NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

AVGUSTIN

Ovo se dogodilo 1986. godine. Tačno mesec dana pre toga ja sam iz Pskovsko-Pečorskog manastira prebačen u Moskvu. Arhiepiskopu Pitirimu, rukovodiocu Izdavačkog odeljenja Moskovske patrijaršije, pričali su da u Pskovsko-Pečorskom manastiru, u staji s kravama, ima jedan iskušenik s visokim filmskim obrazovanjem. Upravo su te godine državne vlasti Crkvi konačno dozvolile da pripremi proslavu Hiljadugodišnjice krštenja Rusije. Hitno su zatrebali stručnjaci: prvi put je trebalo prikazati život Crkve na televiziji, snimati filmove o pravoslavlju. I tako sam se ja našao kao pogodan za to.
Za mene je selidba u grad iz kojeg sam pre nekoliko godina otišao u Pskovsko-Pečorski manastir – bila prava tragedija, ali moj duhovnik otac Jovan rekao mi je: „Poslušanje je iznad svega. Budi tamo gde te je jerarhija postavila. Pa ipak, kad sam se našao u Moskvi, koristio sam svaku priliku da se bar na jedan dan vratim u voljenu obitelj.
I tako mi jednom telefonira iguman Zinon, monah-ikonopisac koji je tada živeo u Pskovsko-Pečorskom manastiru, i krajnje uzbuđeno, ne objašnjavajući ništa preko telefona, zamoli me da hitno dođem u manastir. Ne sećam se više čime sam se izgovorio vladici Pitirimu, ali već sledećeg jutra bio sam u Pečorama, u keliji oca Zinona.
A šta mi je otac Zinon ispričao? U velikoj tajnosti obavestio me je kako je pre nekoliko nedelja s planina Abhazije, odande gde ilegalno već nekoliko Decenija, u dubokoj tajnosti, žive monasi, bio prinuđen da u svet siđe jedan inok. I da je u ozbiljnoj opasnosti.
Monasi već odavno, još od prvih godina sovjetske vlasti, ilegalno žive u Planinama kod Suhumija. Iz sveta su u teško pristupačne predele odlazili zauvek, krijući se od svetovnih, a katkad i od crkvenih vlasti. Među njima bilo je mnogo pravih podvižnika, koji su tražili osamu radi opštenja s Bogom, neprestanu molitvu i sozercanje. Drugi su odlazili iz protesta protiv državnih i crkvenih neistina, cepali svoje sovjetske lične karte, borili se protiv ekumenizma, pristajanja na sve moguće kompromise – jednom rečju, protiv svega onoga od čega je prigušeno roptao tadašnji crkveni narod.
Jedno tri godine pre toga imao sam prilike da boravim u tim planinama. Po blagoslovu duhovnika Trojice-Sergijeve lavre arhimandrita Kirila i namesnika Lavre arhimandrita Onufrija, moji drugovi i ja tajno smo onamo u ilegalu odveli jednoga monaha Trojice-Sergijeve lavre. No to je posebna priča. Ovde je važno reći da sam dobro znao i dom đakona Grigorija u Suhumiju, u Kazbegijevoj ulici, odakle je započinjalo gotovo svako putovanje na kavkaske vrhove, iz legalnog života u ilegalni, i dva-tri skloništa u kojima su, na putu u planine, hrišćani krili monahe. Strmenim planinskim stazama, od jedne kelije do druge, putnici su se kretali kroz teško prohodne i neobično lepe predele u kojima su živeli podvižnici.
Vlasti su te monahe, naravno, bespoštedno progonile. Hvatali su ih, bacali u zatvore, ali oni su uprkos svemu nastavljali onde da žive i za mnoge su bili jedan od simbola nepokorenosti Crkve.
I tako, priča otac Zinon, jedan od tih monaha bio je prinuđen da siđe s planina i, evo, našao se u Pečorama.
Bio je to još sasvim mlad čovek, bile su mu tek dvadeset dve. Zvao se Avgustin. Čuo sam bio za njega od monaha u Suhumiju, ali lično ga nikad nisam video. Kad je imao samo četiri godine, njegova mati postala je monahinja. Otišla je u planine i dete povela sa sobom. Dečak je bio vaspitan među podvižnicima, a u osamnaestoj postrižen u monaštvo. Živeo je u keliji zajedno s majkom, vaspitavao se pod rukovodstvom gorskih staraca i nije ni pomišljao da ikada napusti svoju pustinjsku osamu.
Ali jednom kad je radio na planinskim terasama u povrtnjaku, a mati se bavila domaćim poslovima, na njihovu keliju natrapali su abhaski lovci. Bili su pijani i bahato su od Avgustinove majke zatražili da im spremi da jedu. Žena, koja je bila svesna svoga nezakonitog položaja (kad se vrate u selo, lovci su nju i sina mogli da prijave vlastima), postavila im je sto. Ali nezvani gosti, pošto su se najeli i prilično popili, počeli su ovoj ženi da dosađuju. Tad im je rekla da je bolje da je spale nego da je obeščaste. I lovci, sumanuti od pića i strasti, polili su je petrolejom i zapalili…
Avgustin je izdaleka čuo jezive krike svoje majke. Sjurio se do kelije i naišao na stravičnu sliku: njegova majka sva u plamenu baca se po njihovoj ubogoj krovinjari, a lovci, rastrežnjeni, u panici jure za njom pokušavajući da utule plamen. Kad ugledaše nepoznatoga koji je uleteo u kuću, lovci se još više prepadoše pa brže-bolje pobegoše. Avgustin je nekako uspeo da ugasi upaljenu majku. Ona je, međutim, bila na samrti. Avgustin ju je preneo u najbliže selo, u kuću prijatelja, ali njoj se više ničim nije moglo pomoći. Monahinja je umrla pričestivši se Svetim Hristovim tajnama i zaveštavši sinu da se ne sveti za nju, već da se moli za njene nesrećne ubice.
Lovci pak kad su došli k sebi posle svega što se dogodilo, ozbiljno su se uznemirili. Bez obzira na to da li je ta žena bila monahinja ili nije, da li je u planini živela legalno ili nije, njima je bilo jasno da će, sazna li se za to, morati da, po zakonu, odgovaraju za ubistvo. I zato su pošli u lov na jedinoga svedoka, to jest na Avgustina. Doznavši za to, starci koji su se starali o mladićevom životu rekoše mu: „Oni će te svakako naći. Bolje da siđeš s planine. Podvizavaj se negde gde možeš, ovde će te ubiti.“
Avgustin je poslušao njihov savet. Najpre su mu pomogli da stigne do Trojice-Sergijeve lavre. Ali tamo je bez ličnih dokumenata bilo suviše opasno živeti. Uputili su ga u Pskovsko-Pečorski manastir.
Treba ovde reći da je u Pečorskom manastiru već živeo jedan monah koji je sišao s planina. Bio je veoma star, proveo je u planinama više od četrdeset godina, a kad se teško razboleo, starci su ga blagoslovili da se leči u svetu. Pskovskopečorski nastojatelj arhimandrit Gavrilo, tadašnji surovi i svemoćni vladalac Pečora, sažalio se na njega i našao način da, preko oblasnih vlasti, milicije i KGB-a, isposluje dozvolu da bolesni monah bez ikakvih dokumenata slobodno boravi u manastiru. Staranjem oca nastojatelja izdata mu je čak i lična karta. I tako je on živeo u prihvatilištu u Lazarevskom konaku manastira.
Nadajući se i sada istoj takvoj pomoći, otac Zinon, kojem je doveden Avgustin, otišao je s njim ocu nastojatelju. Ali ovaj je toga dana bio izgleda jako loše volje. Samo što je bacio pogled na Avgustina, gnevno je dreknuo: „Kakav je to pa monah? Dovode mi tu svakojake skitnice i bitange! U miliciju s njim!“ Otac Zinon jedva je stigao da izgubljenog i preplašenog Avgustina odvuče u svoju keliju.
– Jo-oj, taj je Gavrilo pravi čekista! – vajkao se otac Zinon. – I kako mi je uopšte i palo na pamet da mu odvedem ovog anđela?
A to da je mladi monah prosto biće ravno anđelu, otac Zinon pripovedao je s velikim uzbuđenjem:
– Ne možeš ni da zamisliš kakav je to čovek! On preko dana ne Jede više od petogodišnjeg deteta. Oči su mu neobično bistre, anđeoske. Bez prestanka je u molitvi!
Otac Zinon čak dodade:
To je jedini pravi monah kojeg sam sreo u celom svom životu.
Naravno, to je rekao u žaru, veoma ogorčen zbog grubog prijema kod starešine manastira. Ali kako bilo da bilo, prema njegovim rečima, svi koji su samo susreli Avgustina, bili su istinski potreseni. Šteta što tih dana u manastiru nije bio duhovnik bratije arhimandrit Jovan (Krestjankin). On bi kao niko drugi mogao da da dobar savet šta da se dalje čini s neobičnim mladićem – monahom.
Upitao sam gde je sad otac Avgustin. Ispostavilo se da ga je otac Zinon, posle incidenta sa starešinom, odmah glavom bez obzira poslao u Moskvu, svojoj duhovnoj deci – Vladimiru Vigiljanskom i njegovoj ženi.
Sutradan, čim sam stigao u prestonicu, upoznao sam se s ovim bračnim parom. Danas oca Vladimira Vigiljanskog znaju mnogi – on rukovodi patrijarhovom pres-službom. U ono vreme bio je samo Volođa, naučni saradnik Instituta za istoriju umetnosti, i sa svojom ženom Olesjom i troje male dece živeo je u domu književnika na Prospektu mira. Njihovi susedi bili su slavne ličnosti kao što je Bulat Okudžava, kosmonaut Leonov, sportski komentator Nikolaj Ozerov. U stanu Vigiljanskih na devetom spratu, kao neku naročitu dragocenost krili su, dakle, oca Avgustina. Naravno, nisam mogao da dočekam da ga vidim.
Naposletku u sobu je, kao čovek iz drugog sveta, ušao mlad monah dugačke, preko leđa raspuštene kose, s ogromnim kristalnomodrim očima. Pozdravili smo se na način kako to čine planinski monasi. Olesja i Volođa posmatrali su nas s oduševljenjem. Posedali smo za sto a ja sam počeo da se raspitujem za zajedničke poznanike koji žive tamo, kraj planinske reke Psou – oce Mardarija, Oresta, Pajsija, malog oca Rafaila (Berestova). Avgustin je odgovarao škrto i mirno: znao je te ljude od detinjstva. Završivši razgovor, povukao se u svoju sobu.
Mi smo ostali pod neverovatno vedrim utiskom toga susreta i teretom nerešivog pitanja: šta učiniti da bi mu se pomoglo? Podsećam, bila je to hiljadu devetsto osamdeset šesta godina. Ako njega, čoveka u donjoj mantiji (a kategorički je odbijao da napolje izlazi u svetovnom odelu), bez dokumenata, milicija zaustavi radi provere, odmah će biti uhapšen. Kako su Volođi Vigiljanskom objasnili poznanici-pravnici, oca Avgustina će najpre „prorešetati“ za sva nerasvetljena krivična dela od Kalinjingrada do Vladivostoka u poslednjih pet godina. Treba imati na umu i ovo: ako hoće, lako će mu prišiti ne jedan težak zločin.
Na pomisao da će se ovaj monah-podvižnik, anđeo-Mogli, koji ništa od svetovnog života ne shvata, koji je vaspitan u planinama, na knjigama Svetih Otaca, naći u ćeliji istražnog zatvora ili u našoj armiji, kuda bi dvadesetdvogodišnji zdrav mlad čovek dospeo i ovako i onako – hvatao nas je užas!
A ako se dogodi najstrašnije i on dospe u zatvor – čisti, bezgrešni podvižnik koji je sav svoj život dao Bogu?…
Tokom nekoliko dana grčevito smo pokušavali da nađemo izlaz iz ove situacije. Vladimir je išao da se posavetuje i s duhovnicima iz Lavre. Pokrenuli smo svoje prijatelje koji su imali poznanike pravnike. Neko je obećao da će moliti čak Alu Pugačovu – za slučaj da Avgustina bude potrebno vaditi iz milicije…
A otac Avgustin živeo je svojim životom. Molio se u svojoj sobi, koju smo odmah počeli da zovemo kelijom, i čekao našu odluku. Posmatrajući ga, primetio sam koliko se pokatkad razlikuju tradicije u običnim manastirima i u planinskim kelijama. Na primer, slučajno sam spazio da otac Avgustin ispod podrasnika nosi ukrašen sveštenički krst.
– Otkud ti? Da ti nisi tajni sveštenik? – upitah znajući da se ponekad i to dešava.
– Ne, nisam sveštenik – odgovori Avgustin. – To mi je moj starac na samrti blagoslovio svoj krst. I rekao da, kad postanem sveštenik, počnem da ga nosim otvoreno. A dotle će me krst čuvati.
Onda, imao je lepu kadionicu i njome je svaki dan kadio svoju keliju, a nas je molio da mu nabavimo brikete i tamjan. Takvo nešto nisam video u našim manastirima. Ili – kad sam mu jednom ponudio da zajedno čitamo katizme, veoma sam se začudio što otac Avgustin čini podosta grešaka: samo što ga nisam prekorio što tako slabo zna Psaltir. Ali brže-bolje sam se osvestio, dosetivši se da u abhaskim planinama naprosto nije imao ko da ga uči ispravnom crkvenoslovenskom jeziku.
Tako su prolazili dani. I tako smo postepeno počeli da primećujemo kako se otac Avgustin menja. Tačnije, nazovimo stvari svojim imenima: kako se u našem društvu kvari! Za razliku od njega, mi ni izdaleka nismo bili anđeli. A kao što stoji u Psaltiru: „S prepodobnim prepodoben budeši, s mužem nepovinim nepovinjen budeši, so izbranim izbran budeši, a so stroptivim razvratišisja.“ („Sa svetima postupaš sveto, s čovjekom vjernim vjerno, s čistim čisto, a s nevaljalim nasuprot njemu.“) Ovo poslednje ticalo se upravo nas: svakoga dana opažali smo nove plodove svoga pogubnog uticaja. Recimo, jedanput, posle duge diskusije o svakojakim planovima za spasavanje oca Avgustina, ne došavši opet ni do kakvog rešenja, odlučili smo da se makar zasladimo sladoledom. Sladoled s orasima za dvadeset osam kopejki iznenada se toliko dopao našem monahu da je pojeo, jednu za drugom, pet porcija, a posle je Volođinog sinčića Niku počeo svakodnevno da šalje u obližnji kiosk. Neprijatno je bilo odbiti ga, pa smo užasnuti posmatrali kako smo u pravom pravcatom smislu reči sablaznili oca Avgustina: mogao je taj prokleti sladoled jesti dvadeset četiri sata dnevno!
Dečak Nika je sada porastao, završio fakultet i služi kao đakon, ali vrlo se dobro seća kako se sa suzama u očima kajao što je planinskom podvižniku isporučio onoliku količinu sladoleda.
Ili, na primer, ovo: Olesjin brat imao je kasetofon. Kad, najednom, imamo šta da vidimo: Avgustin sedi kraj njega i zajedno slušaju „Bitlse“!… To nas je bacilo u istinski očaj. Sumorni i bespomoćni, iznova i iznova skupljali smo se na savetovanje u stanu Vigiljanskih. U to vreme pridružili su nam se i moji prijatelji, bračni par Čavčavadze, Jelena i Zurab, i iguman Dimitrije iz Trojice-Sergijeve lavre (sad je on arhiepiskop vitepski).
Poslednji udarac, za mene bar, došao je kad je otac Avgustin iznenada radosno povikao s balkona:
– Gledajte, Nikolaj Ozerov!
Bio sam preneražen. Na balkonu susednog stana, samo sprat niže, zaista je stajao legendarni sportski komentator i uz dobrodušan smešak klimao glavom monahu koji ga je prepoznao. Ali nije u tome bila stvar.
– Kakav Nikolaj Ozerov? Otkud ti to znaš? Daću ja tebi nikolaje ozerove! – povikah vukući ga s balkona.
Sve se brzo razjasnilo: otac Avgustin našao je ukoričene komplete Ogonjoka i u svojoj keliji je, po čitave sate, u osami ubijajući vreme, mnogo puta prelistavao časopis.
Shvatio sam da bez odlaganja, što je pre moguće, neporočnog monaha moramo da spasemo od našeg društva. Inače za nas neće biti oproštaja.
Između svih tih sumornih događaja najednom je iskrslo rešenje. Našao ga je Zurab Čavčavadze. (On i njegova supruga Jelena i danas su parohijani našeg, Sretenjskog manastira.) Zurab je predložio da oca Avgustina odvede u Tbilisi gruzijskom patrijarhu Iliji.
To je bila doista izvrsna ideja. Oni koji su živeli u Sovjetskom Savezu pamte da je Gruzija u mnogo čemu bila sasvim zasebna teritorija u našoj ogromnoj zemlji. Tamo je bilo moguće mnogo toga što se nije moglo ni zamisliti, recimo, u Pskovskoj oblasti, u Sibiru ili na Dalekom istoku. Na primer, „naturalizovati“ čoveka, napraviti mu dokumenta. Ovo utoliko pre što je otac Avgustin ceo svoj svesni život proživeo baš na kanonskoj teritoriji Gruzijske patrijaršije. Sam Zurab služio je kod patrijarha Ilije nekoliko godina kao ipođakon. Patrijarh je poštovao drevnu lozu kneževa Čavčavadze, pa je Zurab bio ubeđen da će on biti voljan i kadar da nam pomogne, da će učiniti ono što je u Moskvi bilo praktično nemoguće.
Pošto smo, dakle, odbacili sumnjivu varijantu s kupovinom lažne lične karte, zatim i drugu, koja je računala na razumevanje i milost državnih organa, pa i treću, po kojoj bismo bez kraja i konca oca Avgustina skrivali po stanovima, odlučili smo da se zaustavimo na putovanju u Gruziju. Otac Avgustin se, pošto se pomolio, saglasio s tim. Preostajalo je još samo jedno: da bih se na nedelju dana zaputio u Gruziju, potreban mi je bio ozbiljan argument.
Nisam smatrao mogućim da svome starešini vladici Pitirimu ispričam o ilegalnom monahu Avgustinu – najviše zato da odgovornog crkvenog jerarha, kojeg su specijalne službe ionako stalno držale na oku, ne bih dovodio u nezgodan položaj.
I tad mi sinu ideja: u sklopu programa pripreme za hiljadugodišnjicu krštenja Rusije snimiću film o jedinstvu crkava Gruzije i Rusije. Treba reći da su me činovnici Saveta za poslove verskih zajednica – nadzorni organ crkvenog života – zaista uporno molili da napravim jedan ekumenistički film. Vaspitan u Pečorama u duhu apsolutnog monaškog antiekumenizma, kategorički sam odbijao sve njihove predloge. Sad je u meni, eto, nastao plan da film o crkvenom jedinstvu Gruzije i Rusije predstavim kao ekumenski i dobijem podršku Saveta i za put i za snimanje.
Scenario sam napisao za jednu noć. Slike su u filmu bile sledeće: simboli Rusije – pšenica i hleb, simboli Gruzije – grožđe i vino. Ruski seljak obrađuje zemlju, seje žito, žanje, sakuplja snoplje, mlati, melje brašno… U Gruziji – seljak sadi čokot loze u toplu zemlju, raste loza, zatim beru grozdove, u ogromnim kacama gaze grožđe… Sve je to veoma lepo i – to se oseća – vodi nekakvom važnom cilju. Najposle se sve i razjašnjava: najviši cilj toga drevnog i velikog posla jeste liturgija, Hleb i Vino, sveto prinošenje Evharistije! Eto našeg istinskog jedinstva!
Vladici Pitirimu scenario se veoma dopao pa je, kako je to samo on umeo, činovnika Saveta za poslove verskih zajednica brzo ubedio da će se konačno snimati dugo iščekivani ekumenski film. Mada, da je činovnik bio nešto obrazovaniji, shvatio bi da taj scenario s ekumenizmom nema nikakve veze, jer su Ruska i Gruzijska crkva pravoslavne, a ekumenizam podrazumeva opštenje s inoslavnim crkvama.
Ali najvažnije je bilo da je pitanje putovanja u Gruziju munjevito regulisano. Premda se odmah pojavilo drugo: pre putovanja u Gruziju hitno valja snimiti žetvu pšenice u Rusiji. U protivnom bi se moralo čekati čitavu godinu, Do sledeće žetve. To je zaista bio problem: početak je septembra i u centralnoj zoni, da i ne govorimo o jugu zemlje, sva pšenica odavno je požnjevena. Telefonirao sam u Ministarstvo poljoprivrede da se obavestim gde se sada žanje pšenica. Oni tamo su, kao za nevolju, pomislili da nešto proveravam pa su raportirali: žitarice su na celoj teritoriji Sovjetskog Saveza uspešno požnjevene i smeštene u silose. Koliko god ja moljakao da mi otkriju makar jedan zabačeni, nemarni kolhoz gde se u ovom trenutku može snimiti žetva pšenice, radnici ministarstva ukopali su se i kleli da takav bezobrazluk ni po koju cenu ne bi tolerisali. Ipak, imao sam sreće: u redakciji lista Seoski život sažalili su se nada mnom i rekli da je, prema njihovim podacima, jedino mesto u SSSR-u gde se još žanje žito – Sibir, tačnije, jedan od rejona Omske oblasti. Ako onamo odletim još danas, možda ću uspeti.
Iste večeri kamerman (koji se zvao, sećam se kao da je juče bilo, Valerij Šajtanov) i ja odjurismo na Domodedovo i tamo uspesmo da uhvatimo prvi avion za Omsk. Za to vreme Zurab Čavčavadze trebalo je da kupi karte za ekspres do Tbilisija, koji je kretao za dva dana. U ono vreme za kupovinu železničkih karata, za razliku od avionskih, nisu bile potrebne lične karte, pa za Avgustina nismo morali da strahujemo.
U Omsku, obavešteni od Saveta za poslove verskih zajednica, dočekali su nas s obaveštenjem da na trista kilometara od grada postoji gazdinstvo gde će se još dan ili dva žnjeti pšenica. U taj udaljeni kolhoz arhijerejskom „volgom“ povezao nas je vozač omskog arhiepiskopa Maksima, đakon Jovan. Samog arhijereja nije bilo. Nedavno je, odlukom Sinoda, prebačen u jednu od beloruskih eparhija, a u Omsk je bio raspoređen arhiepiskop Teodosije iz Berlina, kako se onda govorilo, „u Sibir na crvenjenje . Ali on se, izgleda, „na crvenjenje nije žurio – još nije bio stigao u grad – tako da je svu vlast u omskoj eparhiji za nas predstavljao đakon Jovan, ujedno i naš vozač. Šajtanov i ja sve smo odlično snimili – i nepregledno pšenično polje na zalasku, i nabubrelo klasje, i složnu žetvu kombajnima, i gumno, i zlaćana zrna, i radosna, lepa lica seljaka…
Predveče, zadovoljni i umorni, pojurili smo arhijerejskim automobilom u Omsk da bismo iste noći poleteli za Moskvu. Sutradan uveče predstojao je put u Tbilisi. Šajtanov je dremao na zadnjem sedištu, a đakon i ja blebetali smo o svemu i svačemu. Kad su se sve teme iscrple, đakon će:
– Molim te, pričaj mi nešto, inače ću zaspati za volanom.
Shvatio sam da naprosto želi da čuje neke prestoničke priče, pa odlučim da ocu đakonu ne uskratim to zadovoljstvo. Pričao sam sve čega sam se setio iz moskovskog crkvenog života, dok naposletku nisam ispripovedao o tome kako se oko vladike Pitirima nedavno vrzmala neka vucibatina koja se izdavala za sina poslednjeg imperatora. Đakon živnu:
– I kod nas isto ima vucibatina! Pre jedno godinu dana u jednom hramu se stvorio momčić-siroče. Bakice mu pružile utočište. Počeo je da pomaže – cepao drva, čistio svećnjake, naučio da prislužuje, da čita na klirosu. Takvo je poverenje starešine hrama i predsednika crkvenoopštinskog odbora stekao da su mu čak novac poverili – da uplati prilog u Fond mira. To je bilo baš na njihovu hramovnu slavu. Vladika i ja smo toga dana odslužili večernje; ujutru stižemo na liturgiju – kad ono: crkva opljačkana! Taj je momčić ukrao i crkvene pare, uzeo krst sa časne trpeze i još mnogo štošta.
– Ma nije valjda sa časne trpeze? – zaprepastih se ja.
– A što je najvažnije – đakon se tu sasvim uzruja – ukrao moju donju mantiju! Ja je, budala, ostavio u hramu posle večernjeg. A kakva je to mantija bila! Dugmad za nju vladika mi je iz inostranstva doneo. Kakva dugmad! Nikad više takvu neću imati. Kad ih pogledaš s jedne strane, prelivaju se zeleno, s druge – crveno…
Da, vole neki predstavnici našeg duhovnog staleža takve kicoške đinđuve – razmišljao sam ne slušajući više đakona. – Pojas vezeni da mu pokriva pola trbuha, pa evo sad dugmad… Dugmad…
Najednom mi sinu da sam negde, i to baš tu nedavno, video donju mantiju baš s takvom neobičnom dugmadi… Ali gde, kod koga? I onda se slika potpuno izbistri: takva su dugmad na donjoj mantiji… oca Avgustina. Setih se i kako sam se onda veoma začudio: monah s planine pa u tako „pomodnoj“ donjoj mantiji. Na moje pitanje otac Avgustin odgovorio je tada vrlo jednostavno:
– Kakvu su mi mantiju dobrotvori poklonili, onakvu i nosim. U planinama prodavnica nema.
Još se ja tada u sebi kajao: „Evo, opet sam ga osuđivao!… Dugmad, molim te, ne odgovaraju!“
Onda – ni zbog čega drugog, samo zato da nekako raspršim glupu misao što mi je tako mimogredno pala na um – upitah đakona kako izgleda taj momčić-siroče koji je iz hrama odneo i oltarski krst i donju mantiju. I što mi ga je dalje otac Jovan detaljno opisivao, to sam ja sve više polagano klizio sa sedišta. Opisivao je Avgustina!…
Nisam verovao svojim ušima. Prekinuvši đakona, gotovo da sam povikao:
– A voli li sladoled?!
Vozač me začuđeno pogleda i odgovori:
– Voli? Ma, sto porcija da mu daš, sve će da ih smaže! Bakice su terale šegu s njim da bi za sladoled rođenu majku prodao.
U to je bilo apsolutno nemoguće poverovati!
– Čekaj – rekoh – a šta je još ukrao u hramu?
– Šta je još ukrao? – đakon ponovi pitanje. – Sad ću da se setim, zbog toga su nas jedno dva meseca razvlačili po miliciji. Uzeo je kadionicu, zlatnu, arhijerejsku…
– S praporčićima? – prošaputah.
– S praporčićima. Orden kneza Vladimira drugog stepena, starešina hrama dobio prošle godine. Da… šta još?… Novac, tri hiljade, skupljali smo za Fond mira. I ukrašeni naprsni krst.
– A kako je krst izgledao? Da nije imao kakva oštećenja?
– Za krst ne znam. A šta će to tebi?
– Treba mi jer čini mi se da to siroče u tvojoj mantiji sad sedi kod mene u Moskvi!
Sad je na đakona došao red da se začudi. Kako sam mogao, ispričao sam celu priču i zamolio ga da me što pre odveze onome starešini čiji je hram poharan. Sveštenički krst, koji mu je, kako je rekao Avgustin, u amanet ostavio njegov starac, imao je jednu osobenost: privezak od zelenog kamena dopola je odlomljen.
Sveštenik isprva uopšte nije hteo da razgovara s nama – toliko je bio isprepadan za vreme istrage. Njega su, naime, sumnjičili za krađu iz vlastitog hrama. Ali napokon je ipak opisao ukradeni krst. Kamen na privesku jeste odlomljen…
Te noći vraćao sam se avionom kući. Ali nisam, razume se, mogao da spavam. Jedino mesto u Sovjetskom Savezu gde se do juče žnjela pšenica bila je Omska oblast. Jedini čovek koji je bio voljan da priča o tom lopovu bio je moj vozač-đakon, i to samo zato što nije mogao da zaboravi svoju dragocenu dugmad. Još je jedan razlog što sam bio u prilici da sve ovo od njega čujem: stari omski arhijerej prebačen je u drugu eparhiju, novi još nije došao; da nije tako bilo, otac đakon ne bi vozio moskovskog balavca-iskušenika nego svoga vladiku. A i kako mi je uopšte na pamet pao taj scenario s vinom i hlebom? Nije valjda samo zato da bih doleteo ovamo i sve saznao?…
Ali šta ja uopšte znam? I u šta sam to ubeđen? Ko je Avgustin? Zlotvor koji na duši možda nosi ubistva, krv, nasilje? Ili je sve to demonsko iskušavanje?! Ma, naš Avgustin je pravi monah i podvižnik, čovek koji zna moje poznanike i drage monahe u planini: oca Pajsija, oca Rafaila?…
Što sam duže razmišljao o svemu tome te besane noći, gledajući kroz prozor aviona u crno zvezdano nebo, utoliko mi je jasnije bivalo: u daleki sibirski grad dovela me je iz Moskve svemoćna ruka Promisli Božje! I ništa, ništa nije bilo slučajno!
Sad su mi u jarkim blescima postajale razumljive sve Avgustinove neobičnosti: loše čitanje crkvenoslovenskog teksta, sveštenički krst, arhijerejska kadionica, ljubav prema sladoledu, oduševljenje susretom sa slavnim sportskim komentatorom Nikolajem Ozerovim i mnogo šta drugo. A mi svi smo, iz sve snage, za sve to čudno i nerazumljivo nalazili opravdanje! I još se brinuli da ga ni slučajno ne osuđujemo! Možda nam baš zbog toga straha od osuđivanja Gospod tako čudesno i otkriva istinu? A možda još i stoga što bi suviše strašno bilo da smo ga Zurab Čavčavadze i ja stvarno odveli patrijarhu Iliji, da se ovaj za njega zauzeo i pomogao da dobije dokumenta. Kako bismo mi to nasamarili patrijarha, strah me je i da zamislim!…
I iznova i iznova vraćao sam se nametljivoj misli: kakav je to čovek? Zašto krije? Zašto je sve vreme oko Crkve? Kakve zločine zaista nosi na duši? Mada mi je razum došaptavao da je sve što sam saznao u Omsku, gde sam bio prvi put u životu, na svega jedan dan, sušta istina – srce je odbijalo da poveruje.
Suviše bi monstruozno i nezamislivo bilo i naše razočaranje, i njegova, Avgustinova, pokvarenost.
Treba još jednom, na miru i u celini razmotriti stvar. Setio sam se da je Avgustin pričao kako je pre dolaska u Pečore živeo u Trojice-Sergijevoj lavri. Odmah pošto sam sleteo u Moskvu, oprostio sam se sa svojim snimateljem i s aerodroma, taksijem, pojurio u Zagorsk.
Dobro sam znao tadašnjeg namesnika Lavre arhimandrita Onufrija, izvrsnog monaha i duhovnika, koji danas obavlja poslušanje mitropolita černovickog i bukovinskog. Kad sam mu ispričao celu priču, odmah se setio da je neki prilično čudan mladi jerođakon iz omske eparhije, po opisu sličan Avgustinu, zaista boravio u Lavri, pre jedno tri meseca. Otac Onufrije pozvao je svog pomoćnika jeromonaha Danila (on je sad arhiepiskop u Arhangelsku), pa smo ga detaljno ispitali. Upravo on tada je brinuo o omskom gostu.
Otac Danilo ispričao je da je početkom leta u Lavru stigao nikom znani mladi jerođakon iz Omske eparhije. Predstavio se kao otac Vladimir. Usput su ga, reče, pokrali, pa zato nije imao ni dokumenata, ni novca, a od odežde – samo donju mantiju. Dobrostivi monasi odveli su ga u manastirsko spremište i tamo mu brzo našli odgovarajuću kamilavku, gornju i donju mantiju. Tako je samo pola sata kasnije gost pred starešinu Lavre izišao već u potpunom monaškom ruhu. Dat mu je blagoslov da ostane u Lavri dok ne izvadi nova dokumenta.
Otac Danilo reče i da je to bio običan mlad monah, mada u ponečemu čudan. Uostalom, kao i mnogi drugi provincijalci koje arhijereji rukopolažu u tako mladim godinama. Imao je, na primer, Orden kneza Vladimira – vrlo visoko priznanje, kakvo ne dobijaju često ni iskusni protojereji. Na začuđeno pitanje u vezi s tim odgovorio je da su ga odlikovali zbog vaspostavljanja hrama u omskoj eparhiji. „Ovako mlad, a već stigao da učini tako veliko delo!“ – oduševljavali su se monasi. Ali više od svega oca Danila čudilo je to što jerođakon uopšte nije učestvovao u bogosluženjima, već samo skromno stajao negde po strani. A kad su mu nudili da služi, odbijao je izgovarajući se da mu nije dobro ili da nije dostojan da stane pred oltar. Naposletku su monasi Lavre, brinući za duhovni život mlađanog sabrata, svim silama navalili da služi nedeljnu liturgiju.
– I služio je?! – uglas upitasmo otac namesnik i ja.
– Služio – odgovori otac Danilo. – Doduše, ne kod nas u Lavri, već u susednom parohijskom hramu. Ali kakva je to služba bila?… Arhijereji u eparhijama stvarno imaju potpuno neobučene kandidate. Ma, ništa živo nije znao! Ni kako da obuče odeždu, ni kako da iziđe na jektenije. Sve smo morali s njim da radimo. Kod nas u bogosloviji s takvom spremom ne da ga ne bi pustili na rukopoloženje, nego ni na ispite!
Tad mi je bilo već sasvim nelagodno. Služiti službu, pričešćivati se po poretku ustanovljenom za sveštenike, a ne biti rukopoložen… To mi naprosto nije išlo u glavu.
– A šta je posle bilo s njim? – upita otac Onufrije.
– S dokumentima mu nešto nije išlo. Žalio se da odugovlače omske birokrate. Pitao je da li se nekako mogu izvaditi dokumenta ovde, u Zagorsku, pa je čak i našao nekoga. Ali, na kraju, od toga nije bilo ništa. Ostao je u gradu jedno mesec dana, iznajmio prenoćište kod nekih bakica. Sprijateljio sam se s njim, pomagao mu koliko sam mogao. A posle je otputovao u Abhaziju, u planine. Veoma se zanimao za život pustinjaka, sve vreme se za njih raspitivao. Uzgred, pre jedno mesec dana dobio sam od njega razglednicu. Piše da je srećno stigao u Suhumi, ali na kraju je dodao prilično neobičan post skriptum: „A sad imam novi nadimak – Avgustin.“
Tako se situacija, uz Božju pomoć, sasvim razjasnila. Izvestan čovek, čiju predistoriju ne znamo, pojavljuje se u Omsku. Tamo se izdaje za siroče i osam meseci živi pri hramu. Zatim izvrši pljačku, stiže u Trojice-Sergijevu lavru i tu se predstavlja kao jerođakon Vladimir. Pokušava nekako da pribavi dokumenta, a kad mu to ne uspeva, odlazi za Suhumi. Po svemu sudeći, život planinskih monaha – izvan sovjetskog birokratskog aparata i, što je naročito važno, bez ikakvih dokumenata – čini mu se veoma zanimljivim. Ali pošto je neko vreme proboravio među pustinjacima, shvata da u tim asketskim uslovima (pa još uz potpuno odsustvo sladoleda) neće dugo izdržati. I onda, čuvši za tragičnu priču monaha Avgustina, koja se stvarno dogodila, odlučuje da se izdaje za njega. Doznaje da je starešina Pskovsko-Pečorskog manastira Gavrilo, bez obzira na svoju reputaciju okrutnog despota, ne samo s ljubavlju primio bolesnog starog monaha koji je sišao s planina već je zaobišao sve prepreke i za njega isposlovao lična dokumenta.
Odlazi u Pečore. Tamo u početku sve ide kao po loju – monasi veruju u njegovu legendu i sa žarom se prihvataju da mu pomognu. Ali onda je stvar iznenada zatajila: jedini čovek koji ga je odmah prozreo – „Kakav je to monah? To je bitanga! U miliciju s njim!“ – bio je upravo onaj „neduhovnik“, „zver“ i „despot“ arhimandrit Gavrilo. Kako mi je docnije objasnio otac Jovan (Krestjankin), Mati Božja, Nebeska Pokroviteljka pskovskopečorske obitelji, duhovno je ocu Gavrilu, kao svome namesniku, otkrila kakav je to čovek. A dotle dobrodušni inoci, ogorčeni surovošću mračnjaka-nastojatelja, spasavaju Avgustina iz njegovih kandži i šalju ga brže-bolje u Moskvu. Dalje sve već znamo.
Pa ipak, nije jasno ni izdaleka sve! Nepoznato nam je ono glavno – ko je Avgustin zapravo? Šta je radio pre no što se našao u Omsku? I na šta će se odlučiti kad shvati da nam se otkrila istina o njemu? Šta ako je naoružan? I šta ako on, kad ga raskrinkamo, dograbi dete – na primer, četvorogodišnju Nastju, Volođinu ćerku – prisloni mu pištolj ili nož i kaže: „Dobro, momci, dosta je bilo igre, sad ćete da radite šta vam ja kažem!“
Bez obzira na sve neoborive dokaze, u dubini duše nikako nisam mogao da poverujem da je naš otac Avgustin lažov i kriminalac! Otac Avgustin kojeg smo stigli da zavolimo, s kojim smo se zajedno molili, pili čaj, diskutovali, pretresali duhovna pitanja? Možda je to nekakva jeziva sablazan? Samo niz neverovatnih slučajnosti, pa ja, grešnik, osuđujem čistog, nevinog čoveka? Te sumnje ni na tren nisu napuštale moju nesrećnu glavu. Naposletku sam došao do čvrste rešenosti da ga neću optužiti sve dok se sam, i do kraja, u sve ne uverim. Kako će se to dogoditi? Ma, ako je već Gospod otkrio sve ono što se saznalo za poslednja dva dana, otkriće i ostatak!
Uveče nas je čekao voz za Tbilisi, a u Izdavačkom odeljenju pismo vladike Pitirima patrijarhu Iliji, u kojem je arhiepiskop ovoga molio da mi pruži pomoć u snimanju filma „Evharistija“.
Telefonirao sam svim svojim prijateljima koji su učestvovali u rešavanju sudbine oca Avgustina i zamolio ih da se te večeri okupimo u stanu Volođe Vigiljanskog, da bismo, pred put, sve još jednom raspravili.
Već sam znao šta ću učiniti. Kad se svi mi, zajedno s Avgustinom, okupimo i posedamo za sto, obznaniću da sam se upravo vratio iz Omska. A ispotaje ću pažljivo pratiti reakciju oca Avgustina. Zatim ću predložiti da svi saslušaju priču o tome kako se u Omsku pre deset meseci pojavio mlad čovek, kako je došao u crkvu i predstavio se kao siroče. Ispričaću kako su se nad njim sažalili, pomogli tako što su mu dali krov nad glavom i posao, kako je zadobio poverenje starešine hrama i predsednika crkvenog odbora, te kako je zatim nemilosrdno opljačkao hram, odneo utvari, novac koji su skupili parohijani, a uzeo je čak i krst, i to ni manje ni više nego sa časne trpeze! Svima će se otimati uzdasi negodovanja protiv takvog bogohulnog postupka.
A ja ću nastaviti: Evo vam još jedne priče – reći ću. – Dođe u Trojice-Sergijevu lavru čovek, izdaje se za jerođakona iako nije rukopoložen. Štaviše, usuđuje se i liturgiju da služi!
U tom trenutku svi će, naravno, biti preneraženi! A ja ću opet nastaviti, Avgustina i dalje jednako držeći na oku: A evo još jedne priče. Pojavi se jedan čovek u planinama, baš onamo gde si se ti podvizavao, oče Avgustine. I, pošto je doznao podosta pojedinosti o životu kaluđera, poče i sam da se izdaje za planinskog monaha kako bi zameo tragove svoga prošlog života i pokušao da dobije lična dokumenta na tuđe ime. I zamislite, junak svih ovih priča jedan je te isti čovek!
Neko će obavezno uzviknuti, ponajpre Olesja ili Lena Čavčavadze: „Pa ko je to?“ A ja ću se okrenuti Avgustinu: Oče Avgustine, šta ti misliš, ko bi to mogao biti?
Tu neće moći da se ne izda! „Ko?“ – ponoviće pitanje Avgustin jedva mičući usnama. I tad ću ja da odgovorim, kao istražitelj Porfirije Petrovič u Zločinu i kazni kod moga voljenog Dostojevskog: Kako ko? Pa to si ti, oče Avgustine! Ko bi drugi? E, ovde sve već mora postati jasno, po njegovoj reakciji: biće naprosto nemoguće da svoja osećanja sakrije!
Do okupljanja pozvanih prijatelja ostala su dva sata. Kad sam ušao u stan Vigiljanskih, odmah sam ocu Avgustinu predložio da se nas dvojica taksijem odvezemo u Izdavačko odeljenje po pismo patrijarhu Iliji. On rado pristade da se provoza kolima i o istom trošku vidi izdavačku kuću.
Tad mi prođe kroz glavu da će mu posle raskrinkavanja, mogućno, poći za rukom da pobegne, pa će nastaviti da čini zločine u Crkvi. Zato sam predložio:
Oče Avgustine, kako bi bilo da se slikamo! Da Olesji i Volođi ostavimo fotografiju za uspomenu.
On razmisli, pa preko volje pristade. A ja, ne znam šta mi bi, lupih i ostadoh živ:
– A i ako nas milicija pohapsi, neće morati da arči film: uslikaćemo se i iz profila i anfas.
I čim to izustih, zažalih. Avgustin me pogleda tako neprijateljski da sam se osetio loše. Kako sam znao i umeo, obrnuo sam reči svoje glupe sujete na šalu. Na sreću, uspelo mi je. Avgustin nam je dopustio da se fotografišemo s njim, premda je i dalje na mene bacao nepoverljive poglede. Bilo je očigledno da počinje da oseća uznemirenost.
Ulučivši trenutak dok se on spremao, odvukoh Volođu u kuhinju, zatvorih vrata za sobom i šapatom rekoh:
– Avgustin, po svemu sudeći, nije onaj za koga se izdaje! Vrlo je moguće da je čak neki okoreli zločinac! Ne šalim se. On i ja sad idemo, a ti smesta pretresi njegove stvari, vidi da slučajno nema oružje ili takvo nešto.
Volođa samo iskolači oči i čitav minut nije mogao reč da izgovori. Konačno prozbori:
– Shvataš li ti šta pričaš?! Jesi poludeo? Kako ti to uopšte zamišljaš da pretresam tuđe stvari?
– Slušaj! – rekoh. – Okani se tih inteligentskih budalaština! Sve je isuviše ozbiljno. Može biti reč i o životu tvoje dece.
Volođa napokon poče ponešto da shvata. Ne rekavši više ni reč, izveo sam oca Avgustina i povezao se s njim, taksijem, u Izdavačko odeljenje.
Usput smo čavrljali o ovom i onom, zatim pojeli sladoled – hteo sam Volođi da dam što više vremena. A kad smo se vratili, domaćin je izišao pred nas beo kao kreč. Brzo sam ga povukao u kuhinju, a Avgustinu doviknuo da on dočekuje goste.
U kuhinji, Volođa jedva išaputa:
– Tamo su dokumenta na ime nekog Sergeja (Volođa reče prezime), oltarski krst, novac – dve i po hiljade rubalja, Orden kneza Vladimira… Šta se to uopšte događa?!
– Ima li oružja? – upitah.
– Oružja nema.
Iz predsoblja se oglasi zvono. Stigao je iguman Dimitrije iz Trojice-Sergijeve lavre. Čuli smo kako ga je Avgustin dočekao i kako su ušli u dnevnu sobu.
A ja, bez obzira na sve nove optužujuće dokaze, ipak nisam do kraja verovao u stvarnost onoga što se događalo! Podelio sam s Volođom svoja osećanja. Ni on, koji je rođenim očima upravo video dokumenta i veliku sumu novca, nije bio u stanju da poveruje da Avgustin nije čovek za kog se izdaje.
Stigli su i Zurab i Lena Čavčavadze.
Kad smo Volođa i ja ušli u dnevnu sobu, na okupu su bili svi. Decu smo poslali u šetnju.
– I što si nas okupio? – nezadovoljno upita iguman Dimitrije. On je imao najdalje da putuje, čak iz Lavre.
Pogledao sam oca Avgustina. I odmah mi postade jasno: on je sve shvatio i sve je stvarno – istina! I još sam pojmio da će se, ako sad počnem svoju priču glumeći istražitelja Porfirija Petroviča, situacija razvijati upravo onako kako sam predviđao, uključujući i ono: „Pa to si ti, oče Avgustine! Ko bi drugi?“ S odgovarajućom reakcijom kako Avgustina, tako i ostalih prisutnih. I najednom mi ga bi istinski žao. Mada, moram priznati da se javio još jedan osećaj – osećaj trijumfa. Trijumfa lovca koji vidi: još samo trenutak i plen je u njegovim rukama. A taj osećaj nije nimalo hrišćanski.
Zato mu se, odbacivši sve što sam smislio i tako marljivo uvežbao, obratih jednom jedinom rečju:
– Serjoža!
On smrtno preblede.
I šta se onda dogodi!… Svi skočiše na noge i svi povikaše:
– Kakav Serjoža?! Šta se to ovde događa?! Obojica, odmah da ste sve objasnili!!!
Samo smo on i ja sedeli i ćutke gledali jedan drugog. Kad se napokon svi malo stišaše, rekoh mu:
– Jutros sam se vratio iz Omska. Tamo sam dobio poslednje, nedostajuće podatke za tvoju priču. Najispravnije što sada treba da uradim jeste da okrenem broj 02 – i za pet minuta ovde će biti milicija. Ali mi ti ipak dajemo poslednju šansu. Video si kako smo se iskreno trudili da ti pomognemo. Ako sada kažeš celu istinu, od početka do kraja, možda ćemo opet odlučiti da ti pomognemo. Ali ako slažeš makar jednu jedinu reč, odmah dižem slušalicu i telefoniram u miliciju. Ne treba da ti objašnjavam šta te u tom slučaju čeka. Sad sve zavisi samo od tebe.
Sergej je dugo ćutao. Moji prijatelji takođe su ćutali i zbunjeno zurili u njega, svoga voljenog „planinskog monaha“, „anđela-Moglija“… A ja sam stegnuta srca u toj mrtvoj tišini iščekivao njegovu odluku.
Najzad on reče:
– Dobro, sve ću ispričati. Ali uz jedan uslov: da mi garantujete da me nećete predati miliciji.
– Sada ti, Sergeju, imaš samo jednu garanciju: svoju apsolutnu iskrenost. Čim pomislim da lažeš, ovamo stiže milicija.
Opet se dugo premišljao. Videlo se da nešto grozničavo kalkuliše, procenjuje da li će moći nekako da se izmigolji ili makar nešto ućari. Posmatrati to bilo je toliko neprijatno da su netragom nestajali i poslednji ostaci sažaljenja prema njemu.
– Odakle da počnem? – napokon upita, bacivši ispitivački pogled na mene.
Bilo je to očigledno trik-pitanje. Hteo je da ispipa šta ja stvarno znam.
– Odakle hoćeš. Možeš od Omska. Možeš od Suhumija. A možeš i od svojih avantura u Lavri. Ali najbolje počni od samog početka!
Po tome kako je nezadovoljno pognuo glavu shvatio sam s olakšanjem da sam pogodio u metu. Premda poslednjim hicima – u rezervi nisam imao više ništa.
I Sergej poče da priča.
Bio je kriminalac, varalica, lopov. Krao je od detinjstva, a u osamnaestoj se od neminovnog zatvora izbavio zahvaljujući regrutaciji u vojsku. Tamo je odmah zapeo za oko snalažljivom načelniku skladišta puka, pa su zajedno vrlo marljivo krenuli da krčme vojnu imovinu. Među njihovim mušterijama našao se, pored ostalih, i paroh koji se bavio opravkom ruševnog hrama. Tih godina bilo je nemoguće građevinski materijal za potrebe crkve kupiti bez naročite dozvole opunomoćenika Saveta za poslove verskih zajednica, pa je sveštenik, po svagdašnjoj sovjetskoj navici, preko Sergeja nabavljao i ciglu, i cement, i daske. Sergej je ponekad odlazio parohu kući i bio je istinski dirnut njegovom iskrenom dobrotom i saosećajnošću, očinskom brigom za „vojničića“. A dodatno ga je čudilo to što sveštenik sve to nije činio za sebe – živeo je sirotinjski – već za hram, za veru.
Kad, jednog dana, u puk banu kontrola. Vrlo je brzo Sergej shvatio da će ga ortak-načelnik, da bi se sam spasao, pustiti niz mutnu reku. Zato bez mnogo razmišljanja pokupi pazar, uhvati prvi voz i odveze se kud bilo, samo da je što dalje. Voz ga je dovezao do Omska. Begunac nije imao kuda dalje, ali se najednom setio dobrohotnog paroha. Pronašao je hram, a onda je, predstavivši se kao siroče, na više meseci stekao luku spasa u kojoj nije znao za glad i nesigurnost. A počeo je i da se malo-pomalo uključuje u crkveni život, uči za njega nove reči i izraze, čudi se neznanoj mu blagosti i poverenju u odnosima među ljudima.
Ipak, s proleća, osećajući da ga ubija čamotinja među omskim vremešnim crkvenim svetom, Sergej poče da mašta o slobodi. A na sve to starica-predsednica crkvenog odbora, koja ga je zvala unučetom, u znak punog poverenja poveri mu da plati godišnji prilog… Ukrao je novac iako je znao da je to bio harač Sovjetskom fondu mira, sakupljen s velikom mukom, kopejku po kopejku. Pokupio je iz hrama i sve što mu se svidelo. I otisnuo se u slobodu.
Zabavljajući se do mile volje nekoliko dana, samo što nije dospeo u miliciju. I od straha opet odjuri vernicima, tim čudacima, lakovernim i neobičnim ljudima koji su se kao od šale mogli motati oko prsta.
Doputovao je u drevnu Trojice-Sergijevu lavru, predstavio se kao jerođakon Vladimir i iskreno se i sam začudio kako se brzo našao u kompletnom monaškom ruhu, na sve to još okružen prijatnom, premda pomalo zamornom prijateljskom brigom. Međutim, njegove nade da će ovde isposlovati nova lična dokumenta nikako da se obistine. Štaviše, postajalo je sve opasnije živeti u Zagorsku, koji su milicija i KGB nadgledali kao na dlanu.
– Ali kako si se usudio da služiš liturgiju? – upitah.
Zaista sam to želeo da shvatim. Uz to, korisno je da mu pokažem da znam čak i takve detalje.
– Dobro, pa šta sam mogao? – utučeno će Sergej. – Monasi su jednako navaljivali: „Kako to, jerođakon si a ne služiš?“ Pa sam, eto…
– Strahota! – uzviknu Olesja.
Sergej uzdahnu i nastavi svoju priču.
Doznavši da u našoj zemlji postoji mesto gde se živi bez ikakvih dokumenata, gde je toplo i slobodno, otputovao je u Suhumi. Za mesec i po dana boravka na Kavkazu obišao je podosta planinskih kelija i skitova. Njega, koji se predstavio kao jerođakon Vladimir i doneo vesti i pozdrave od monaha iz Lavre, vodili su onamo kuda mnoge nisu puštali, ispričali mu ono što su malo kome kazivali. Ali Sergeju, naravno, ni na kraj pameti nije bilo da u planinama ostane. Ipak, ovde je saznao nešto važno: pečorski starešina pomogao je jednome monahu koji je zbog bolesti sišao s planina da izvadi dokumenta. Saznao je i za tragediju monaha Avgustina…
Sve ostalo bilo nam je poznato.
Kad je Sergej završio priču, otišao je u svoju „keliju“. A mi smo ostali. I opet nam je nad glavom visilo pitanje, isto ono koje nas je mučilo poslednje dve-tri nedelje: šta s njim da radimo? Ali sad već usled potpuno novih okolnosti.
Kad sam na početku današnjeg razgovora rekao Sergeju da svakog trena mogu pozvati miliciju, nisam govorio istinu. Nipošto ga nismo smeli predati miliciji! I to ne stoga što je Sergej mogao da isledniku ispriča kako smo više nego ozbiljno razmatrali mogućnost kupovine falsifikovane lične karte za njega. To je sitnica. Najveća opasnost bila je u tome što je ovaj čovek, boraveći u planinama, saznao sve osnovne puteve prelaska Crkve iz legalnog položaja u ilegalu. Poznavao je đakonicu Olgu i đakona Grigorija iz Suhumija i znao za njihove veze s gotovo svim tajnim kelijama. Boravio je u planinskim skrovištima, doznao puteve do staraca koji su u planinama proživeli čitave decenije. Organi reda mnogo bi mu ponudili za takve informacije. A nije bilo moguće ni pustiti ga sada tek onako: idi, brate, s milim Bogom – on će sigurno opet krenuti da operiše po crkvama i manastirima.
Sutradan smo se uputili u Lavru da za savet zamolimo najuglednije duhovnike. Oci su se zgražali od naše priče, divili se putevima Promisli Božje, ali nikako da ponude konkretno rešenje.
Situacija je postajala sve bezizlaznija. A na sve to naš se junak, pošto je osetio da smo neodlučni, malo-pomalo privikao, osetio se sigurniji, ponovo počeo da šalje decu po sladoled… Utoliko pre što je za njih i pred njima i dalje bio otac Avgustin.
I tako nam posle nekog vremena postade očigledno da iz cele te priče ipak postoji izlaz. I to jedan jedini. Sastojao se u tome da Sergej sam mora da se promeni: da se pokaje pred Bogom i ode u miliciju da sve prizna. Šanse da se sve može desiti upravo tako, koliko god to izgledalo čudno, bile su znatne.
Sergeja je duboko pogodila Promisao Božja kad je o njegovom raskrinkavanju reč. Shvatio je da mu se na životnom putu isprečila svemoćna, nepojmljiva sila Božja. I u njoj mu se javio Hristos, koji ljubi i pruža spas. Videli smo da je, bez obzira na sve svoje probleme, Sergej proživljavao pravi duhovni potres. A i gotovo cela godina života u pravoslavnoj sredini, pokatkad vrlo naivnoj i lakovernoj ali ipak neuporedivoj ni sa čim, takođe je uticala na njega.
Ozbiljno se zamislio. I tako je, posle dugih razgovora, posle ispovesti u Lavri, kod arhimandrita Nauma, čemu smo se neizmerno radovali, odlučio da prihvati kaznu za svoje grehe.
Ali i kad je prelomio, on je, sećam se, jednako odugovlačio. Zurab i ja otputovali smo u Gruziju da snimamo naš zlosrećni film, vratili se, a on je i dalje živeo kod Vigiljanskih. Kad je ipak smogao snage, dugo se i vrlo dirljivo opraštao s decom i napokon otišao, ponevši sa sobom, bez pitanja naravno, nekoliko duhovnih knjiga i stari molitvenik. Iz sveže štampanih knjiga, kako je govorio, teško mu je da se moli. Nedelju dana kasnije telefonirao je i rekao da ide da se preda.
Posle mesec dana u Moskvu je stigao istražitelj vojnog tužilaštva. Pošto se sve što je Avgustin pokrao čuvalo u mom stanu, istražitelj je onde i odseo, da se ne bi trošio za hotel. Bio je to natporučnik otprilike mojih godina. Na njegovu molbu pokazao sam mu sve glavne moskovske robne kuće, gde je za svoju natporučničku platu nakupovao poklone za ženu, dve mrežice napunio dimljenim kobasicama, instant kafom i boksovima cigareta „marlboro“. Naravno, ispričao je i o Avgustinu, to jest o Sergeju. Ispostavilo se da se ovaj u istražnom zatvoru ponaša „čudnovato“: ne psuje, ne igra karte. Moli se. Zato su mu kriminalci već prilepili nadimak Svetac (on mu je ostao tokom svih godina robije). Sergej je sarađivao sa istražiteljima, nije krio krivicu.
Uskoro je izveden pred sud; za sva dela izrečena mu je objedinjena kazna od osam godina opšteg režima. Tokom svih godina zatočeništva Olesja i Volođa pomagali su Sergeju. Slali su mu novac, knjige, hranu. Čak, na njegovu molbu, i brojeve Glasnika Moskovske patrijaršije.
Posle osam godina Sergej se opet pojavio u Moskvi. S radošću smo ga prihvatili i dugo se prisećali prošlosti.
Pred nama je bio drugi čovek – kao gadarinski besni kad je Gospod iz njega isterao legion đavola. Đavoli su ušli u svinje, svinje se bacile s hridi u more, te je sve pređašnje – obmane, zločini, dvoličnost – sve je bilo potopljeno u morski bezdan, sve zaboravljeno…
Opet je živeo kod Vigiljanskih. Deca – Nikolaj, Aleksandra i Nastja – porasla su i već znala pravu priču o svom neobičnom prijatelju, „planinskom monahu“ ocu Avgustinu. Iako je gorka istina decu veoma potresla – dugo su plakala – sve što se zbilo samo je na kraju učvrstilo njihovu veru. Rekli su da Serjožu vole isto kao što su nekad voleli oca Avgustina.
Godinu dana kasnije Sergej je iznenada obznanio da je primio monaški postrig s imenom Vladimir, u arhijerejskom domu jedne provincijske eparhije. Uskoro je rukopoložen za jerođakona, potom unapređen u čin jeromonaha i povereno mu je da obnovi jednu parohiju.
Ruku na srce, sve što se zbivalo s njim primali smo sa izvesnom zebnjom. S jedne strane, naravno, radovali smo se zbog njega, a, s druge – ponekad se u tu radost utiskivao pravi strah.
Bio sam u to vreme već jeromonah Donskog manastira. Jednom je tek rukopoloženi otac Vladimir doputovao u Moskvu i svratio k meni u posetu. U prestonicu je stigao za to vreme skupocenim stranim automobilom i to, kako je sam objasnio, „da obavi posao sa sponzorom“.
Odlučio sam da ozbiljno porazgovaram s njim. Razgovor je bio komplikovan i dugotrajan, ali učinilo mi se da sam dopro do njega. Podsetio sam ga na to kako mu je sam Gospod Isus Hristos Svojom naročitom Promišlju omogućio novu spoznaju sveta. Kako ga je brižno vodio spasenju, učio živoj, neknjiškoj veri. Rekao mu da sad, kad je postao pravi monah i sveštenik, postoji ogromna opasnost lažne uljuljkanosti, pogubnog samozadovoljstva, kad spoljašnje blagostanje može odvesti u veliku nevolju, čak i propast. „Kad kažu: Mir je i nemate se šta bojati, onda će iznenada napasti na njih pogibao“ – upozorava nas sve Hristos.
Naime, s prihvatanjem monaštva i svešteničkog čina u našem se životu menja veoma mnogo toga, ali ne sve. Iskonsko zlo, što se gnezdi u nutrini, uvek će nas progoniti i nikad se neće odreći pokušaja da se uvuče i dočepa svoga glavnog cilja – naše duše. I tek nas hrabra borba sa zlom radi divnoga i mnogima neshvatljivog cilja – čistote našega srca – opravdava pred Bogom. Ali ako tu borbu Hristos ne vidi, on se od takvog sveštenika, monaha, mirjanina udaljava i ostavlja ga samog s onim što ovaj uporno bira za sebe. A taj je izbor uvek jedan te isti – nezasita gordost i želja za zadovoljstvima ovoga sveta. Vreme prolazi, pa te strasti, pre ili kasnije, okreću čoveku koji je napustio Boga svoju pravu, jezovitu stranu.
Tad se uzdiže Genisaretsko jezero i iz bezdana na obalu počinju da izlaze odavno utopljene, pobesnele svinje i bacaju se na nesrećnika koji je sam učinio svoj izbor između njih i Boga. „A kad nečisti duh iziđe iz čovjeka, ide kroz bezvodna mjesta tražeći pokoja, i ne nađe ga. Onda reče: da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši nađe prazan, pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši žive ondje; i bude potonje gore čovjeku onome od prvoga“ (Jevanđelje po Mateju, glava 12,43-45).
To se, na nesreću, dogodilo i Avgustinu-Sergeju-Vladimiru. Godine 2001. pročitali smo u novinama da je jeromonah Vladimir, koji je služio u jednom od provincijskih gradova i tamo bio čvrsto povezan s lokalnom kriminalnom, razuzdanom, za jednog monaha potpuno nemogućom družinom, pronađen monstruozno ubijen u svojoj kući.
Upokoji, Gospode, dušu usnulog sluge Tvoga ubijenog jeromonaha Vladimira!

Preveo Petar Bunjak

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *