NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

AUTENTIČNA PRIČA MATI FROSJE, KOJU SAM SNIMIO NA MAGNETOFON
I PAŽLJIVO PREKUCAO, UZ NEZNATNE ISPRAVKE

Još kad sam bila mala, rodila se u meni onako jedna želja: da se ne udajem!
Otac je znao često da popije. Često je bivalo da kad ne dođe za videla, možeš biti sigurna da će noću da napravi rusvaj. I tako ti, eto, mama i ja čekamo, strepimo…
Čujemo, kuku, Majko Božja – tras! – zalupi se kapija. Otac se vraća pijan.
Ulazi.
– Daj večeru! – u koje god doba da dođe.
Mama služi večeru… Svidelo mu se jelo ili ne, obavezno na kraju zavrljači tanjir na majku!
Gledam ti ja sve to, gledam, pa velim:
– Sveta Bogorodice, sačuvaj me od takve udaje!
Imali mi komšinicu, zvala se Ulita. Negde joj nešto odnelo dva prsta na ruci. Pa ja tako pomislim: „Gospode Bože, e da mi je da i meni nešto tako otfikari, samo da me niko ne uzme! Jer, htela ja ili ne htela, udaće me, pa Bog!“
Stalno sam molila Svetu Bogorodicu: „Majko Božja, Ti me udomi.“ Ali nikome ništa nisam govorila. Samo majci.
Onda prođe vreme, kad: moj bratučed Griša i tetka, očeva sestra Marija, odlučiše da odu u manastir. U Sarov i u Divejevo. Bili su stariji od mene, a ja baš mlada.
Okupim ti ja da ih molim:
– Povedite i mene!
Oni ni da čuju.
A ja onda: „Sveta Bogorodice! Vladičice! E, ako me sad ne povedu, svejedno ću da pobegnem!“
Tako sam bila raspoložena. Ne želim da živim u građanstvu.
Ovi se već spremaju, a ja sva drhtim: „Oče Serafime, pomagaj!
Jednom su se mama i otac odmarali, beše neki praznik, ne baš veliki. Pa majka, iako ju je bio strah da kaže, ipak veli:
– Znaš, tato, Maša putuje za manastir i Griša…
– Pa šta?
– Pa daj i Frosju da spremimo, da idu zajedno…
Otac će na to.
– Šta ti je, da nisi poludela?
Pa ućutaše…
Majka se bojala da još nešto kaže, otac je bio mnogo strog.
Ćute.
Otac ćuti, ćuti, pa najedared veli:
– Frosjo, jesi l’ čula šta kaže majka?
– Čula sam…
– Pa, šta ti kažeš?
Ja velim:
– Nisam protiv. Slažem se ja…
I ništa više. Ćutim.
Ovamo sva drhtim: „Sveta Bogorodice, sad mi se rešava sudbina! Oče Serafime, pomozi!“
A se tata zamislio. Ipak je u njemu bilo straha Gospodnjeg. Nikome ništa nije rekao, nego je ovako prelomio.
Imali smo tri junice. Otac ih je čuvao jer u porodici su bile tri devojke za udaju – za svaku treba po jedna krava. U ondašnja vremena bio je običaj: kad udaju devojku, uz nju ide i krava kao miraz.
Kad, otac uze kravu namenjenu za moj miraz i odvede je na vašar. Na prodaju. Pa posle priča:
– Uzmem ti ja da vračam: – veli – ima da tražim za tvoju junicu duple pare. Ako dadu – puštam te u Divejevo. Ako me dignu na sprdnju – ostaješ kod kuće.
Stigne ti on na vašar. Tamo marve koliko ti duša ‘oće. Šta će kud će, taja se smesti onako s kraja. „Osvrnem se ja unaokolo – priča on. – Ma kakva naša junica! Ima tu boljih kol’ko ‘oćeš! Al’ tek što sam osmotrio, kad, odjednom vidim trči neki čiča – u gunjčetu, kapa mu se nakrivila. Nit šta gleda, nit koga pita, nego pravac do mene. ‘Dobra ti je junica! – reče. – Koliko košta?’ Ja ne stignem ni da se opasuljim, al’ lupim duplo – dvadeset četiri rublje! Dvadeset četiri!!! A junica vredi dvanaest uvr’ glave. Čiča, međutim, ništa, još se obradovao. Reč nije rek’o, da mu je skupo i tako to, nego samo: ‘Daj!’ I ‘ajd’, pljas-pljas, ruka ruci!“
Odvede čiča junicu.
Otac je bio ko da je pao s kruške. Samo tako stoji, drži one pare u ruci.
