Неправилно или нетачно крштење

Питање:
Још мало нам појасните, оче Љубо, о крштењу. Постоји ли канон који одлучује свештеника који неправилно или нетачно крсти, а његов чин се поништава, т.ј. крштење се не признаје? Хвала
Стефан


Одговор:
Драги Стефане, не знам у којем контексту мојих ранијих одговора постављате ово питање па се бојим да не понављам једно и те исто.
У принципу такав канон постоји али само због повреде догме – формуле крштења! Неисправно и нетачно крштење у историји Цркве се подразумевало само “крштење у смрт Исуса Христа”, а не оно у име Свете Троице са неправилном формом како то неки данас покушавају да подметну. Дакле, може да постоји неправилно изговарање “формуле” и за повреду ње 49 Ап. правило тражи да се то свештенолице рашчини, док остале неперавилности могу да се потраже у употреби супастанце са којом се та радња врши, или и у самом поредку чинодејства (ово последње не тражи ригорозне канонске санкције) . Тешко је оспорити чињеницу да због краткоће формуле и лаког памћења исте те “неправилности” могу да буду само идеолошке, т.ј. са предумишљеним избором да се нападне правосалвност ове свете Тајне. Зар је тешко запамтити неколико речи Матеја 28, 19? Узимајући у обзир да упркос првој пракси хришћана икономијом сваки члан Цркве може да изврши ову св. Тајну али уз правилну употребу формуле, и зато те могућности на неправилности много се сужавају да не постоји неки велики избор да се као пример наведу. Поред тога што свако може да крсти такође се оставља слобода да се са свим елементима земље може крстити. Уреду, ти елементи земље морају да буду “неповређени”, т.ј. достојни и чисти; рецимо као што је песак или земља (ако је безводно подручје) , а ако се ради о води, она не сме да буде устајала и жабокречна, или из публичних купалишта – бања и базена, или индустријски затрованих река и језера; а моје мишљење је да треба да се избегава вода са јаким минералима у њој као што је сумпор и остали елеметни те врсте које шире неблагородан мирис.
Проблем благодатности крштења није исто што и неправилност! Да се разумемо! Неправилност аутоматски за собом не повлачи безблагоатност осим ако се не повреди сама суштина ове свете Тајне: “крштава се… у име Оца, и Сина, и Светог Духа”. Например, неправилност може да буде читање погрешног “прокимена” што неће оглашеном да ускрати то еванђелско “поновно рођење”. Велика је лаж и не знање, и јасно опредељено манипулисање са истином, када се каже да људи који су крштени обливањем или чак кропљењем да нису крштени. И даље се овде “бркају лончићи” између неправилности и безблагодатности. Да би једно крштење било безблагодатно треба прво да се оном који крштава оспори чланство у Цркви, јер једино тако може да се објави безблагодатност св. Тајне, т.ј. створи каноски разлог за “поновљено крштење”. Колико се Црква бојала да грешком некога поново крсти то говори да је она увела нову формулу за такве случајеве: “аще не крещенъ есть, крещается рабъ Божии” (ако није крштен, крштава се слуга Божији) . О томе посебно посвећује пажњу 47 Ап правило као и тумачење и коментар на њега. Онога ко два пута понавља крштење ово правило рашчињава.
Да би данашњи православни секташи објавили крштење неправилним, у смислу безблагодатним, они морају да промене своју тактику и да тако престану да се брукају својим незнањем патристике, и окану се “безблагодатности” због крштења обливањем, него да баце сву своју прелашћену енергију на неко друго доказивање да СПЦ није више Црква. За то могу да користе екуменизам, унијатизам и питање календара и Пасхалије али никако “обливање” као узрок губитка благодати. То кажем зато што иако канони “траже погружење” светоотачко искуство икономије крштавања обливањем ми налазимо у пракси ранијих хришћана. О томе Апостолске установе (или Дидахи) сведоче да се у посебним моментима дозвољавало и обливање. Тамо читамо: “Ако немаш текуће воде, крштвај у другој. Ако не можеш у хладној онда у топлој; а ако ни једну ни другу немаш онда излиј воду на главу” (Глава 7) . Дакле, само крштење обливањем за собом не вуче губљење благодати него је чинодејство валидно. Једна од највећих грешака теолога-модерниста је у томе што не разумеју или свесно манипулишу светоотачким снисхођењем или тзв. икономијом. Снисхођење може да буде само привремено, нешто као у медецини прва помоћ која служи за хитно интервенисање и залечивање да би се избегло горе, а касние озбиљним и студиозним хирушким захватом решава сам проблем болести. Икономија није трајна! Иако је икономија део здраве еклизиологије она никада није улазила у канон или догму, само зато што је превентива и испомоћ, и нећемо да погрешимо ако кажемо да је она за “једнократну употребу” а не неко трајно средство. Икономија није арогантно игнорисање проблема које данас видимо у осамдесетгодишњем примењеном снисхоћењу према самовољним новокалендарцима и твроцима озбиљних раскола. Такође није ни трајно средство у примењивању обливања које данас већи де свештенства чини. Нису више у питању турци и комунисти него лоша навика, а пре свега лењост и недостатак страха Боѕијег! Што се тиче санкција свештеника који неправилно крсте канони опредељено нигде не помињу обливање. Данас у нормалним условима у којима Црква живи, или у условима слободе, пракса обливања подлеже дисциплинској санкцији за нарушавање послушања према благочестивом поретку Цркве. Даћу један хипотетичан пример: свештеник у својој цркви при свим условима за крштење по канонима реши да крсти песком само зато што му се прохтело, он би требао да буде предан озбиљној епитимији. У случају непокајања он би требао да буде стављен под забрану свештенодејства до рашчињења, али само због непослушања и гордости, а не због тога што песак као “елеменат васељене” (по св, Григорију Богослову) у моменту крштења није могао да буде проводник благодати Светог Духа. Ако епископ реши могао би да понови миропомазање.
Свете Тајна крштења чинодејством канонског свештеника под омофором православног епископа се не понавља, него обрнуто, то понављање се сурово кажњава забраном свештенодејства до рашчињења, како смо то већ раније поменули.
Ваш
оЉубо

Comments are closed.