NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

KAKO SMO ODLAZILI U MANASTIR

Uopšte uzev, u manastir početkom osamdesetih godina nismo odlazili, nego bežali. Mislim da su nas smatrali pomalo ludim. A katkad i ne baš pomalo. Po nas su dolazili nesrećni roditelji, neutešne verenice, ljutiti profesori visokih škola na kojima smo nekad studirali. Po jednog monaha (a on je pobegao pošto se penzionisao i do punoletstva podigao poslednje od svoje dece) došli su sinovi i kćeri. Vikali su da se orio manastir kako će taticu iz ovih stopa odvesti kući. Krili smo ga iza ogromnih korpi u staroj šupi za kočije. Deca su nas ubeđivala da je njihov otac, zaslužni rudar, sišao s uma. A on je punih trideset godina, danju i noću, maštao samo o tome kako će početi da se podvizava u manastiru.
Odlično smo ga razumeli jer smo i sami bežali od sveta koji nam je postao besmislen – da tražimo Boga koji nam se nenadano otkrio, gotovo kao što su dečaci nekada bežali na brodove kao mali od palube i kretali na dugu plovidbu. Samo što je zov Boga bio neuporedivo jači – nismo mogli da mu se odupremo. Tačnije, nepogrešivo smo osećali da ćemo, ako se ne odazovemo na taj zov, ne ostavimo sve i ne pođemo za Njim, nepovratno izgubiti sebe. Čak i ako dobijemo sav ostali svet, sa svim njegovim radostima i utehama, on nam neće biti potreban, niti drag.
Naravno, strahovito nam je bilo žao u prvom redu roditelja, koji, izgubljeni pred našom čvrstom rešenošću, ništa nisu razumeli. Zatim – drugova i Drugarica. Naših omiljenih fakultetskih profesora, koji su, ne žaleći ni vremena ni snage, u Pečore dolazili da nas „spasavaju“. Mi smo za njih bili spremni život da damo. Ali ne i manastir.
Našima najbližima sve se to činilo besmisleno i potpuno neobjašnjivo. Sećam se, već sam nekoliko meseci živeo u manastiru kad je ovamo stigao Saša Ševcov. Bila je nedelja – jedini slobodan dan u sedmici. Posle divne nedeljne službe i manastirskog ručka mi, mladi iskušenici, ležali smo blaženo se istežući na krevetima, u našoj velikoj i sunčanoj iskušeničkoj keliji. Najednom su se vrata širom otvorila i na pragu se pojavio visok mladić, naš vršnjak, od svoje dvadeset dve, u firmiranim farmerkama i skupocenoj jakni.
Meni se ovde sviđa! – izjavi on i ne pozdravivši nas. – Ja ću ovde da ostanem!
Ako te sutra pošalju u staju ili ti daju da čistiš kanalizaciju, videćemo hoćeš li da ostaneš ili nećeš – pomislio sam zevuckajući. Sigurno je nešto slično prošlo kroz glavu svima koji su zajedno sa mnom razgledali ovu prestoničku ptičicu što je uletela u drevni manastir.
Kako se ispostavilo, Saša je bio sin trgovinskog predstavnika, živeo je s roditeljima u Pekingu, Londonu i Njujorku i tek se nedavno vratio u Rusiju _ Da studira, Za Boga je saznao pre pola godine – nešto malo, ali ono najvažnije. I to je, biće, zaista saznao. Upravo od tada počeo je da ga muči potpuni besmisao sopstvenog života i nespokoja – sve dok nije natrapao na manastir. Odmah je procenio da je našao upravo ono što je tražio, nije čak ni žurio da roditelje obavesti o svome novom mestu boravka. Kad smo Aleksandra prekorili zbog surovosti, umirio nas je rekavši: „Obrni-okreni, ćale svakako ima uskoro da me nađe.“
Tako se i dogodilo. Sašin tata u Pečore je stigao crnom „volgom“ i napravio primeran skandal s milicijom i KGB-om u glavnim ulogama, školskim drugovima i drugaricama s fakulteta u epizodnim – sa svim znanim nam instrumentima za oslobađanje iz manastira. To je trajalo prilično dugo, dok se otac, prestravljen, nije uverio da je zaista sve uzalud, da Saška odavde nikud ne ide. Blagajnik, arhimandrit Natanailo, nastojeći da bar nekako uteši moskovskog gosta, nežno mu reče: „Eto, žrtvovaćete lepo svoga sinka Bogu. Postaće pečorski jeromonah, još ćete se ponositi njime…
Još se sećam divljačkog krika koji je tada odjeknuo manastirom:
Nikad!!!
To je viknuo Saškin tata. On samo još nije znao da je otac Natanailo prozorljiv, inače se ne bi toliko nervirao. Saška je sada stvarno jeromonah, i to jedini od nas što smo se u iskušeničkoj keliji nalazili onda kad je on došao, i ostao je da služi u Pskovsko-Pečorskom manastiru. A Sašin tata, Aleksandar Mihajlovič, deset godina kasnije počeo je da radi sa mnom u Moskvi, u Donskom manastiru, a zatim i u Sretenjskom – kao šef magacina knjiga. Postao je najiskreniji molitvenik i bogotražitelj i sa te crkvene dužnosti otišao Gospodu.

Preveo Petar Bunjak

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *