NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

PROPOVED U NEDELJU 23. PO DUHOVIMA
6/19. NOVEMBAR 1995. GODINE

Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha!
Crkva nas danas na liturgiji podseća na priču jevanđeliste Luke o događaju kome je apostol bio svedok u ribarskom gradiću, o tome kako je Gospod Isus Hristos iscelio ženu koja je skoro dvadeset godina patila od neizlečive bolesti.
Isceljenje se odigralo nekako neobično: oko Isusa Hrista tiskalo se mnoštvo naroda, svi su od Njega nešto hteli – jedni da ih izbavi od bolesti, drugi neko čudo, a neki ni sami nisu znali šta bi. Usred tog neverovatnog guranja, u gužvi, Gospod se okrenu i Svojim učenicima iznenada postavi neobično pitanje:
Ko Me je malopre dotakao?
Učenici se začudiše:
Narod Te sa svih strana bespoštedno gura, svi bi da bar na tren osvoje Tvoju pažnju. A Ti pitaš: ko Me je dotakao?
Hristos odgovori da sve to jeste tako, ali u svoj toj gužvi i tiskanju osetio je da je Njegova Božanska sila odjednom potekla ka jednoj osobi.
I tada je žena koja je stajala u blizini stidljivo priznala da je ona dotakla odeždu Učiteljevu. Stidljivo – zato što se po judejskim zakonima smatralo da je nečista zbog svoje ženske bolesti i nije smela da dotiče ljude kako ih ne bi skrnavila. A priznala je zato što je od tog trenutka nepogrešivo osetila da bolesti u njoj više nema! Kao odgovor na to Hristos joj uputi reči koje su bile dovoljne da i njoj i učenicima, i svima nama, objasne čudo koje se desilo:
Velika je vera tvoja! Idi u miru!
Tako se zanavek prepliću skrušena i svesilna vera u Boga i privremeni čovekovi zakoni, koji ni pet para ne vrede, lažni stid i bojazan od ljudske osude.
Naravno, svi se vi, braćo i sestre, sećate kako smo pre dva meseca slavili šeststo godina od događaja u čiju čast je osnovan naš manastir – Sretenje Vladimirske ikone Majke Božje – izbavljenja Moskve od najezde kana Tamerlana. Kakav je to praznik bio! Tada je iz Tretjakovske galerije u naš manastir bila doneta drevna čudotvorna Vladimirska ikona Presvete Bogorodice, najveća svetinja Rusije.
U litiji koja je počela u Kremlju a završila se ovde, u Sretenjskom manastiru, učestvovalo je više od trideset hiljada ljudi. Lila je septembarska kiša. Njegova Svetost patrijarh i mnogobrojno sveštenstvo u potpuno mokrim odorama lagano su išli za ikonom, a ljudi su stajali duž ulica i kada bi veliku svetinju pronosili pored njih, padali su na kolena, u bare, na mokri asfalt – niko nije pazio na to kako će da klekne.
Već je bilo prošlo dva sata po ponoći kada je najzad i poslednji čovek p ogromnog reda ušao u naš hram i poklonio se pred svetinjom. U opusteloj Crkvi, pred čudotvornom ikonom, koja se izdizala na postamentu, ostali su samo oni koji su obezbeđivali njeno donošenje i čuvanje: istoričari umetnosti iz Tretjakovske galerije, službena lica iz gradske administracije, visoki činovi iz milicije. Svi su stajali i ćutali. Slika narodne vere koja se to kom tih sati razotkrila pred njima bila je zapanjujuća.
Zajedno s bratstvom poslednji put sam se i ja do zemlje poklonio pred ikonom. Potom smo celivali svetinju, a ja sam rekao činovnicima:
– Evo sada imate jedinstvenu priliku u svom životu: da na ovaj dan i na ovakvom mestu možete prići velikoj ikoni, da se pomolite Carici Nebeskoj. Za nekoliko minuta ikonu će prebaciti u muzej. Sve razumem: vi ste ljudi s visokim činovima, ali nemojte propustiti priliku koja vam se pruža.
Činovnici su se zgledali između sebe, premeštali se s noge na nogu, zbunjeno se osmehivali, ali se s mesta nisu pomerali. Mislim da bi se svaki od njih, da je ovde sam, s radošću poklonio ovoj drevnoj velikoj svetinji i molio se Majci Božjoj za nešto najintimnije. Ali sada su, kako kaže Jevanđelje, „zbog straha od Judeja“ svi stajali kao da su se udrvenili.
A onda jedan visoki milicijski čin, namah pocrvenevši u licu kao sovjetska zastava, neočekivano istupi napred. Ljutito se nakašlja, tutnu svoju šapku nekom majoru, pope se stepenicama do ikone i nevešto se pred njom tri puta pokloni. Zvučno cmoknu armirano staklo i svesrdno poče nešto da šapuće Majci Božjoj. Još jednom se potom nezgrapno pokloni do zemlje i, idući natraške, siđe niza stepenice. Istrgnu šapku iz ruku milicionera, koji je sav zaprepašćen zinuo od čuda, te se skloni u stranu, smrknuto prešavši pogledom preko sviju.
– Bravo, druže generale! – rekoh mu. – Zbog ovoga Vas Majka Božja nikada neće ostaviti. – I okrenuh se prema ljudima iz muzeja. – Gotovo, možete odneti ikonu.
Prošlo je nedelju dana. Za prazničnom trpezom okupili smo one koji su učestvovali u pripremama za naš praznik – bratiju, mnogobrojne ljude iz manastira, istoričare umetnosti iz Tretjakovske, gradske činovnike, naš hor. Naprosto – da bismo im svima zahvalili. Došao je i onaj general.
– A da znate, meni se onda desilo čudo! – reče on, podižući čašu za zdravicu.Poverio nam se, ispričao šta mu se to desilo.
Kada je general te noći u hramu čuo predlog i poziv da se priđe čudotvornoj ikoni, on se u prvi mah jednostavno uplašio, kao i svi. Pored njega su stajali ljudi njegovog ranga, čak i oni od kojih je zavisio. Ali upravo tih dana generala je zadesila muka: njegova starija sestra, koja je živela u Vladimiru, doživela je saobraćajnu nesreću i bile su joj smrskane obe noge. Odmah u Vladimiru uradili su joj operaciju koja je trajala više sati, jednu nogu su sastavili i stavili je u gips. Predstojala je nova operacija, na drugoj nozi, pod dugotrajnom narkozom. Kako je generalova sestra u već poodmaklim godinama, lekari su se plašili da njeno bolesno srce to možda neće izdržati.
Te noći je, zato, general odlučio da priđe ikoni Božje Majke i da Joj šapatom kaže:
Majko Božja, meni ništa ne treba, sve imam. Ali eto moja sestra… Sutra mora na operaciju. Bojim se da neće izdržati… Pomozi joj!
Sutradan ujutro general je telefonirao u bolnicu da sazna kako protiče operacija. Međutim, rekli su mu da operacije nije bilo, niti će je biti. Pošto je on izrazio nevericu, lekari su mu odgovorili da su joj jutros, pre nego što će je odvesti u operacionu salu, uradili rendgenski snimak i on je pokazao da su smrskane kosti noge raspoređene upravo onako kako treba da bi pravilno srasle. Po svemu sudeći, te noći se bolesnica podesno okrenula, kosti su se razmestile na najpogodniji način i doktorima je preostalo samo da joj, ne gubeći vreme, stave gips.
Ono što smo danas iz jevanđeljskog čitanja o isceljenoj ženi čuli, dogodilo se pre dve hiljade godina na periferiji Rimske imperije, u zabačenom galilejskom gradiću Kapernaumu. A slučaj s generalom milicije i njegovom sestrom – pre dva meseca, kod nas u Moskvi.
Jevanđeljski događaji se mnogima čine kao čudesna i neostvariva bajka. Uzvišena, lepa, koja čoveka (ma šta čoveka – čovečanstvo!) čini boljim. Sve-sve, ali ipak – bajka…
A to je pogrešno! Apostol Pavle je jednom došao do velikog otkrića – tako važnog da svako od nas treba da ga uvek ima na pameti. Jer – nama se to samo čini da se otkrića dešavaju jedino u fizici ili medicini. Elem, apostol Pavle otkrio je najvažniji, fundamentalni zakon našeg sveta. I formulisao ga ovako: „Gospod Isus Hristos je isti juče i danas i vavek!“
Šta ovome može da se doda? Samo jedno drevno i radosno: amin!

Prevela Ružica Radojčić

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *