NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

OTAC GAVRILO

Apsolutni vladar i domaćin Pskovsko-Pečorskog manastira bio je tih godina starešina arhimandrit Gavrilo. O njegovom prekom karakteru i dan-danas se ispredaju priče, a prošlo je, evo, već više od dvadeset godina kako je napustio Pečore i postao episkop na Dalekom istoku.
Ispričao mi je ovo kelar Pskovsko-Pečorskog manastira iguman Anastasije. Jednom, krajem sedamdesetih godina, na pskovskoj pijaci, kuda je otac Anastasije redovno odlazio radi nabavke namirnica, priđu njemu dva vojna lica. Obaveste ga da su poslati sa zadatkom da njega, druga Popova, Alekseja Ivanoviča (tako se otac Anastasije zvao pre zamonašenja), privedu u gradski vojni komesarijat.
Tamo sveštenomonahu bi obznanjeno da ga, po naređenju vojnog komesara a kao vojnog obveznika, pozivaju u vojsku, na dopunsku obuku u trajanju od šest meseci. Od danas. Obeshrabrenog i potištenog oca Anastasija uveli su potom U neku kancelariju i naložili mu da popuni upitnik.
Uskoro u sobu uđe neki čovek u civilu. Sede pored oca Anastasija, pokaza mu legitimaciju oficira KGB-a i bez uvijanja poče oca da nagovara da dugotrajni boravak u vojnim logorima zameni saradnjom. Računica je bila prosta: čovek zapanjen vešću da ga nadugo otržu od uobičajenog života, pristaće na sve.
Više od tri sata otac Anastasije se kako je znao i umeo odupirao nagovorima i pretnjama. Razgovor bi verovatno potrajao i duže da se, nenadano, u hodniku ne začuše povici, nečiji odlučni koraci i u kancelariju bez kucanja grunu nastojatelj Pskovsko-Pečorskog manastira arhimandrit Gavrilo. Divovskog stasa, u raskošnoj gornjoj mantiji, ogromne crne brade, s nastojateljskim štapom – bio je van sebe od besa. Oficir je već poskočio sa stolice, ali otac nastojatelj je tako razjareno riknuo na njega da se ovaj skamenio od užasa. Zgrabivši oca Anastasija za okovratnik, kao kakav Karabas-Barabas Pjeroa, starešina stade da ga vuče iz vojnog komesarijata. Pri tome je na sve strane, svima koji bi mu se našli na putu, pretio najstrašnijim kaznama.
Kako je starešina doznao da je njegov kelar u vojnom komesarijatu – ostalo je nepoznato. Iako je posle ovoga izbio takav skandal da je otac nastojatelj morao čak u Moskvu, da zataškava stvar, otac Anastasije ni na kakvu dopunsku obuku nije otišao i nikad ga više čekisti nisu uznemiravali.
Starešinu oca Gavrila, kao i njegovog prethodnika, velikog nastojatelja arhimandrita Alipija, pskovske, a pogotovo rejonske pečorske vlasti shvatale su vrlo ozbiljno. Takav odnos bio je sam po sebi jedinstven u sovjetsko doba. Arhimandrit Gavrilo nije se prema vlastodršcima držao izazivački, ali u nekim situacijama nije se baš ni snebivao. Uspeo je da stvari postavi tako da jedini on, od svih u manastiru, bude odgovoran za lojalnost vlastima. I nije tolerisao čak ni pokušaje saradnika organa bezbednosti da s bilo kim drugim uspostave svoje specifične kontakte. Kako je uspevao da sobom zakloni svu ostalu bratiju, njegova je stvar. U svakom slučaju, mi smo mu i danas, posle mnogo godina, zahvalni na tome.
Mi, iskušenici, bojali smo se oca nastojatelja više nego smrti. A i mnogo smo ga osuđivali, nepravedno! I prilično se čudili što se starci prema njemu odnose s toliko blagonaklonosti.
Ocu Jovanu (Krestjankinu) iz godine u godinu dolazilo je sve više ljudi, iz cele zemlje. Oni bi u Pečorama ostajali i po nekoliko dana čekajući prijem kod starca. Red za oca protezao se pored monaškog konaka od ranog jutra do kasne večeri. To nije moglo da ne zabrine odgovarajuće organe koji su nadgledali manastir. Pritisak na namesnika, po svemu sudeći, nije bio ni najmanje naivan.
Jednom se na gomilu hodočasnika koja je stajala duž konaka iznenada stušti otac Gavrilo. Izdrao se na nesrećne, isprepadane ljude i, kao kobac, sve ih rasterao, a onda pozvao stolara i naredio da se zakuju vrata sobe u kojoj je otac Jovan primao narod.
Nekoliko dana u Pečorama se pričalo samo o tome da starešina, zajedno s vlastima, Božji narod ne pušta starcima. Samo je otac Jovan (koji je od starešine izgutao najviše) bio bezbrižan. Čak je i nas umirivao:
– Ništa, ništa! Ja radim svoj posao, a otac nastojatelj svoj.
I doista, tri dana docnije, isti onaj monah-stolar koji je po nastojateljevom nalogu zakovao vrata došao je sa svojom drvenom kutijom, uredno povadio eksere i otac Jovan je nastavio da prima narod kao pre.
Da spomenem i najbolniji događaj u manastiru koji sam upamtio, kada je iz obitelji u isti mah otišlo deset monaha. Oni su napisali pismo patrijarhu i u njemu izjavili da manastir napuštaju u znak protesta protiv grubog, despotskog ponašanja nastojatelja, uz zahtev da se iz obitelji bez odlaganja udalji arhimandrit Gavrilo. Svi ti monasi bili su uglavnom divni mladi ljudi. Sad su se nastanili u Pečorama, u kućama parohijana, i čekali odgovor na svoju poslanicu.
Nastojatelj je odlazak bratije primio kao istinski potres. Shvatio je, čini mi se, da je baš prekardašio sa samovlasnom i krutom upravom. Kako bilo da bilo, nedodirljivi pečorski starešina pođe u grad da traži monahe. I pronašao ih je, ali uz prilično napora. Zamolio ih je za oproštaj, nagovarao da se vrate u obitelj. Ali monasi su ostali pri svome. Zahtevali su jedno te jedno: nastojatelj mora biti udaljen iz manastira.
Uskoro je u Pečore stigla visoka komisija iz Patrijaršije, s ukazom o razrešenju arhimandrita Gavrila s dužnosti. Ostareli pskovski vladika, mitropolit Jovan, sazvao je manastirski sabor. Sva bratija okupila se u trpezariji i arhijerej koji je stigao iz Moskve postavi pitanje o odnosu prema starešini. Nastupila je tegobna tišina. Prvi zatraži reč blagajnik arhimandrit Natanailo. Pročitao je predstavku koju je sam sastavio, za patrijarha – molbu da se nastojatelj ostavi u obitelji.
Moskovski arhijerej prilično se na to začudi, a onda upita da li bi još neko da potpiše tu poslanicu. Opet je zavladala tišina. Najednom sa svog mesta ustade najpoštovaniji starac u obitelji, arhimandrit Serafim.
– Gde da potpišem? – upita on, kao i uvek kratko.
Prišao je i potpisao. Za njim su potpisali duhovnici i ostali monasi. Nekoliko monaha se uzdržalo.
Priče o takozvanoj „desetorici“ – o odbegloj bratiji – još dugo su se s gorčinom sećali u obitelji. Naročito je teško bilo prvih dana posle njihovog odlaska, kad su za monaškom trpezom zjapila prazna mesta.
Mnogo godina potom jedan od te „desetorice“, jeromonah Antonije, koji je i sam postao starešina manastira Svetog Gerasima Boldinskog, ovako je govorio obraćajući se svojoj ne uvek predanoj bratiji (ovaj njegov monolog objavljen je u jednim pravoslavnim novinama): „Nema vama nastojatelja Gavrila! Valjao bi vama Gavrilo bar na mesec dana! Shvatili biste šta je to manastir. Vladika Gavrilo nije pohlepan čovek, već naprotiv, vrlo dobrodušan, voleo je da deli poklone, prima goste, ali imao je žestok karakter. I još: vladika Gavrilo je duboko religiozan čovek. Sećam se kako se molio: službe su uvek bile sadržajne, svečane, dugotrajne. A njegov karakter, naravno, nije bio sladak. Uostalom, kad bih se ja našao u njegovoj koži, smatram da bih postupao upravo kao on. Jer tada se drugačije i nije moglo postupati.“
Da li se uistinu moralo postupati tako ili nije, to je, naravno, drugo pitanje. Kako je govorio jedan moj poznanik lekar, „karakter se ne leči“: posle relativno kratkog zatišja koje je nastupilo posle napuštanja „desetorice“, svima u manastiru bilo je jasno da se nastojatelj nije nimalo promenio.
Za oca Gavrila, koji je monaški put izabrao u šesnaestoj godini, hram i uopšte Crkva bili su u pravom smislu rodna kuća. I sasvim je prirodno da se on osećao kao apsolutni gospodar i svemoćni domoupravitelj, kojeg je na poslušanje starešine postavila Sama Carica Nebeska, Pokroviteljka obitelji. On je, na neki svoj način, živo i bolno osećao odgovornost pred Gospodom i za manastir i za poverenu mu bratiju. A šta drugi o njemu misle – to ga nije nimalo interesovalo. Za trinaest godina starešinstva nijednom nije uzeo ni dana odmora i sve je strogo držao na uzdi. Međutim, i danas se mnogi u Pečorama prisećaju da se iza te njegove surovosti, i čak grubosti, krilo uistinu samilosno srce. Otac Gavrilo je, kako se kasnije pokazalo, tajno pomagao mnogim ljudima, bez preterivanja – stotinama Pečoraca. Tek sada mi, tadašnji iskušenici, shvatamo da starešina nije imao niti kakvog interesa a ni vremena da nas zlobno šikanira, kako nam se onda činilo. Jednostavno, otac Gavrilo nije trpeo javašluk, a još manje – neodgovornost i nemar u Božjim stvarima. Pa ipak, karakter mu, blago rečeno, zaista nije bio med i mleko.
Onih dana kad sam usrdno pronicao u mudrost čuvanja krava i teladi i usavršavao tehniku čišćenja balege, pozvao me je otac namesnik i saopštio da od sutra postajem i ipođakon kod nastojatelja arhimandrita Gavrila.
To je za mene bilo kao grom iz vedra neba. Biti ipođakon kod nastojatelja smatralo se najstrašnijim poslušanjem u manastiru. Premda obaveze ipođakona uopšte nisu bile komplikovane: za vreme bogosluženja pomagati starešini da navuče svešteničku odeždu, držati pred njim Služebnik s molitvama i dodavati mu nastojateljski štap. Ali znajući preku narav oca Gavrila, svi su me veoma žalili. Otac Jovan ispratio me je na prvu službu kao što se ispraća u rat. I doista, nijedan moj, makar i neznatno pogrešan korak nije prošao nekažnjeno.
Dakle, posle noćne smene u staji trebalo je da se pre liturgije dovedem u red i odem na poslušanje u oltar. Ali koliko god da sam se ribao ispod tuša, kravlji vonj, koji me je sveg prožeo, nisam uspevao da sperem.
Fuj, Georgije, ma zašto se od tebe širi zadah na balegu?! – mrštio bi se otac nastojatelj svaki put, kao da nije znao da sam upravo po njegovom blagoslovu celu bogovetnu noć čistio iza trideset krava, bika i desetine teladi.
Čak je naročito u oltar donosio bočicu francuske kolonjske vode i obilno me škropio pre no što bih pristupio svojim obavezama.
Dok sam na službu ipođakona dolazio šireći oko sebe izvorne seoske mirise, dotle sam se u staju, posle službe, vraćao odišući najfinijim francuskim parfemima, na veliko nezadovoljstvo mojih krava.
U jednoj drevnoj monaškoj knjizi pripoveda se ovo:
„Jednom starac uzeo suvo drvo, zabo ga na planini a Jovanu naredio da to suvo drvo svakodnevno poliva kofom vode, sve dok ne donese ploda. Voda je bila daleko od njih: da bi se donela do večeri, trebalo je jutrom poći po nju. Po isteku treće godine drvo je živnulo i donelo ploda. Starac je uzeo plod, doneo ga u crkvu i bratiji rekao: ‘Priđite, kušajte od ploda poslušanja.'“
To se zbilo pre hiljadu petsto godina u jednom egipatskom manastiru, u vreme prvog i velikog hrišćanskog monaštva. I u kasnijim stolećima, sve do naših dana, sličnih primera snage iskrenog poslušanja ima mnogo. Samo, duhovnici danas, ako i traže bespogovorno poslušanje, čine to samo u izuzetnim slučajevima. I to ne zato što je sada manje podvižnika-staraca, već zato što nema pravih iskušenika.
Uopšte uzev, istinski duhovnik, a ne onaj koji glumi starca, uvek će savetovati, ubeđivati, ponekad insistirati, ali nikada neće gušiti volju hrišćanina. A od sveštenika koji nametljivo zahteva bespogovornu poslušnost u svemu – treba bežati što dalje, kao od đavola.
U Crkvi se razlikuje ono što se zove blagodatno duhovno poslušanje starcima i duhovnicima (naravno, ako su to pravi starci i duhovnici) od disciplinske, administrativne poslušnosti crkvenoj jerarhiji. Sećam se kako su u nekim slučajevima otac Jovan i drugi starci po odgovor na neka pitanja slali ocu nastojatelju, govoreći da će kroz njega kao igumana manastira Gospod otkriti Svoju volju.
Ima li monaško poslušanje granice? Kako je govorio otac Jovan, jerarhiju treba slušati uvek i u svemu, sve i da naređenje, na primer igumanovo, izgleda nerazumljivo, nelogično, čak i opasno po život. Na svetu postoji samo jedan razlog da iskušenik ne samo može nego i mora da pokaže neposlušnost, govorio je otac Jovan: ako naređenje protivreči jevanđeljskim zapovestima. Ali to se u mom životu, hvala Bogu, nije dogodilo.
A u svemu ostalom – poslušanje do smrti. Događalo se i to.
Pečore su bile neobično čista i prijatna varošica s posebnim načinom života, koji se oko drevnog manastira izgrađivao vekovima. Ovde su se na srećan način dopunjavale pravoslavna kultura crkvene Rusije i urednost susedne Estonije. Osim što je sve u Pečorama, za razliku od većine sovjetskih gradova, bilo neobično uređeno i lepo, ovde su još osamdesetih godina mladi koji su se uveče okupljali i sedeli na klupama, ustajali kad bi pored njih prolazio stariji čovek. Najveći deo Pečoraca bili su vernici. Ružne reči na ulicama nisu se mogle čuti. Kad bi odlazili od kuće, oni bi, po pravilu, vrata podupirali štapom, a ako bi ih zaključavali, ključ bi, ne krijući se, ostavljali ispod otirača.
Sve se to nekome od odgovornih drugova mora biti učinilo nenormalnim. Da bi popravili situaciju, jednog su lepog dana odlučili da u ovaj neiskvareni kutak smeste „hemičare“. Tako su tih godina zvali kriminalce koji su posle zatvora i logora morali još nekoliko godina da provedu u naselju pod specijalnim režimom.
Ovi „doseljenici“ odmah su životu varoši dali svoj doprinos. Počele su tuče, psovke, obračuni noževima, ovde dotad neznan lopovluk. Došlo je dotle da su pljačkaši čak kružili oko manastira i čerupali poklonike.
Jednom je nekoliko bandita došlo i do samoga manastira, na Svetu kapiju. Stavili su nož pod grlo čuvaru ocu Avakumu i zatražili da im sutradan donese sto rubalja. Avakum je odjurio ocu nastojatelju koliko su ga noge nosile.
– Radi sa mnom, nastojatelju, šta ti je volja, ali ja onamo više ne idem na dežurstvo! – zapomagao je deda.
Otac Gavrilo samo ga je tužno pogledao i digao ruke prema nebu.
– Jao meni! – uzviknuo je. – Kakve sam dane doživeo! Monah može da umre na svetom poslušanju, a odriče se toga. Ko umre na poslušanju, odmah se uznosi u Carstvo Nebesko! Jao meni, šta sam doživeo…
Te reči staroga su Avakuma presekle kao munja.
– Oprosti, oče nastojatelju! – povika on. – Sve sam razumeo! Ma, ja bih za sveto poslušanje… Blagoslovi!
I dobivši od oca nastojatelja blagoslov, Avakum odlučno krenu prema Svetoj kapiji – da umre.
Kad smo upitali šta bi bilo da su Avakuma stvarno zaklali, otac nastojatelj mirno odgovori:
– Opojali bismo ga.
Hvala Bogu, dotle nije došlo.
I premda je, kao što je poznato, starešina preduzeo sve mere da Avakum ostane živ i zdrav, stari shimnik nije, naravno, izgubio svoju nagradu. Kako su govorili Sveti Oci, Gospod ne prima samo naša dela, već i iskrene namere i odlučnost.
Poslušnost starešini u manastiru, kao nadređenome, za sve nas bila je bezuslovna i podrazumevala se sama po sebi. Ističem upravo ovo bezuslovna, koliko god to svetovnim ljudima izgledalo čudno, glupo i besmisleno. Čak i među crkvenim ljudima takva pravolinijska poslušnost ponekad izaziva šok, ozlojeđenost, bujice gnevnih osuda. Čitave knjige napisane su o tome koliko je poslušnost apsurdna i štetna. To nije krivica prosvećenih autora takvih dela. Oni naprosto ne razumeju da je u manastirima poseban život, potčinjen naročitim zakonima. Cilj i smisao tih zakona ne može svako osetiti.
Priča se (to se dogodilo pre mog dolaska u manastir) kako je jednom, na praznik, u obitelj stigao nedavno rukopoloženi đakon iz Lenjingradske duhovne akademije. Bio je učen, ohol i s visine je gledao nekultivisane monahe provincijskog manastira.
Starešina je u oltaru imao omiljenu, neobično lepu kadionicu, i veliku toliko da smo je zvali vavilonska peć. U nju je moglo da stane pola kofe usijanog ugljevlja. Tom kadionicom koristio se otac nastojatelj isključivo sam. A i bila je toliko teška – metal, pozlata, poludrago kamenje, lanci – da je samo snažni otac Gavrilo mogao s njome da iziđe na kraj. Ponekad bi se samo, u naročitom raspoloženju, otac nastojatelj tokom večernjeg obratio, na primer, ocu Jovanu:
– Oče arhimandrite, okadite!
Otac Jovan, kojem nije bilo lako ni da podigne takvu kadionicu, skrušeno se klanjao (ovo ulazi u okvire poslušnosti nadređenom), uzimao to jezovito oruđe i počinjao da kadi. Ali vrlo brzo bi se toliko umorio da je kađenje dovršavao obema rukama, jedva držeći lance.
To je oca nastojatelja silno zabavljalo. A ako bi neko pokušao da ocu Jovanu izrazi svoje saosećanje, ovaj bi s čuđenjem odgovarao:
– Što se toliko uzbuđujete? Ko će me učiti pokori ako ne otac nastojatelj?
Ali vratimo se lenjingradskom gostu. Kad je među ostalim utvarima ugledao čudesnu kadionicu, u njemu je planula želja da je odmah upotrebi. Crkvenjaci su mu u strahu objasnili da tom kadionicom može sveštenodejstvovati samo otac nastojatelj. Akademac je izvrgao smehu glupe provincijalce i odlučno naredio da mu se doda upravo ta kadionica. Iskušenici-crkvenjaci, za koje je svršeni student duhovne akademije bio nešto poput idola, predadoše se.
I tako je lenjingradski đakon stao u oltar dižući pred ocem nastojateljem skupocenu kadionicu u kojoj je plamtelo ugljevlje i dimio se plemeniti tamjan. I svečano izgovorio, kako je propisano:
– Blagoslovi, vladiko, kadilo!
Nastojatelj po navici podiže ruku za blagoslov i… skameni se! Naprosto nije verovao svojim očima! Pojmivši najzad da se nekakav lenjingradski đakončić usudio da uzme njegovu omiljenu kadionicu, otac nastojatelj izgovori šapatom od kojeg se krv ledila:
– Ko ti je to dao?!
Đakon se sledi s upravo podignutom kadionicom. Samo mu se ruka zanjihala i oltarom se pronese zloslutni zvon skupocenih lanaca.
– Baci je, odmah! – naloži mu nastojatelj.
Akademac je sad već sasvim pretrnuo od straha.
I u čemu je smisao ovoga? – pitaće me neko. – Zar to nije primer pravog pravcatog mračnjaštva, tiranije i despotizma? Zar su o takvom poslušanju govorili Sveti Oci?
A ja nemam šta da prigovorim… Sem možda to da smo mi, monasi, doista neki nenormalni ljudi kad prihvatamo takve stvari, uopšteno rečeno, kao nešto što tako i treba da bude.
Nešto slično dogodilo se i meni. Ali otac nastojatelj tada samo što nije platio zbog toga što mi je sam usadio bespogovornu poslušnost.
Jednom u kasnu jesen bolovao sam nedelju dana i, kad sam došao na večernje, u oltar, na stočiću gde su obično stajale knjige i lične stvari oca nastojatelja, ugledao sam novu i vrlo lepu stvarčicu – starinski zlatom optočeni svećnjak od malahita, s voštanicom. Pečore su ruski sever, u jesen se ovde rano smrkava. Nastojatelj je svećnjak doneo u oltar da bi molitve predviđene za večernje mogao da čita po knjizi. Za moje mlade oči, međutim, u oltaru je bilo dovoljno svetlo, pa sam sve to shvatio suviše kasno.
U odgovarajućem trenutku ja sam, kao i obično, uzeo Služebnik i otvorio ga pred ocem nastojateljem. Ali on mi reče:
– Uzmi sveću.
Poslušno sam spustio knjigu i uzeo svećnjak, čekajući dalja uputstva.
– Pa? – mrgodno će starešina, nezadovoljan zbog moje nedomišljatosti.
– A šta s njim da radim? – naivno upitah ja.
Otac nastojatelj još se više ozlojedi.
– Šta, šta… Pa baci ga napolje!
I danas se sećam radosti koju sam tada osetio. U trenutku sam se setio starih podvižnika koji su na igumanovo naređenje za poslušanje zalivali suve štapove, bacali se u more, hodali po vodi, zlatne poluge nađene na putu bacali u provaliju…
Zamislio sam kako ću evo sada istrčati iz hrama i o kamenu pripratu iz sve snage zavrljačiti ovaj dragoceni, ali svakako, sa stanovišta večnosti, propadljiv svećnjak! I malahit će zelenim prskotinama da se razleti po vazduhu… Toliko sam naglo nahrupio na vrata da je starešina jedva stigao da me zgrabi za donju mantiju.
– Šta je s tobom? Jesi ti lud? – uplašeno će on, oduzimajući mi brže-bolje antikvitet.
– Pa sami ste rekli! – začudih se ja.
Starešina me osmotri doista kao duševnog bolesnika pa izusti:
– Georgije, nemoj da me plašiš. Upali sveću. Zar ne vidiš da je ovde mračno?
Napokon sam shvatio šta je trebalo da uradim. Žaleći što neću moći da obavim pravo drevno poslušanje, a ujedno i što neću biti svedok tako nesvakidašnjeg prizora kao što je vatromet od malahita, upalio sam sveću i pred ocem nastojateljem sa uzdahom otvorio knjigu.
Već je bilo reči o tome da starešina nije podnosio kad se njegova naređenja ne izvršavaju. Ali evo zagonetke – mi zapravo nikad nismo izvršavali sva naređenja starešine manastira, već smo, naprotiv, ponekad postupali potpuno suprotno. On se pritom nimalo nije ljutio, čak se pravio da ništa ne primećuje. A i mi smo se prema toj svojoj neposlušnosti odnosili sasvim mirno, bez i najmanje griže savesti. Recimo, naljuti se nastojatelj na nekog hodočasnika koji mu se nije svideo ili na glupog i drskog turistu, pa tek drekne ljutito upirući prstom:
– Hvatajte ga! Izbacite ga iz manastira!!!
Mi se, razume se, rastrčimo koliko nas noge nose da naredbu izvršimo. A kad pritrčimo nesrećniku, šapatom ga umirujemo i mirno pratimo do kapije.
Starešina je sve to dobro video i ćutke odobravao: poslušanje ispunili, a s budalastom usrdnošću nisu preterali.
Uopšte uzev, nastojatelj je odlično shvatao šta je njegovim monasima potrebno. A njima je trebalo samo umnožavanje vere i smernosti. U drevnim monaškim patericima mnogo se pripoveda o tome kako su igumani manastira čak savršenim inocima pružali prilike za skrušenost i nezlobivost.
Jednom, leti, dežurao sam na Uspenjskom trgu. Nastojatelj je u određeno vreme, kao i obično, izišao iz svoje kuće da bi obišao manastir. Tad mu priđe nekakav meni nepoznat snažan momak. Čuo sam ga kako moli da bude primljen u obitelj.
– A jesi li ti spreman da izvršavaš poslušanja? – strogo ga upita starešina.
– Kako da nisam, oče, bilo koje!
– Baš bilo koje? – upita starešina.
– Tako je! Bilo koje! – uveri ga mladić sa žarom.
U tom je trenutku preko Uspenjskog trga zašepesao stari monah otac M.
– E pa, ako si stvarno spreman za bilo koje poslušanje, priđi onom dedi i odvali ga tako da odleti što dalje! – naloži nastojatelj.
Momak za tren oka pritrča starom monahu i tako ga snažno raspali da starac kao iver odlete nekoliko koraka. Ali gotovo istoga časa bodro poskoči i pade momku pred noge.
– Oprosti mi grešnome, sinko! Oprosti! – samo što nije plakao monah, po svoj prilici uveren da je nečim uvredio mladića.
– Ma čekaj, bre! – otkači se momak od njega.
I opet stade pred starešinu, spremno iščekujući nova naređenja.
Otac nastojatelj sa iskrenom zbunjenošću osmotri momka od glave do pete.
– Hm da… – razvuče on. – Strašna si ti budala, brate! ‘
Rekavši to starešina iz džepa izvadi dvadeset pet rubalja:
– Evo ti za kartu. Da ideš ti, blago meni, kući.
A otac M. se pokloni nastojatelju, pa, ćopucajući, ode svojim putem.
Ovaj događaj u manastiru je izazvao buru negodovanja prema ocu Gavrilu, dok jedan uvažen i obrazovan monah, veoma nezavisnog temperamenta, ne reče:
– Vi zapravo ništa ne razumete. Evo, sad ste krenuli da osuđujete nastojatelja. A ja neću ni da odobravam, ni da osuđujem njegov postupak. Nije moje da sudim o nastojateljevim delima. Naravno, svi kod nas vole i poštuju oca M. Često možete čuti kako ga hvale, a katkad i ističu kao primer. Sve je to otac M. sasvim zaslužio. Ali za njega kao monaha to je potpuno nekorisno.
Sa zanimanjem smo čekali šta će dalje reći.
– S jedne strane – nastavio je naš sagovornik – otac nastojatelj se u odnosu na oca M. poneo potpuno divljački. Ali, s druge strane, želeo to nastojatelj ili ne, učinio je za oca M. najdragocenije i najkorisnije što se za monaha može učiniti: poklonio mu je ono što se u manastiru više niko ne bi usudio da za njega učini – mogućnost da ispolji skrušenost. Da li je on to učinio grubo? Da! Veoma grubo? Slažem se! Ali sećate li se priče o velikom avi Arseniju, istom onom koji je pre odlaska u manastir bio moćni velmoža na carskom dvoru u Konstantinopolju i čak vaspitač carske dece? Jednom je iguman, u prisustvu sve bratije, od svih poštovanog avu Arsenija iz čista mira oterao od bratske trpeze – nije mu dozvolio čak ni da sedne za sto, već ga je ostavio da stoji pored vrata. I tek kad se obrok približio kraju, bacio mu je dvopek, kao psu. Bratija manastira kasnije je upitala avu Arsenija šta je osećao u tom trenutku. Starac je odgovorio: „Pomislio sam da je iguman, nalik anđelu Božjem, pojmio da sam ja nalik na psa, i čak gori od psa. I to je istina! Zato mi je i dao hleb onako kako se daje psu.“ A sam iguman, kad je video veliku skrušenost Arsenijevu, rekao je: „Od njega će biti odličan inok.“
Naš sagovornik malo poćuta, pa nastavi:
– Eto tako, kroz nerazumljivu, svetu zagonetnu skrušenost, i samo kroz nju, hrišćanin se približava jednome od dvaju najvažnijih otkrića u životu. Prvo od tih otkrića sastoji se u tome da spozna istinu o samome sebi, da ugleda sebe onakvim kakav uistinu jeste. Da se upozna sam sa sobom. A to je, verujte, veoma važno poznanstvo. Ogroman broj ljudi, naime, proživi ceo vek a da sebe i ne upozna. Jer, mi imamo samo ovakve ili onakve predstave i fantazije o sebi samima – u zavisnosti od naše slavoljubivosti, oholosti, uvredljivosti, ambicija. A istina, koliko god nam to gorko izgledalo, jeste da smo mi „nesrećni, i nevoljni, i siromasi, i slijepi, i goli“… Sećate li se tih reči iz Apokalipse? To se otkriva samo kroz jevanđeljski, krajnje pošten odnos prema sebi. Ako hoćete, upravo je to prava skrušenost. Ona nimalo ne ponižava čoveka. Naprotiv, svi koji prođu kroz iskušenje ove poslednje i strahovite istine, postaju svetitelji, onakvi prozorljivi proroci i čudotvorci kakvima se vi toliko oduševljavate.
– A drugo otkriće? – upitasmo. – Spomenuli ste dva glavna otkrića u čovekovom životu. Prvo je upoznavanje sa samim sobom. A drugo, šta je drugo?
– Drugo otkriće? – nasmeši se monah. – Zapravo ga znate jednako kao i ja. Na tu istinu Crkva strpljivo podseća na svakoj službi, bez izuzetka: „Hristos, istinij Bog naš, molitvami Prečistija Svojeja Materi i vsjeh Svjatih, pomilujet i spaset nas, jako Blag i Čelovekoljubec. („Hristos, istiniti Bog naš, molitvama Prečiste Svoje Matere i svih Svetih, da nas pomiluje i spase, kao dobar i čovekoljubiv.“)
Od srca smo zahvalili našem sagovorniku.
Na rastanku on nam je rekao:
– Ali ako neki od vas postane iguman, nemojte ni na kraj pameti da vam padne da se ugledate na oca Gavrila, pa da na takav način uterujete bratiji skrušenost! Naš starešina ima naročitu harizmu za taj posao – dodade sa osmehom. – I ne treba meni da zahvaljujete, već ocu M. za onu lekciju smernosti koju nam je svima očitao. Sećate li se kako je u drevnom pateriku jedan podvižnik odgovorio na pitanje kako se može postati pravi monah? Taj veliki podvižnik uzeo je svoju mantiju, bacio je na zemlju, izgazio je u prašini i rekao: „Ako čovek ne bude skrušen evo ovako, on monah neće postati.
Ako čovek ne bude skrušen, monah neće postati. Neće mu se otkriti Bog onakav kakav jeste, ne iz knjiga i priča drugih ljudi, već spoznat sopstvenim iskustvom. I besciljno će proći godine i decenije. Za osudu će nam biti najviša duhovna zvanja – sveštenstvo, igumanstvo, arhijerejstvo.
Ubrzo pošto me je mitropolit Pitirim uzeo u Moskvu, moji odnosi s arhimandritom Gavrilom počeli su da se kvare. Uzrok tome bio je film koji sam nekoliko godina snimao u Pskovsko-Pečorskom manastiru.
Mitropolit Pitirim je za Izdavački centar kupio amatersku video-kameru, što je tih osamdesetih godina bilo prava retkost. Uzimao sam je kad sam išao u Pečore kako bih ovekovečio manastirski život što je neumoljivo odlazio u večnost, a u prvom redu starce. Posle mnogo godina, od tako snimljenog materijala načinjen je film o pskovskopečorskoj obitelji.
Ali jednom (da li je neko podbunio oca nastojatelja, da li mu je ta misao došla sama) arhimandrit Gavrilo pomisli da ja to, na zahtev patrijarha, po manastiru snimam svakojake nedostatke pa materijal dostavljam Njegovoj Svetosti. Koliko god da mi je bilo žao što čujem nešto takvo, koliko god da sam se trudio da objasnim kako mi ni na kraj pameti ništa slično nije bilo, moji dolasci u obitelj – čak i samo ocu Jovanu – počeli su da se pretvaraju u ozbiljan problem. Tad sam se i setio mnogobrojnih priča o surovosti i samovolji nastojatelja, žalbi na njegovu sumnjičavost.
Moja uvređenost i sumorne misli nisu, razume se, išle naruku popravljanju naših odnosa. Ubrzo su arhimandrita Gavrila postavili za episkopa na Dalekom istoku, ali ni tad se ništa nije promenilo: došlo je do toga da smo se jedva pozdravljali kad se sretnemo na službama u Moskvi, čega se sa stidom prisećam. Ko sam bio ja, a ko on – episkop Crkve Hristove?! Međutim, šta je – tu je, iz svoje se kože ne može…
Prošle su tri godine. Bez problema sam dolazio u manastir, sad već pod upravom drugih starešina. A u sudbini episkopa Gavrila došlo je do promena.
Sveštenici na Dalekom istoku bili su ljudi sasvim drugačiji od pečorskih monaha. O bespogovornoj poslušnosti, na koju je vladika Gavrilo navikao u manastiru, ovde je bilo vrlo teško govoriti. I tako je jednom, u hramu, neki sveštenik zapodenuo vrlo drsku čarku s vladikom Gavrilom. Ovaj ga je, po svom običaju, preteći sasekao. U Pečorama bi to bilo uobičajeno. Ali ovde je sveštenik pao u vatru i sa izrazima dalekim crkvenom jeziku zgrabio jedan od bogoslužbenih predmeta – sveto koplje – i s njim krenuo na svoga arhijereja. Treba znati vladiku Gavrila: iako prilično iznenađen – mogu to da zamislim – nimalo se nije uplašio. Drskog sveštenika samo je za kragnu izvukao iz hrama i bacio niza stepenice.
Sveštenik je napisao žalbu u Patrijaršiju, obratio se čak svetovnim vlastima. Ponovo je formirana patrijaršijska sudska komisija, ali ovoga puta završilo se strogom crkvenom presudom. Vladika Gavrilo bio je lišen eparhije i zabranjeno mu je sveštenosluženje na tri godine.
Suđenje je bilo u Moskvi. Onoga dana kad je izricana presuda, ni sam ne znajući na šta će sve izići, došao sam u hotel u kome je vladika odseo. Ipak je on bio moj prvi starešina, primio me je u manastir, i bilo mi je teško od pomisli da su ga u ovako teškom času svi, može biti, napustili, bio nevin ili kriv. Setio sam se svega dobrog što je bilo vezano za oca nastojatelja, pa sam odlučio da mu makar nekako (ne znajući doduše kako) pružim podršku.
Pronašao sam njegovu sobu u hotelu i već se spremao da pokucam kad, najednom, iznutra začuh glasan razgovor, tačnije – pravu prepirku. Već odlučih da pobegnem dok sam zdrav i čitav, ali vrata se bučno otvoriše i iz sobe iziđoše Dvojica, nečim krajnje nezadovoljna. Za njima se pojavi vladika Gavrilo s rečima:
Marš napolje, mrcine jedne, dok vas nisam bacio niza stepenice!
Počinje! – pomislih. – Izgleda da mu je na Dalekom istoku ušlo u naviku da baca ljude niza stepenice. U Pečorama, koliko se sećam, toga nije bilo. Sad ima, ne daj Bože, i mene da dohvati!
– A šta ćeš ti ovde?! – ljutito će vladika Gavrilo čim me spazi.
– Došao sam samo da vas obiđem – izmucah preplašeno.
Vladika me natušteno odmeri od glave do pete.
– Pa izvoli – reče puštajući me u sobu.
Sedeli smo do kasno uveče. Vladika više nikud nije žurio. Naručio je u sobu bocu konjaka i nekakvu hranu. Sećali smo se Pečora, vladika je pričao kako je otvarao hramove u svojoj dalekoj eparhiji. Ispričao je kako su ona dvojica, koju je maločas onako neučtivo izbacio iz sobe, bili predstavnici nekakve alternativne „crkve“, da sebe nazivaju „katakombnicima“. Doznavši da je episkop Gavrilo smenjen s dužnosti, došli su osuđenom i, prirodno, uvređenom arhijereju s ponudom da postane episkop njihove „crkve“. Na to im je vladika odgovorio: „E to, bogme, ne! Ja sam se u našoj Crkvi krstio, ovde postao monah, prezviter, episkop. Iako možda loš episkop, kad mi je Crkva izrekla zabranu. Ali rodio sam se u toj Crkvi, u toj Crkvi ću i umreti! Zato…
Dalje je sledila ona tirada – naravno, potpuno nedolična episkopu – o mrcinama i njihovom bacanju niza stepenice, čiji sam nehotični svedok bio.
Vladika je otputovao u Habarovsk. Ostali smo u prepisci, premda retkoj. U pismima mi se otkrio s potpuno nepoznate strane. Jedno od pisama počinjalo je rečima iz Psaltira kojima se car David sa zahvalnošću obraćao Bogu u trenutku najtežeg iskušenja u svom životu: „Blago mnje, jako smiril mja jesi!“ („Dobro mi je, jer si mi dao smirenje.“) To je bilo zadivljujuće pismo. Ali čini mi se da sam u žurbi i vrtlogu poslova propustio da odgovorim na njega.
Tri godine kasnije vladici Gavrilu skinuta je zabrana pa je poslat, kao episkop, u grad Blagoveščensk.
U to vreme već sam služio u Sretenjskom manastiru. Kad je dolazio u Moskvu poslom, vladika je počeo da odseda u našem manastiru, čemu smo se bratija i ja iskreno radovali. Jednom je vladika Gavrilo otputovao i u Pečore. Priča se da se na njegovoj službi okupilo mnoštvo ljudi. Kao što je i red, zaboravljene su sve stare uvrede. Neki monasi i parohijani plakali su dok su mu prilazili radi blagoslova. I vladika je bio dirnut. Otada tamo više nije odlazio.
Kod nas u Sretenjskom manastiru često su odsedali i sveštenici iz Blagoveščenske eparhije. Jednom se nisam uzdržao da ne upitam kakav im je arhijerej. Dobroćudan ili surov?
On je onako vrlo dobroćudan… Ali tako je surov!
Dalje su usledile priče iz kojih sam konačno zaključio da se karakter ne može promeniti.
Mnogo godina kasnije pratio sam Njegovu Svetost patrijarha Kirila na putu po Dalekom istoku. U Južno-Sahalinsk je na službu patrijarhu stigao i vladika Gavrilo. Već je bio napunio sedamdeset godina. (Za vreme mog boravka u manastiru bilo mu je, sećam se, nešto preko četrdeset.) Posle patrijarhovih službi i zvaničnih sastanaka, okupili smo se, neveliko društvo, da večeramo. Bila su tu nekolicina sveštenika i jedan mladi episkop. Prisutan je bio i vladika Gavrilo.
Atmosfera za stolom – topla i bratska. Prisećajući se prošlosti odlučio sam da vladiku Gavrila pitam kako je živeo dok je bio pod zabranom. Svi, među njima i mladi episkop, sa zanimanjem su iščekivali šta će vladika ispričati. Jer svako je znao da život nije jednostavan, te da se svašta može dogoditi s bilo kim od nas. Što se kaže, nikad ne reci da nećeš dopasti zatvora ili prosjačkog štapa. Vladika nije izbegao odgovor, a svoju priču ispričao je jednostavno, bez imalo udešavanja.
Posle odluke Sinoda o zabrani, vratio se u Habarovsk. Za nekoliko meseci iscrpla su se sva njegova sredstva, pa je pokušavao da se u bivšoj svojoj eparhiji zaposli kao crkvenjak ili čuvar. Ali novi arhijerej nije sveštenicima dozvolio da pređašnjeg episkopa uzmu na posao u hramove, zabranio je čak i da ga puštaju u oltar. Sve te godine vladika Gavrilo pristupao je Svetom pričešću kao i sav verni narod, tako što bi stao u red za putir. Sklopivši ruke u obliku krsta, govorio bi svešteniku svoje ime: „Episkop Gavrilo“ – i pričešćivao se Hristovim tajnama. Tih godina, kako je pričao vladika, veoma su mu bile važne ljubav i podrška njegove pastve, te pisma onih koji su ga znali ranije, u prvom redu arhimandrita Jovana (Krestjankina).
Vladika je i posao našao kod svojih parohijana: od proleća do kasne jeseni plevio je i čuvao njihove povrtnjake na nekakvom ostrvu na Amuru, nedaleko od Habarovska. A zimi je živeo od novca zarađenog tokom leta.
Potom ga upitah:
– Vladiko, proživeli ste neverovatan, zanimljiv život. Bili ste mladi iskušenik u odeskom manastiru kad se tamo podvizavao starac shiiguman Kukša. Živeli ste u Svetoj Zemlji, radili kao sekretar Ruske misije u Jerusalimu. Dugo godina bili ste na čelu Pskovsko-Pečorskog manastira, svakodnevno ste bivali u društvu staraca čija bi imena dugo bilo nabrajati. Zatim ste stvarali Dalekoistočnu eparhiju. Sad ste episkop u Blagoveščensku. Koje je vreme vama bilo najsrećnije?
Vladika se zamislio i naposletku odgovorio:
– Najsrećnije su mi bile godine koje sam proživeo pod zabranom. Nikad mi u životu Gospod nije bio toliko blizu! Možda će vas to začuditi, ali poverujte da je upravo tako. Naravno, kad su me vratili sveštenosluženju i poslali u Blagoveščensk, bilo mi je drago i prijatno. Ali ona molitva, a što je najvažnije – ona blizina Hrista, koje sam doživeo u svojim povrtnjacima, ne mogu se ni sa čim porediti. To je bilo najbolje vreme u mom životu.
Zatim malo poćuta, pa reče:
– Braćo! Ne bojte se kazne Gospodnje! Jer On nas ne kažnjava kao zločince, već kao Svoju decu.
Više ništa nije dodao. Ali sigurno je da smo – ne samo ja, nego svi mi, mladi i ne više tako mladi sveštenici, koji smo tada sedeli s vladikom – ove reči zapamtili za ceo život.

Preveo Petar Bunjak

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *