NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » NEOVARLAMIZAM I LITURGIJSKA OBNOVA

NEOVARLAMIZAM I LITURGIJSKA OBNOVA

<p claPROTOJEREJ TEODOR ZIZIS
NEOVARLAMIZAM ILI „LITURGIJSKA OBNOVA“
 
Sveti Grigorije Palama
 
Za one koji nemaju posebno bogoslovsko obrazovanje, naslov našeg članka biće, bez sumnje, neshvatljiv. Šta označava termin „neovarlamizam“ i kakav je istinski oblik „liturgijske obnove“? Sve to treba da analiziramo u dva dela našeg izlaganja.
Biće nam veoma teško da u kratkom uvodu iznesemo iscrpne podatke o istoriji tog liturgijskog pokreta koji se dotiče mnogobrojnih pitanja i problema. Mi ćemo predstaviti samo neke obrise te pojave. U svakom slučaju, taj pokret ima bibliografiju dostojnu pažnje, posebno nakon Drugog vatikanskog koncila (1962-1965.), koja je korišćena u liturgijskoj obnovi u rimokatolicizmu i koja je uticala na mnoge naše liturgičare, sveštenike i mirjane, koji su u Pravoslavlje doneli stran i nepoznat problem, uz odsustvo odgovarajuće pastirske potrebe i neophodnosti. Duh sveta, koji se u politici primenjuje sa očaravajućim prizivima ka preobraženju i modernizaciji, nažalost dolazi i u Crkvu u vidu posvetovnjačenosti; i Crkva umesto da menja svet, sama počinje da se menja pod uticajem sveta, jer svet traži promene i modernizaciju. Zar ćemo iz tih razloga ostati „konzervativni“ i „reakcionarni“? Hajdete onda, da sami sebe izmenimo, obnovimo, modernizujemo.
Do sada je taj problem bio ograničen na mali broj ličnosti, on je pre svega zahvatao bogoslovske akademske debate uz minimalni uticaj na crkveni život. Minimalni broj episkopa i sveštenika koji su, isključivo po svojoj inicijativi, unosili svoje izmene i obnove u oblasti bogosluženja. Danas je „liturgijska obnova“ zadobila crkveno pokroviteljstvo i sinodalno izlaganje. Bila je 1999. godine organizovana i do danas deluje, „Posebna sinodalna komisija za liturgijsku obnovu“, koja se naravno žuri, hita da „obnovi“ i „preporodi“, mnoge elemente bogatog svetootačkog, bescenog i jedinstvenog pravoslavnog bogosluženja. U toku tolikih vekova veliki Svetitelji i Oci, a u naše vreme savremeni Svetitelji i Starci, nisu imali svest o tome i nisu osećali neophodnost za obnovu. Čini se, Crkva se bukvalno nalazila u nekoj svojevrsnoj nedelatnosti, privrženosti tradicionalnim načelima, konzervatizmu, dremanju; Sveti Duh je „usnuo“, nije delovao, Hristos nije delovao, ako ćemo koristiti drugi svetootački izraz. Sada dolazi obnova da bi Crkvu spasila od drevnosti i konzervatizma, da bi je učinili savremenom, dinamičnom, progresivnom. Iz tog razloga se pod pokroviteljstvom posebne sinodalne komisije svake godine okupljaju liturgijske konferencije i određuju se predavači, pre svega iz kruga obnovljenaca, da bi se stvorio utisak da je bogoslovska nauka, posebno liturgičari, saglasna sa sastavljenim planovima i prihvaćenim rešenjima u liturgijskim izmenama, pa da čak i projavljuje u tim planovima izuzetno usrđe.
Bilo bi potpuno prirodno, i čak neophodno, uz pomoć specijalnog sinodalnog pismenog odgovora i odluke istupiti protiv te jednostrane i pristrasne pojave „Liturgijske obnove“ kao crkvenog pokreta, da bi bili saslušani i drugi glasovi, koji su privrženi Predanju, koji izražavaju svoju zabrinutost u vezi sastavljanih planova, i ukazuju na opasnost razlaganja i izmene asketsko-mističkog karaktera pravoslavnog bogosluženja, njegove jedinstvenosti, a takođe, i njegove spasavajuće misije i delotvornosti. Takvi glasovi su se mogli čuti, i to čak veoma, na liturgijskoj konferenciji koja je bila organizovana od strane bratstva pravoslavnih izučavalaca (ἠ Ἐταιρεία Ὀρθοδόξων Σπουδῶν) u Solunu (27. februar -1. mart 2002. godine) na kojoj su sveštenici i monasi, a takođe i univerzitetski bogoslovi u 21 izlaganju izneli svoje stavove u vezi veoma važnih pitanja, koje pokreće „liturgijska obnova“, predstavljajući dvehiljadegodišnji stav Svetih i njihovo iskustvo. „Dokumenta“ te konferencije, dragocena po suštini izlaganja, sakupili smo i objavili kao neobičnu dragocenu riznicu u jednom od tri dela časopisa „Teodromija“ (Θεοδρομία), koji je bio objavljen u tim danima i koga su sa velikim interesovanjem očekivali sveštenici i bogoslovi.
Međutim, da bi bili konkretniji, mi se idalje bavimo pitanjem: kakve upravo liturgijske izmene predlažu obnovljenci i modernisti? Mi ćemo predstviti samo najvažnija pitanja čija se analiza može pronaći u pomenutom delu časopisa „Teodromija“, koji ima 450 stranica.
Tako, predlaže se:
 
– da se iz upotrebe izbaci monaški ustav-tipik koji se danas primenjuje
– da se skrati vreme crkvenih službi, koje se smatraju veoma dugačkim i zamornim,
– prenošenje vremena njihovog služenja na kasnije, uz to da verni, koji bi želeli da u njima učestvuju, imaju vremena za odmor ujutro,
– pretpostavljanje brzih melodija u odnosu na spore, vizantijske melodije
– služenje druge Liturgije u istom danu od strane istog sveštenika,
– prevod liturgijskih tekstova da bi ih učinili razumljivim za narod,
– glasno izgovaranje svešteničkih molitava, a ne njihovo tiho čitanje,
– zajedničko pevanje vernog naroda u hramu,
– uklanjanje visokih ikonostasa
– učešće žena u pevničkim horovima
– korišćenje muzičkih instrumenata unutar samog hrama,
– pevanje crkvenih pesama od strane kvarteta,
– sastavljanje novih crkvenih službi za zaručenje i brak,
– takođe i nove molitve za žene nakon porođaja u vreme razrešenja od ploda,
– neprestano obraćanje sveštenika narodu u vreme služenja Božije Liturgije,
– (crkveno) sahranjivanje nekrštene dece i samoubica,
– odbacivanje nošenja svešteničke rase,
– neposredna izmena Tajne pokajanja i ispovesti psihijatrima i psiholozima, i mnogo drugo.
 
Do danas je vetar te obnove, iako je duvao u umovima mnogih ljudi, bio zatvoren, zapečaćen u mitskim torbama Eola. Danas je sam Sv. Sinod otvorio te torbe i nije mogao da ih zašije. Kako se kaže u poslovici: ko seje vetar, požnjeće buru. Slučaj, koji se dogodio sa mitropolitom kelkiskim, kir Apostolom, čija su liturgijska novačenja uvodili u njegovom gradu Kelkisu, potvrđuju tu misao. Nakon preduzimanja intenzivnih koraka i upućivanja potpisa sa žalbom stanovnika tog grada na adresu Sv. Sinoda, Sinod je bio prinuđen da zauzme potpuno određenu poziciju u vezi sa uvaženim arhijerejem i da mu predloži da bude pažljiviji. Bez obzira na to mi imamo priliku da vidimo da je mitropolit bukvalno požurio da ispuni predloge koji sobom predstavljaju „liturgijsku obnovu“. Njih predlažu specijalni liturgičari i korak po korak progurava se „Posebna komisija liturgijske obnove“. Trebalo bi da ga pohvale, a ne prekore, jer sve to predstavlja plod tog „obnovljenaškog“ načina mišljenja. Mi tom mitropolitu zahvaljujemo, jer nam nije dozvolio da zaspimo, nije bio licemeran i dvoličan. Ali, pošto on veruje u neophodnost primene tih novotarija, samim tim imamo i mogućnost da se ubedimo u kvalitet te znamenite „liturgijske obnove“.
 
Neovarlamizam „liturgijske obnove“
 
Do ovog trenutka pokušao sam da ukratko otkrijem sadržaj prve polovine naziva članka, da bi uz pomoć grubih crta oslikao i ocrtao oblik znamenite „liturgijske obnove“. Međutim, šta sobom označava termin „neovarlamizam“, koji se, po našoj i mnogim ocenama tako opisuje, zaključuje se u toj tendenciji liturgijske obnove. Termin označava da se u tom slučaju radi o novoj pojavi, o oživljavanju učenja zapadnog monaha Varlaama Kalabrijskog, kome se suprotstavio u 14. veku veliki Bogoslov i Otac Crkve, sveti Grigorije Palama, arhiepiskop solunski. U tom slučaju, između njih nije bilo sukoba dve ličnosti, nisu se izlagali različiti pogledi, već se dogodio sukob dve kulture, dva sveta: svetootačkog po duhu i mistici pravoslavnog Istoka i racionalističkog i posvetovnjačenog papskog Zapada, koji je kroz Varlaama pokušao da obnovi, modernizuje Pravoslavnu Crkvu, odbacujući mistički put poznanja i približavanja Bogu, i odbacivši neophodnost telesnog zlopaćenja i celokupno asketsko Predanje Crkve.
Bio sam veoma ogorčen i uznemiren kada sam se ubedio u činjenicu da se savremena liturgijska obnova kreće prevashodno u tom istom duhovnom i bogoslovskom usmerenju Varlaama, koji u našim ličnostima, koje možda ne izazivaju podozrenje kod onih koji nedovoljno poznaju pravoslavnu tradiciju obnovljenaca, pokreće revanš preko sv. Grigorija Palame, i potpuno neprimetno izaziva pojavu saborne odluke, koja osuđuje „Prosvećenost“ i racionalistički humanizam Zapada. Sa te strane prema „liturgijskoj obnovi“ se ne treba odnositi sa mekim srcem, kao prema nekom bogoslovskom kružoku, koji iznosi protivrečna mišljenja po pitanjima i teologumenima koji ne predstavljaju opasnost, već se treba odnositi kao prema opasnoj jeresi na ozbiljnom duhovnom i sotiriološkom nivou. Ona je već zadobila karakteristiku jeresi od strane protojereja, koji je sada, nakon mnogo godina blagoslovenog i bezropotnog udovstva, postao arhimandrit, o. Saranda Sarandisa, predavača Rizarijske crkvene škole, duhovnog lidera mnogobrojnih sveštenika koji vode borbu u oblasti Atike i koji se u svojoj reči pridržavaju predanja.[1] Taj opis nije preuveličan, on odgovara stvarnosti. Jer varlaamizam je bio osuđen od strane Crkve čitavim nizom Sabora 14. veka kao jeres, što znači da je i neovarlaamizam „liturgijska obnove“ jeres. To čak označava da smo mi imali i određeno pravo kada smo zbog papinog dolaska u Atinu, tvrdili da je papa došao, ali nije otišao, da on ostaje kao način mišljenja, mentalitet i deluje kao novi Varlaam u zemlji Pravoslavlja.
Međutim, da ne bi rekli da su ovi stavovi preuveličani, ukratko ćemo se potruditi da ukažemo na dve osnovne, suštinske sličnosti koje se nalaze u učenju Varlaama i u stavovima savremenih neovarlaamita „liturgijske obnove“.
Prvo, veliko značenje pridaje se umu u poznanju, u nauci, filosofiji, u shvatanju onoga što se govori o Bogu i božanstvenom.
Drugo – uklanja telesni trud i asketiku, telesno zlopaćenje i predlaže pokoj, san, odmor da se umorni vernik ne bi naprezao, da bi mogao da se pomoli, da shvati ono što se služi i govori.
Zaista, kada su monasi iz Soluna Varlaamu govorili o metodu umne molitve – da je verujući čovek, čisteći se od strasti, sposoban da se približi Bogu po meri svoga očišćenja, tako da, ako bi i bio nepismen i ne shvatao ono o čemu se govori u Svetom Pismu i liturgijskim tekstovima, mogao bi da se udostoji sagledavanja netvarne svetlosti i prosvećenja, izmenjujući se i preobražavajući sve svoje organe poznanja, i prelazeći u oblast netvarnih energija Božije blagodati – on je sa ironijom primio to, o čemu su govorili monasi. On je odbacio postojanje netvarne energije Božije koja prosvećuje i osvećuje. On ih je ubeđivao da je jedinstveni put bogopoznanja zanimanje naukom i filosofijom, i očišćenje, ali ne od strasti, već od neznanja. Svetom Grigoriju, kada bio je pozvan da dođe u Solun sa Svete Gore, nije bilo teško da odbaci tu humanističku Prosvećenost. Ako ćemo slikovitije reći, ako se neko spasava i dostiže savršenstvo uz pomoć filosofije i znanja, onda su i drevni grčki mudraci mogli da postanu bogoprosvećeni proroci i veći od najvećeg između rođenih od žena, Preteče i Krstitelja Jovana, koji se nije učio u školi, već je dostigao savršenstvo u pustinji. I Hristos bi dodao, kao propovednik Jevanđelja, da ako žele da Ga shvate i da se nauče, bolje je da budu ne nepismeni ribari, nego filosofi i naučnici. I bogatom mladiću, koji je molio da ga nauči kako da se spasi i dostigne savršenstvo, On ne bi govorio da proda sve što ima, da podeli siromasima i da Ga sledi, već bi mu preporučio da ide u školu da dobije obrazovanje, kako bi mogao da shvati propoved Jevanđelja.[2]
Kategoričan i konačan stav Sv. Grigorija, u to vreme upućen Varlaamu, u naše vreme je upućen novim, savremenim Varlaamima. On im govori da bez očišćenja od strasti i zla, što je neophodan uslov da bi blagodat Svetoga Duha delovala, osvetila i prosvetila pismene i nepismene, mudre i nemudre, one koji razumeju i ne razumeju; da ako čak i neko izuči sve nauke i sva nakupljena znanja od Adama pa do poslednjeg vremena, sledujući za božanskim, on će ostati dete i slep, potpuno zatvoren za prosvećujuću i bogotvoreću blagodat Svetoga Duha, tuđu onome koji govori i vrši. U tom slučaju, neki nepismeni ali smireni i očišćeni vernik, kao i nelukavo dete, kuša i postaje pričasnik savršenog života mnogo više od nekog profesora, filologa i naučnika. „Bez čistote, ako se obučiš svoj prirodnoj filosofiji, od Adama do samog kraja, ti ćeš biti, ne sa manjim, već sa većim uspehom – glupak„.[3]
Takođe, neophodno je reći nešto i u vezi sa zlopaćenjem i telesnim pokojem: Varlaam je tvrdio da ne treba da opterećujemo naše telo podvižništvom, postom, mnogočasovnim bogosluženjima, uspravnim stajanjem, pokajanjem, jer pri umornom i iscrpljenom telu, um ne može da se preda delanju molitve. Sveti Grigorije je odgovarao da mi u bogosluženju učestvujemo kao duševno-telesna bića, da učestvujemo našom dušom, i da se očišćenje od strasti dostiže uz pomoć asketike i zlopaćenja tela, dok se pri brizi o telu i njegovom uspokojavanju strasti osnažuju i ne isceljuju. Zato je hrišćanski život uzak i trnovit put, život sa nošenjem krsta. Svi Sveti su sledili tom asketskom metodu, koji uništava Varlaam, učitelj nedelanja, kako ga zovu. Oslobađanje od pristrašća i pohote moguće je samo uz pomoć telesne asketike, grehovne težnje tela. Lukave pomisli slabe zahvaljujući postu, bdenju, pokajanju, uz pomoć sredstava koje pričinjavaju stradanje i bol. Gospod je sjedinjavao molitvu sa postom, a Sv. Grigorije Bogoslov dolazi do zaključka da „nikakvim drugim služenjem se Bogu ne ugađa kao zlostradanjem„.[4]
Primenjujući ovo na predloge i principe poretka savremene liturgijske obnove, otkriva se da ova obnova ponavlja ove dve zablude varlaamita. Mnoge od liturgijskih izmena, kao: skraćivanje bogosluženja, promena vremena vršenja bogosluženja, služenje druge Liturgije, sedenje na celoj površini hrama, uklanjanje drevnih melodija vizantijske muzike i svega sličnog; usmeravaju, kako primećuje otac Mojsije Svetogorac, „prema nedelanju, lenjosti, lakoći, onome što se čini prihvatiljivim za savremenog, umornog čoveka. U Pravoslavnoj Crkvi se zaboravlja podvižništvo, mučeništvo, žrtvenost i svuda se ubacuju elementi bezbrižnosti„.[5]
Sa druge strane, ostale predložene izmene, kao: prevođenje litugrijskih tekstova, čitanje molitava preko mikrofona, uklanjanje ili snižavanje ikonostasa, korišćenje od strane vernih malih liturgijskih „enkolpiona“ (malih relikvijara sa delićem odežde ili moštima svetih, koji se nosi oko vrata, pr. pr.), i mnoge druge, usvajaju racionalistički pogled varlaamita, po kome nam je neophodno da shvatimo ono što se govori i služi, jer za drugo nemamo potrebe. Na taj način, nakon uklanjanja podvižništva uklanja se i duhovna dimenzija pravoslavne duhovnosti. Međutim, Bog se ne postiže, već se opituje. On deluje ne na mudre i obrazovane već na čiste i smirene srcem, koje On prosvećuje čak i onda kada oni sami to ne shvataju. U Crkvu dolazimo ne da bi shvatili, već da bi se našli blizu Boga, da bi prineli sadašnje Angelima, koji zapisuju žive u sadašnjosti, i da bi primili svetu blagodat od sveštenika. To se dostiže, i ono ne zavisi od stepena shvatanja toga što se događa u hramu, već od stepena duhovne zrelosti i savršenstva, od nečije raspoloženosti da opituje Boga, da živi pored Boga i u Božanskom.“[6]
 
* * * * *
 
Pokušali smo da pokažemo da „liturgijska obnova“ oživljava, da opet predlaže Varlaama iz 14. veka, u dva osnovna usmerenja humanizma:
a) u tome koliko veliki značaj ona pridaje znanju, nauci, shvatanju savršenstva kao puta, i
b) uklanjanju telesnog zlopaćenja i podvižništva u vreme molitve, i u uvođenju stremljenja ka komforu i odmoru.
 
Tim ciljevima teže savremeni obnovitelji bogosluženja, možda i ne shvatajući da se priklanjaju jeretičkom i opasnom položaju, sa ozbiljnim posledicama sotiriološkog karaktera ako uspeju da ubace te izmene i reforme. Zabrinutost mnogih sveštenika, monaha i mirjana nema lične motive i interese. Oni žele da održe otvorenim put kojim su išli Svetitelji, svetli put asketsko-mističkog života, koji vodi svetosti i oboženju, „uski i tesni put koji vodi u život večni“. Put racionalizma i spokoja, komfora, jeste „široki put što vodi u propast“.[7]
 


 
NAPOMENE:

  1. Άρχιμ. ΣΑΡΑΝΤΗ ΣΑΡΑΝΤΟΥ, «Η ιερολογία τού γάμου και τά συναφή προβλήματα», Θεοδρομία Δ1-3 (2002) 254.
  2. Περί αυτών βλ. Πρωτοπρεσβυτέρου ΘΕΟΔΩΡΟΥ ΖΗΣΗ, Θεολόγοι της Θεσσαλονίκης, έκδ. „Βρυέννιος
  3. ΓΡΗΓΟΡΙΟΥ ΠΑΛΑΜΑ, Περί των ιερώς ήσυχαζόντων 1,1,3, έν Π. ΧΡΗΣΤΟΥ, Γρηγορίου Παλαμά Συγγράμματα, τόμ. 1, σελ. 363
  4. Πρωτοπρεσβυτέρου ΘΕΟΔΩΡΟΥ ΖΗΣΗ, αυτόθι, σελ. 147-149. ΓΡΗΓΟΡΙΟΥ ΘΕΟΛΟΓΟΥ, Λόγος 24, ΙΙ, PG 35,1181Β. (koristili smo citat srpskog prevoda iz drugog toma „Sabranih Beseda“ Sv. Grigorija Bogoslova, str. 59. – prim. prev).
  5. Γέροντος ΜΩΫΣΗ ΑΓΙΟΡΕΙΤΗ, «Προβληματισμοί καί τάσεις στη σύγχρονη λειτουργική αναγέ
  6. Εκτενή κατοχύρωση αυτού τού μυστικού στοιχείου πού καταργούν οί ανανεωτές βλ. εν Πρωτοπρεσβυτέρου ΘΕΟΔΩΡΟΥ ΖΗΣΗ, «Πρέπει νά μεταφρασθούν τά λειτουργικά κείμενα;», Θεοδρομία Δ1-3 (2002) 394-404
  7. Mt. 7:13-14

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Protojerej-stavrofor Srboljub Miletić
Izvor:
PRAVOSLAVNЫЙ APOLOGET

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *