NASLOVNA » Vera i Pravoslavlje, PITANJE PASTIRU » Neophodnost Hristovog stradanja

Neophodnost Hristovog stradanja

Pitanje:
Pomaže Bog.
Imam nedoumicu oko toga da li je zaista bilo neophodno da Hristos postrada za nas? Zar nije Bog mogao da nam oprosti i bez toga?
Petar


Odgovor:
Bilo je neophodno, dragi Petre! A evo zašto.
Odluka ili razlog za ovaploćenje, da Slovo primi telo i postane Bogočovek bila je potreba da „telo koje je sagrešilo da spase sebe“ – kako kaže sv. Amrosije Milanski. „Da bi pobeđeno pobedilo“ – kaže sv. Damaskin. Stvaranje čoveka bio je proces ljubavi a ne ona „komanda“ po kojoj je bio stvoren svet. Takođe i spasenje čoveka je isto uslovljeno Božijom prisnošću koja je pokrenuta neizmernom ljubavlju prema svima nama. Bog direktno učestvuje u oba slučaja, u stvaranju i u obnavljanju stvorenog (Novog Adama) . U Svom stvaranju kao i u obnavljanju Adama Gospod ne vrši „sa strane“, ili putem naredbe tipa: „da ponovo bude čovek“ – analogno onoj biblijskoj „da bude svetlotst…“.
Sv. Atanasije Veliki dopušta to isto što vi kažete, da je možda Bog mogao da kaže jednu reč i da nas preobrazi iz ove smrti u onaj stari život, ali ovaj otac razmišlja tako da to nije bilo “najkorisnije za nas“. I nije, jer bi opet morao da se ustanovi naš odnos prema Bogu na nekom novom poslušanju; na nekom novom „drvetu života“; na nekoj niti koja će i dalje da nas uči da mi nismo Bog. A posebno da nas uči da mi ne smemo da rušimo tu životnu vezu sa Njim kada se rukovodimo pogrešnim pokretima naše slobodne volje. Ovo pitanje je mnogo kompleksno, jer neobožen čovek putem ovaploćenja, t.j. prvi Adam, i dalje ima svoju slobodnu volju u odnosu na Boga, i sigurno je da bi on na naki način opet pokazao svojeveoljije prema Njemu. Dok u ovaploćenom Bogu mi imamo tu slobodu da izaberemo, da budemo oboženi kroz Ovaploćenog, ali pokretom razuma i slobodne volje, t. J. našim slobodnim izborom, da „sarađujemo Hristu“ u Njegovom ostvarenju Carstva Nebeskog kroz Crkvu koja nam je za to data. Dakle, Bog nas ne primorava nego mi biramo, i u tome se čuva naša slobodna volja i integritet čoveka. Naše telo je već primilo Boga, i ono je u Njemu, i sa Njim već vaskrslo, i sa Njim više nikada ne može da propadne. Danas je izbor drugačiji: ili mi želimo da budemo sa Njim ili ne želimo? I čovek ima više mogućnosti, jer Adam svojim pokajanjem nije odmah povratio Život nego je kroz sav „Zakon i Proroke“ čekao Mesiju, dok mi, u današnjoj Crkvi, prvim pokajanjem vraćamo se u večni Život. A to nam je Bogoovalpoćenje i ljubav Božija omogućila. Kroz ovaploćenje naše spasenje je nama prisno i mi nismo pasivni u njemu, nego smo aktivni blagodaću Božijom i našim htenjem. Tom našom željom i ljubavlju prema našem Tvorcu. „U tajni bogoovaploćenja ljudsko saznanje se susreće sa svim tajnama Božijim“- piše sv. Justin Novi, i taj odnos je sada nov, a pre svega kroz to naše usinovljenje kroz Crkvu. Naš odnos kroz Bogoovaploćenje je konkretan. Zasnovan je na obostranoj ljubavi Boga i čoveka, i on je delatan, živ, dinamičan, realan…, a ne pod nekom komandom i direkcijom, u kojoj je vrlo teško opredeliti slobodu. Sv. Teofilakt Orhidski, pastir izuzetno obdaren Duhom tumačenja Evađelja, kaže da je Njemu bilo po volji da sama pobeđena priroda stupi u borbu sa protivnikom i odnese pobedu. Mi smo žrtve svoje gluposti a razumna smo bića, i zato Gospod želi da mi lično učestvujemo, jer je na krstu i dalje postradao Čovek a ne Bog, a suočivši se sa strahom smrti, čovek ne bi trebao da pravi te iste nelogične greške. Ako čovek ranije nije poznavao smrt sada je zna, a posebno Hristovom objavljenom brobom protiv nje. Gospod nije hteo da se prema nama odnosi kao nekim robotima kojih se ne tiče ništa osim onda kada nas „programira“ (da neku komandu) , a taj odnos nije moguć, jer bi se narušila slobodna volja. Svesni smo pada, svesni smo naše dobre volje, svesni smo Bogoovaploćenja i ove nove mogućnosti koja je bliža od „prvoodnosa“ prilikom stvaranja čoveka.
Dakle, kako kaže sveti Atanasije Veliki: Ovaploćenje kroz koje se izvršilo naše spasenje je bilo najrazumljivije, i najcelishodnije, i „najkorisnije za nas“. I Zato je Gospod Permudar, pa nam je ovakvim kako jesmo upravo ponudio ovakav način spasenja. Ja bih rekao ponudio a ne „već“ izvršio, kao nekom komandom. One je kao Bog ultimativno izvršio spasenje čoveka, a od nas je da li će da ga i prihvatimo i u Crkvi sarađujemo Hristovom spasenju čoveka. Dakle, čovek ne može da bude pasivan kada se radi o njegovom bogoupodobljenju što i jeste naše realno spasenje.
U Hristu Vaš
oLjuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *