NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » Nema greha koji je veći od ljubavi Božje

Nema greha koji je veći od ljubavi Božje

Iguman NIKON Atonski

 

Mi ne idemo na Nebo ne zato što grešimo. Znajte da je jedini bezgrešan bio Hristos i niko drugi. Ne idemo na Nebo ne zato što činimo grehe. Sve dok smo živi i dok su nam oči otvorene, grešimo. Otići ćemo na Nebo, jer dajemo sve od sebe da postanemo ono što Hristos želi da budemo, i takav napor će nas spasiti. Da li možemo pobediti iskušenje greha ili ne, to ne zavisi od nas, nego od Božje milosti.

Moramo moliti Gospoda da nam pošalje Svoju blagodat. Ako nam On pošalje Svoju blagodat, nećemo se ljutiti, počiniti preljubu, krasti i tako dalje. Ako Bog ne pošalje Svoju blagodat, nećemo biti u stanju da prevaziđemo svoje grehe. To ne znači da mi nismo ono što Hristos želi da budemo. Borimo se, ratujemo protiv svojih greha. Vidimo svoje grehe i mislimo da ako prestanemo da ih činimo, nećemo grešiti ni razumom, ni očima, ni ušima…

Ne smemo pasti u očaj i reći: „Ja uvek upadam u zamku istog greha. Tako da neću moći ništa postići: ne radim ništa!“ Mnogo radimo: ispovedamo se, smirujemo se, kajemo se… To je ono što nas spasava, a ne vrlina u kojoj smo uspeli. Đavo takođe poseduje vrline. Jednom, učinivši nešto dobro, otišao sam da kažem starcu o tome. Tada sam bio iskušenik. Kad me je ugledao, odmah je shvatio u čemu je stvar i, pre nego što sam mogao da kažem neku reč, rekao je:

„Dete moje, zašto bismo se hvalili i bili ponosni? Time što postimo? Nikada ne možemo postiti više od đavola, jer on nikada ništa ne jede. On je najveći posnik. Ili zato što smo budni i malo spavamo? Ne možemo ostati budni više od lukavog, jer on nikad ne spava. Da li se uzdržavamo, ostajemo celomudreni zbog ljubavi prema Hristu? Imamo li tu vrlinu? Ali nikada nećemo postati celomudreniji od đavola, jer on ne želi telesna zadovoljstva: ne trebaju mu jer nema telo.“

Bio sam šokiran! Bez obzira koliko vrlina imamo, nikada nećemo moći steći one koje đavo poseduje. Ali da li će ove vrline spasiti đavola? Ne; ni nas one neće spasiti.

Šta hoću ovim da kažem? Da ne treba da budemo puni vrlina? Ne. Borićemo se za sticanje vrlina. Pravi hrišćanin je uvek dobrodeteljan, ali nije svaka dobrodeteljna osoba obavezno hrišćanin. Među budistima, hindusima, Jevrejima, protestantima postoje dobrodeteljni ljudi. Ali vrline same po sebi ne spasavaju. Bićemo spaseni pokajanjem i smirenjem. Smirenjem našeg uma.

Ali smirenje nije samo u izgovaranju praznih reči kao što su: „Šta sam? Ja nisam ništa!“ i pretvaranju da si nesrećan samo zato da bi ti ljudi rekli: „Ne, ne, ti si dobrodeteljan; gledaj, imaš takve i takve vrline…“.

Pretvarajući se da smo smireni, teramo druge da nas hvale. Pravo smirenje nije samo izgovaranje smirenih reči, već biti smirenomudra osoba, imati smiren duh i ne misliti da smo bolji od drugih, jer se svako zlo rađa prvenstveno u našim umovima.

Ako duhovno padnemo ponovo i ponovo, ne treba očajavati. Postoji sveštenik, postoji njegov epitrahilj, postoji pokajanje… To će nas spasiti – i ništa više. Pokajanje i smirenje će nas spasiti. Đavo se toga boji. On ima puno vrlina, ali nedostaje mu jedna – smirenje, a to je stvorilo pakao i donelo duhovnu pustoš.

Kako bi pokazao snagu smirenja, kako kaže Sveto Pismo, Hristos je sišao s Neba na zemlju, ponizio se i bio poslušan do smrti (Fil 2, 8). Smirio se do tačke u kojoj je pristao da bude razapet. Ovakvo smirenje nam je potrebno za naše spasenje.

Trudimo se da ne padnemo u greh, ali Bog namerno dozvoljava da padnemo kako bismo stekli smirenje, i dok plačemo zbog greha koji smo počinili, Bog nas kruniše smirenjem zbog naše borbe sa grehom. Stoga nikada ne smemo očajavati.

Postavite sebi pravilo da više ne ponavljate svoje grehe govoreći: „Neću se više ljutiti, neću raditi ovo ili ono… “ A onda recite: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog!“ I priklonite glavu pod epitrahilj sveštenika.

Šta smo zaista stekli, shvatićemo kada dođe vreme da se predstavimo Bogu. Čovek meri stvari na jedan način, ali Bog meri na drugi način.

Nikada ne treba očajavati. Ako nešto niste postigli, to ne znači da niste uspeli. Nema greha koji je veći od ljubavi Božje; nema greha koji se Božjom ljubavlju ne može nadvladati. Ispovedajte se, pričešćujte se i ne povlačite se iz Crkve. Bolje je biti grešnik u Crkvi, nego dobrodeteljna osoba izvan nje. Bolje je biti huligan, i biti sa Hristom, nego biti dobar momak, i biti sa đavolom. Naša dobrota nas neće spasiti, ali spasiće nas ljubav koju imamo prema Hristu i duhovna borba koju vodimo radi Njega.

Jednom je neki monah zaspao tokom bogosluženja. Monaški život je oštar, duša može težiti visinama, ali telo ponekad nema snage da je sledi. Služba se završila i napustili smo crkvu. Dok smo čekali da budemo pozvani u trpezariju, drugi monah, kako bi zadirkivao svog brata, u šali mu je rekao:

„Oče, video sam kako si zaspao u crkvi.“

A on je odgovorio:

„Bolje je spavati u Nojevoj barci, nego biti budan izvan nje!“

Bolje je da vas Hristos spasi, čak i ako zaspite u crkvi, nego da se tokom poplave probudite na ulici. Pokajanje je ono što će nas spasiti, a ne nešto drugo. Zbog toga se moramo stalno kajati. Zašto je to tako? Zato što stalno grešimo i što ne treba da budemo vezani za grehe koje činimo. Sveti Dorotej kaže da čak možete nekoga uznemiriti načinom na koji ga gledate i tako počiniti greh. Pa, šta onda da radimo? Da se sakrijemo u jamu i nepomično čekamo tamo dok ne umremo?

Čim ujutro otvorite oči, recite: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“ i „Slava Bogu!“. Radeći tako, otići ćete na Nebo, ne sumnjajte u to. Jer kada osoba kaže: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“, to pokazuje da želi biti sa Hristom, da neće grešiti po svojoj volji, a ako greši, onda će to biti protiv njene volje. Kao što kaže Sveti apostol Pavle: Ali vidim drugi zakon u udima svojima, koji se suprotni zakonu uma mojega, i zarobljava me zakonom grjehovnijem koji je u udima mojima. Ja nesrećni čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove (Rim 7,23-24)? A ako vidimo da ni Sveti apostol Pavle – onaj koji je mogao vaskrsavati mrtve – nije mogao pobediti greh, hoćemo li ga mi pobediti? Ne. Kako ćemo se onda spasiti? Bićemo spaseni moleći se rečima: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“ I smirenjem.

Često kada nešto tražimo od Boga, On nam to ne daje samo da bismo nastavili da se molimo, a kad konačno primimo ono što smo tražili, ispostavlja se da smo imali više koristi od molitvi koje smo uputili Bogu nego od onoga što nam je dao. Zato Gospod ponekad odgađa da nam pruži ono što od Njega više puta tražimo.

Često nas dovodi u teške situacije ili nam šalje patnje – na primer, bolest – kako bi nas sprečio da grešimo. Da smo umesto toga završili u drugačijoj situaciji, bili bismo zadovoljni i sagrešili bismo. Kako kažu, „niko nije srećan tamo gde je…“.

 

 


Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović

Izvor:
Orthodox Christian

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *