Питање:
Поштовани оче, обраћам Вам се јер не знам коме више да се окренем због нечега што ме мори већ предуго. Извињавам се што ћу писати мало дуже, али сада сам у таквој ситуацији да помишљам на самоубиство, и очајан сам за речју утехе и љубави. Увек сам поштовао Божије заповести, и имао Исуса у срцу. Радије бих себе повредио него неког другог. Имам друга из детињства са којим сам се дружио годинама, још као мали. Као дечак сам био увек слабашан и болешљив, а он снажан и спретан, и бранио ме је увек у друштву, проводили смо пуно времена заједно, играли спортове, ишли у исту школу, отворено причали о свему. Увек нам је било довољно и да се само погледамо да знамо о чему размишљамо, и како се осећамо, један другом смо упознали душу. Увек смо се поштовали, желео сам му добро као и себи самом. Пре око годину и по дана када смо прошетали увече, рекао ми је да не зна шта би без мене у животу, и чврсто ме је загрлио, и заплакао. Онда ме је погледао у очи, и рекао да мисли да је заљубљен у мене, и пољубио ме у уста. Ја сам га одбио, и питао откуд то: признао ми је да то осећа према мени већ дуго, не памти од кад, али да није желео да квари наше пријатењство. Оно што ме је још више заболело, оче, у свему томе, је што је и мени пријало његово друштво, када причамо, па макар глупости, и смејемо се, па макар неким ситницама, и када га видим сам често био усхићен и срећан, или само ако ме некад чврсто загрли, осећао сам се сигурно, али и слободно, попут птице у недрима неба. Починио сам грех и ја сам њега пољубио. Заборавио сам и потиснуо оно што ми је Црква причала о тој врсти љубави. То осећање које је потајно тињало међу нама годинама, се одједном ослободило, и заборавио сам на све забране према таквој љубави. Ја никада нисам имао девојку, искрено, нису ме никад привлачиле чулно, а трудио сам се из све снаге, јер сам знао да је то једини исправан Пут према Цркви којој сам био посвећен одувек. Чак сам помишљао и да се замонашим, и потпуно се посветим љубави према Богу, да ме избави од тога што ме упркос свом мом труду жене нису никада у мени изазвале икакву чулну жудњу. Упркос свему, покушао сам са пар девојака да се вежем, и да покушам да остварим љубав која је више од пријатељске, али то нисам успео, и не знам да ли да се кајем што сам им на неки начин давао наду, иако сам негде дубоко у себи знао да нећемо моћи отићи даље од дубоке пријатељске наклоности. А након поњупца мог најбољег пријатеља, мог заштитника од раног детињства, мог дружбеника у разним недаћама, мени се помутио ум и избрисао сам све што ми је Црква причала грешности те љубави, њеној неприродности, блуду. Мене је друг убедио да одем код психијатра, да видим да заправо нема ништа лоше у томе. Ја сам то и учинио, и психијатар ми је рекао да хомосексуалност није никаква болест, нити ништа неморално, да треба себе да прихватим какав јесам са љубављу. Ја сам му споменуо шта Црква мисли о томе, али он ми је поновио да чињеница да хомосексуалност није болест, да то каже наука. И ја сам тада осећао, знао сам, да наша љубав никога не угрожава. Мислио сам, поред толико мржње и зла у свету, шта је лоше у томе да се нас двојица волимо. Тиме никога не повређујемо, само желимо један у другом да пробудимо оно најбоље, да један другог чинимо срећним и бољим људима, да одговоримо на она најтананија осећања привржености која су током година прерасла у нешто много више, значајниј е, нешто што ми је потпуно преокренуло живот, и у једном трену учинило да све добије један другачији, хуманији и дубљи смисао. И ја сам отишао својим родитељима и признао да сам заљубен у свог друга, и да сам хомосексуалац. Требао сам знати како ће њима то теко пасти, ја сам њихов син јединац, али та огромна љубав која се скупљала у мени попут надошле воде је разбила све бране, сав разум и речи отаца. Не бих да препричавам све мучне речи које су изречене, мој отац ме је избацио из куће и рекао да не жели више никада да ме види у животу, да више нема сина. Моја мајка је само прећутно прихватила његову одлуку. Прешао сам код једне другарице привремено да живим. Потпуно изгубљен у свему што ме је нашло, решио сам да се окренем Богу, и молио сам се данима за спас своје душе, и одлучио да се више не виђам са својим другом, да га за сва времена избацим из живота, јер једино тако могу да угушим ту љубав коју осећам према њему годинама, а за коју знам да Црква каже да је страшно грешна. Он је покушавао више пута да ме зове, контактира, али ја сам га сваки пут одбио. Отишао сам код родитења и молио за опрост, да ме опет приме у кућу, рекао да немам више ништа са мојим другом, да је све готово и да се више никад неће то поновити, да ћу вредно учити, и све их слушати. Отац је пристао на то да живим у кући, али са њим готово и да не говорим, и увек када му се обратим погледа ме очима пуним презира и разочарања, који ме пробадају попут ужареног жезла у срце. Ја сада знам да више његову љубав више никада нећу задобити. Моја мајка само понекад, када отац није кући, тихо поприча са мном, пита како сам, ако ми нешто треба, али да отац то не сазна. Понекад је чујем увече, када мисли да спавам, како јеца, у кухињи или на тераси. Ја знам да је то због мене. Мени се живот своди на то да идем само из куће на факултет и назад, учим по цео дан, не желим да размишљам ни о чему другом. Увече се најпонизније молим Богу, и скрећем мисли, и размишљам како је Исус страдао за све нас, и да морам да угушим ту љубав коју сам, признајем, годинама негде, свесно или не, гајио према свом пријатељу. Али, иако дани пролазе, и стално су ми молитве у мислима, лик мог пријатеља ми се опет јави понекад у осами, када таман помислим да сам побегао од свега. Опет предамном искрсне онај пољубац, и топлина његових руку, и сећања на све што смо прошли. Преплави ме бескрајна туга, без почетка и краја, и руши моје последње одбране, и помишљам на најгоре. Онда се скрушено бацим у мисли о Богу, и са речима молитве на уснама чекам да то све прође, да ту љубав оставим да искрвари. И данас, иако се не чујемо, ако бих знао да му се нека страхота десила, ја знам да бих дао и свој живот за његов. И што сам дуже без њега, схватам колико је он чинио моје радости, мој живот, мој свет. И захвалан сам за сваки тренутак који издржим без њега. Али не усуђујем се рећи још колико дуго.
Н.Н
Одговор:
Драги брате, У Твојој борби да се спасиш од једне девијације, за коју наука каже да није болест, једина нада и једини лек је искрена и усрдна молитва. Твоја и Твојих најближих. Бићеш уписан и у мој поменик. Кад год будем служио Свету литургију, вадићу за Тебе честицу и стављати је поред Агнеца, код самога Христа, Који једини може да Те ослободи и упути на прави пут. Драги брате, у Твом дугом и дирљивом писму Ти си говорио о свом великом и искреном пријатељу, пријатељу на кога си се увек могао ослонити, који је уживао Твоје неограничено поверење, за кога си Ти, а и он за Тебе, био спреман и да се жртвујеш. Били сте пријатељи, били сте више од тога, били сте браћа. Ти ниси имао брата по оцу и матери и он Ти је то надокнађивао. И Ти у њему ниси гледао ништа друго до пријатеља, заштитника и брата. Све до тог кобног дана, пре годину и по, када је он показао према Теби сасвим друго осећање, друкчији однос, па, како кажеш, и љубав. Ти о томе, како сам кажеш, никада раније ниси мислио, Ти си њега волео љубављу пријатељском, братском, хришћанском. Он те је својим гестом повукао на сасвим супротну страну, ону о којој ниси размишљао, на пут којим ниси намеравао да пођеш. С чим да упоредим тај преокрет у Теби? Јер, кажеш, Ти си узвратио такву љубав. Замисли, да Ти је неко понудио дрогу, коју никад раније ниси пробао, и она Ти се свиди, испуни Те неким осећањем сигурности и Ти почнеш да је узимаш, купујеш, конзумираш и кад се освестиш, постао си зависник. Хвала Богу, Ти си се на време тргнуо, ниси дозволио да постанеш “зависник” те, у сваком случају, неприродне и пред Богом мрске, љубави. Разумем став Твога оца. Ти си му јединац, он жели да му Ти продужиш потомство, да види децу деце своје. То што је он још увек резервисан према Теби, то је из бриге да се не би, не дај Боже, повратио у загрљај “пријатеља”. И он пати, он се бори између очинске љубави и одговорности за свога сина. Можда пребира по своме сећању и негде налази и своју кривицу за Твоје, срећом само у једном тренутку, настрано понашање. Дочекаће он Тебе, као онај јеванђелски отац, пригрлиће те на груди и радовати се (овај син мој беше изгубљен – и нађе се) . И молитве у сузама Твоје мајке ће Ти помоћи да отрпиш тај строги очев поглед. Настој да редовно полажеш испите на факултету. Предавања, вежбе, учење, испити испуниће Ти време, а остатак времена посвећуј молитви и читању Светог писма. Било би добро, ако заиста не желиш да пођеш стрампутицом, да избегаваш сусрет са “пријатељем”, јер ви више сигурно не можете бити пријатељи као раније, између вас се нешто провалило и било би добро да сваки од вас пође својим путем. А Ти настој да створиш породицу, која је Црква у малом, да учиниш радост својим родитељима, своме народу, својој Цркви, да у благословеном браку рађате децу и тако продужавате Божје дело стварања, како је то Господ и рекао нашим прародитељима у рају: “Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме”. На тај начин ћеш заборавити на краткотрајно, али веома опасно, искушење са “пријатељем”. И моли се Богу за њега, да и он буде ослобођен тога неприродног стања. Тиме ћеш му се најбоље одужити за дугогодишње пријатељство.
Мир Ти и радост у Господу. Да Бог благослови и подржи Твоје трудове. Твој самолитвеник о. Душан
