Неко друго решење уместо личне исповести

Питање:
Поштовани оци, замолила бих Ваш за савет. Моја бака, која је јако болесна, болује од Паркинсонове болести, полуинвалид је већ задњих 15 година, 38. годиште је, и мислим да неће још дуго, опрости ми Боже што тако кажем. Живи у примитивном селу, родила је петоро деце од које су преживели моја мајка, и ујак, остали су се упокојили. У свом животу је имала, ни сама не зна колико абортуса, иначе је јако добра и вредна жена, верник је, али на неки њихов примитиван начин. Обичаји, овако треба овако не, знате шта хоћу да вам кажем. Ја сам причала са њом о томе што је учинила, јер ме то јако боли, али она мени каже, да су трудноће биле мале, да бебе нису ни оживеле….и ја њој не могу објаснити у ствари шта је то. Хтела сам да је водим на исповест али је сувисе болесна да би кренула са мном, да доведем свештеника код њих кући, то би тек било страшно, због деде, ујке, ујне….желим да ме посаветујете шта да урадим, да бих јој помогла. Иначе јако нервозно спава, има ноћне море годинама, вришти у сну, неко је јури… Ја знам, и сигурна сам да је то продукт свега тога, али вас још једном молим, уколико постоји друго решење, сем њене личне исповести, реците ми које је Мир нек је с Вама
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, мир и Теби и благослов Божји, Врло је похвално што се бринеш не само за физичко стање и здравље своје баке, већ и за њену душу, за њено спасење. У свом кратком писму си много казала, не само о својој баки, већ и о општем стању вере у српском народу. Нажалост, код већине православних Срба (који су крштени у Православној цркви) вера је обредно обичајна. Како и сама кажеш: ово се ваља, а ово не ваља. Сеоска и градска домаћинства „примају свештеника“, а то се најчешће односи на две посете свештеника у току године, ради свећења водице (васкршње и славске, негде и разношење богојављенске водице) . Те посете су врло кратке, да не кажем формалне, без дужих задржавања и разговора са верницима. Редак је случај да при овим посетама свештеника буде на окупу цела породица, па да се у кући обави заиста једна заједничка молитва, а после и угодан разговор духовника са својом паством. Зато је наш народ верски непросвећен и он не живи по вери. Сигурно да Твојој баки нико, ни свештеник (јер није био упознат са њеним поступцима) , ни службеник у Заводу социјалне установе, ни лекар, нису рекли да сваки побачај представља грех убиства. Да јој ико то рекао, она би се сигурно замислила и можда не би пристала на абортус. Него, неко је њу убедио, да у раној трудноћи дете још није живо, па да то није убиство, јер мртво се не убија. Жене су раније мислиле да дете оживи тек онда кад оне осете његове покрете у свом стомаку. Ту би се могло тражити неко олакшање за Твоју баку, јер је то чинила из незнања, живи у примитивном селу где је едукација жена била незнатна или никаква.
Међутим, она се сада сигурно, од како је оболела и има много времена за размишљање, присећа свега што се догодило раније, а на телевизији је можда гледала или од некога чула, да је абортус заиста грех убиства. Њу то сада узнемирава и њену болест чини још тежом. Што се исповести тиче, Ти треба упорно са њом да разговараш, да је убедиш да одете у цркву, а ако не може у цркву, онда позовите свештеника у кућу. Разговарај са осталим члановима породице, реци им да је то неопходно за Твоју баку, да ће јој исповест и те како олакшати тешкоће и физичке и духовне. А ако ни у чему од овога не успеш, онда послушај Светог апостола Јакова, који каже: „Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге“ (Јаков, 16) . Замоли баку да Теби, као вољеној унуци, каже оно што мучи њену савест, да кажем и то, оно што јој неда да умре. Разговарај о томе и са свештеником. Буди, неке врсте, посредник у њеној исповести. Верујем да ће она отворити душу својој драгој унуци, а Ти ћеш то, по њеном допуштењу, пренети свештенику. Ово је савет за крајњу нужду, ако сви покушаји остану безуспешни. Опет да кажем, најбоље би било када би могла да доведеш свештеника до њене болесничке постеље.
Бог да помогне Твојој напаћеној баки и да јој подари сузе покајања.
О. Душан

Comments are closed.