Vratio se kući. Ćuti. Seo da večera. Majka ga služi, a otac je pita:
– Pa šta biva, ‘oće li Maša u Divejevo?
Majka mu:
– ‘Oće…
– A Griša u Sarov?
– ‘Oće…
– A Frosja?
Majka sva uzdrhta.
– E to već kako ti…
Otac pogleda u nju, pa veli:
– Spremaj je, ženo!
I tako ti mi krenemo utroje. Petog maja. Devetsto petnaeste.
Stignemo mi u Divejevo… Koliko mi se samo svidelo to mesto! Svuda je čistoća, red. Niko ništa nije uradio a da prvo nije promislio. Od kelija do same crkve napravili rampe od drveta. Divota je bila, da! A tek kako su pojali – ma, ko pravi anđeli! Pojaca je bilo mnogo. Imalo je odakle i da se bira – čitavih hiljadu sestara! Dali su mi poslušanje da čuvam junice na salašu, na rečici Satis. Onde smo i živele.
Ono, moja se tetka Maša uskoro vratila kući. Nije ostala ovde da živi. Jer kakav je bio naš manastir? O manastirskom trošku ama jednu bluzicu, jednu odrpinu da su dali – ma ništa, nego ono što si ponela iz roditeljske kuće, to ti je. A i brat Griša je napustio Sarov kroz jedno godinu i po dana.
A Griša je jedared svratio do mene na Satis, nije da nije. Doduše, ne baš kod mene, nego su bili ovde u prolazu, kad su išli po seno. Vidi mene Griša kod krava u laptima pa se samo smeška:
Ti u laptima, a? Ne bih ja to obuo!
Baš tako je rekao! Monasi su od manastira dobijali odeću, čak i čizme. Zato se on uobrazio. E, a kako se tek pokazao kao bogat čovek? Dao mi deset kopejki! Monahinje su potom terale šegu: gle ti njega, vele, bogataša, kol’ke je pare sestri ostavio. Ma neka ga… Uzoholio se! Nije mu, valjda, bilo suđeno. I muka ga neka uvatila, nije ostao u manastiru, otišao, ništa mi nije rekao. A meni je Bog dao snage! Da…
Samo, kad je Griša stigao kući pa ispričao roditeljima kako sam u laptima i kako tamo teško živim, majka mi se rasplakala. Seli su za sto, Griša uzeo pogaču u ruke, pa kaže:
– E, ovo ti je Carstvo Nebesko! A tamo njega nema!
Ispada kao da mu je pogača Carstvo Nebesko!
Mama se tu još više rasplakala.
A Griša još nije ni bio okusio monaški život. Nije imao teško poslušanje: u pekari je pekao hleb. Kada bi došao neki arhijerej, samo je držao njegov štap. Kosa mu je bila dugačka, sva onako grgurava, do ramena! Zato ga je đavo uzeo pod svoje. Ali Griša to nije shvatao. Da…
Evo, deco, šta ću da vam kažem, i da mi to oprostite, kumim vas Hristom Bogom! Spremate se za manastir? Je l’? Spremate se… Onda ovako – prvo da znate: ne osuđujte ni monahe, ni starije. Budete li osuđivali, nećete vi tamo pustiti korenje. Odmah ima da letite!
Došao tu skoro kod nas, iz Zagorska, iz Lavre, jedan Vasilije, jerođakon. Čujem ti ja od njega kako osuđuje monahe: pogrešan, veli, život vode. Te mu ovo ne valja, te mu ono ne valja. A ja ti njemu:
– X brate, stani malo! Ni sam ti – kažem – nećeš ostati da živiš u manastiru.
Tako i bi! Napustio je on Lavru. Da… Ima pravilo: kad vidiš neki greh kod nekog monaha ili jeromonaha ili stariji nešto radi naopako, tvoje je da ne obraćaš pažnju! Okreni se na drugu stranu i ne gledaj nikoga! Neka ih, neka greše. Kako je otac Serafim govorio: „Neka žive koliko treba, jedu naš hleb. A kad dođe vreme, skloniće ih Sam Gospod.“ Klonite se toga – osuđivanja! Ne osuđujte! Nije to na nama – Gospod će Sam sve ispraviti.
Kakvih li samo slabosti nema kod ljudi! Al’ nije to tvoja stvar. Ne gledaj takvoga. Niko mu nije sudija. Eto, tako vam je to, deco! A Griša je bio takav da je sve osuđivao. „Ovo mu nije dobro! Ono mu ne valja! A ni treće mu nije po volji! Nego treba ovako! Kakav je to monah? I Bog ti njemu lepo – čibe! I izbaci ga iz manastira. Kad ‘oćeš da živiš ko da si Bog, pa onda, brate, živi sam.
Samo, kao što je blažena starica Agaša ponekad znala da kaže: „Moli se na svakom koraku: ‘Sveta Bogorodice, zaštiti moju čednost, ne oduzmi mi Carstvo Nebesko, ne oduzmi mi svetu Tvoju obitelj!'“ Onda ćeš da ojačaš i ostaćeš živ. Jer od đavola se roji na sve strane.
Negde sam videla sličicu: prepodobni Sergije, a unaokolo sve neke strašne zverke, razni krokodili oko njega. A on, čovek, stoji i moli se. Jeste i vi videli? Koji li su ono krokodili? Znate? Pa to su đavoli i ljudska pohlepa!
Ali molitva sve spasava. Budeš li osuđivao drugoga, nigde se nećeš skrasiti, jer to je Bogu gadno. Gledaj šta ti radiš!
A sada se ja već molim evo ovako: „Sveta Bogorodice, stiže i smrt… Ne ostavi me!“ Samo Ona, Vladičica, pomaže i čuva nas sve, gde god čovek da se nađe. I u zatvoru sam bila, i u progonstvu. Stalno sam ponavljala: „Vozbranoj vojevodje pobediteljnaja!“ Samo sam se tako molila i sačuva me Gospod.
Tada smo živeli na Satiskom salašu. Zemljišta smo imali mnogo, od nekog darodavca. I stoke smo mnogo gajili. Tamo sam napasala telad.
Jednom dovedoše iz Sarova jednu junicu. Hteli su da se i kod nas zapate takve krave. Onde su bile belkaste, onako krupne! A naše su bile rumenkaste, positne. Ovu sarovsku junicu mnogo smo pazili. Bilo je zabranjeno da je dve godine puštamo u veliko stado. Može, znači, tek od treće godine.
I jedared, kad je toj junici bilo jedno dve godine, začuje ti ona veliko stado na drugoj obali – riču krave. Moja ti se junica raspameti! Sva se uspali, pa ud’ri tamo, kod njih, u veliko stado. A to se ne sme!
Ja za njom! Trčim, trčim, kad ona – buć! – u reku, u Satis, i zapliva. A taj naš Satis, bome, dubok! Junica ti prepliva na drugu obalu pa potrči ka velikom stadu.
A ja na obali! Pala sam na kolena i vapim:
Oče Serafime! Šta ti je, bre, zar ne vidiš ti ovo! Pobeže junica!
Baš sam ovakvim tonom počela da grdim prepodobnog: „Zar ne vidiš ti ovo?!“
I, šta mislite? Junica istog časa stade. Kao ukopana. Onda ustuknu korak-dva, pa se mic po mic okrenu i polako pođe natrag. Kao da je neko vuče! Zagazi u reku pa polako zapliva ovamo.
Ja sam je na obali vezala konopcem. „Dođi, bestidnice jedna, ala me namuči!
Samo, ja smatram da je to nju otac Serafim zaustavio!
Posle nigde nije bežala. I izrasla je potom u pravu dobricu! Al’ uskoro i sve nas proteraše s reke Satis…
Da… Pregurali smo strašna vremena. Tada je bio veliki rat, potom su zbacili cara. Revolucija. Niste vi to zakačili, ne znate.
Na početku sam manastir nisu dirali, pljačkali su samo salaše. Stigli pljačkaši i kod nas. I nama stiglo da otpatimo svoje. I, šta mislite, ko je to pljačkao? Pa, naša sopstvena sela su se digla. Naša sela! Selo Lomasovo, na samo šest kilometara od Satisa. Seljake i seljanke iz tog sela zvali smo „Loma si“. I šta su ljudi želeli? Da nas opljačkaju do gole kože, sve da uzmu!
Ali blagovremeno smo saznale za to. Dojavili nam. Iz manastira poslali radnike da krave preko noći oteramo tamo. Jer će inače sutra biti gotovo – uzeće ih! I tako ti mi celu noć – Bože mili, celu-celcatu noć – teramo stado. Kako smo se samo namučili s kravama! A tek s teocima!… One najmanje, bilo ih je tamo i od po pet dana, smestili smo da legnu u taljige. Krava je bilo mnogo, i teladi mnogo!
Dok smo prolazili kroz šumu, pogrešismo put. A šuma je neprohodna. Toliko smo se namučili! Prvo smo mislili: neće to dugo, kad ispade dobrih dvadesetak kilometara. Još smo zaobilazili imanje nekog vlastelina Lažkina. Imao je on svoju pecaru. Tamo su već počeli s pljačkom. Iz celog kraja nagrnuli, jer piju svi! Nekoliko njih se i udavilo, upali u kablove s rakijom. Mnogima su izgorele kuće. Došlo bezvlašće, pa svako počeo da grabi šta mu pod Ruku Dođe.
Da… Krave jedva idu, a teoci umorni, padaju. Šta se zbivalo – ne mogu da zaboravim! Ali smo ipak nekako, na jedvite jade, stigli u Divejevo. U sedam sati. Kod nas služba počinje kasno, a mi taman upadamo u dvorište, i to još s kravama. Celo stado nagurali smo u ekonomsko dvorište. Ipak, sve smo ih doveli potpuno čitave. Onda je mati igumanija naredila da se vratimo. Samo smo popile čaj i krenule natrag.
Ja i Paša, moja drugarica, celu noć i dan nismo spavale, hodale smo, hodale, bez zaustavljanja… I toliko smo se umorile – ni trunke snage više nismo imale! Ajde, samo malo da sednemo… Kako smo sele, tamo gde smo se zatekle, nasred druma, tako smo i zaspale. Jer smo bile veoma umorne. Koliko smo spavale – ne znam. Kad, evo ti seljaka na taljigama. Dugo nas je, pre toga, dozivao, da oslobodimo put, ali ništa nismo čule, mogao je i da nas pregazi. Mi spavamo li spavamo. I šta je uradio? Kad nas ošinu bičem! Mi se uplašile: „Gospode, Isuse Hriste, gde smo mi to?“ Šuma svud oko nas, ništa ne shvatamo, uplašile se.
– Čiko, kaži, tako ti Boga, gde smo mi to? Gde smo se to zadesile?
A on psuje! I ode… Ako… Prosto mu bilo!
Malo smo posedele, nikako da dođemo k sebi. Odakle idemo? Kuda?… Onda vidimo, blizu smo imanja gde „Lomasi“ pljačkaju Lažkina i njegovu pecaru. Mora da je i onaj seljak išao tamo. Gledamo, a oni vuku tiganje, oklagije, što god se našlo kod Lažkina u kući. Nismo krenule onuda, da nas ne ubiju. A šta misliš, kad smo monahinje… Čujemo kako viču: ,,’Ajdemo sad kod monahinja!“
Pobegle smo glavom bez obzira. A sestre već čekaju.
– Gde ste tako dugo?
Ispričasmo sve: kako smo izgubile put, pa kako zadremale, kako stigle. I to da će sad doći nas da pljačkaju.
Tek što smo završile priču, čujemo sestre viču:
– „Lomasi“ stižu! Sa crvenom zastavom!
Nahrupili. Mnogo ih je bilo! Imali smo tamo ambar sa žitom pa su nagrnuli na ambar.
– Daj ključeve!
Najstarija od nas iziđe pred njih:
– Dobro, sad ću, šta vam treba?
– Sve nam treba! Sve! Uzećemo sve žito!! Daj sve što imaš!
Mati, sirota, mislila da će moći s njima da iziđe na kraj… Ma kakvi!
Otključali. Tamo smo čuvali i proso, i prekrupu, i brašno… Počeli smo da im sipamo svakom po mericu. Al’ ne pada njima na pamet da čekaju – ma idi, kakva merica! Izgurali nas pa počeli da sipaju sami. Oteše nam sve!
Jedan se čikica popeo pravo u pregradu za brašno. Kuku! Ne znaš da l’ da se smeješ il’ da plačeš! Sav beo! Sipaju u džakove.
Onda čujemo: dum-dum – pucnjava! Šta bi? Gledamo tamo, kad se odonud digli vertjanski seljaci da brane manastir, da oteraju ove „Lomase“.
Mi zapomažemo:
– Upomoć! Ima sve da nas pobiju!
A ovi vertjanski nama:
– Šta se derete, budale, neće vas da pobiju nego eno, one tamo!
Ali nikoga nisu ubili, Bogu hvala. Samo su malo pucali u vazduh. Ipak su razjurili ove „Lomase“. A koliko su samo svega odneli!.. Kakva je to otimačina bila!… Da Bog sačuva…
Jesen je to bila. Oktobar. Devetsto sedamnaeste. Da… već je hladno bilo.
Već smo stavile pečurke, kupus – celu zimnicu.
Kad, sećam se kao sad, jedan sitan čovek upao u podrum, izneo burence od jedno dvadeset pet litara. Baš mu se dopalo to burence. Bile su u njemu samo najlepše pečurke, pažljivo probrane. I šta će ti on? Izručio pečurke i, pljas-pljas, zgazi, pogazi on te pečurke! Kako nikome ne bi bile od koristi. Pečurke mu nisu trebale, nego burence!
Još je tamo bio i neki Tatarin. I njemu se takođe svidelo burence, samo drugo, s paradajzom.
– Šta je to? – pita.
A bila je kod nas jedna sestra, Mordovka poreklom, znala je da se našali:
– To je – kaže – jedan naš lek!
– Kakav lek?
– Kad se krava uvašljivi, peremo je s tim lekom.
Baš je tako rekla! A on poverovao. Nije ni čuo za paradajz.
Imali smo puno posuđa za mleko, dobrog, staklenog. Eh, Bože mili! Jedno momče se popelo na tavan, vidi tamo te flaše. Natrpao ih u džak pa ‘ajd’ s tim niza stepenice, kvrc-kvrc, sve ih porazbijao. U dvorište izručio srču! „Znam gde ima još!“ Pa se još vratio.
I svi trešteni pijani! Piće su pokupili kod Lažkina u pecari. Šta su sve radili – ne može se ni ispričati! Usred našeg dvorišta jedan se onesvestio, leži sav modar! Otrov’o se od pića!.. Gospode Bože, oprosti nama grešnima!
A posle se pojavila neka… ovaj… kako beše?… vlast.
Došla vlast, jedno četrnaest ljudi. Održali su sastanak kod nas, u velikoj kuhinji. Odlučivali šta da rade s alkoholom. „Ako – kažu – ostavimo sve kako jeste, ne znamo šta će sve ljudi još učiniti!“ Lupali glave, lupali, pa odlučili: ‘ajde da taj alkohol prospemo. Baš kao vodu, u zemlju. A drugi vele: „Ne može to tako! Alkohol je svuda potreban, to je lek.“ Drugi odgovaraju: „Ne, u ovo vreme nema mogućnosti da ga držimo blizu ljudi! Zato što će pijani narod napraviti velike nevolje.“
Te su ipak rešili da u zemlju prospu sav taj alkohol. Pravljen je od krompira. Tamo u pecaru su dovozili krompir, pa su pravili alkohol. Onako, bela votka. Samo, pre nego što su prosuli, ta vlast je došla kod nas, pa kažu:
– Imate flaše?
Flaše smo imale, velike, sa svetom vodom. Pokazale smo im.
– Šta je tamo? – pitaju.
– Sveta voda.
Uzeli oni flaše. I sve prosuli! Na pod! Šta će njima sveta voda? Sebi su sipali alkohol u flaše, a ono što je ostalo alkohola prosuli pravo na zemlju. U pesak.
Posle toga su svi muškarci, a i žene iz svih sela u kraju, dolazili da ispiraju taj pesak. I pili su tu vodu, deco!… A šta se sveta u pecari podavilo! Jedan upao u kabao ceo, pa ga spržio špiritus ko neki čvarak… Mnogo je bilo svega…
Satis su sav orobili, a nas izbacili. Kada je to bilo? Pa, jeste, devetsto sedamnaeste, na sam početak Revolucije.
A manastir su zatvorili devetsto dvadeset sedme… Tada već nije bilo takve strahote jer je uspostavljena vlast.
Sve obližnje manastire još pre su rasturili, a nas tada nisu dirali. U Moskvi je neko pomogao. Javili su nam kriomice: „Nemojte za sada nikuda da odlazite. Držite se.“ Napravili smo ovde zanatsku zadrugu. I nismo se više zvali manastir, nego zadruga. E, a dvadeset sedme vlasti su počele da traže od mati igumanije spisak svih sestara i dokumente za svaku.
Mi kažemo:
– Nemamo nikakve dokumente!
To je bila živa istina jer su nas u manastir primali bez dokumenata. Mada nas jesu brojali, o broju se vodilo računa. Pre Revolucije bilo je kod nas više od hiljadu sestara. Ja sam, evo, došla još devetsto petnaeste. ,Čija si, odakle si?“ A tad je bila već u manastiru jedna Agaša iz našeg sela, starija od mene.
– Iz istog sam sela kao i Agaša…
– Agašina zemljakinja! Lepo!
I gotovo. Takav je to bio dokumenat: „Agašina zemljakinja“.
Pričale su starice: „Kada su sestre živele, davno, još za prepodobnog Serafima, računaj pre oko sto pedeset godina, otac Serafim je rekao sestrama: ‘Doći će vreme kada će se moji siročići rasuti kroz Roždestvensku kapiju kao grašak!’ Mi smo se često premišljale: ‘Koja će to kapija biti? Nema u manastiru takve kapije.'“
Kad, evo, dvadeset sedme godine došao naš prestoni praznik Roždestvo Presvete Bogorodice. U dva sata je bilo malo večernje. Poslušanje mi je tada bilo da zvonim. Dotrčali smo do zvonare, da zvonimo. Baš kad sam htela da otključam, neko me s leđa ščepa za ruku. Oh, majčice mila, milicioner!… „Šapka crvena“! Nisam ni videla odakle se pojavio. Uhvatio katanac i ne pušta nas u zvonik.
– Ne može – kaže.
– Kako ne može?! – rekoh. – Već nam je vreme da zvonimo.
– Vama – kaže – možda i jeste vreme. Ali nama – nije.
Dotrčale one što pevaju u horu, pitaju:
– Je li, šta bi, što ne zvonite?
Mi oborile glave:
– Evo, ne da nam „crvena šapka“!
Nisu nam dali da zvonimo za praznik, ali su nam dali sedam dana da se spremimo za odlazak.
To je bilo dvadeset sedme. U septembru. Po starom kalendaru osmog, a po novom ne znam. Osmog septembra je Roždestvo Presvete Bogorodice, praznik. Tada se sestre setiše kako je otac Serafim rekao: „Doći će vreme kada će se moje sirotice rasuti kroz Roždestvensku kapiju kao grašak! Eto vam Roždestvenska kapija.
Setile su se reči prepodobnog!
Sestre su onda zamolile:
– Dozvolite preostalih sedam dana da sve završimo kako valja. Znači i da služimo službu i da zvonimo.
– Dobro, radite kako znate i umete.
Nisu odbili.
Kroz nedelju dana odzvonile smo za večernje u sva zvona! Poslednji put! Odzvonile smo, privele službu kraju… I, kao ptičice – svaka na svoju stranu. Tako ti je to… Kiša je pljuštala! Pre puta… Isuse, i ljudi na nas, i Gospod na nas! Sveta Bogorodice!… Ali šta ćeš? Jer ne može ono što su ponudili, ta vlast njihova: znači, da ne oblačimo više monašku odeću! Da idemo kao mirjani. I da nema ikona, nego da metnemo Lenjina. Niko nije pristao na tako nešto!
U Tihvinskoj crkvi čuvalo se sve za novi saborni hram. Još dok smo tamo bile, sve su to počeli da iznose. Odežde, krstove – ama, odneli sve do poslednjeg. Seljaci, koje su naterali da dođu sa zapregama, bili su tužni: „Ovamo smo vozili s radošću, za novi hram, a sada tugujemo.“ Neki od seljaka oborili glave, plaču. Pa žao im bilo! Samo su plakali, šta mogu protiv vlasti?
Mati igumaniju su sutradan odveli u zatvor. I tako smo otišle kud koja…
Bio je uz nas, potajno, jedan arhijerej. On nam je rekao:
Iz manastira ste izbačene, ali ne razrešavamo vas monaštva.
Ne znam za ljude, ali monahinje su ovako smatrale: „Sve je to Božja kazna. Gospod nam je takvu vlast poslao.“
Trideset sedma godina. Mi, monahinje, živele smo sve u blizini manastira. Ja sam, evo ovde, u Kalganovki. I s one strane ulice isto su još bile kućice, isto su živele monahinje. Neke su se udale plašeći se zatvora… Pomozi im, Gospode!
Nastupilo je vreme kad su počeli da nas odvode u zatvore. Trideset sedme se pojavila neka „trojka“, sudije neke. Sećam se, bilo je to u jednoj sobici. Sede oni – krupni neki muškarci. I milicioner nas privodi, dvadeset monahinja odjednom.
– Au, brate, koliko si ih doveo!
– I znam gde ih ima još.
– Pa, dobro, šta ćemo devojke? – Kažu „devojke“… – Kako da vam sudimo? Dobro, jeste li išle u crkvu?
– Jesmo.
– Piši – „skitnice“.
Takva je bila naša krivica, znači, „skitnice“.
Oterali nas za Taškent. Vagoni stočni, duva odasvud. I u tom se vagonu ja razbolim. Jednako sam plakala. Mislim se: „Gospode, zbog čega u zatvor? Što postadoh robijašica? Tol’ko me nekako pogađalo što sam u zatvoru. Pa sam plakala. A i svi su plakali, kol’ko se sećam. Lice mi je bilo vlažno od suza. A onda, kada je voz krenuo, nastala je promaja i glava mi odmah nazebla. Dobila sam „crveni vetar“! Sve mi je oteklo. Ništa već nisam shvatala kad smo stigli u Taškent. Smestili su me u bolnicu. Ali ipak umrla nisam, ostala sam živa…
Kad su nas dovezli u Taškent, svud je bila čistina. A kad su počeli da puštaju na slobodu – mi izgradili ceo grad. Besplatna radna snaga.
Posle je bila još generalna provera. U hodniku mrkli mrak. S obe strane čuvari s kopljima. Takva je to bila strava! Gomila čuvara, svuda psi laju! Gospode, šta li su samo čuvali, kakvu to vrednost, monahe? Ima da prolaziš ovako uzanim putem, između čuvara. Kad prođeš, na kraju te čeka pretres. Skidaju krstove! Gospode, oprosti im! Majko Božja… Milicioner pokidao krst, izgazio nogama: „Šta ima to da nosiš?!“
I eto, kada su nam poskidali krstiće, imale smo takav osećaj – kao da je pred nama zaista Sam Gospod raspeti! Kao da to Sam Gospod pati na Krstu! Poskidali nam krstove – bruka jedna!
A šta ćeš posle, kako bez krsta? Preli smo tada pamuk, to je azijsko predivo. Stabljike su imale malecne rakljice, samo je trebalo malo zaseći pa da ispadne pravi krstić. Svaka od nas napravila je sebi krstić. Pošle mi na kupanje, s krstićima. A tamo je bilo i takvih što odmah dojavljuju nadležnima: Opet su sve monahinje s krstovima!
Ali više nam nisu oduzimali. Ne vredi, ako i uzmu, mi ćemo svejedno naći nešto drugo.
A i Gospod nas je krepio! Jedna sestra, divejevska, još pre nas je bila u zatočeništvu i sanjala je kako otac Serafim dovodi ovde u zatvor ceo konvoj monahinja. I radosno tako reče: „Otvarajte vrata! Dovodim vam sestre!“ Nas, znači!
A pre toga, još na slobodi, u Divejevu, bila je kod nas jedna blažena Marja Ivanovna. Bila sam i ja uz nju kad je umirala, ubrzo po izbacivanju iz manastira. Sve smo je pitale tada: „Majčice mila, kada ćemo u manastir? Čekamo manastir!“ Kad ona: „Biće. Imaćete manastir. Uskoro ćemo pokojna mati blagajnica i ja početi da vas pozivamo u taj manastir!“
A znate li šta mi je još rekla? „Samo, kaže, neće svaku od vas u tom manastiru zvati po imenu, već po broju. Evo, Frosja, mati blagajnica i ja tebe ćemo pozvati kao broj trista trideset osam!“
Trista trideset osam… Čudno mi bi, ali zapamtih. I kada su me uhapsili, dobila sam baš taj broj! Sećam se tog mog broja – trista trideset osam. Da… to mi je ona rekla, Marja Ivanovna, blažena! Eto ti manastira!
Šta ćeš, takvo je to bilo vreme… Kojekako smo opstajale. Nismo baš strogo držale post. Bože, oprosti! Kada, na primer, skuvaju nešto od kostiju. -Ali u vreme Časnog posta trpele smo. Vodicu ili ako daju nešto posno – uzimamo. Kada je mrsno, nismo uzimale.
Ipak je bilo dobro što nas je tamo onoliko bilo. Četrdeset sestara. Kako koji praznik, mi sedimo na gornjim ležajima i osećamo: Blagoveštenje! Gospode, pomiluj, a u baraci sve krcato! Na donjim ležajima sve same kriminalke! Tu one caruju. Mi smo morale gore. A nama još bolje! Neka ih, Bog s njima!
Među nama su bile i sestre-pojci. Ponekad se skupimo gore i tiho pojemo „Arhangelski glas“.
Bile su i neke koje su sve znale napamet – i službu, i akatiste. Knjige su nam bile zabranjene, knjige su oduzimali, da…
A jednom su nas sve zajedno u premeštaj. Putovali smo dugo. U vagonu do nas bile su kriminalke. I baš su se grdno potukle! Monahinje su transportovali odvojeno. Te su kriminalke izlomile sve ležaje. I tako su jednu utrpali kod nas. Ona je sva bila… kako da kažem… samo što nije gola! Ničeg na njoj nije bilo, jedva je prekrivena ponegde. Ni zavežljaja nema, ničega.
A monahinje su sve bile s torbama. I košuljicu za promenu, i pokoji dvopek, i sve šta zatreba – sve smo imale. Kriminalke nisu imale ništa! Bi nam žao ove. Neka od nas ponudi joj nešto da gricne, neka dade suknju, neka maramicu, i tako smo je obukle celu. E pa, dobro… Putujemo. Kad, na jednoj stanici, vrata otvori vojno lice. Boljševici nas nisu pratili, nego vojna lica, vojnici.
– Zdravo, sestre, kako ide? – pita.
– Sve je dobro. Hvala Bogu!
– Da li možda nekoj treba nešto? Ima li bolesnih?
– Ništa, u redu je. Guramo!
Odjednom ova kriminalka reče:
– Druže načelniče! Monahinje se mole Bogu. Pevaju!
Kad on:
– Baš dobro! Pevaj i ti s njima. One su zbog toga i kažnjene. Ako, neka se mole.
Putujemo. Na svakom vagonu po jedan vojnik. Čuvaju nas. Mi smo u vagonu, a stražar na krovu. Hladno mu je. Stalno hoda, trupka nogama. Beše nam ga mnogo žao! Gospode, mi ovde u toplom, a njemu tamo hladno, čuva nas čovek!
Čim voz krene, vojnik nam lupa:
– Hej, sestre! Otpevajte „Barinju“!
Mi smo pak pevale „Blagoslovi, duše moja, Gospoda“. Ili, na primer – liturgiju. On bi uvek, čim krenemo, mada ne zna kako se to zove, lupao u tavan:
– Pevajte „Barinju“, ne bojte se!
Da… Bože mili, bilo je i dobrih ljudi. Svakojakih je bilo…
Potom su nas, monahinje, premestili u prihvatilište za decu. Tamo je, uz zatvor, bilo i prihvatilište. Majke te dece bile su u logoru. Kriminalkama nisu mogli da poveravaju decu. One, kad luduju, mogu i da ubiju dete. Zato su za Decu dovodili monahinje.
Nama je tamo bilo dobro! Za Vaskrs, kada uspavamo dečicu, sakupimo se u Dvanaest u onom… kako beše… zaboravih… teško za izgovor… u paviljonu! Deca se u tom paviljonu igraju preko dana. Mi se tamo sakupimo i počnemo tiho da pevamo: „Voskresenije Tvoje, Hriste Spase…“ i „Hristos voskrese“. Tiho-tiho…
Jednom su nas čule medicinska sestra i direktorka. „Gde se to tako peva? Pevaju kao anđeli! Krenule da vide pa naletele na nas.
– Znači, to vi ovde pevate?
Prepale smo se! A direktorka je bila Jevrejka. Ali nikome ništa nije rekla.
– Pevajte, neka, samo tiho.
A bome i decu smo krštavale! Oh, oprosti mi, Bože, trebalo je to da kažem sveštenicima… Krštavale smo ih na kupanju. Čitale „Vjeruju“, još druge molitve, ne sećam se više. U jedan mah krštavale smo po četiri deteta. A ako je koje dete jako bolesno, onda bismo ga krstile posebno, da ne pređe neka zaraza.
Eto tako. Koliko je tamo dece nastradalo! Oh, mnogo…
Odatle su nas pustili na slobodu.
Oh, Gospode, Bože moj! Šta sve samo nismo radile! Kakvih se samo poslova nismo prihvatale! I prele smo, i tkale, i decu vaspitavale! Monahinje… Šta ćeš!
Eh, zatvor nikoga ne štedi! Kažu: „Ko nije bio – biće, a ko je bio – taj zaboraviti neće.“ Sad samo da mi je još mitarstva da preguram… Pomozi, Bože! Sveta Bogorodice!… E, baš sam vam ovde svašta natrućala!…
Na rastanku, dok nas je ispraćala, mati zastade, razdreši maramu i ispod okovratnika donje mantije izvuče drveni krstić.
Još je sa mnom! Nekako sam uspela da ga ne izgubim. Eh, krstiću, zatvorska zaslugo moja … Eto ti – obično drvce. Reći ću vam nešto, onako narodski. Ne zamerite ako kažem nešto kako ne treba! Proveli smo čitavih sedamdeset godina u ropstvu! Da li vi to shvatate? Porobila nas sovjetska vlast. Jer to jeste bilo ropstvo! Za dalje ne znam šta će da bude… Na šta će da iziđe… Ali sam čula od jednog čoveka, ne mogu ime da mu kažem, tek rekao čovek ovo: „Gotovo je carstvo Hamovo!“

Prevela Olga Kirilova

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *