NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

O NAJDIVNIJOJ SLUŽBI U MOM ŽIVOTU

Za Rusku crkvu u sovjetsko doba nije bilo, čini se, užasnijeg simbola razaranja od razaranja Divejevskog manastira.
Ova obitelj, koju je osnovao prepodobni Serafim Sarovski, bila je pretvorena u strašne ruševine što su štrčale iznad ubogog sovjetskog rejonskog centra, u šta se pretvorio nekad slavni i radosni grad Divejevo. Vlasti nisu manastir razorile do temelja. Ostavili su ove ruine kao simbol svoje pobede i večnog porobljavanja Crkve. Pored glavne kapije manastirske obitelji podigli su spomenik vođi revolucije, koji je strogo dočekivao svakoga ko bi prišao uništenom manastiru.
Sve je ovde govorilo da povratka u prošlost nema. Činilo se da su proročanstva prepodobnog Serafima o veličanstvenoj sudbini Divejevskog manastira, tako omiljena u celoj pravoslavnoj Rusiji, zauvek pogažena i ismejana. Nigde, ni u bližoj ni u daljoj okolini Divejeva, nije ostalo ni traga kakvog aktivnog Božjeg hrama – svi su bili uništeni. A u nekad slavnom Sarovskom manastiru, kao i u gradu oko njega, smešten je jedan od najbrižljivije čuvanih tajnih objekata Sovjetskog Saveza pod nazivom „Arzamas-16“. U njemu se proizvodilo nuklearno oružje.
Ako bi i dolazili na tajno poklonjenje u Divejevo, sveštenici bi to činili krišom, preobučeni u svetovno odelo. Ali i tako bi im ulazili u trag. One godine kad me je sudbina prvi put dovela u ruševni manastir, tu su uhapšena dvojica jeromonaha koja su došla da se poklone divejevskim svetinjama. U miliciji su ih surovo pretukli i petnaest dana držali u ćeliji na zaleđenom podu.
Te zime me je sjajni, veoma blagi monah Trojice-Sergijeve lavre, arhimandrit Vonifatije, zamolio da ga pratim na putu u Divejevo. Prema crkvenim pravilima, sveštenik koji na daleki put nosi Svete darove – Telo i Krv Hristovu – mora da sa sobom obavezno povede pomoćnika kako bi veliku svetinju zajedno štitili i čuvali u slučaju nepredviđenih okolnosti. Otac Vonifatije tada se u Divejevo spremao da bi pričestio stare monahinje koje su stanovale u okolini manastira, poslednje žive, još iz vremena one predrevolucionarne obitelji.
Trebalo je da putujemo vozom, preko Nižnjeg Novgoroda, ondašnjeg Gorkog, pa kolima za Divejevo. U vozu, otac cele noći nije ni legao jer je o vratu, na svilenom koncu, nosio darohranilnicu sa Svetim darovima. Ja sam spavao na ležaju pored njega, budio se s vremena na vreme uz kloparanje točkova i svaki put video isto: otac Vonifatije sedi za stočićem i pod slabom noćnom svetiljkom vagona čita Jevanđelje.
Stigli smo u Nižnji Novgorod – rodno mesto oca Vonifatija – i odseli u kući njegovih roditelja. Otac Vonifatije dao mi je da čitam knjigu od pre Revolucije – prvi tom dela Ignjatija (Brjančaninova), te do zore nisam oka sklopio, otkrivajući, za sebe, ovog izuzetnog hrišćanskog pisca.
Izjutra smo krenuli put Divejeva. Trebalo je prevaliti osamdesetak kilometara. Otac Vonifatije potrudio se da se obuče tako da u njemu ne bi mogli poznati sveštenika: pažljivo je skute donje mantije zadigao pod kaput a dugačku bradu zaklonio šalom i kragnom.
Već se smrkavalo kada smo konačno stigli na cilj našeg putovanja. Kroz prozor automobila i povesma februarske mećave, uzbuđen, nazreo sam visoki zvonik bez kupole i skelete porušenih hramova. I pored ove pretužne slike, fascinirala me je neobična moć i tajanstvena energija ove velike obitelji, a ništa manje i misao o tome da divejevska obitelj nije propala već živi svoj skroviti život, neznan ovome svetu.
Tako i jeste bilo! U oronuloj brvnari, na kraju Divejeva, naišao sam na nešto što ni u najsvetlijim snovima nisam mogao da zamislim. Zatekao sam uvek pobedonosnu, neslomljenu Crkvu, radosnu u svom Bogu – Promislitelju i Spasu. Upravo sam ovde počeo da shvatam veliku snagu smelih reči apostola Pavla: „Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje!“
I još nešto: najdivnija i najupečatljivija crkvena služba u mom životu nije služena u nekoj veličanstvenoj sabornoj crkvi, niti u hramu slavnom zbog svoje starine, već upravo u rejonskom centru Divejevu, u naherenom kućerku u ulici Lesnoj, broj šesnaest.
Tačnije, nije to bio čak ni kućerak, već staro drveno kupatilo preuređeno za stanovanje.
Kad sam se prvi put ovde našao, zajedno sa ocem Vonifatijem, ugledao sam sobicu s neobično niskom tavanicom, a u njoj deset baš vremešnih starica. Najmlađe su odavno bile prevalile osamdesetu, a najstarijima je, sasvim sigurno, bilo i preko sto. Sve su one bile u prostim haljinama, kakve inače nose starice, i s običnim maramama. Nikakvih mantija, monaških apostolnika i kamilavki. Kakve crne monahinje! Najobičniji bapci – pomislio bih kad ne bih znao da ove bakice možemo smatrati najhrabrijim našim savremenicima, pravim podvižnicama, koje su duge godine i decenije provele po zatvorima i logorima. I bez obzira na sva ta iskušenja, u duši samo uvećale veru i vernost Bogu.
Bio sam dirnut što je, na moje oči, otac Vonifatije – taj uvaženi arhimandrit, nastojatelj hramova u patrijarhovim odajama Trojice-Sergijeve lavre, zaslužni i poznati moskovski duhovnik – pre nego što će blagosloviti ove starice, klekao pred njima i poklonio im se do zemlje! Istinu govoreći, nisam verovao svojim očima. A sveštenik je tada, već ustavši, počeo da blagosilja starice što su mu, trapavo šepesajući, prilazile jedna za drugom. Videlo se kako se iskreno raduju njegovom dolasku.
Dok su otac Vonifatije i starice razmenjivali pozdrave, pogledao sam oko sebe. Po zidovima sobička, ispred ikona, slabašno su gorela kandila. Jedna ikona odmah je padala u oči. To je bio divno oslikani lik prepodobnog Serafima Sarovskog. Lik starca zračio je takvom dobrotom i toplinom da je teško bilo odvojiti pogled od njega. Kako sam kasnije saznao, ova je ikona naslikana pred samu Revoluciju, za novu Divejevsku crkvu, koju nisu stigli da osveštaju. Ikonu su čudom spasli skrnavljenja.
U međuvremenu počele su pripreme za večernje. Ostao sam bez daha kada monahinje iz svojih tajnih skrovišta stadoše da vade autentične stvari prepodobnog Serafima Sarovskog i ređaju ih na grubo sklepan drveni sto. Tu je bio kelijski epitrahilj, njegove verige – težak gvozdeni krst na lancima, kožna rukavica, starinska tučana šerpa u kojoj je starac spremao sebi hranu. Ove svetinje su posle razaranja manastira išle iz ruke u ruku, od jednih divejevskih sestara drugima.
Kad otac Vonifatije obuče odeždu i izgovori vozglas za početak bdenija, monahinje najednom nekako živnuše i zapevaše.
Kako je to čudesan, zadivljujući hor bio!
„Gospodi, vozvah k tebje, usliši mja“ – vozglasi grubim, hrapavim, staračkim glasom monahinja-kanonarh. Imala je sto dve godine, a skoro dvadeset proživela je u tamnovanju i progonstvu.
Sve te veličanstvene starice zapevale su zajedno s njom: „Gospodi, vozvah k tebje, usliši mja. Usliši mja, Gospodi!“
Bila je to služba koja se rečima opisati ne može. Gorele su sveće. Prepodobni Serafim posmatrao nas je s ikone svojim beskrajno blagim i mudrim pogledom. Nesvakidašnje monahinje skoro su celu službu pojale napamet. Tek pokatkad bi poneka od njih pogledala u debele knjige, služeći se ne naočarima, već lupama s drvenim drškama. Isto su tako služile u logorima, u progonstvu, a i posle logora, kada su se vratile ovamo, u Divejevo, i skućile se u ovim straćarama na kraju varoši. Sve to bilo je za njih uobičajeno; ja pak nisam znao da li sam na nebu ili na zemlji.
Ove starice-monahinje posedovale su toliku duhovnu snagu, takvu silu molitve, takvu hrabrost, krotost, dobrotu i ljubav, takvu veru, da sam upravo tada, na toj službi, shvatio: one će odoleti svemu – i bezbožnoj vlasti, i celokupnoj njenoj moći, i neverovanju spoljnog sveta, i samoj smrti, koje se nimalo ne plaše.

Prevela Olga Kirilova

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *