NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

CRNA PUDLA

Reklo bi se: šta bi se zanimljivo i važno moglo dogoditi tokom osveštanja kuće ili stana? Ali i tokom takve skromne službe, ljudi, makar i nakratko, ipak izlaze pred Gospoda Boga. Za one koji su još uvek daleki od Crkve, dovoljno je i toliko da im se, ponekad zaista u trenutku i nenadano, otvore neverovatni i neistraženi horizonti.
U životu svakog čoveka bar jedanput, a može biti i više puta, izvesno će se desiti stvari koje je, ma koliko se trudili, nemoguće racionalno objasniti. Uostalom, ako baš stvarno želimo sebe da zavaravamo, takvi slučajevi mogu se smatrati neverovatnim koincidencijama ili čak bolesnom fantazijom. Istina, ukoliko postoje i drugi svedoci takve nezamislive priče, stvar se komplikuje. No i tada ima mogućnosti da sve što se dogodilo bude predstavljeno, recimo, kao kolektivna izmišljotina, kao himera.
Koliko god se trudili da objasnimo, zaboravimo ili, još bolje, ismejemo svoje lično zagonetno duhovno iskustvo, nikada nećemo biti u stanju da svoje pamćenje do kraja oslobodimo moćnog prodora druge realnosti u našu svakodnevicu.
A ono što potom sledi – da li ćemo se zamisliti o onome što se dogodilo ili više volimo da se pretvaramo da se ništa nije desilo – to već zavisi od nas. Samo, ljudska duša, posle smrti i rastanka s telom, kada se suoči s novim svetom, neće nikoga moći da krivi za svoju neobaveštenost. Ne može se naduriti kao đak: „To nismo učili! To nam niste rekli!“ I učili su vas i rečeno vam je. I bilo je objašnjeno sve što je trebalo, svakome na svoj način.
Uz to, ovakvi događaji, iako nesumnjivo značajni, povremeno deluju vrlo ironično i čak i zabavno.
Devedesetih godina svako koga nije mrzelo podsmevao se novim bogomoljcima, koji su krajnje ozbiljno dolazili na službe u pravoslavnim crkvama. Krstili su se marljivo ali trapavo, neumesno se klanjali i teško da su razumeli išta od onoga što se dešavalo.
Voleli su i pošteno da ismeju one koji su pozvali sveštenike da im osveštaju kuće i stanove. „Moda!“ – ocrnjivali su ih podrugljivci.
A ja sam se, moram priznati, uvek radovao da vidim te „svećnjake“, kako su ih sarkastično krstile šaljivdžije. Radovao sam se zbog njih jer su, iako nevešto, pred Boga izlazili ipak usrdno i smerno. A to nikad ne prođe bez traga. Čak i najneiskusniji bogomoljci obavezno od Boga dobiju naročite duhovne darove, dolaze do otkrića koja su samo njima namenjena, o kojima lakrdijaši-podsmešljivci ne mogu ni sanjati.
Imao sam dobrog poznanika, Olega Aleksandroviča Nikitina, zaslužnog naučnika energetičara još iz doba Sovjetskog Saveza. Devedesetih godina bio je na čelu velikog preduzeća za eksploataciju i remont dalekovoda, koji su se prostirali od Dalekog istoka do Kalinjingrada. Oleg Aleksandrovič i njegove kolege bili su neobično zanimljivi ljudi, ali su se u crkveni život, blago rečeno, slabo razumeli. Klasični sovjetski naučnici i direktori-privrednici starog kova. No, bez obzira na to, počeli su da se povremeno pojavljuju u crkvi.
Ti su drugovi na službama stajali kao kipovi. Baš kao famozni „svećnjaci“. Dahtali su, znojili se, ali se nisu predavali iako je za njih sat i po stajanja, tokom bogosluženja, predstavljalo istinski podvig.
Jednom je Oleg Aleksandrovič javio svojim prijateljima i poznanicima da ih poziva na useljenje: nevelika vikendica u Kaluškoj oblasti, koju je gradio godinama, spremna je da primi goste. Mene je zamolio da osveštam novi dom. Posle osveštanja bila je predviđena večera za prijatelje. Na poklon porodici Nikitinih doneo sam starinski samovar i seosko slatko uz čaj.
Mora se reći da je u glavama većine naših zemljaka tada vladala potpuna religiozna zbunjenost. Počev od najtvrđeg ateizma pa sve do vere u novinske horoskope i vanzemaljce. Ćerka Olega Aleksandroviča, Jelena, veoma lepa, obrazovana devojka, ozbiljno se bavila primenjenom magijom. To nije bilo nimalo čudno posle decenija državnog ateizma. (Mada je kod nas u Rusiji i pre Revolucije, ruku na srce, bilo više nego dovoljno takvih stvari.)
Kada sam stigao u vikendicu Olega Aleksandroviča, prva me je dočekala patuljasta pudlica. Volim pse, ali tada sam se suočio s neobično zlim bićem. Zacenjujući se od besnog laveža, pudlica je jurnula na mene, pokušala da me ujede za nogu i zacepila mi donju mantiju, tako da sam je morao prilično jako odgurnuti cipelom. Domaćine je začudilo ponašanje psa, a ćerka Olega Aleksandroviča požurila je da ga uzme u naručje.
Bojažljivo sam ispod oka pogledao psića, koji se otimao Jeleni iz ruku i škljocao zubima prema meni. Odmah sam ih upozorio da, dok budemo osveštavali kuću, pas ne sme biti u prostoriji, i to ne samo zato što mi se ovaj patuljasti kerber već na prvi pogled nekako nije dopao. Naprosto, takvo je crkveno pravilo, što sam domaćinima i rekao.
– Vrlo čudno pravilo – uvređeno će Jelena. Histerična pudlica bila je njen ljubimac.
– Pas se smatra nečistom životinjom – smrknuto objasnih.
Jelena se još više uzbuni.
– A mačke? Jesu li i mačke nečiste životinje?
– Ne. Samo psi. Psi i svinje.
To sam, naravno, dodao u ljutnji. Svinje su bile nečiste životinje od davnina, još u doba Starog zaveta, a sada se pravoslavci s velikim zadovoljstvom njima hrane. Baš me je naljutila ta razmažena pudlica.
– Svinje?! – uzviknu Jelena. – Pa kako možete to da poredite?!
Podrža je i supruga Olega Aleksandroviča:
– I šta sad, zar posle vašeg osvećenja ni psa nećemo smeti da držimo u kući? – upita.
– Naravno da ćete moći! Ali postoje razlozi zbog kojih se u Crkvi pas smatra nečistom životinjom. Nismo mi uspostavljali ta pravila i nije naše da ih ukidamo. To nikako ne znači da vašu pudlicu treba izbaciti iz kuće. Obred, međutim, ne mogu obaviti dok je ona tu. Tako da ćete za vreme osveštanja negde morati da je zatvorite.
– Možete li ipak nekako objasniti zašto je kod vas u Crkvi baš pas nečist? – nije se zaustavljala Jelena. – Kakva je to diskriminacija? U drugim ezoterijskim učenjima toga nema. To mora da su naprosto slučajne i nemotivisane izmišljotine.
– Ničeg slučajnog nema – odgovorih. – Što se pak ezoterijskih učenja tiče… Niste li se ponekad, Jelena, pitali zašto, na primer, imajući u vidu vašu naročitu strast prema mistici, u vašoj kući živi baš crna pudlica?
– Šta je tu čudno?
– Pa recimo to što se Mefistofel Faustu javio upravo u obliku crne pudlice.
– Ko se to, izvinite, javio? Mefistofel?
– Baš on. Demon iz Geteove tragedije Faust. Gete je preradio jednu staru zapadnu legendu. Kada je Faust odlučio da sklopi ugovor s đavolom, Mefistofel mu je u goste došao upravo u obličju crne pudlice.
– Vi to ozbiljno govorite o Mefistofelu? U naše vreme?
– Za onoga ko se nepromišljeno odao igri s lošom mistikom, Mefistofel će biti aktuelan i u naše i u bilo koje drugo vreme. U suštini, to je veoma opasna zabava. Mefistofel nemilosrdno peca sve koji mu se lakomisleno predaju. Tako da vam se crna pudlica nije bez razloga uselila u kuću.
– Nije se ona uselila. Ja sam je kupila u elitnom moskovskom klubu.
– Naravno. Ali niste kupili ni bolonjezera, ni patuljastog terijera, ni belu pudlicu, već upravo crnu!
Svi gosti su se dosad već okupili oko nas i s neskrivenim interesovanjem pratili raspravu.
Jelena se nasmejala.
– Oče, vi se šalite! Kakve veze s ovim ima Mefistofel? Jednostavno, vi ste pravoslavni sveštenik i ne dopada vam se kada ljudi drugačijim, vama možda i nepoznatim putevima, istražuju tajne duhovnog sveta. A sad ste se uhvatili za mog psa. Sigurno ste se toliko prepali kada samo što vas nije ujela da ste sad spremni da nam raspredate o đavolima, paklu i kotlovima. I još nas Mefistofelom plašite!
Nije bilo jednostavno raspravljati se s devojkom. Ali u pomoć mi priskoči Oleg Aleksandrovič. Dohvati pudlicu pod mišku i, iako je skičala, odnese je u šupu. A ja se sa izvesnom unutrašnjom sumnjom latih priprema za osveštanje. Hvala Bogu, u kući nije bilo nikakvih ezoterijskih crteža, slika ni simbola. U suprotnom morao bih, što mi se već događalo, najpre da ih ubedim da ih skinu sa zidova.
Osveštanju su, uz domaćine, prisustvovali i gosti. Kada je obred završen, svi okupljeni osetili su: u kući se nešto neosetno promenilo. Tako to biva uvek posle ovog sveštenodejstva. Ni Jelena i ja više se nismo onako narogušeno gledali. Na kraju su svi glasno, iako neskladno, Olegu Aleksandroviču i njegovoj porodici otpevali „Mnogaja ljeta“.
Jedan od energetičara koji je živeo u susedstvu pozvao me je da osveštam i njegovu kuću. Nisam ga, naravno, odbio, iako je Oleg Aleksandrovič upozoravao da požurimo: već je bilo vreme da se sedne za prazničnu trpezu.
Kada sam izišao u baštu, sreo sam gosta koji je zakasnio na useljenje. Vozač iza njega teglio je nekakav ogroman poklon umotan u beo čaršav.
Četrdesetak minuta kasnije, pošto sam obavio i drugo osveštanje, vratio sam se Olegu Aleksandroviču, unapred uživajući u ručku. Međutim, kako sam ušao u dnevnu sobu, zatekao sam čudan prizor: gosti, preplašeni i bledi, stajali su i ćutali. A Nikitini, Oleg Aleksandrovič, Galina Dmitrijevna i Lena, bili su izbezumljeni.
Prvo što mi je palo na pamet bilo je da su sveće upaljene tokom osveštanja nešto zapalile, da je možda izbio manji požar. Uznemireno se osvrnuh tražeći posledice plamena i najednom u uglu spazih… Mefistofela! Da, da, bio je to pravi-pravcati Mefistofel – vešto izrađena skulptura od crnog liva, visoka kao pola čoveka. Mefistofel je bio predstavljen kao španski plemić, s mačem i tananim, zlobnim smeškom na usnama. Pored skulpture sedela je crna pudlica. Zaneseno se trljala slabinama o hladno gvožđe. Sav sam se naježio.
– Šta je ovo?! – prošaputah setivši se nedavnog razgovora.
Izrazi lica prisutnih jasno su govorili da ni oni nisu zaboravili o čemu smo pričali.
Ispostavilo se da je zakasneli gost, koga sam usput sreo – a to je bio Leonid Vladimirovič Makarevič, rukovodilac gigantskog moskovskog Elektrozavoda – na poklon za useljenje doneo upravo ovu skupocenu skulpturu iz slavne Kaslinske livnice. Tu je, dakle, figuru, umotanu u čaršav, za njim u kuću unosio njegov vozač.
Kada Leonid Vladimirovič svečano otkri svoj izuzetni poklon, gosti se naprosto skameniše. Njihovo čuđenje i užas samo se pojačaše kada crna pudlica, dotad već puštena iz zatočeništva, odjednom priđe skulpturi, onjuši je i sede pored nje. Povrh toga poče još i nežno da se trlja o gvožđe, kao da je mačka. Upravo taj sam prizor zatekao kad sam ušao u sobu. Samo je Makarevič, potpuno zbunjen, po ko zna koji put pitao:
– Slušajte, hoće li mi neko najzad objasniti šta se dešava?
Svi zajedno, prekidajući jedni druge, ispričasmo iznenađenom Leonidu Vladimiroviču ovu čudnu priču. Najpre je pomislio da s njim zbijamo šalu, ali nam je na kraju morao poverovati – previše smo uznemireni i iskreni bili. A i pudlica se ponašala potpuno neverovatno.
Oleg Aleksandrovič i cela njegova porodica izvinili su se Leonidu Vladimiroviču, a mene zamolili da tu skulpturu uzmem i odnesem je kud bilo.
Makarevič se mlako bunio:
– Ali čujte, drugovi! Pa to je jednostavno koincidencija!
– Da, da, naravno da je slučajnost! – vatreno se složi Oleg Aleksandrovič, a onda se okrenu k meni i ponovo me zamoli. – Oče Tihone, molim vas, nosite je odmah odavde.
Makarevič je samo raširio ruke.
Spakovali smo skulpturu u prtljažnik mojih kola. Svima se istog trena raspoloženje popravilo, pa smo seli da ručamo.
Na povratku kući nekako sam potpuno smetnuo s uma skulpturu pa sam je još dan-dva vozao po celoj Moskvi. Na kraju, kada sam se setio kakav mi je predmet u prtljažniku, moj prijatelj, otac Anastasije i ja kasno uveče odvezli smo tučanog Mefistofela do keja na Jauzi i bacili ga u reku.
Priča je, naravno, apsurdna. I neka baš mnogo čudna koincidencija. Ali – posle ovoga Jelena se manula bavljenja ezoterijom. A Oleg Aleksandrovič Nikitin odlučio je da počne da ide u crkvu. Premda je to činio po nekom samo njemu znanom kalendaru i tvrdoglavo se u crkvi pojavljivao samo za praznik Ikone Bogorodice Kazanske. Ali o tome ćemo u nekoj sledećoj priči.

Prevela Ana Jakovljević Radunović

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *