NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

ISKUŠENIŠTVO

Neponovljivo i može biti najsrećnije vreme monaškog života jeste, mora se priznati, iskušeništvo. Kasnije će monah imati i duhovne uzlete, i doživljaje kakvi prevazilaze svaku fantaziju, što svetovni čovek ne može ni da zamisli. Biće pobeda i poraza na nevidljivom asketskom razbojištu, izuzetnih otkrića sveta i sebe samoga. Ali, uprkos svemu, godine iskušeništva ne mogu se porediti ni sa čim.
Jednom su ostarelog patrijarha Pimena upitali:
Vaša Svetosti, dospeli ste na najviši stupanj crkvene jerarhije. Ali, kad biste sada mogli da birate, šta biste želeli da budete?
Obično ćutljivi, u sebe povučeni patrijarh bez razmišljanja odgovori:
Iskušenik, čuvar na donjoj kapiji Pskovsko-Pečorskog manastira.
Ako je od svih poštovani starac-patrijarh u svojim skrovitim, premda neostvarljivim snovima izabrao čak i mesto iskušeništva, nesumnjiva je njegova istinska želja da se vrati u ono davno iskušeničko stanje, kad čovek prvi put i u svakome trenu oseća očinsku brigu svemoguće Promisli Božje. To se može uporediti samo s vedrom radošću bezbrižnog detinjstva – život se sastoji samo od čudesnih otkrića u novome beskonačnom i neistraženom svetu.
Uzgred, pre dve hiljade godina apostoli su, u suštini, tri godine bili pravi-pravcati prvoiskušenici kod Isusa Hrista. Njihovo glavno zanimanje bilo je da prate svoga Učitelja i da u, radosnom zaprepašćenju, za sebe otkrivaju Njegovu svemoć i ljubav.
Upravo isto to događa se sa iskušenicima naših dana. Apostol Pavle načinio je veliko otkriće: Isus Hristos je i juče i danas i zauvek isti. Te reči potvrđuje čitava istorija hrišćanstva: menjaju se vremena i ljudi, a Hristos i za pokolenje prvih hrišćana i za naše savremenike ostaje uvek isti.
Pravi iskušenici od Boga dobijaju neprocenjiv dar – svetu bezbrižnost, a ona je bolja i slađa od svake druge slobode. Takvih, pravih iskušenika imao sam sreće da vidim mnogo, a oni su mogli biti u bilo kom zvanju – od manastirskog trudbenika do episkopa.
Jednom su, sredinom leta, negde u Galileji, seća se apostol Matej, stazom između pšeničnih polja učenici stupali za svojim mladim Božanskim Učiteljem. Usput su svi prilično ogladneli. Ali to nije bila nikakva nevolja: apostoli su, u hodu, krenuli da kidaju klasje, trljaju ga između dlanova i jedu zrela zrna. No tada su se, kao za nevolju, na njihovome putu našli fariseji. Oni su s grdnjom nasrnuli na gladne mlade ljude. U njihovim očima apostoli su počinili strahovit zločin: bio je subotnji dan, a književnici i fariseji učili su da je subotom i najneophodniji rad zabranjen – zarad hvale vrednog cilja: da se čovekove misli ne skreću od Boga. Prostodušni učenici, međutim, nisu obraćali pažnju na razgnevljene fariseje, nastavili su svoj usputni obrok. U njihovim dušama bili su mir i sloboda. Shvatali su da ničim ne krše Božanski zakon, već samo besmisleno ljudsko tumačenje. Pa i više od toga: idući za svojim Učiteljem upravo su doslovno ispunjavali zapovest da opšte s Bogom i slede Ga.
Opojni osećaj bezbrižne sreće i slobode koju niko ne može oduzeti, svest o krajnjoj zaštićenosti na ovom svetu – jer Bog te je sam uzeo za ruku i poveo neobičnom, samo Njemu znanom cilju – upravo sve to čini neponovljivo stanje iskušeništva. To stanje prolazi. Ali, kažu, posle mnogih godina podvižništva ono se vraća u umnoženoj snazi i umudrenom duhu.
Ja sam imao neizrecivu sreću: četiri meseca bio sam dežurni u stražarskoj kućici kod donje kapije Pskovsko-Pečorskog manastira, upravo onoj o kojoj je tako maštao patrijarh Pimen. I mogu da kažem da je stari patrijarh znao šta govori: to je doista najlepše mesto na svetu!
Čuvar nema mnogo obaveza: otvara kapiju za prolaz automobila i zaprega sa senom/zatvara je i čisti za stadom krava što je ujutru i uveče prolazilo drevnom kaldrmom od oblutaka polazeći iz manastirskog ekonomskog dvorišta na pašu i vraćajući se nazad.
Tokom tih dežurstava iščitao sam mnoštvo zanimljivih knjiga i svom dušom zavoleo usamljenost. Istina, kad je došla jesen i ispaša se završila, dobio sam novo poslušanje – da radim u staji. To je već bilo komplikovanije. U Manastiru se strogo pazi na čistoću i red, pa je zahtevana velika pažnja – trebalo je bez odlaganja ukloniti svežu balegu i odmah posuti čistu piljevinu. U protivnom krava može leći na balegu, od nje joj se vime može skoreti i riđuša se razboleti. U manastirskom stadu bilo je trideset pet krava. Sena je bilo pripremljeno u izobilju, tako da je proizvodnja stajnjaka išla veselo, uredno i celodnevno – samo gledaj da postigneš!
Sećam se, jedne mrazovite zimske noći, negde oko četiri sata, jedva sam vukao noge, oči su mi se lepile, a krave svaki čas – tup pa tup, pljus pa pljus!… Napokon kao da je nastalo zatišje. Ja se strovalim na izlizani kauč koji je pamtio i bolja vremena i odmah zadremam. Ali uskoro, kroza san, do mene dopre zahtevno: pljus-tup! Zatim opet uporno: tup-pljus!
Popridigao sam kapke i pri mutnoj svetlosti električne sijalice ugledao kravu kako stoji u svom odeljku pravo nasuprot mene, iznad gomile sveže balege koja se pušila, i poziva me izmahujući repom. Kako da se i ne raduje: najela se mirisnog sena, odspavala do mile volje, obavila posao i sad čeka da ja pokupim. A ja nisam imao ni trunčice snage! Kravica je čekala, čekala, pa bučno uzdahnula i legla. Ali prilegla je, pametnica jedna, na čistu piljevinu, samo kićanka repa leži umočena u balegu i mrtka po njoj tamo-vamo. Kićanka se sve više natapa, ali to nije vime, krava se neće razboleti. Tada sam, iako gradski čovek, to već dobro znao, pa sam mirne savesti utonuo u san.
Na kraju je ipak moralo doći vreme da protrljam oči i latim se lopate. Blago sam čizmom podgurnuo istu onu kravu da ustane, da počistim ispod nje. A kravica se tu sasvim razigra: premeće se s noge na nogu, vrti repom u širokim zamasima i najednom, baš kad sam se sagnuo – šljisnu me posred lica nabubrelom, otežalom kićankom repa! Istog časa usta, oči, nos, uši – sve mi se zalepi od balege! Najpre sam bio toliko zapanjen da sam se skamenio od iznenađenja i ozlojeđenosti. Ali zatim, sav van sebe, iz sve snage zamahnuh na kravu lopatom i…
I umah se setih da nam je Hristos zapovedio da podmetnemo drugi obraz. To ako nas uvredi čovek. A ovo je stvor nerazuman. Lopata se spusti sama od sebe. Obrisao sam balegu i suze rukavom jakne, okrenuo se izbledelim papirnim ikonama na zidu, prekrstio se i, još uvek plačući od uvrede, latio se čišćenja…
Zanimljivo premda složeno poslušanje bilo je u pekari. Obično su za pečenje prosfore, u pet sati izjutra, iz grada dolazili pečorski starci, kao ispomoć monasima i iskušenicima. Pekar bi još tokom noći počeo da sprema testo, a dok se mesilo, svi su radili ćutke i slušali Psaltir. Čitao ga je naročito za to postavljen iskušenik ili monah. Prosfora se uvek peče uz molitvu.
U pekari je najnapetije pred Uskrs. Treba napeći na hiljade prosfora za predstojeće dve nedelje – Stradalnu i Svetlu, kada se svi poslovi u manastiru ostavljaju radi molitve i praznovanja. Uz to valja ispeći i artose – naročite velike vaskršnje hlebove, koji traže mnogo truda, ali ne samo za manastir već i za vladičanski dvor i sve hramove u eparhiji. Dalje je trebalo umesiti i veliku količinu uskršnjih kolača, za celu Svetlu sedmicu – i opet ne samo za manastir već i za vladičinu trpezu.
S poslom smo počinjali u ponedeljak Stradalne sedmice, rano izjutra, još po mraku. Iz pekare smo na svetlost Božjeg dana izlazili tek na Veliki četvrtak, za liturgiju. Spavali smo s prekidima, po redu, naslonjeni na sto. Velika bi radost nastupila kad bi kelar iguman Anastasije iskušenicima doneo teglu ukusnih konzervisanih bresaka, koje smo jeli s vrućim mirisnim hlebom.
Jednom mi je ta pekara doslovno spasla život. Tokom svog prvog Velikog posta u manastiru razboleo sam se, i to vrlo ozbiljno: utvrđeno je obostrano zapaljenje pluća. Što je najtužnije, znao sam da se u Pečorama neću izlečiti zbog onoga što se zove „rezistentnost“ – obični antibiotici, koji su se mogli naći u manastirskom stacionaru ili gradskoj apoteci, kod mene nisu delovali. Ali odlučio sam: bolje da umrem u manastiru, nego da živim u profanom svetu. I nikud nisam otišao.
Onoga dana kad sam doneo tu odluku, upali pluća pridružila se još i upala mišića. Od bolova sam jedva ustajao iz kreveta. Pa ipak, tvrdoglavo sam odlazio na poslušanje. Temperatura mi nije padala ispod trideset osam. Na sve to, dok smo premeštali teške oblice, jedna od njih pala mi je pravo na glavu. Tada sam se uhvatio za svoju nesrećnu glavu i zavukao iza drvljanika. U takvim slučajevima jedna monahinja iz Divejeva, mati Frosja, znala je da kaže: „Eto! Ljudi na nas, i Gospod na nas!“
I tako sam neko vreme tugovao, a zatim ustao i krenuo dalje na poslušanje – da nosim oblice.
Spasao me je stari monah otac Dionisije. Videvši moje stanje, latio se da me izleči na starinski način. Preduskršnje pečenje dotle je bilo završeno. Otac Dionisije zastro je senom ogromnu peć koja se hladila i naložio mi da legnem pravo u nju. U peći je bilo tako tegobno vruće da sam od iznemoglosti brzo zaspao. Kad sam se sutradan probudio, mokar od glave do pete, osetio sam se potpuno zdrav. Prhnuo sam iz peći kao ptičica i te noći sam, kao da nije bilo ništa, stajao na vaskršnjem jutrenju.
Iako je poslušanja bilo mnogo, u manastiru je glavna stvar bila i ostala molitva. Uveče posle posla odmarali smo se četrdesetak minuta pa onda na službu. Običnim danima ona je trajala otprilike četiri sata, za praznike – više od pet sati.
Načitavši se drevnih paterika, nagledavši se nadahnutog pastirstva oca Jovana, asketske plemenitosti i prozorljivosti oca Serafima, podvižništva shiigumana Melhisedeka, mudrosti blagajnika oca Natanaila, molitava koje je iguman Adrijan čitao nad glavama neizbrojivoga mnoštva vernika i neobične krotosti oca Teofana, oduševljavajući se još mnogim drugim pečorskim ocima koji se ovde ne spominju, mi, iskušenici, maštali smo da ih u svemu podražavamo. Čak i kad bismo, prolazeći manastirskim hodnicima, nailazili pored kelija staraca, zaćutali bismo u molitvenom strahopoštovanju: iza tih vrata odvijale su se nevidljive bitke sa iskonskim silama zla, rušile se i stvarale vaseljene!
Naše neumešno podvižništvo bilo je, može biti, smešno, ali iskreno. Neću prepričavati mnoge naivne molitvene „podvige“ tadašnjih pečorskih iskušenika. Ne želim da se tome podsmehnem, ni dobronamerno, jer verujem: Gospod je i taj, krajnje nesavršen duhovni trud primao i blagosiljao. Jer Bog gleda čovekovo srce, njegove namere. A namere mladih iskušenika bile su iskrene i čiste.
Težnje iskušenika ka podvizima strogo su regulisali duhovnici i manastirske vlasti. To je neophodno da bi se izbeglo iskušenje gordog i lažnog mišljenja o samome sebi. Sećam se kako je starešina arhimandrit Gavrilo strogo ukorio iskušenika koji je po manastiru paradirao s brojanicama. I bio je starešina u pravu. Koliko je samo žalosnih slučajeva kad ljudi počnu glupo i opasno da glumataju ili se nadmeno, bez skrušenosti i dužnog rukovodstva zaleću u istraživanje duhovnog sveta.
Ipak, bojazan od zapadanja u iskušenje nije se u manastiru pretvarala u nekakav stupor duhovnog života. Naprotiv, nas su pažljivo i budno pratili, usmeravali prema molitvi i podsticali našu težnju Bogu. Sećam se kako sam se začudio kad me je jednom, u oltaru, starešina neočekivano upitao:
– Georgije, a moliš li se ti noću?
– Ne, oče nastojatelju! Noću samo spavam – raportirao sam.
Otac Gavrilo pogledao me je s neodobravanjem:
– Šteta. Noću se treba moliti.
Zatim, jedno desetak godina kasnije, iste reči uputio mi je mitropolit Pitirim:
– Sećaj se pravila prepodobnog Josifa Volockog: dan je za rad, noć za molitvu.
Noćna molitva je, kažu, monahova posebna snaga. Jednom me je otac Jovan, mislim, da bi me učvrstio na izabranom putu i pomogao mi da makar malčice vidim šta je to duhovni svet, blagoslovio da obavljam naročito molitveno pravilo, i to uglavnom noću. Otac Jovan izabrao je upravo vreme kada je moje opštenje sa spoljašnjim svetom bilo svedeno na minimum. Od dva sata posle podne do deset uveče bio sam na poslušanju u staji, a posle toga celu noć do jutra dežurao na Uspenjskom trgu. Otac Jovan blagoslovio me je da obavljam posebno pravilo Isusove molitve, da pokušavam da njome ispunim um i srce i odbacim sve druge misli, makar bile ispravne i hvale vredne.
Neobično je to, ali ako se čovek osami u molitvi, i pritom koliko može ograničava sebe u hrani, snu i opštenju s ljudima, ako ne pušta u svoj um dokone misli a u srce strasna osećanja, vrlo brzo će otkriti da je u svetu sem njega i drugih ljudi prisutan još Neko. Taj Neko strpljivo čeka da, u našoj neprestanoj jurnjavi po životu, na Njega obratimo pažnju. Da, strpljivo čeka. Bog nikad i nikome ne nameće Svoje društvo. I ako čovek nastavlja pravilno da se moli (ovde treba obavezno istaći – pravilno, to jest ne na svoju ruku, već vođen iskusnim rukovodiocem), pred njegovim duhovnim vidom otkriće se zadivljujuće pojave i slike.
Sveti Ignjatije (Brjančaninov) piše:
„Snage i vreme upotrebi za sticanje molitve koja sveštenodejstvuje u kleti tvoje duše. Tamo, u tebi samome, otkriće molitva prizor koji će na sebe privući svu tvoju pažnju: pružiće ti spoznaje koje svet nije kadar da u sebe smesti i čije postojanje čak i ne sluti.
Tamo, u dubini srca, ugledaćeš pad čovečanstva, ugledaćeš svoju dušu grehom ubijenu… ugledaćeš mnoge druge tajne, skrivene od sveta i od sinova sveta. Kad se otkrije taj prizor, prikovaće se za njega tvoji pogledi; ohladićeš se prema svemu privremenom i propadljivom, što ti je dosad bilo blisko.“
Noć je u molitvi koju je odredio otac Jovan, i u čitanju Psaltira, brzo prolazila. A kad bi um počeo da se dosađuje i luta, krenuo bih da se, kraj ulaza u peštere, klanjam do zemlje. Postio sam pritom kako sam mogao, ali sam bio veoma gladan! Zato sam odlučio da smislim obed koji zasigurno ne bi podsticao apetit. Kad sam malo razmislio, zaustavio sam se na prosforama potopljenim u svetu vodu. To je bio moj vlastiti asketski izum. Jelo je ispalo veoma blagočestivo, ali strahovito neukusno – gnjecavo i bljutavo – upravo ono što mi je i trebalo. Posle malenog tanjira toga jestiva više nisam osećao glad. Otac Jovan nasmešio se mome izumu, ali nije protestovao. Samo je strogo naredio da što češće dolazim na ispovest i kazujem mu sve što se tokom dana događa.
A zbivanja su stvarno počela da se gotovo nižu. Posle drugog ili trećeg dana osetio sam da mi se skoro uopšte ne spava. Tačnije, za san su mi bila dovoljna četiri sata. Moj uobičajeni druželjubivi karakter takođe je nekud nestao: želeo sam da što više budem sam. Zatim sam, jednog po jednog, počeo da se sećam grehova pokopanih u sećanju, davno zaboravljenih događaja iz života. Čim bih završio s dežurstvom, otrčao bih na ispovest. Zanimljivo, od tih gorkih otkrića u srcu počeo sam da osećam, bez obzira na tugu, neopisivo spokojstvo i lakoću.
Posle nedelje dana takvoga života dogodilo se nešto još neobičnije. Dok sam se noću, osetivši dosadu od dugih molitava, klanjao kraj ulaza u peštere, iza mojih leđa najednom se ču strašna lomljava, kao da se negde, s neopisivom bukom, sručilo hiljadu tabli lima. Od straha sam se samo ukočio na mestu. A kad sam se usudio da se okrenem, ugledao sam, nepromenjen, isti onaj mirni manastirski trg na mesečini.
Do jutra se nisam udaljavao od peštera, jednako se moleći svetim ugodnicima i iščekujući, svakog trena, da se strahoviti prasak ponovi.
U zoru, u četiri sata, na trg je, kao i obično, iz svoje pećinske kelije izišao otac Serafim. Pritrčao sam mu i mucajući od uzbuđenja ispričao šta mi se desilo.
Otac Serafim samo odmahnu rukom:
Ne obraćaj pažnju, to su zlodusi.
I pošto je pogledom domaćinski obuhvatio ceo manastir, vratio se u svoju keliju.
Lako je njemu da kaže „ne obraćaj pažnju“! Preostalo vreme dežurstva proveo sam drhteći kao prut.
Narednog dana dogodilo se nešto još neobičnije. Uveče, kad sam stupio na dežurstvo na Uspenjskom trgu i već po navici počeo da u sebi čitam Isusovu molitvu, spazih da je prema meni krenuo naš iskušenik Paška-Čuvaš, poznati siledžija kojeg su u manastir, na prevaspitavanje, poslali roditelji, odmah posle vojske. Rastužih se jer je Paška nailazio s otvorenom željom da o nečemu sa mnom porazgovara. Ja to tad nikako nisam želeo.
Kad najednom, negde unutar sebe razgovetno začuh Paškin glas. Postavio mi je pitanje koje se ticalo za njega vrlo važne stvari. I odmah, opet unutar sebe, čuh odgovor na njegovo pitanje i shvatih da upravo to Pavlu treba da objasnim. Pavlov glas, međutim, nije pristajao, negodovao je. Drugi glas strpljivo ga je ubeđivao vodeći ga ka ispravnoj misli. Takav mi dijalog, a potrajao je bar nekoliko minuta, u jednom trenutku prostruja kroz glavu.
Paška priđe, a ja se skoro i ne iznenadih kad mi postavi upravo pitanje koje sam već čuo. Odgovarao sam mu rečima koje su mi minut ranije projurile kroza svest. Naš dijalog tekao je upravo onako, od reči do reči, kako je maločas zvučao u mojoj duši.
To je bilo zapanjujuće! Sutradan nahrupim ocu Jovanu i upitam šta se to sa mnom zbilo. Otac Jovan je odgovorio da je to meni Gospod, po milosti Svojoj, dopustio da krajičkom oka zavirim u duhovni svet koji je skriven od nas, ljudi. Meni je pak bilo jasno da se to zbilo zahvaljujući molitvama oca Jovana. Otac mi je uz to strogo naložio da se ne preuznosim i upozorio me da će ovo novo stanje uskoro proći. Da bih stalno bio u njemu, objasnio je, neophodan je pravi podvig. U najdoslovnijem smislu reči. Kakav? Svako na svoj način, ko kako može, pokušava da održi tu zagonetnu vezu s Bogom. Pravi podvižnici Duha svetu izgledaju sumanuto, apsurdno, luckasto, jer iz nekog razloga odlaze od ljudi, traže neprohodne pustinje, penju se na stubove, postaju jurodivi, godinama kleče na kamenu, ne spavaju, ne piju, ne jedu, pružaju drugi obraz onome ko ih uvredi, vole neprijatelje, sebe nipodaštavaju. „Oni kojih svijet ne bješe dostojan, po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim“ – veli o njima apostol Pavle.
Na kraju je otac Jovan ponovio da ne tugujem kad, uskoro, ovo stanje prođe, ali da uvek pamtim šta se dogodilo.
U istinitost reči oca Jovana uverio sam se već sutradan. Bez obzira na silinu utiska, koji me nije napuštao posle zapanjujućeg razgovora s Pavlom, uskoro su mi se misli nekako rasejale, nešto sam suvišno pojeo za trpezom, s nekim malo porazgovarao, nešto nečisto primio u srce – i onaj neuporedivi osećaj Božje blizine neprimetno se istopio.
Ostao sam na onome što je izabralo moje sladostrasno i grešno srce: na svojoj omiljenoj čorbi od graška, privlačnom blebetanju s mojim divnim drugovima, na najrazličitijim zanimljivim mislima i maštarijama. Na svemu tome, samo bez Njega. To me je toliko punilo gorčinom da mi se u duši sama od sebe sklopila pesma:
Tužan sam i vedar,
Tuga mi je svetla.
Tuga mi je Tebe puna,
Tebe, Tebe samo…

Potom se trgoh – kao da je neko drugi već napisao ove divne redove.
Ćelavi Paška-Čuvaš je posle nekoliko godina otišao iz manastira; ubijen je negde u Čeboksarima. Bog neka mu dušu prosti! Među ostalim mojim drugovima – tadašnjim pečorskim iskušenicima – malobrojni su ostali na monaškom putu.

Preveo Petar Bunjak

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *