Питање:
Пишући ово писмо, свестан сам да ми не можете помоћи, ваљда очекујем само реч утехе.
Сигурно да сам у ову безизлазну ситуацију дошао путем учињених грехова. Да ли је касно за кајање? Матор сам човек, 50 година. Оженио сам се са 28 и убрзо добио два сина, који данас имају 19. и 20. година. Убрзо, пошто сам се оженио супруга се разболела од астме. По мом мишљењу био сам пажљив према њој уз пуно разумевање њене муке због болести. Живели смо са њеним родитељима. Родила су се деца, а ја сам се потпуно посветио њој и синовима. Ситуација постаје сваким даном гора. Супруга своју болест почиње да објашњава ирационалним стварима, као што су да је у таквом стању заслугом ове или оне врачаре. После тога, те врачаре су моја мајка, сестра, тетка и остала моја родбина. Моја родбина више не долази код нас нити их супруга посећује. Ја нисам могао да се одрекнем мајке па сам наставио да је посећујем једном до два пута годишње јер живи далеко од Београда. То је проблем, јер идући тамо доносим ”чини”. На крају, супруга ме оптужује да сам ја врачара. Стижу оптужбе да сам и неверан и да имам сијасет ванбрачних веза. Ја сам неко ко жели да је уништи. Све време покушавам да је уразумим и речима и делима, али не вреди. Сваки покушај изазива жестоке расправе. Покушавам да одржим везу због деце. На крају схватам да деци не чиним услугу већ зло и узимам децу и одлазим да живим у стану који сам у међувремену добио. Стан је запуштен, немам ствари. Ја и деца некако живимо. Деца су завршила средњу школу. Старији се бави спортом, млађи студира, нису отишли странпутицом. Убрзо по пресељењу мењам посао, и на том послу добијем кредит (25 хиљада ЕУР) за проширење стана. Склопим уговор о изградњи једног малог стана, а код фирме се обавежем да ћу на тај стан ставити хипотеку. По изградњи то не учиним него продам стан и од пара реновирам онај стари и купим ствари. Намера ми је била да хипотеку ставим на стари стан који нисам потпуно исплатио. Када сам поднео захтев да га откупим у целости схватам да немам довољно новца. Није то велики новац али не могу да дођем до њега. Довео сам себе у безизлазну ситуацију. Сада живим на бромазепаму, не могу да спавам, деца то гледају а мени је због тога још теже. Борим се са собом али све теже. Почео сам да помишљам на најгоре јер не бих преживео да се у фирми открије превара. Очајан сам. Молим се Светој Тројици и свим светима. Много пута су ми помогли. Да ли су се уморили од мојих грехова? Да ли су моји греси неопростиви? Мали или велики, ипак су греси. Највећи мој грех је што понекад помислим да су ти моји греси мали што је опет грех. И ово конфузно писмо говори у каквом сам стању. Значи ми и то што ће ово бар неко прочитати. Има ли утехе, опроста…?
Н.Н
Одговор:
Драги брате, Ако дозволиш, прокоментарисао бих мало твоје писмо. Наиме, рекао бих да су многи људи прошли, или управо сада, док ми ово читамо и пишемо, пролазе кроз сличне, или много теже муке и проблеме. У свету је исувише проблема беспарице, банкротства, немаштине, глади и свакојаке несреће, па опет милиони људи не губе дух, већ живе свој живот онако како могу и умеју. Ја заиста не знам због чега ми, Срби данас, нисмо ни мало отпорни на животне недаће? Или можда мислимо да ми то “нисмо заслужили”? Када чујемо да у свету овога тренутка има 12 милиона избеглица без крова над главом и без хране, то нас не интересује; или можда мислимо да је тим људским бићима, која ипак опстају и труде се да преживе, на неки начин лакше него нама? На пример, само у Америци је током прошле године банкротирало 1, 402, 816, људи. Они такође имају жене, децу, породицу… (http: //www.bankruptcyaction.com/USbankstats.htm) Три милијарде људи у свету гладују, покушавајући да преживе на просечном буџету од само 2 долара дневно. (http: //library.thinkquest.org/C002291/high/present/stats.htm) Гладни се не убијају. Свако од њих има оца, мајку, многи и жене и децу, коју гледају како гладују а нису у стању да им помогну.
Слушање о туђим проблемима неће умањити или уклонити наше проблеме. Али би сигурно требало да нам каже да међу овим милијардама постоје небројени милиони људских бића, као ти и ја, које су у истим или тежим недаћама, па ипак не очајавају, већ се орно труде да превазиђу своје муке и проблеме, надајући се, размишљајући и верујући у боље сутра.
Из свега овог тешког о чему си писао, ипак не видим разлог да и ти не можеш планирати и размишљати о бољем сутра. Имаш највеће богатство, које се новцем не може купити: добру и здраву децу, имаш живот и здравље од Бога, имаш душу, ум, вољу, осећања… Употреби их добро и корисно себи и другима.
И на крају, ако дозволиш, још бих нешто рекао. У овоме што си описао видим углавном само једну твоју грешку: изгледа ми као да никада, пре него што одлучиш да нешто урадиш, ниси рекао “помози Боже”, онако искрено и од срца. Наши стари су вековима имали обичај да ни преко прага не прелазе без молитве у себи или гласно. Ни један посао или важну одлуку у животу, нису започињали а да се најпре нису прекрстили и обратили Богу за помоћ. Пре јела, пре поласка на пут, пре сваког посла су се обавезно крстили. Немам утисак да си то радио, бар не онако како треба и колико треба. Стога сматрам да је то једна грешка која се још може исправити. Дај себи задатак да не почињеш никакав посао а да се најпре Богу не обратиш. Не мораш гласно и јавно, макар у себи. Пре него што било шта важно одлучиш, обрати се Богу за помоћ. Видећеш разлику.
Поздравља те, о. Срба
