NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

VELIKI NASTOJATELJ

Govoreći o sebi, veliki nastojatelj Pskovsko-Pečorskog manastira otac Alipije imao je običaj da javno obznani: „Ja sam sovjetski arhimandrit.“ I rado je ovu izjavu potvrđivao i rečju i delom.
Početkom šezdesetih godina u manastir su – sa zadatkom da pronađu povod za zatvaranje obitelji – stigli članovi oblasne komisije. Šetkajući manastirom ugledali su hodočasnike kako obrađuju cvetne leje, pa odmah saleteše oca Alipija:
A po kom osnovu ovi ljudi ovde rade?
Sovjetski arhimandrit odgovori:
To narod-domaćin radi na svojoj zemlji!
Pitanja više nije bilo.
Drugi put je iz Pskova sa istim ciljem poslata nova – ovoga puta finansijska – komisija narodne kontrole. Starešina manastira upita ko je ovlastio pristigla lica.
Mi predstavljamo finansijski organ koji…
Otac Alipije ih prekide.
Ja imam samo jednog nadređenog, episkopa pskovskog Jovana. Idite kod njega po odobrenje. Bez toga vam ne mogu dozvoliti pristup finansijskim Dokumentima.
Kontrolori su otišli, a posle nekoliko sati pskovski arhijerej telefonirao je ocu Alipiju i zbunjeno zamolio da im omogući da obave proveru.
Telefonski poziv ne može da se prikači uz predmet, vladiko. Pošaljite Mi telegram – odgovori otac Alipije.
Uskoro je stigao i telegram. Kad su se narodni kontrolori ponovo pojavili kod oca nastojatelja, ovaj ih, držeći telegram, upita:
– Recite mi, jeste li vi komunisti?
– Da, uglavnom smo komunisti…
– I dobili ste blagoslov od episkopa? Vladike pskovskog? Hm, da… Sad ću ja, bome, da pošaljem ovaj telegram u oblasni komitet Partije…
Na tome se finansijska kontrola manastira završila.
Ivan Mihajlovič Voronov – tako se arhimandrit Alipije zvao pre postriga – četiri godine ratovao je na frontovima Velikog otadžbinskog rata i prošao put od Moskve do Berlina. A posle je trinaest godina bio na braniku Pskovsko-Pečorskog manastira, štiteći ga od države za koju je nekad prolivao krv.
I u Prvom i u Drugom ratu otac Alipije bio je prinuđen da se bori na život i smrt. Tadašnjem prvom sekretaru CK KPSS Nikiti Hruščovu potrebna je bila, pošto-poto, velika pobeda. Ništa manja od pobede njegovog prethodnika, kojem je na slavi bolesno zavideo. Za svoj trijumf u budućim bitkama Hruščov je odabrao hiljadugodišnju Rusku crkvu, pa je, objavljujući joj rat, celom svetu svečano obećao da će na televiziji uskoro prikazati i poslednjeg ruskog popa.
Odmah potom dignuto je u vazduh, zatvoreno, pretvoreno u skladišta i mašinsko-traktorske stanice hiljade hramova. Ukinut je veći dao visokih duhovnih škola. Raseljeni su skoro svi manastiri. Mnoštvo sveštenika našlo se u zatvorima. Na teritoriji Rusije aktivne su bile svega dve obitelji – Trojice-Sergijeva lavra, koju su vlasti bile prinuđene da čuvaju kao crkveni rezervat, radi prikazivanja strancima, i provincijski Pskovsko-Pečorski manastir. Ovde se gigantskoj sili ateističke države suprotstavio veliki nastojatelj. I, što je najlepše od svega, on ju je pobedio!
Tih je godina cela progonjena Ruska crkva pratila ishod toga nejednakog dvoboja. Vesti iz Pečora prenosile su se od usta do usta, tek kasnije su očevici tih događaja zabeležili svoja svedočanstva.
Evo svega nekoliko hroničarskih zapisa o tim već davnim bitkama.
Jedne zimske večeri u kabinet oca Alipija ušlo je nekoliko ljudi u civilu i uručilo mu zvaničnu odluku: Pskovsko-Pečorski manastir proglašava se zatvorenim. Starešina se obavezuje da o tome obavesti bratiju. Kad se upoznao s dokumentom, otac Alipije je odmah tu, pred činovnicima, sve papire bacio U raspaljeni kamin, a preneraženim posetiocima mirno objasnio:
– Bolje da umrem mučeničkom smrću. A manastir ne zatvaram.
Uzgred budi rečeno, spaljeni dokument bio je odluka Vlade SSSR-a, na dnu je stajao potpis N. S. Hruščova.
Taj događaj opisao je očevidac i odani učenik velikog nastojatelja arhimandrit Natanailo.
Ja lično oca Alipija nisam zatekao u životu. Ali govoriti o Pskovsko-Pečorskom manastiru a ne spomenuti ga – jednostavno nije moguće.
Ipak sam imao i sreće – zatekao sam u manastiru mnoge monahe koji su tu živeli u vreme velikog nastojatelja. A isto tako i poznate slikare, pisce, naučnike, restauratore iz Moskve, Lenjingrada, Rige, koji su se tih godina okupljali u njegovom gostoprimljivom domu. Za njih je on zauvek ostao primer neustrašivog duhovnika, monaha-ratnika, ideal strogog i brižnog oca.
Bez obzira na svu pragmatičnost i čak naglašenu prizemnost oca Alipija, njegovu čvrstu praktičnu bistrinu, sjajnu, često vrlo lucidnu duhovitost, zadivljujuću snalažljivost, mnogi savremenici (među njima i istaknuti monasi-podvižnici) poštovali su ga kao sveca. Arhimandrit Serafim, čiji je autoritet u manastiru bio bezuslovan, već odmah po smrti oca Alipija iskreno se čudio monasima koji su sanjarili o dalekim hodočašćima do mesta podviga velikih svetitelja: „Šta ima da se putuje daleko?“ – nije mogao da pojmi. – „Idite u peštere, tamo su mošti oca Alipija.“
Gospod bojažljive ne voli. Taj duhovni zakon otkrio mi je otac Rafailo, a njemu je o tome govorio otac Alipije. U jednoj propovedi rekao je: „Imao sam prilike da budem očevidac kako su u ratu neki, bojeći se smrti od gladi, na leđima nosili vreće s dvopekom eda bi produžili život a ne da bi se borili protiv neprijatelja; i ti su ljudi ginuli sa svojim dvopekom, nisu videli mnogo dana. A oni koji su skidali bluze i tukli se s neprijateljem – ostajali su živi.“
Kad su vlasti došle da oduzmu ključeve manastirskih peštera, otac Alipije je komandovao svome kelejniku:
– Oče Kornilije, sekiru ovamo, sad ćemo da sečemo glave!
Službena lica dadoše se u beg: zaista, ko zna na šta su sve spremni ovi fanatici i mračnjaci?!
Sam je pak starešina znao da slične naredbe ne izdaje u vetar. Jednom, kad su već po ko zna koji put došli da zahtevaju zatvaranje manastira, bez uvijanja je obznanio:
– Kod mene polovinu bratije čine ratni veterani. Naoružani smo i borićemo se do poslednjeg metka. Pogledajte manastir, vidite kakva je ovo dispozicija. Tenkovi neće proći. Možete nas savladati samo s neba, avijacijom. Ali prvi avion neće čestito stići ni da nadleti manastir, to će već celom svetu obznaniti „Glas Amerike“. Tako, porazmislite dobro!
Ne mogu reći kakav se arsenal zaista čuvao u manastiru. Biće da je to pre ratno lukavstvo velikog nastojatelja, njegova nova surova šala. Ali, što se kaže, u svakoj šali ima i delić zbilje. Tih je godina bratija obitelji nesumnjivo pružala upečatljiv prizor: više od polovine monaha bili su odlikovani vojnici i veterani Velikog otadžbinskog rata; drugi deo, isto ne mali, prošao je Staljinove logore; treći su iskusili i jedno i drugo.
„Pobeđuje onaj ko prelazi u napad“ – govorio je otac Alipije i sam se čvrsto držao te strategije. Upravo tih godina, ratujući za manastir svakodnevno, starešina je iz ruševina podigao moćne zaštitne zidine, restaurisao opustošene hramove, besprekorno profesionalno očistio drevne freske, upristojio nastojateljski i konak za smeštaj bratije. Pošto je i sam bio likovni umetnik, spasao je od prodaje u inostranstvu brojna dela ruskih i stranih slikara. U njegovoj ogromnoj kolekciji bili su Levitan, Polenov. Pred smrt, otac Alipije je, bez naknade, sva ta remek-dela ustupio Ruskom muzeju. Naposletku, zasadio je po celoj obitelji tako divne vrtove, cvetnjake i venjake da se manastir pretvorio u jedno od najlepših mesta u Rusiji. Čoveku koji bi se prvi put našao u Pečorama – bez obzira na to da li je poklonik ili turista – obitelj bi se otkrila kao čudesni, zanosni svet, nešto potpuno nestvarno u okruženju neugledne sovjetske stvarnosti.
Ali glavni podvig oca Alipija bilo je oživljavanje staraštva u Pskovsko-Pečorskom manastiru.
Staraštvo je izuzetna pojava još i stoga što nije vezana za jedno mesto, recimo za neki konkretan manastir. Ono putuje po zemlji doživljavajući neočekivani procvat čas u prekovolškim skitovima Severne Tivaide, čas u Belobereškom skitu u brjanskim šumama, čas u Sarovu, čas u Optinom skitu. A sredinom XX veka našlo je sebi utočište u pskovskopečorskoj obitelji. Otac Alipije oštrovido je nazreo taj zagonetni put. Kao najdragocenije blago čuvao je i umnožavao staraštvo u svome manastiru. Nastojatelj je najpre našao načina da isposluje dozvolu da se u Pečore iz Finske presele veliki valaamski starci. Primio je, posle odležane robije i progonstva, jeromonaha Jovana (Krestjankina), koji je bio u velikoj nemilosti: tajno ga je u manastir doveo episkop Pitirim (Nečajev). Prigrlio je oca Adrijana, koji je bio prinuđen da napusti Trojice-Sergijevu lavru. Za vreme starešinstva oca Alipija izraslo je čitavo pokolenje staraca-duhovnika, a o nekima od njih govori se u ovoj knjizi. Stvoriti i očuvati nešto takvo bio je u to vreme pravi podvig.
Tih godina ostrvljene antireligiozne propagande, predstave o manastirima kod većine naših sugrađana bile su gotovo neverovatne. Zato se otac Alipije nije čudio što mu postavljaju najbudalastija moguća pitanja. S dobrodušnim humorom, neodoljivo pristupačno, otkrivao je ljudima njihovu vlastitu prostodušnost i nerazumno poverenje u prljave laži i apsurdne izmišljotine.
Jednom je grupa turista, iskrenih sovjetskih ljudi, zaustavila oca Alipija na pragu hrama. U naletu pravednog gneva zahtevali su da im iznese istinu o eksploataciji običnih monaha od strane višeg klira, o tlačenju i, uopšte, o strahotama manastirskog života – onako kako su čitali po novinama. Umesto odgovora otac Alipije zagonetno upita:
– Čujete li?
– A šta to? – začudiše se turisti.
– Da li nešto čujete?
– Čujemo kako monasi pevaju.
– Eto vam! Kad bi loše živeli, ne bi pevali.
Komunista, gost iz Finske, u prisustvu svojih sovjetskih prijatelja postavi ocu Alipiju pitanje koje je bilo zaštitni znak toga vremena:
– A možete li mi objasniti kako to da su kosmonauti leteli u kosmos, a Boga nisu videli?
Otac arhimandrit saosećajno primeti:
– Takva nesreća i vas može da zadesi: dođete u Helsinki, a ne vidite predsednika.
Oni koji su tih godina imali prilike da borave u Pečorama, naročito se sećaju znamenitih izlazaka velikog nastojatelja na balkon njegovog nastojateljskog konaka. Ti izlasci mogli su biti veoma različiti. Ponekad, naročito s proleća, čavke i vrane su svojim prodornim kricima toliko dodijavale ocu Alipiju da je na balkon izlazio s pištoljem i pucao na ptice sve dok se ove, u panici, ne razlete kud koja. Pištolj, naravno, nije bio pravi, već majstorski izrađen plašljivac. Ali čitava slika – sunčano jutro u manastiru, na balkonu otac nastojatelj s po propisu ispruženom rukom, nišani iz pištolja respektabilne veličine – sve to ostavljalo je na gledaoce neizbrisiv utisak.
Ali, razume se, nisu se samo po ovome pamtili izlasci velikog nastojatelja na njegov omiljeni balkon. Još dublja osećanja rađala su se u posetiocima manastira ako su bili svedoci razgovora oca Alipija – on na balkonu, nagnut preko ograde – s okupljenim ljudima.
Balkon je gledao na manastirski trg. S njega je otac nastojatelj za lepa vremena mogao da uživa gledajući svoj manastir, da razgovara s narodom a da istovremeno pazi i na red.
Čim bi ga ugledali, na trgu bi se stali okupljati hodočasnici, turisti i stanovnici Pečora. Diskusije o veri ili naprosto razgovor sa ocem Alipijem mogli su trajati satima. Pri svemu tome starešina manastira nije propuštao priliku da pomogne svakome ko mu uputi molbu koja se tiče običnog, svakodnevnog života. Premda je onda važila kategorička zabrana onoga što se zove crkveni dobrotvorni rad, otac Alipije postupao je u tim pitanjima samo onako kako je smatrao da je potrebno. Evo čega se seća arhimandrit Natanailo:
„Otac Alipije uvek je pomagao siromašnima, delio je milostinju, mnoštvo molilaca dobijalo je od njega pomoć. Zbog toga je mnogo morao da propati.
Otac Alipije branio se tada rečima iz Svetog pisma o neophodnosti da se čine milosrdna dela i tvrdio da milosrđe ne može da se zabrani, jer to je neodvojivi deo života Svete Pravoslavne crkve.“
Evo i sećanja đakona Georgija Malkova, tada mladog istoričara umetnosti, koji je često dolazio u Pečore: „Zapovest ljubavi prema bližnjem arhimandrit Alipije nastojao je da izvršava u svom vlastitom životu. Mnogi bolesni, siromašni i oni koji su materijalno postradali često su od njega dobijali skromnu, a ponekad i značajnu pomoć.
Pod balkonom njegovog nastojateljskog konaka viđali su se i bogalji, sirotinja, najrazličitiji ljudi koje je zadesila zla sudbina. Starešina manastira im je, bez obzira na stalne zabrane koje su dolazile od vlasti, pomagao čime je mogao: jednog je hranio, drugog lečio, trećem pomagao novcem, a kad novca ne bi bilo pri ruci, šalio se: ‘Još Nije spreman, suši se! Nego, dođi ti, slugo Božji, sutra!’
U nekim slučajevima srazmere pomoći bile su i više nego znatne: starešina je, tako, pogorelcu pomogao da sagradi kuću, a kad kome lipše stoka, davao je novac za kupovinu krave. Kad je jednom saznao da je u blizini, u Izborsku, poznatom mesnom slikaru P. D. Meljnikovu nesrećnim slučajem izgorela kuća, poslao mu je za ono vreme prilično veliku novčanu doznaku: ‘Bar za prvo vreme.'“
„Otac Alipije imao je nesvakidašnji besednički dar“ – sećao se otac Natanailo. – Često smo od poklonika mogli čuti: ‘Ostaćemo još jedno nedelju dana, možda ćemo čuti propoved oca Alipija’ U svojim poukama podržavao je klonule duhom, tešio malodušne: ‘Braćo i sestre, čuli ste pozive za jačanje antireligiozne propagande; ne saginjite glave, ne padajte duhom, to znači da im je prigustilo’; ‘Strašna je stvar pridružiti se gomili. Ona danas viče: Osana!, a za četiri dana: Uzmi, uzmi, raspni Ga! Zato tamo gde je neistina, nemoj vikati ura, ne pljeskaj rukama. A ako te pitaju zbog čega, odgovori: Jer je s vama neistina. – A zašto? – Zato što mi moja savest tako kaže. – Kako prepoznati Judu? – Koji umoči ruku sa mnom u zdjelu, onaj će me izdati – rekao je Spasitelj na Tajnoj večeri. Učenik je drski koji hoće da se poravna s učiteljem, nadređenim, da zauzme prvo mesto, da se prvi lati bokala: stariji još nisu doručkovali, a malac se već oblizuje, već se najeo – raste budući Juda. Na dvanaestoricu je jedan Juda. Ako stariji nisu seli za sto, nemoj ni ti. Ako su stariji seli, sedi po molitvi i ti. Ako stariji nisu uzeli kašiku, nemoj ni ti. Ako su stariji uzeli kašiku, onda uzmi i ti. Ako su stariji počeli s Jelom, onda počni i ti.'“
Ali nisu svi razgovori kraj balkona bili ovako miroljubivi i dirljivi.
Jednom je Pskovsku oblast posetila dama na visokoj dužnosti i veoma uticajna – ministarka kulture Furceva, sa svitom prestoničkih i oblasnih činovnika. Od te dame tada su strepeli mnogi, i to ne samo kulturni radnici. Kao što je red, organizovali su joj posetu Pskovsko-Pečorskom manastiru. Ali otac Alipije, znajući od svojih prijatelja-slikara šta sve ministarka radi i kako patološki mrzi Crkvu, nije ni izišao da je dočeka – ekskurziju je imao da vodi otac Natanailo.
Visoka delegacija već je kretala prema izlazu kad Furceva ugleda starešinu: stoji na balkonu i razgovara s okupljenim ljudima. Dama namah odluči da očita bukvicu tom monahu koji se drznuo da je ne dočeka, a usput i da oblasnom rukovodstvu pruži očiglednu nastavu kako se politika Partije i Vlade u oblasti suzbijanja religiozne omame odlučno sprovodi u život. Prišavši balkonu, prekidajući sve, ona doviknu:
– Ivane Mihajloviču! Mogu li nešto da vas pitam?
Otac Alipije zlovoljno je pogleda, ali ipak odgovori:
– Pa dobro, pitajte.
– Recite mi, kako ste vi, obrazovan čovek, slikar, mogli da se nađete ovde, U društvu ovih mračnjaka?
Otac Alipije bio je čovek veoma strpljiv. Ali ako bi kogod pred njim počeo da vređa monahe, to nikad nije ostavljao bez odgovora.
– Što sam ja ovde? – ponovi pitanje otac Alipije. I pogleda važnu gošću onako kako je nekad gledao u nišan oruđa gardista, redov-artiljerac Ivan Voronov. – Dobro, objasniću vam… Čuli ste da sam bio u ratu?
– Pa, recimo da jesam.
– Jeste li čuli da sam došao do Berlina? – opet upita otac nastojatelj.
– I o tome su mi pričali. Mada ne razumem kakve to veze ima s mojim pitanjem. Utoliko je neobičnije što ste vi, sovjetski čovek, prošavši rat…
– Elem – bez žurbe nastavi otac nastojatelj – stvar je u tome što mi je kod Berlina… eksplozija otkinula… (ovde se Ivan Mihajlovič Voronov izrazi baš onako… grubo). Tako da mi nije preostalo ništa do da odem u manastir.
Posle jezive tišine koja je nastala, odjeknu ženski vrisak, zatim uzvici negodovanja, povici, pretnje i članovi delegacije na čelu s važnom damom odjuriše prema manastirskoj kapiji.
Sat vremena docnije starešinu pozvaše u Moskvu. Mirisalo je na ozbiljne probleme. Ali na sva pitanja otac Alipije odgovorio je mirno i temeljito:
– Bilo mi je postavljeno konkretno pitanje. I ja sam na njega odgovorio isto tako konkretno i jasno – da bi naša gošća dobro razumela.
Bilo kako bilo, toga puta sve je prošlo glatko. I to je bio i jedini slučaj kad je otac Alipije procenio da može da upotrebi ovakvo oružje.
A taj slavni i, blago rečeno, neobični odgovor kasnije je postao uzrok raznovrsnih spletaka i nagađanja. Sava Jamščikov, poznati restaurator i istoričar umetnosti, prema kojem je otac Alipije bio posebno blagonaklon, pričao je.
„Pitali su me: zašto je tako lep muškarac otišao u manastir? Eto, priča se da je bio teško ranjen, izgubio sposobnost za reprodukciju… Jednom je on sam dodirnuo tu temu i rekao mi: ‘Savo, sve su to prazne priče. Jednostavno, rat je bio toliko čudovištan, toliko grozan, da sam Bogu dao reč: ako preživim ovu stravičnu bitku, obavezno ću otići u manastir. Zamislite: vodi se žestok boj, na naše prve borbene linije nadiru nemački tenkovi gazeći sve pred sobom, i u tom pravom pravcatom paklu ja najednom vidim kako naš komesar bataljona skida šlem s glave, pada na kolena i počinje… da se moli. Da, da, plačući je mrmljao poluzaboravljene, od detinjstva neizgovarane reči molitve i molio Svevišnjega, kojeg je do juče omalovažavao, da ga poštedi i spase. Tada sam shvatio: svaki čovek u duši ima Boga i jednom će mu prići..
Vlasti su se dovijale kako su znale i umele nastojeći da na svaki način unište manastir. Jednom je, odlukom Pečorskog sovjeta, obitelji oduzeto sve poljoprivredno zemljište, uključujući i pašnjake. Bio je početak leta. Krave tek behu isterane na ispašu i sad je nesrećna stoka opet morala da se vrati u boksove.
Nekako u isto to vreme po nalogu iz Moskve ljudi iz oblasnog komiteta doveli su u manastir veliku delegaciju izaslanika bratskih komunističkih partija. Da ih posluže, što bi se reklo, ruskom starinom. U početku je sve išlo lepo. Ali dok su „deca raznih naroda“, ganuta tišinom i lepotom obitelji, šetala između cvetnih leja, najednom se, uz škripu, otvoriše vrata ekonomskog dvorišta i odande s rikom uleteše svih trideset manastirskih krava i ogroman bik, ošamućeni od slobode: otac Alipije izdao je komandu za unapred pripremljenu operaciju.
Životinje su, uz mukanje, dignutih repova, sumanuto jurnule na cvetnjake gutajući travu i cveće, a predstavnici međunarodnog komunističkog pokreta, ispunjavajući manastir jaucima na različitim jezicima, razbežali su se kud koji. Ljudi iz oblasnog komiteta odjurili su pravo ocu Alipiju.
Imajte obzira – uzdahnu otac nastojatelj. – Mnogo mi je žao stoke! Sad nemamo druge pašnjake, pa, šta ćemo, moramo da je napasamo unutar manastira.
Istoga dana manastiru su vraćeni svi pašnjaci.
Kao jednoga od najtežih iskušenja otac Natanailo sećao se dana kada je u manastir poslat ukaz kojim se zabranjivalo služenje zaupokojenih liturgija u pešterama. To je značilo da se onemogućuje pristup glavnoj svetinji obitelji, a za tim je sledilo i zatvaranje samog manastira. Ukaz je potpisao vladika pskovski. Ali bez obzira na to, otac Alipije naloži da se zaupokojene liturgije služe kao i dotad.
Kad su za to saznali, gradski vlastodršci dojurili su u manastir i upitali da li je otac Alipije dobio ukaz od svoga nadležnog arhijereja. Otac Alipije odgovorio je potvrdno.
– I zašto ga ne izvršavate? – gnevno će činovnici.
Na to otac Alipije odgovori da ukaz ne izvršava zato što je napisan pod pritiskom i iz slabosti duha.
– A ja slabe duhom ne slušam – zaključi on. – Slušam samo jake duhom.
Služenje zaupokojenih liturgija u pešterama nije se prekidalo.
Rat protiv manastira vođen je svakodnevno. Pskovski pisac Valentin Kurbatov seća se: „Kad je trebalo da dođe ko zna koja po redu državna komisija za zatvaranje manastira, arhimandrit Alipije na glavnu je kapiju okačio obaveštenje da se u obitelji pojavila kuga, te da stoga komisiju ne može pustiti u manastir. Na čelu komisije bila je predsednica oblasnog Komiteta za kulturu Ana Ivanovna Medvedeva. I upravo nju je otac Alipije oslovio:
– Meni ovih mojih monaha, budala, da prostite, nije žao. Jer oni ionako imaju sređeno boravište u Carstvu Nebeskom. A vas, Ana Ivanovna, i vaše glavešine ne mogu da pustim. Pa ja za vas na Strašnom sudu neću moći da nađem reči kad bude trebalo da odgovaram. Zato, izvinite, ali kapiju neću da vam otvorim.
A potom – opet na avion, pa u Moskvu. I opet da moljaka, obija pragove i da po ko zna koji put odnosi pobedu.“
Kao što pravi ratnik uvek nepogrešivo prepoznaje neprijatelje, tako je i otac Alipije prema svesnim rušiocima bio nepomirljiv. S običnim pak ljudima ponašao se sasvim drugačije, čak i ako ovi iz gluposti nisu znali šta čine.
Iako se posle ovde ispričanih priča to može učiniti čudno, ali – najvažnije u životu oca Alipija, prema njegovim vlastitim rečima, bila je ljubav. Upravo je ona bila ono njegovo nepobedivo i svetu nepojmljivo oružje.
„Ljubav“ – govorio je veliki nastojatelj – „jeste najuzvišenija molitva. Ako je molitva carica vrlina, onda je hrišćanska ljubav Bog, jer Bog jeste Ljubav.. Posmatrajte svet samo kroz prizmu ljubavi, i nestaće svi vaši problemi: u sebi ćete ugledati Carstvo Božje, u čoveku – ikonu, u zemaljskoj lepoti – senku rajskog života. Vi ćete prigovoriti da je voleti neprijatelje nemoguće. Setite se šta nam je Isus Hristos rekao: ‘Sve što učiniste ljudima, učiniste Meni’ Zapišite te reči zlatnim slovima na tablicama vaših srdaca, zapišite i okačite ih pored ikone, da čitate svaki dan.“
Jedne večeri, kad su manastirske kapije već odavno bile zatvorene, ocu nastojatelju dotrčao je isprepadani čuvar i obavestio ga da u manastir provaljuju pijana vojna lica. Kasnije se ispostavilo da su to bili novopečeni diplomci Pskovske desantne akademije, koji su bučno slavili završetak školovanja u svojoj dragoj školskoj ustanovi. Bez obzira na sitne sate, mladi potporučnici zahtevali su da im se smesta otvore svi hramovi manastira, organizuje razgledanje i omogući im se da saznaju gde to svoje monahinje kriju popovi koji su se ovde ukopali. Čuvar je prestravljeno ispričao da su pijani oficiri već pronašli ogromnu oblicu i da ovog časa, koristeći je kao ovna, razvaljuju kapiju.
Otac Alipije smesta ode u svoje odaje i vrati se ogrnut, preko rase, vojničkom bluzom s nizovima borbenih odlikovanja i medalja. Umota preko uniforme kaluđersku mantiju, tako da se ordenje ne vidi, pa s čuvarom krenu prema glavnoj kapiji.
Još izdaleka nastojatelj je shvatio da se na manastir juriša dosta ozbiljno. Kad je prišao, naložio je čuvaru da izvuče zasove. Trenutak kasnije gomila pobesnelih potporučnika, jedno desetak njih, nahrupi u obitelj. Preteći opkoliše starca-monaha umotanog u crnu mantiju i počeše, prekidajući jedan drugoga, zahtevati da im se pokaže manastir, da se ne uspostavljaju na sovjetskoj zemlji svoji crkveni zakoni i da se od budućih heroja ne skriva svenarodna muzejska baština.
Otac Alipije saslušao ih je pognute glave. Zatim podiže pogled i zbaci mantiju… Potporučnici se isprsiše u stavu mirno i zanemeše. Otac Alipije oštro osmotri sve i od najbližeg oficira zatraži njegovu šapku. Ovaj je pokorno pruži monahu. Otac Alipije uveri se da je na unutrašnjoj strani oboda mastilom ispisano prezime oficira, pa se okrete i pođe u svoje odaje.
Rastrežnjeni potporučnici nevoljno krenuše za njim. Mrmljali su izvinjenja i molili ga da vrati šapku: mladići su već počeli da shvataju da im predstoje ozbiljne neprijatnosti. Ali otac Alipije nije odgovarao. Tako mladi oficiri stigoše i do nastojateljevog dvora i tu neodlučno zastadoše. Nastojatelj otvori vrata i pokretom svima naloži da uđu.
Te je večeri do kasno sedeo s njima. Počastio ih je onako kako je to mogao samo veliki nastojatelj. Sam je potporučnike proveo po manastiru, pokazao im drevne svetinje pripovedajući o slavnoj prošlosti i neverovatnoj sadašnjosti obitelji. Naposletku je očinski zagrlio svakoga od tih mladih ljudi i neštedimice ih darivao novcem. Ovi su zbunjeno odbijali, ali otac Alipije reče da će im na dobro izići baš taj novac koji su skupile njihove babe, dede i majke.
Ovo je, naravno, bio naročit slučaj, ali nikako usamljen. Otac Alipije nikad nije gubio veru u snagu Božju, koja preobražava ljude, ko god oni bili. Iz sopstvenoga iskustva znao je koliki su dojučerašnji progonitelji Crkve postali tajni, pa i otvoreni hrišćani – možda upravo zahvaljujući surovim rečima istine koje su imali prilike da čuju od oca nastojatelja. Mesecima, a ponekad i godinama kasnije dojučerašnji neprijatelji vraćali su se ocu Alipiju ne više radi ugnjetavanja manastira, već što u velikom nastojatelju vide svedoka drugog sveta, mudrog pastira i duhovnika. Istina izrečena bez straha, koliko se god činila gorka i isprva nerazumljiva, zauvek ostaje u čovekovom sećanju. I razotkrivaće ga sve dotle do je on ne prihvati ili zauvek odbaci. I o jednome i o drugome odlučuje svako sam za sebe.
U pismima episkopu pskovskom Jovanu arhimandrit Alipije je referisao: „Novinski članci krcati su nepojmljivim uvredama i klevetama poštenih, blagih i dobrih ljudi, uvredama majki i udovica palih ratnika. Eto šta podrazumeva njihova ‘ideološka borba’ – stotine i hiljade sveštenika i klirika, i to najboljih, izbaciti na ulicu. Koliko je njih k nama došlo u suzama zato što nigde ne mogu da nađu posao, makar i svetovan. Njihove žene i deca nemaju za koru hleba.
Evo samo naslova centralnih i lokalnih izdanja toga doba: „Pskovsko-Pečorski manastir žarište je religioznog mračnjaštva“, „Aliluja uz čučnjeve , „Gotovani u mantijama“, „Licemeri u mantijama“.
Navešću još jednu poslanicu episkopu. U njoj otac Alipije opisuje ovakav događaj:
„U utorak 14. maja tekuće 1963. godine ekonom iguman Irinej organizovao je, kao i svih ranijih godina manastirskog života, polivanje i prskanje manastirskog vrta kišnicom i vodom od otopljenog snega, koju skupljamo zahvaljujući jazu koji smo načinili pored senice izvan zidina. Dok su naši ljudi radili, prišla su im šestorica muškaraca, zatim još dvojica; jedan je u rukama držao instrument kojim su parcelisali bivši manastirski povrtnjak. Počeo je da grdi radnike i brani im da pumpaju vodu, govoreći: to nije vaša voda, i naređujući da se s pumpanjem prestane. Naši ljudi pokušavali su da nastave s radom, ali on im je pritrčao, uhvatio crevo i počeo da ga otima, a drugi – s foto-aparatom – krenuo je da slika naše ljude…
Ekonom je tim nepoznatim ljudima rekao da je i nastojatelj tu, pa nek priđu i njemu sve objasne. Prišao je jedan od njih. Ostala su trojica stajala poizdalje, fotografišući nas.
– Ko ste vi i šta to zahtevate od nas? – upitao sam ih ja.
Taj čovek sa šeširom nije rekao svoje ime i čin, već je odmah počeo: mi nemamo prava na tu vodu i na zemlju na kojoj stojimo. Ja sam dodao:
– Ne smete da dišete vazduh i ne smete da se grejete na suncu, jer sunce, i vazduh, i voda – sve je to vaše. A gde je naše? – I ponovio sam pitanje. – Ko si i što si došao?
Ni sad nije kazao svoje ime.
Ja sam nastavio:
– Ja, Voronov Ivan Mihajlovič, građanin Sovjetskog Saveza, učesnik Velikog otadžbinskog rata, i moji drugovi koji žive iza ovih zidina, veterani i invalidi Otadžbinskog rata, od kojih su mnogi izgubili ruke i noge, zadobili teške rane i kontuzije, natapali smo ovu zemlju svojom krvlju, čistili ovaj vazduh od fašističke gamadi; a isto su tako moji drugovi koji ovde žive trudbenici fabrika i polja, stari invalidi i penzioneri, stari očevi koji su pogubili svoje sinove u bitkama za oslobođenje ove zemlje i ove vode, i svi mi koji smo lili svoju krv i davali svoje živote da nemamo prava da se koristimo svojom zemljom, vodom, vazduhom i suncem – svim onim što smo oteli fašistima za sebe i svoj narod? Ko ste vi? – opet sam upitao. – I u čije ime ovo činite?
Oni su zamucali potežući rajkome, obkome itd.
Odlazeći od nas, postrance, čovek sa šeširom reče: ‘E, moj oče!’
Odgovorio sam da sam ja otac za eno one ljude, a za njih sam Rus Ivan koji još ima snage da tamani stenice, buve, fašiste i svaku drugu gamad.“
„Početkom 1975. otac Alipije imao je treći infarkt“ – pričao je arhimandrit Natanailo na propovedi za godišnji pomen velikom nastojatelju. – „Sećanje na smrt već je imao. Odranije mu napravljeni kovčeg, po njegovom blagoslovu, stajao je u hodniku. Kad bi ga ko upitao: Gde ti je kelija?’ – pokazivao je na kovčeg i govorio: ‘Evo moje kelije.’ Poslednjih dana života uz njega je neprekidno bio jeromonah otac Teodorit, koji je svakodnevno pričešćivao oca Alipija i kao sanitar pružao mu medicinsku pomoć. A onda, 12. marta 1975. godine, u dva sata posle ponoći, otac Alipije reče: ‘Mati Božja je došla; kako je samo lepa, dajte boje, da naslikamo’ Pružili su mu boje, ali ruke ga više nisu slušale – koliko li je samo teških granata on tim rukama prevukao do linije fronta tokom Velikog otadžbinskog rata. U četiri izjutra arhimandrit Alipije tiho je i spokojno preminuo.“
Tih godina ocu Alipiju, sovjetskom arhimandritu, koji je imao pouzdane i verne pomoćnike i u vojnim krugovima i u visokim kabinetima vlasti, dolazilo je mnoštvo slikara, naučnika, političara, pisaca. U životu nekih od njih uzeo je najaktivnije učešće – i to ne samo u materijalnom pogledu već prvenstveno kao sveštenik, duhovni pastir. Ali i oni – ljudi najrazličitijih, velikih i običnih sudbina – duhovno su učvršćivali njega. U arhivi arhimandrita Alipija u pskovskopečorskoj obitelji čuva se i odlomak rukopisa A. I. Solženjicina. To je kratka molitva i životni princip koji je uvek sledio i sam veliki nastojatelj:

Kako mi je lako da živim s Tobom, Gospode!
Kako mi je lako da verujem u Tebe!
Kad se rasplinjava u zbunjenosti
ili vene um moj,
kad najumniji ljudi
ne vide dalje od današnje večeri
i ne znaju šta da čine sutra
Ti mi šalješ jasno ubeđenje
da postojiš i da ćeš se postarati
da ne budu zatvoreni svi putevi dobra.
Na hrptu zemaljske slave
s čuđenjem se osvrćem na onaj put
koji nikad nisam mogao pronaći sam
čudesni put kroz beznađe,
odakle sam uspeo
da čovečanstvu pošaljem odsjaj zraka Tvojih.
I koliko mi bude trebalo da ih još odražavamTi mi daješ.
A koliko ne stignemznači
da si to odredio drugima.

Preveo Petar Bunjak

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *