NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

MATI FROSJA

Domaćica kućerka u Lesnoj ulici u Divejevu, gde su se čuvale lične stvari prepodobnog Serafima, bila je shimonahinja Margarita. Godinama, međutim, niko nije znao da je ona potajna monahinja i shimnica. Svi su je zvali mati Frosja, ili samo Frosja, mada je bila vršnjakinja veka: godine 1983, kada sam prvi put došao u Divejevo, mati je bila upravo napunila osamdeset tri godine.
Tajno monaštvo pojavilo se tokom poslednjih progona Crkve u dvadesetom veku. Monah ili monahinja bi, po primanju tajnog postriga, ostajali u spoljnom svetu, nosili bi običnu odeću, često radili u svetovnim ustanovama, ali su se strogo pridržavali monaških zaveta. O postrigu, kao i o novom imenu trebalo je da zna samo duhovnik. Čak su i za vreme pričešća u običnim hramovima ovi podvižnici izgovarali ime koje su imali kao mirjani.
Tajni monah bio je, na primer, znameniti ruski filozof i akademik Aleksej Fjodorovič Losev – u monaštvu je narečen monah Andronik. Na svim fotografijama akademik Losev obično je imao neku čudnu crnu kapicu i naočari debelih stakala. Aleksej Fjodorovič takve je naočari nosio jer je bio skoro izgubio vid posle nekoliko godina provedenih u logoru na Belomorsko-baltičkom kanalu. A čudnu crnu kapicu nije nosio zato što se plašio prehlade, kao što su svi mislili. To je bila skufija, jedini deo monaške odežde koji je monah Andronik sebi dopuštao da nosi, uvek.
Posle rata otpočeo je drugačiji period crkvenog života. Krenulo se s otvaranjem hramova i manastira. Novi postrizi u tajno monaštvo počeli su da gube značaj. I upravo se tada u punoj meri ispoljio zakon koji kaže da se istorija ponavlja prvo kao tragedija, a zatim kao farsa.
U crkvenim krugovima kolaju anegdote kako se na liturgiji jedna žena, sva u crnom, odlučno probija kroz smernu gomilu parohijana da bi bila prva na pričešću, glasno izgovarajući svoje ime: „Tajna monahinja Lukerija!“
Mitropolit Pitirim ispričao je vic koji je crkvenim krugovima kružio pedesetih godina. Jedna moskovska dama dođe svojoj poznanici u posetu. Ova je sedela za stolom i ređala pasijans. Uzbuđena gošća krenu da šapuće: „Marija Petrovna! Marija Petrovna! Nikome ne smem da kažem, to je tajna, baš velika tajna! Ali vama ću reći… Juče sam primila tajni postrig, s imenom Konkordija.“ Domaćica mirno spusti kartu pa odgovori: „Pa šta? Ja sam evo već drugu godinu u velikoj shimi!“
Za mati Frosju svi su godinama mislili da je bivša manastirska iskušenica. I kad bi radoznalci započeli s pitanjima o monaštvu, mati bi odgovarala, i to sasvim iskreno, da je nekad bila udostojena da postane iskušenica u Divejevskom manastiru.
Svoje monaško ime prinuđena je da otkrije tek početkom devedesetih godina, po blagoslovu igumanije Sergije, nastojateljke obnovljenog Divejevskog manastira, u koji se mati Frosja preselila tri godine pre svog upokojenja. Sve do tada bila je jednostavno Frosja. Pritom se prema samoj sebi odnosila prilično skeptično, ponekad čak kao prezrivo.
Jednom smo u Izdavačkom odeljenju objavili vrlo lepu ilustrovanu publikaciju posvećenu prepodobnom Serafimu i istoriji Divejevskog manastira. To je bilo prvo izdanje takve vrste u sovjetsko doba. Čim mi se ukazala prilika, odneo sam knjigu materi Frosji. Bila je toliko moderna, toliko su bleštali glanc papir i jarke boje, da se činilo da je u ovu siromašnu kolibu u Lesnoj ulici došla iz druge galaksije.
Ali materi se publikacija veoma dopala. Počela je da razgleda slike i radoznalo lista stranice.
– Gle, otac Serafim! – pljesnu ona rukama kad ugleda lepu ikonu prepodobnog.
– Majčica Aleksandra, naša dobrotvorka – to je mati Frosja prepoznala Agafju Semjonovnu Meljgunovu, prvu upraviteljku Divejevskog sestrinstva. Mati Frosja je odlično poznavala celu, skoro dvestagodišnju istoriju Divejeva.
– A ko li je ovo?! Nikolaj Aleksandrovič! Motovilov!
Naposletku je mati otvorila poslednju stranicu i ugledala svoju sopstvenu fotografiju. Za sekund je ostala bez reči. A potom pljesnu rukama, iskreno negodujući:
– Frosjo, bre, šta ćeš ti tu?! Sram te bilo!
Još kad sam prvi put, sa ocem Vonifatijem, došao u Divejevo i kada smo se tada pozdravljali na odlasku, mati Frosja me je vrlo neposredno zamolila da ponovo dođem kako bih opravio krov i šupu. Obećao sam da ću to svakako učiniti. Preko leta sam se zaista vratio u Divejevo i poveo sa sobom dvojicu prijatelja. Noćivali smo u šupi, na senjaku, preko dana obavljali popravke, a uveče šetali po porušenom manastiru, molili se s ovim divnim monahinjama i slušali priče mati Frosje, koje ni sa čim ne mogu da uporedim.
Pripovedala nam je o starom Divejevu, o tome kako je tokom decenija sovjetske vlasti manastir živeo pod rukovođenjem oca Serafima, što u zatvorima, što u logorima, što u progonstvu. Ili evo, kao sada – oko razorene obitelji. Videlo se da je mati htela da prenese sve što je čuvala u svom sećanju kako to ne bi s njom nestalo.

Prevela Olga Kirilova

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *