NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

ŠTA SE U TIM TRENUCIMA DOGAĐALO U DUHOVNOM SVETU

Šta je to slučajnost? Zašto cigla pada na glavu upravo određenome prolazniku – jednome od hiljadu? Ovakva i slična dubokomislena razmišljanja muče čovečanstvo hiljadama godina.
Jednom su mi namesnik arhimandrit Onufrije i duhovnik Lavre arhimandrit Kiril poverili da pomognem da se na Kavkaz, u planine, tamo gde se već mnogo godina u ilegali podvižu monasi-pustinjaci, preveze jedan od monaha iz Lavre, jerođakon Rafailo (Berestov). Bio je to monah potpuno niskog, dečjeg rasta, bez brade, tanušnog glasa i uistinu prostodušan kao dete.
Zavereničkim šapatom otac Rafailčić poveri mi se da je po blagoslovu oca Kirila prinuđen da beži u planine zato što se potpuno sam bori protiv ekumenizma. Na dovratku svoje ćelije u lavri prikucao je list iz školske sveske s natpisom: UA EKUMENISTI!!!
Ni ja nisam osećao nikakvu naklonost prema ekumenizmu, te se zato zauzeh Da mu pomognem, premda sam jako sumnjao u realnost izuzetne opasnosti što se nadvila nad ocem jerođakonom. Naročito ne takve da se moralo bežati iz manastira.
Za mnom će sigurno krenuti u žestoku poteru ne bi li me zatočili u kazamat! – strašnim šapatom otkri mi Rafailo. On se izražavao vatreno, slikovito i veoma visokim stilom.
Iskreno govoreći, ni u „kazamat“ nisam baš poverovao. Kome treba mali jerođakon?
Otac Rafailo bio je i slikar. Osim ličnih stvari on je kanio da u planine ponese i pribor za ikonopisanje, štafelaj, boje i daske za ikone, da ih ima u rezervi. Shvatio sam da sve to ja neću moći sam, te odlučih da pozovem i svoga druga, pečorskog iskušenika Sašu Švecova, koji je tada bio na odsustvu kod roditelja u Moskvi. Uz blagoslov arhimandrita Kirila pridružio nam se još jedan mladić sa završenom Moskovskom duhovnom akademijom, Konstantin. Sad je on iguman Nikita i služi u Brjanskoj eparhiji.
Na železničkoj stanici u Suhumiju dočekao nas je đakon Grigorije, maljav čovek natmurenog izgleda, sa svojom suprugom, đakonicom Olgom, koja je sušta suprotnost njemu – veoma brižna i predusretljiva. Odseli smo u njihovoj kući u ulici Kazbegi. Ispostavilo se da su tu nalazili utočište svi koji su tajno odlazili monasima u planine.
Otac Rafailo jedva je čekao da se što pre dokopa planinskih kelija, ali to nije moglo da prođe tako lako. Đakonica Olga primila je telefonski poziv iz Zagorska s upozorenjem da gradom već kolaju glasine o tome kako se jerođakon Rafailo zaputio u Suhumi i kako se sprema da ode u planine, gde se živi slobodno od sovjetskih vlasti, bez ikakvih ličnih dokumenata, prijava boravka i registracija. Ako se o tome priča u Zagorsku, to će uskoro znati i lokalne vlasti.
Tako je i bilo. Pravoslavci su u Suhumiju radili na raznim dužnostima, zato smo već sutradan saznali da je u suhumsku miliciju stigla direktiva da se uhvati opasni zločinac jerođakon Rafailo (Berestov), koji namerava da pređe u ilegalu eda bi se bavio antisovjetskom delatnošću i živeo kao lezilebović.
Vrlo me je začudilo što su se uznemirujuće slutnje malenog oca Rafaila pokazale tačne. A on se, mada se nekako već pripremio na takav obrt u sledu događaja, tako isprepadao kada je saznao da su krenuli u lov na njega, da se, baš kao dete, od straha zavukao pod krevet i nikako nije hteo da iziđe. Mi smo se smejali, pokušavajući da ga izvučemo. Sve u svemu, uloga surovog zlikovca i strašnog državnog neprijatelja, na koga se obrušila velika milicijska potera, uz oca Rafailčića apsolutno nije išla.
Ali, kako bilo da bilo, pohod u planine morao se odložiti. Posavetovali smo se s pečorskim igumanom Adrijanom, koji je u Suhumiju bio u gostima kod svojih duhovnih čeda, i on je naložio da treba sačekati dok budnost milicije ne oslabi. Našoj mladoj trojci – iskušeniku Saši Švecovu, akademcu Konstantinu i meni – to je samo išlo naruku. Cele nedelje nismo radili ništa, sem što smo se kupali u moru i sunčali, sve dok to grozno besposličenje najzad nije dovelo do najmračnijeg besa domaćina kuće, oca Grigorija.
Kad nas jedno jutro na noge podiže u cik zore, on svečano objavi da su za besposličare prošla slatka vremena. Najzad se i za nas našlo posla. Dan je kao retko kad bio sunčan i vreo. Malo dalje od nas mreškalo se nežno more. Kad se sve sabere, meni se ništa nije radilo. No kad je moranje, nije pitanje: posle doručka se odvukosmo za ocem Grigorijem preko čitavog grada prema mestu koje nam je on odredio za radne podvige.
Bilo je to na samoj periferiji Suhumija. Đakon nas je doveo do napola srušene zgrade od cigala, koju je nedavno kupio budzašto. Izdao nam je zadatak da pedantno raskrčimo tu ruševinu, da bi se od cigala koje izdvojimo mogla napraviti letnja kuhinja. Predstojao nam je dug, težak i u doslovnom smislu prljav posao.
Odvaljivali bismo deo zida, zatim izvaljivali ciglu po ciglu, svaku čistili od starog osušenog cementa i pedantno slagali za utovar u kamion. Kako nam je zadao šta da radimo, otac Grigorije se odmah oraspoložio. Povezao je glavu velikom belom maramom, zbog čega je definitivno počeo da liči na bradatog razbojnika, osedlao svoj motocikl i krenuo za kamionom, nagovestivši da će se vratiti za nekih pet sati.
Čitavih pet sati mi smo, dakle, snuždeno rasturali visoki zid, složili čitavo brdo očišćenih cigala. A vrućinčina – nepodnošljiva. Znoj nas je oblivao, prašina od cementa razjedala nam je kožu od glave do pete. Najzad se, nešto pre tri popodne, pojavi otac Grigorije, na kamionu. Na našu sreću, ipak je odlučio da se pobrine za nas: doneo nam vode u kanisteru od deset litara kako bismo stigli da mu cigle složimo pre nego što umremo od žeđi.
Pošto sam se napio vode, požurio sam da se smestim na jedino mesto gde je bila hladovina – pod napola srušen zid. Hlada je bilo tačno za jednog čoveka i ja sam se smestio taman kako treba. Ali sreća nije dugo trajala: đakon me je pozvao i nerado sam morao da napustim to mesto u hladovini. Ne sećam se više šta mi je otac Grigorije rekao da radim, nešto sitno. Ali kada sam se ponovo zaputio u hlad, tamo je već uživao mladi bogoslov Konstantin. Ja se malo ustumarah i potrupkah, ali nije bilo mesta čak ni da se tik uz njega namestim. Udaljih se.
U tom trenutku Konstantin primeti kako Saša Švecov nateže već četvrtu ili petu šolju vode.
– Ej, pa ti ćeš sve da popiješ! – povika mladi bogoslov. – Ostavi nam bar malo!
Ali ovaj ga i ne pogleda, već demonstrativno nastavi da naliva sledeću. Konstantin krenu na njega, ote mu šolju, a lukavi Saša predade mu posudu bez borbe, pa šmugnu prema spasonosnome zidu i svali se u hlad.
Gledali smo ga sa zavišću. Ali ni Saši nije bilo suđeno da uživa dugo. ‘đakon Grigorije vide da opet ništa ne radimo, pa zareža:
– Šta se vi tamo hladite?! Brzo, da se tovare cigle! Šoferu sam platio samo za jedan sat. Neću zbog vas da mu dajem još tri rublje!
Mi se poslušno odvukosmo na izvršenje zadatka, a otac Grigorije sada sam priđe spasonosnoj hladovini i zadovoljan se zavali uza zid.
Dalje se sve odigralo u jednom trenu. Tovarili smo cigle u kamion kad se najednom razleže zaglušujući tresak. Okrenusmo se i videsmo da se nad mestom na koje samo što je seo otac Grigorije, podiže gust oblak prašine. Zid se neočekivano srušio. Kada smo pritrčali, kroz mutnu zavesu ugledali smo nesrećnog đakona zatrpanog gomilom razbijenih cigala. Tada me je, sećam se, zaprepastio povez na njegovoj glavi: na naše oči on je od belog postajao crven. Bilo je to kao u filmovima o crvenim komandantima, a prvo što mi je palo na pamet bilo je: „Ko je već stigao tako brzo da ga previje?“ No pošto sam odmah shvatio da se to krvlju puni marama kojom je otac Grigorije skupio kosu, ja, zajedno sa ostalima, jurnuh prema njemu.
Otac đakon bio je bez svesti. Prionuli smo da najpre poskidamo cigle s njega. Vozač kamiona požurio je po hitnu pomoć. Lekari su došli za pola sata. Pošto su pregledali oca Grigorija, sumorno su promrmljali da je sve to jako loše i odmah ga odvezli na operaciju. Posle svega što se dogodilo otac Grigorije je osam meseci preležao u raznim bolnicama, izdržao nekoliko operacija, ali još dugo nije mogao ni da služi niti da se vrati u normalno stanje.
Te iste večeri Konstantin, Aleksandar i ja postavili smo sebi pitanje: zašto se upravo otac Grigorije našao ispod zida u trenutku kada se on srušio?
Pa svaki od nas je, makar i nakratko, sedeo pod njim. Zašto se srušio upravo na đakona? I šta se to dešavalo u duhovnom svetu da nas naši Anđeli čuvari raznoraznim povodima odvlače od tog prokletog mesta? Ili je sve to što se desilo jednostavno – slučajnost?
Ta pitanja su nas toliko uznemirila da smo po odgovor krenuli ocu Adrijanu. Sveštenik se zamislio i rekao:
Neću moći da odgovorim na vaše pitanje. Reći ću samo (to nije tajna ispovesti niti nešto nepoznato) da otac Grigorije već nekoliko godina liturgiju služi bez prethodnog ispovedanja. I ne samo ja lično, već i sveštenici njegovog hrama više puta su MU govorili da će to na loše Da iziđe. Ali otac Grigorije bi samo odmahivao: „Ne moram, nije obavezno. Kasnije ću se ispovediti.“ I jednako je odlagao i odlagao ispovest.
A ja sam znao da će mu se neka nesreća desiti. S takvim se stvarima ne sme igrati.
Posle nekoliko dana, pošto smo napokon dobili blagoslov od oca Adrijana, krenusmo u planine, tegleći poteške ruksake sa stvarima oca Rafaila. Lokalna monahinja, neverovatno snažna žena od nekih četrdeset godina, prihvatila se da nas prati i sama na svoja pleća navalila najteži prtljag.
Išli smo samo noću, po mesečini se lomatali strmim planinskim stazama i bogazama, hvatajući se za kamenje i šiblje rododendrona. Danju smo boravili u monaškim kelijama, da nas lovci ne primete.
Videli smo tragove medveda i jelena. Jeli smo ukusni planinski med. Upoznali se s planinskim monasima. Neki od njih bili su pravi podvižnici. Razgovarali smo s njima, pomagali u popravkama kelija sagrađenih od stabala iscepanih sekirom.
Kod jedne predobre stare velikoshimnice morali smo da ostanemo dva dana: po okolini su se muvali lovci. Za ta dva dana smazali smo sve rezerve namirnica koje je monahinja spremila za zimu. Nije nam bila namera da se prejedamo, ali planinski vazduh je u nama mladima probudio takav zverski apetit da ništa drugo nismo mogli nego da kao omađijani tamanimo i konzerve i prženi krompir i nekakve kaše. Krotka monahinja jedva je stizala da nam nasprema hrane. Ni reči nam nije rekla, ali je posle našeg odlaska (kako smo kasnije saznali, na našu sramotu) morala da siđe s planine i ponovo sprema provijant za zimu.
Napokon, šestog dana puta, kraj planinskog potoka sretosmo druga oca Rafaila, jeromonaha Pajsija, veselog i učenog monaha, koji već nekoliko godina tu živi.
Pajsije!!! – prodorno povika Rafailčić i pohrli k njemu, gazeći potok.
Tu se i završila ova priča. Preko silovitog brzaka preneli smo stvari oca Rafaila. Pošto smo se oprostili, krenuli smo natrag i putem raspravljali zbog čega i radi čega su se u našim životima odjednom pojavile ove planine, novi ljudi i svi ovi neobični događaji.

Prevela Ružica Radojčić

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *