NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

OTAC AVAKUM I PSKOVSKI OPUNOMOĆENIK

Jednog leta jedan od pečorskih staraca, čuvar monah Avakum, objavi u trpezariji, posle večernjih molitvi, da u manastir više neće puštati nepravoslavne. Dosta je bilo! Manastirom se šećkaju čas nafrakane damice-turistkinje pod ruku s muškarcima-bezbožnicima, od kojih na kilometar bazdi na duvan, čas komunisti i baptisti, čas novopečeni ekumenisti, čas muslimani zajedno s nekrstima-Čivutima. Vreme je da se tome stane na kraj!
Bratija nije obratila pažnju na starčevo gunđanje, ali ga je neko ipak upitao:
– A kako ćeš znati ulazi li pravoslavac ili ne?
Avakum se ozbiljno zamisli. Nakratko.
– Ko bude znao Simvol vere, tog ću pustiti! A ako ne zna, neka šeta napolju, nema u manastiru šta da traži!
Svi su se nasmejali njegovim rečima i zaboravili na to. Međutim, sledećeg jutra, dok su monasi odlazili na svoja poslušanja, iznenađeni primetiše da je obitelj neobično prazna. Šetaju manastirom i krste se pred crkvama blagočestivi hodočasnici, poznate bakice dolaze po blagoslov. Putnici sa svojim zavežljajima odmaraju se posle liturgije. Jurodivi trči oko bunara. A one uobičajene dosadne gomile turista nekud su nestale. Ma, prava Sveta Rusija! Mora biti da to otac Avakum luduje, drži reč.
Tako je i bilo. Od ranog jutra, kako je stupio na dežurstvo kraj Svete kapije, otac Avakum je od svakog posetioca tražio da izgovori nikejsko-carigradski Simvol vere, koji su sastavili oci prva dva vaseljenska sabora, u IV veku. Računica je bila genijalno prosta: svaki crkvi blizak pravoslavac zna ovaj tekst napamet.
Od pola šest do deset ujutru niko od posetilaca manastira nije imao problema sa Simvolom vere. Ali posle deset iz Pskova je pristigao prvi autobus s turistima. Niko od sovjetskih turista nije, naravno, mogao da prođe Avakumov test. Svi su oni mogli samo da psuju i prete stojeći ispred zatvorene kapije. Za starog vojnika oca Avakuma, koji je kraj rata dočekao u okolini Budimpešte, te su pretnje bile više nego smešne.
Stiže još jedan autobus. Za njim još jedan, sa stranim turistima… Do podneva je pred kapijom obitelji stajala već ogromna naelektrisana gomila. I to je kroz prozor svoje crne „volge“ gledao glavni pskovski nadzornik svekolikog crkvenog života, koji je bio došao na ručak u manastir, kod oca nastojatelja, opunomoćenik za pitanja verskih zajednica Pskovske oblasti Nikolaj Aleksandrovič Judin.
U manastiru su se svi trudili da prezime opunomoćenika izgovore kao „Judin“. Nije to bilo zato što je ovaj opunomoćenik bio gori od drugih. Jednostavno, svaki nadzornik crkvenog života predstavljao je simbol tlačenja Crkve spolja. Istine radi, Nikolaj Aleksandrovič bio je prilično dobrodušan čovek, koji već mnogo godina radi u organima ali se nije ostrvio od obilja moći. Pa ipak, bio je stvarni gazda i gospodar sudbina svih sveštenoslužitelja što su potpadali pod njegovu nadležnost. Svakome je svešteniku mogao, po sopstvenom nahođenju, oduzeti takozvanu „registraciju i taj više ne bi imao prava da služi u hramu. I to je najmanje što je moglo da mu se dogodi. Nemilost opunomoćenika mogla se po sveštenika vrlo lako završiti repertoarom svih onih neprijatnosti koje je provereni kadar KGB-a mogao da obezbedi onome za koga je procenio da je opasan za sovjetski sistem. Zbog toga su se sve starešine hramova, da ne govorimo o običnim sveštenicima, u opunomoćenikov kabinet javljale na cigli njegov mig.
Svi osim nastojatelja arhimandrita Gavrila. On je bio jedini kome je Judin sam dolazio ukoliko bi se ukazala potreba za rešavanjem kakvog problema. Što li je to tako bilo? Mislim da je starešina manastira uspeo da se tako postavi. Sem toga, otac Gavrilo bio je jak i nezavisan nastojatelj. I veoma čvrst: kad bi štogod naumio, uvek bi i isterao.
Istina, neki su jetko pretpostavljali da opunomoćenik Judin sam odlazi u manastir „na razgovor“ jer je nastojatelj stariji po činu. Bili su to, ipak, samo zli jezici iako je sasvim razumljivo da su u ta vremena starešine manastira i hramova morale održavati odnose s predstavnicima državne vlasti.
Kada je opazio očigledan nered u svom „dvorištu“, Nikolaj Aleksandrovič Judin odmah je izišao iz kola. Brzo je shvatio o čemu je reč, odlučno se kroz masu probio do kapije i tu iz sve snage pesnicom počeo da udara po starinskim, gvožđem okovanim hrastovim daskama.
– Ko je tamo?! Hajde, smesta otvaraj!
– Izgovori Simvol vere! – začu se s druge strane kapije preteći glas monaha Avakuma.
– Šta?! – opunomoćenik nije verovao sopstvenim ušima. – Kakav, bre, Simvol vere? Otvaraj, kad ti kažem!
– Izgovori Simvol vere! – isto onako nepomirljivo dopre s druge strane.
Nikolaj Aleksandrovič izgubi dah od negodovanja:
– Ma ko si, bre, ti? Šta ti sebi dopuštaš? Ja sam, opunomoćenik! Ja sam, Judin! Iz ovih stopa otvaraj ili ćeš gorko zažaliti!!!
– Izgovori Simvol vere!
Ovaj uzvišeni dijalog trajao je desetak
minuta.
Najzad, pošto je pogledao na sat, opunomoćenik popusti:
– Otvori, molim te! Već čitavih četvrt sata kasnim kod vašeg starešine. Možeš li da zamisliš kako će sad da me dočeka?
S druge strane kapije zavladala je tišina. Izgleda da je otac Avakum živo zamislio šta ovog nesrećnika čeka.
– Da, nećeš se dobro provesti… – uzdahnu s razumevanjem. Ali odmah opet neumoljivo zatraži. – Izgovori Simvol vere!
– Ma ne znam ja taj vaš Simvol! – zavapi opunomoćenik. – Šta li ti je sad pa to?
Otac Avakum ponovo se duboko zamisli i napokon odluči:
– Dobro, neka ti bude. Ponavljaj za mnom.
S druge strane kapije začuše se drevne veličanstvene reči nikejsko-carigradskog Simvola vere.
– „Vjeruju! – poče Avakum.
– „Vjeruju… – unezvereno se osvrćući prema turistima procedi opunomoćenik.
– „Vo jedinago Boga Otca!…“ – svečano nastavi Avakum.
– „Vo jedinago Boga Otca… ponovi Judin, pomiren sa sudbinom.
– „Vsederžitelja!
– „Vsederžitelja…“
– „Tvorca nebu i zemlji!“
– „Tvorca… nebu i zemlji…“
Pošto je opunomoćenik Saveta za poslove verskih zajednica Pskovske oblasti javno posvedočio poslednji dogmat koja je sadržan u velikoj molitvi: „Čaju voskresenija mertvih i žizni buduščago vjeka. Amin“, kapija se odškrinu i činovnika propusti u manastirsko dvorište.
Ošinuvši pogledom svog inkvizitora i opsovavši kroza zube, opunomoćenik požuri prema nastojateljskom dvoru, gde ga je uzburkana duha dočekao otac nastojatelj.
– Šta je to, Nikolaje Aleksandroviču, vi pomislili što da malo ne zakasnite? Čekam vas već pola sata! – nezadovoljno prekori on gosta.
– Ostavite se vi mene! – nasrnu opunomoćenik. – Kod vas je ovde luda kuća! Stavili ste duševnog bolesnika na kapiju. Nikog ne pušta, od svih traži da očitaju neki Simvol vere! A tamo ispred na trgu stoje autobusi, turisti! Stranci!!! Možete li da zamislite kakav se to sad skandal sprema?
Na to se i starešina zabrinu. Bez odlaganja posla oca ekonoma da vidi o čemu je reč i zavede red, a da mu Avakuma iz istih stopa dovede u kabinet kako bi se s njime obračunao.
Kada je Avakum ušao u odaju za ručavanje, opunomoćenik je, zahvaljujući staranju oca nastojatelja, kao i obilnim jelima i francuskom konjaku, bio delimično umiren.
Ugledavši čuvara, otac nastojatelj se ljutito pridiže iz fotelje.
– Šta si to napravio?! Bez blagoslova, samovoljno uvodiš neki svoj red u manastir?!
E, samovolja jeste zaista težak greh za monaha. Otac nastojatelj bio je potpuno u pravu. I Avakum je u trenutku postao svestan toga svog greha. Odlučno je zakoračio prema stolu i bacio se pred noge oca Gavrila.
– Kriv sam! Oprosti, oče nastojatelju!
– Gubi se napolje, samovoljniče jedan! – zagrme nastojatelj nad njim i čak ga odgurnu čizmom.
Opunomoćenik je osvetnički likovao. Kada je on otišao, nastojatelj ponovo zatraži da mu se dovede Avakum. A Avakum, kako zakorači unutra, baci se nastojatelju pred noge.
Otac nastojatelj ga, međutim, uopšte nije zvao da mu čita bukvicu:
– Neka, svaka ti čast! Evo, uzmi ovo! – dobrodušno će otac Gavrilo i tutnu Avakumu bocu „napoleona“.
Te večeri Avakum i još nekoliko starijih monaha, nekadašnjih vojnika, sa zadovoljstvom okusiše znameniti nastojateljski konjak.

Prevela Ana Jakovljević Radunović

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *