahnem svež vazduh, gledao sam monahe kako se zaludno, kako mi se činilo, muvaju po manastiru, pa bih se prisetio predavanja iz ateizma i priča o zadriglim eksploatatorima u mantijama, licemerima i pritvoricama što ugnjetavaju poverljiv, prost narod. To jest, u datom slučaju, mene.
Tad još nisam znao da svaki monah ima ne jedno, već mnoštvo poslušanja, i da se čitav monaški život sastoji od rada i molitve. Ali to je od tuđeg pogleda skriveno. Monasi rade u kovačnici, u stolarskim radionicama, u pekari, u biblioteci, na pripremanju prosfore. Rizničar čisti oltar, priprema sve što je potrebno za službu, čisti odeždu i utvari. Neko ide u nabavku namirnica, sprema hranu za stotine ljudi – monaha i mirjana. Drugi rade u bašti, na poljima, u skladištima za povrće. I tako dalje, i tako dalje. Da i ne govorimo o tome da svi učestvuju u višesatnim bogosluženjima, a sveštenomonasi uz to ispovedaju ljude, ponekad do duboko u noć, i izvršavaju još mnoštvo drugih obaveza. Kad si na dnu kanalizacione jame, svet ti izgleda i turoban i nepravedan!
Uveče sam opet stajao na službi, iščitavao beskonačna imena iz debeljušnih svezaka-pomenika i sa ceduljica koje mi je dodavao stari monah. Za zdravlje, za pokoj duše… Za zdravlje, za pokoj duše… Ivani, Agripine, Petrovi, Nadežde, bolesne Jekaterine, plodom blagoslovene Ane, otputovali Nikolaji… prolazili su kao živi pred mojim očima. Osećajući odgovornost trudio sam se ne samo da nabrajam imena već i da se, kako i koliko mogu, molim za njih. Samo sam se na jednom mestu razveselio: kad mi je dopala cedulja ispisana staračkim rukopisom, molba za zdravlje „zabludelog dečaka Grigorija“. Odmah sam zamislio toga zločestog dečka koji je do očajanja doveo svoju nesrećnu baku.
Silno sam poželeo da odem kući! Još osam dana ove besmislice! Uza sve to, nikako da se sretnem s ocem Jovanom i s njim raspravim svoja pitanja.
Sledećeg dana stavili su me da cepam drva i cepanice slažem na ogromne drvljanike, koji su se u ekonomskom dvorištu uzdizali kao neobične višespratne drvene kuće. Nikad u životu nisam čistio kanalizaciju, nisam cepao drva, nisam čistio za kravama niti meo kaldrmu od oblutaka, tako da se pred kraj moga desetodnevnog boravka u manastiru nakupilo baš mnogo utisaka. Ljutine i umora takođe. Sva ta „egzotika“ popela mi se bila navrh glave.
Ali iskusio sam nepoznati svet i on me je zapanjio. S ocem Jovanom susreo sam se u prolazu, na samo nekoliko minuta. Tada mi se učinio kao običan dekica, naravno vrlo dobrodušan, ali sasvim jednostavan i ne naročito zanimljiv. Pitanja koja sam mu postavio bila su, izgleda, potpuno budalasta. Ali otac Jovan ipak me je saslušao i, s obzirom na svoju zauzetost, posavetovao da se obratim igumanu Tavrionu. Tu već po ko zna koji put malodušno zaključih da to ime nikako neću moći da zapamtim. Međutim, na pitanje koje me je tada naročito brinulo – o filmu, to jest mogu li se njime baviti i kako Crkva gleda na to – otac Jovan pružio mi je potpuno neočekivan odgovor. Rekao je:
Pa film je jezik. Njime se može obznaniti: „Raspni ga, raspni!“ A može se i Bog proslaviti.
Odmah sam go zapamtio, ali i pomislio: „dekica“, bome, i nije baš tako jednostavan…
Kako sam tada mogao znati da će taj čovek odrediti celu moju sudbinu, postati jedno od najvećih otkrovenja u mom životu i za mene zauvek ostati obrazac hrišćanina, monaha i sveštenika.
Taj me je starčić na rastanku toplo zagrlio, blagoslovio i naložio da svakako još jednom dođem u manastir. U ovo sam odmah posumnjao. Jedan put u Pečorama, činilo se, biće više nego dovoljno.
Dan pred odlazak napokon sam se na jedvite jade setio imena sveštenomonaha kojem je, po savetu oca Jovana, trebalo da se obratim – iguman Tavrion – i pronašao ga. Ispostavilo se da je to monah onižeg rasta, od četrdesetak godina, visoko obrazovan (shvatio sam zamisao oca Jovana – u tadašnjem stanju bio mi je potreban „intelektualan razgovor“). Otac Tavrion poneo se prema meni krajnje blagonaklono. Ozbiljno je odgovarao na moja mnogobrojna pitanja, a na kraju razgovora posavetovao mi je da čitam Sveto pismo i Svete Oce, da se ujutru i uveče molim, prema molitveniku, da se redovno ispovedam i pričešćujem i, što je najvažnije – da nađem duhovnika. Otac Tavrion mi je onda poklonio molitvenik sa Psaltirom – pravu dragocenost u ona vremena. I on me je pozvao da ponovo dođem.
Izdržao sam čitavih deset dana – rano ustajanje, poslušanja, beskonačne službe, s demonima koji su mi svaki čas vrištali u uvo. Ne mogu da kažem da sam žalio za izgubljenim vremenom. Međutim, poslednjeg dana nešto iz dna duše vuklo me je u Moskvu.
Oprostili su se sa mnom veoma toplo. Po nastojateljevom blagoslovu, blagajnik mi je za put izdao čitavih trideset rubalja. Dobio sam još i zembilj sa svakojakim đakonijama. Pošto svratih u hram da se pomolim, s trenutnom zahvalnom setom ali i s radosnim predosećajem povratka u Moskvu, iziđoh iz manastira.
I onda se dogodi nešto što je u meni izazvalo pravi pravcati šok. Kad sam se prvi put posle deset dana našao s one strane manastirske kapije, prvi osećaj koji me je obuzeo bila je nezadrživa želja da bacim zembilje i glavom bezobzirce pobegnem nazad! Nešto takvo od sebe nikako nisam očekivao. Učinivši nad sobom istinsku prisilu, polagano sam krenuo na autobusku stanicu, svakim trenom sve jače osećajući da se nalazim u drugom svetu, potpuno drugačijem od onoga koji sam ostavio pre deset dana.
Bilo je rano veče. Običan svet išao je ulicom. U susret mi je dolazio momčić koji je u hodu žvakao čas pirošku čas jabuku. Sećam se kako me je ta svakodnevna slika užasnula. Nisam mogao da shvatim zašto je tako. Konačno sam se dosetio: za ovih deset dana toliko sam navikao da obroku pristupam tek pošto se pomolim Bogu da mi se čovek koji ovako s nogu mulja hranu u ustima – učinio kao nešto nezamislivo.
Omladina je izlazila iz bioskopa. Neko se glasno cerekao. Zaljubljeni parovi, zagrljeni, prošli su pored mene. Sve je bilo potpuno normalno. Sem što se meni, iz nekog razloga, činilo da sam ovde tuđinac.
U kupeu su sa mnom bile dve devojke i momak, moj vršnjak. Popeo sam se na gornji ležaj, a oni su u međuvremenu izvadili hranu i piće. Očigledno očekujući veselo putovanje, počeli su da navaljuju da im se pridružim. Pre deset dana učinio bih to bez razmišljanja, i divno bismo proveli vreme. Sada sam, međutim, promrmljao nekakav izgovor, pomerio se dublje ka zidu i celim putem, uz vesele prekore mojih saputnika i njihove pozive da siđem na grešnu zemlju, sricao nerazumljive crkvenoslovenske reči iz molitvenika koji mi je poklonio otac Tavrion. Ne, nijednog trenutka nisam osuđivao to troje mladih, niti sam, Bože sačuvaj, sebe video kao pravednika a njih kao grešnike. Nisam čak ni pomislio na to. Jednostavno – sve je postalo drugačije.

Preveo Petar Bunjak

U Moskvi

I stvarno – sve je postalo drugačije. Ne znam šta se zapravo dogodilo, ali svet je za mene izgubio svu svoju zanimljivost i privlačnost. Ono što mi se još koliko juče činilo željenim i vrednim, sad mi se otkrilo ako ne kao besmisleno (nisam se usuđivao da mnogo šta tako nazovem), ono sasvim daleko. Nisam sebe mogao da prepoznam. Ni prijatelji nisu mogli da me prepoznaju.
Kako sam se vratio u Moskvu, s iznenađenjem sam shvatio da svih deset dana ne samo što nisam pušio nego nisam ni pomišljao na tu svoju višegodišnju naviku. A pušio sam obično najmanje dve paklice dnevno.
Jedino mesto gde sam se dobro osećao bio je hram. Ni drugovi, ni zabave, ni nekad željeni posao – ništa više do moga srca dopiralo nije. Čak ni knjige, ni voljeni Dostojevski i Tolstoj nisu mogli da mi zadrže pažnju. Shvatio sam da sam se sasvim promenio. Ili sam se možda beznadežno pokvario za svet koji sam nekad toliko voleo. Otkrio mi se drugi život, i sve ono što sam proživeo tokom pređašnje dvadeset četiri godine s njim se nije moglo porediti. Zapravo, taj stari svet iskreno sam voleo, žalio ga, svim srcem saosećao s njim!… Ali suština je bila upravo u srcu: ono više nije pripadalo starim zavetima, već novome, neočekivano otkrivenom tajanstvenom i nesavladivom zavetu čoveka i Boga.
Sledeći dobar savet oca Tavriona otkrio sam samome sebi dela Svetih Otaca. Zapanjila su me. Najžalije mi se činilo to što, iako posedujemo takvo neprocenjivo blago, o njemu ne znamo ništa.
Preda mnom se otvorio čitav kontinent velikih posvećenika koji su stolećima prikupljali iskustvo spoznaje života drugačije od one koju su nudili najbolji umovi filozofske misli i geniji klasične književnosti. Isak Sirin, Jovan Lestvičnik, ava Dorotej, Jovan Zlatousti, pa naši Ignjatije (Brjančaninov) i Teofan Zatvornik, Tihon Zadonski, cela ta istinska duhovna plejada – zakonito nasleđe koje su od nas tako dugo krili.
Posle samo mesec dana služba u crkvi postala mi je razumljiva, crkvenoslovenske reči – duboke i pune smisla. Jutarnje i večernje molitve postale su jedino za čim sam žudeo, a pričešće i ispovest – potreba.
Uskoro sam opet otišao u Pečore. I od tada sam počeo onde da boravim čim bi mi okolnosti dozvolile. Za film sam izgubio svako zanimanje – a to za film, mislim, i nije neki gubitak. Iskreno govoreći, samo sam otaljavao obaveze prihvaćene po završetku studija. Moji rukovodioci vajkali su se uočavajući to, ali ubrzo su shvatili da ništa ne mogu da promene. Kad bih obavio tekući posao u filmskom studiju, dobio bih jedno dve nedelje slobodnog vremena – i odmah sam sedao na voz i odlazio u manastir,
Šta me je to u njemu toliko privlačilo? U prvom redu ljudi. Upravo bih o njima sada da govorim.

Preveo Petar Bunjak

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *