NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » NEKI NOVI POKRETI U PRAVOSLAVNOJ CRKVI

NEKI NOVI POKRETI U PRAVOSLAVNOJ CRKVI

sveštenik Srboljub Miletić

NEKI NOVI POKRETI
U PRAVOSLAVNOJ CRKVI

 
Ima u pravoslavnom svetu danas pojedinih teologa koji naivno i lakomisleno trče da zagrle svet „Hristovom ljubavlju“, ne uzimajući u obzir da taj isti svet ne želi njihovu ljubav, isto kao što nije želeo ni Hristovu. Setimo se reči Gospodnjih: Jerusalime,Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi! koliko puta htedoh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš sakuplja piliće svoje pod krila, i ne hteste! (Mt. 23, 37.)
 
Od takvih naših teologa, kojih na žalost, pod uticajem ideje modernog doba komunikacija i „globalnog sela“ ima i među sveštenstvom pa čak i među episkopima, slušamo na primer, „kako je ekumenizam u redu, samo treba da se dogovorimo da prihvatimo istinu i budemo jedno u Hristu!“ Ili se pak pozivaju na humanizam, smatrajući da je važno i dovoljno biti čovek, onakvim kakavim ga je Gospod stvorio.
 
Ovi naši teolozi naivno smatraju da bi svojim učešćem u takvim pokretima oni mogli da promene njihov pravac i suštinu i da ih „opravoslave“ t. j. da ih učine pravoslavnima tako što bi njihove pristalice razumele i prihvatile istinu. U ovakvim izjavama i razmišljanjima postoji dobro prikrivena racionalistička gordost i uverenje da su oni sposobni da ubede ostali svet koji je na pogrešnom putu, tako jednostavno kao što misle da su njima jednostavno „stvari jasne“ u vezi ekumenizma ili humanizma. Kao da su zaboravili na izričito upozorenje samoga Hrista: Opominjite se riječi koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene izgnaše, i vas će izgnati; ako moju riječ održaše, i vašu će održati. (Jn. 15, 20.)
 
U svojim izlaganjima oni se često pozivaju na svete oce koji im služe kao glavni dokaz da mi pravoslavni treba da imamo više ljubavi i razumevanja za ostali svet, da ga ne odbacujemo i ne kritikujemo suviše, inače ćemo „sami sebe izolovati i tako zatvoriti vrata onima koji bi želeli da saznaju istinu“. Međutim, oni uopšte ne uzimaju u obzir da njihova definicija (ako je uopšte imaju) ekumenizma ili humanizma, ne odgovara i nije ista kao i definicija samih tih pokreta i da ljudi koji su tamo, ne prihvataju ekumenizam ili humanizam zbog toga da bi kroz njih tragali za istinom. Oni misle da je istina već na njihovoj strani, jer ekumenizam je pokret u cilju JEDINSTVA, a ne u cilju iznalaženja ISTINE!
 
Ako bi sledili njihovu logiku po kojoj mi dugujemo svetu naše učešće u ovim pokretima, mogli bi da kažemo da je i sekularizam u redu, jer čovek ima i dušu i telo o kome je takođe dužan da se brine kao o hramu Božijem; kultura je u redu, jer proizilazi iz „kulta“ koji samo i jednostavno treba vratiti ili dovesti Hristu; modernizam je takođe u redu, jer je Hristos uvek nov, mlad i savremen… Gledajući tako nezrelo i površno kroz Hrista, sve može da bude u redu, ako ga samo „ohristovimo“ i „opravoslavimo“ – prosta i jednostavna formula da se naivno i lako uvek nađemo ispred svetskih tokova…
 
Znamo da su oci zrelo, mudro i trezveno razmišljajući, sveštenstvu zabranili da se bavi politikom, ali zašto ne bi rekli i da je politika u redu – jer, kao što se treba brinuti o telu, treba voditi računa i o narodnom telu – državi, samo da se odreknemo nekih „sitnica“, poput makjavelijanstva u politici. Treba jednostavno iz politike izbaciti nepoštenje i ubaciti hrišćansku savest – i onda je politika sasvim u redu; i t.d.
 
Ako nastavimo ovakvom logikom, ne možemo a da se ne zadivimo naivnosti njenih zagovornika koji smatraju da Hrista i istinu, Crkvu i našu svetu Veru mogu ubacivati po svome nahođenju u kakav god vodeći svetski pokret i da na taj, jeftini način mogu uvek ostati aktuelni i savremeni u svetskim zbivanjima.
 
Pozivanje ovakvih teologa na svete oce nema nikakvog smisla, jer nikada oci nisu bili toliko racionalno samouvereni i „otvoreni“ prema svetu. Naprotiv, osnovna karakteristika celokupnog života i dela otaca jeste da su oni sami bežali i udaljavali se od sveta kome pojedini naši učeni teolozi hrle u susret i bratski zagrljaj. Oni nisu sebe smatrali čudotvorcima koji tako jednostavno mogu da ubede svet da je na pogrešnom putu. Oci nikada nisu davali jednostavne i kratke izjave poput, na primer: Katolici su u redu – samo treba da odbace svoja pogrešna učenja; ili, antička filosofija je u redu i treba je razumeti i prihvatiti, samo da ona prihvati Hrista i Njegovo učenje, ostalo je u redu! Nasuprot! Oci su naglašavali da ljubav prema svetu udaljava od ljubavi prema Bogu, jer je i sam Hristos više puta povlačio razliku između sveta i svojih učenika: Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta, nego vas ja izbrah od sveta, zato vas mrzi svet. (Jn. 15, 19.) Sledeći Hristu, apostol Jovan poučava: Ne ljubite sveta ni što je u svetu. Ako neko ljubi svet, ljubavi Očeve nema u njemu! (1. Jovan. 2, 15.) A, sv. apostol Jakov takve ukorava i izričito upozorava: Preljubočinci i preljubočinice! Ne znate li da je prijateljstvo prema svetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje! (Jak. 4, 4.)
 
Ovakvi naši teolozi gube iz vida jednostavnu činjenicu da ako bi pobornici humanizma ili sekularizma nekim čudom i prihvatili pravoslavlje i postali Hrišćani, samim tim bi morali da prestanu da se nazivaju humanistima ili sekularistima. U koliko bi ekumenisti učinili to isto i postali pravoslavni, bilo bi potpuno besmisleno da se i dalje nazivaju ekumenisti. Isto važi i za sve druge pokrete, uključujući i kulturu, civilizaciju, nauku, i sve što ima svoj izvor i nadahnuće u svetu a ne u Bogu.
 
Međutim, neki tvrde da je Hristos veći od sveta i da On obuhvata sve što čovek ima, imajući i sam, kao Bog, neuporedivo mnogo više. Oni zaključuju da je Hristos veći i od svih svetskih pokreta i da je On u stanju da primi sve one koji ga žele. Ovo je samo uslovno tačno, jer Hristos jeste veći ali samo u istini ali ne i u laži i obmani. Njegova nauka i Crkva jesu sveobuhvatnije od svih svetskih pokreta i filosofija, one jesu veće u istini i u svim vrlinama, ali nikako u manama i nedostatcima. Hristos zaista može da primi svakoga ko hoće da ga sledi, ali On nije i ne može se nazvati ni humanistom, ni ekumenistom, ni političarem, niti bilo kojim od ovih svetskih epiteta. Prema tome, sve ono što Hristos nije, ne mogu biti ni njegovi učenici, niti ga pak „iz ljubavi prema bližnjem“ mogu prihvatati bez opasnosti da se udaljuju od Hrista.
 
Ljubav prema bližnjem ne znači da treba biti veći humanista od humanista i veći političar od političara, jer samo bavljenje ovim aktivnostima udaljuje od Hrista, pošto ovi pokreti nisu ni osnovani i ne služe za približavanje Hristu već za uređenje ovoga zemnoga sveta bez Njega i bez Njegove pomoći.
 
Oci nigde i nikada na taj način nisu govorili o svetskim pokretima. Nikada nisu u znak razumevanja i pokazivanja ljubavi prema njima govorili da su „ovi u suštini dobri, samo ih treba privesti Hristu“! Jer Hristos i istina nisu samo zakrpa za oveštalu haljinu ili začin za neku papazjaniju, niti su pak, samo ukras ili dekoracija za neku svetsku mudrost ili nauku. Hristos iz osnova menja čoveka i njegov pogled na svet, jer On ne samo „popravlja“ staroga, već čini novoga čoveka. Jer „se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos usta iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. Znajući ovo, da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu. (Rim. 6, 4-6.)
 
Možemo li samo zamisliti šta bi bilo sa hrišćanstvom da je Hristos imao malo više obzira, „ljubavi i razumevanja“ prema farisejima ili prema jevrejskim vođama? Da su apostoli bili tolerantniji prema svetskim mudrostima i silama?
 
„Mudri“ i učeni „pravoslavni racionalisti“ se rado pozivaju na apostola Pavla koji kaže: „Svima sam bio sve, da kako god neke spasem“! A, evo šta kaže apostol: „Jer budući slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da ih što više pridobijem. I postadoh Judejcima kao Judejac, da Judejce pridobijem; onima koji su pod zakonom kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom; onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona. Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem; Svima sam bio sve, da kako god neke spasem. A ovo činim za Jevanđelje da budem njegov zajedničar.“(1. Kor. 9, 19-23)
 
Apostol ovde govori o PROPOVEDANJU JEVANĐELJA, a ne o učlanjivanju u nekakve organizacije ili o svom „ravnopravnom učestvovanju“ na njihovim skupovima. Niko nikome ne brani da propoveda Jevanđelje sektašima, humanistima, nihilistima, ekumenistima, materijalistima, političarima ili bilo kome drugom… Jer, ovde se radi o PROPOVEDI, a ne o „uprezanju u isti jaram“ sa njima, u čemu postoji ogromna razlika koju pojedini, zabrinuti za bratsku ljubav i bliskost sa svetom, izgleda ne mogu da vide.
 
Zar apostol Pavle ne upućuje na zapovest Gospodnju koja važi za sve, pa i za Korinćane: „Ne uprežite se u isti jaram s nevjernicima; jer šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav deo ima verni s nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Božijeg sa idolima? Jer vi ste hram Boga živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih i živeću u njima i biću im Bog i oni će biti moj narod. Zato, iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod i ne dohvatajte se nečistog i ja ću vas primiti, i biću vam otac i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj! (2. Kor. 6, 14-18.)
 
Šta ovo znači? Nije li to jasno i glasno upozorenje da ne „vučemo“ sa njima ista, njihova sekularistička, humanistička, ekumenistička i sva ostala“kola“, jer su to – mora se priznati NJIHOVA, a ne naša kola. Mi imamo svoj jaram, svoje breme i svoj krst i ne možemo se sa „braćom jereticima“, humanistima, ateistima, materijalistima, i ostalim neznabošcima otimati o „autorsko pravo“ ili vodeću ulogu u njihovim izmišljotinama, bez obzira kako ih mi videli i tumačili, i kroz kakvu prizmu posmatrali i analizirali.
 
Jer taj isti apostol jasno poručuje Efescima: „Niko da vas ne zavarava praznim rečima; jer zbog toga dolazi gnjev Božiji na sinove protivljenja. Ne budite dakle, saučesnici njihovi, jer nekada bejaste tama a sada ste svetlost u Gospodu: vladajte se kao deca svetlosti… i nemojte uzimati učešća u besplodnim delima tame, nego ih još razotkrivajte! (Ef. 5, 6-11)
 
Oni koji se protive istini najlakše se sakrivaju iza praznih reči. A, kako tek jadno izgledaju pojedini naši teolozi koji u tim praznim rečima traže zrnca istine, pa onda, na osnovu njih žele da proglase čitavi pokret dobrim i korisnim, „samo im još nedostaje da budu Pravoslavni…“
 
Ono što je ocima bilo jasno, njima je izgleda, manje važno, a to je: da neprijatelj i protivnik Božiji gotovo nikada ne govori čistu laž, bez trunke istine – jer bi onda bilo suviše lako prepoznati je. On za pridobijanje svojih sledbenika upotrebljava zrnce istine na način koji odvodi u suprotnom pravcu od nje. Uopšte, on ne može da izmisli nešto što ne postoji, već samo zloupotrebljava postojeće za račun nepostojećeg. Najbolji primer je kušanje samoga Gospoda, kome kušač veli: „Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu!“ Kušača nije interesovala istina, niti dokaz radi svoga ubeđenja, jer je on već znao da je Hristos zaista Sin Božiji. Zato upotrebljava istinu: da je Hristos gladan, da on jeste Sin Božiji i da zaista može ako želi da pretvori kamenje u hlebove, – kako bi ga naveo na prazne reči i dela dokazivanja onoga što je očigledno i što oba već znaju. A, Hristos umesto da pruži dokaz svoje sile i pokaže otpalome istinu o sebi, skromno „odgovori i reče: Pisano je: ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih .“
 
Kušač ne odustaje jer nije ganut pomirljivim tonom. Sada je jasno da on nije zabrinut za glad Hristovu, niti pak za istinu o Njemu. Ali, kada se već radi o istini, on pozajmljuje istine iz Svetog Pisma da bi pojačao razlog svog zahteva za prazno i naizgled „bezazleno“, ali znatiželjno dokazivanje, „pa mu reče: Ako si Sin Božiji skoči dole, jer je pisano: Anđelima svojim zapovediće za tebe i uzeće te na ruke, da kako ne zapneš za kamen nogom svojom!“ „A Isus mu reče: I ovo je napisano: Nemoj kušati Gospoda Boga svojega!“ Hristos ponovo odbacuje kušačevu lažnu znatiželju i vraća pažnju na suštinu razloga za ovo praznoslovlje, a to je samo kušanje – a ne žeđ ili želja za istinom!
 
„Opet ga uze đavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu; I reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se!“ Sada se već otkriva pravi cilj ove drame: videći da nema ništa od praznih reči, kušač ubacuje stvarnu vrednost, vrlo visoki ulog: sva carstva ovoga sveta i svu slavu njihovu.
 
Možda bi sada po našoj pameti bilo logičnije razobličiti njegovu laž u svojoj suštini i reći kušaču da to svakako već nije njegovo. Ali, „Tada mu Isus reče: Idi od mene, sotono; jer stoji napisano: Gospodu Bogu svojemu poklanjaj se i njemu jedinome služi!“ Interesantno je da mu Gospod ne odgovara: Idi od mene sotono, kako mi ti možeš dati ono što nije tvoje nego moje!?! Gospod zna da je kušač u stvari knez ovoga sveta (Jn. 14, 30.) i on to jeste po Njegovom dopuštenju, makar i privremeno. Ali, On ne želi da se raspravlja oko rokova kome je šta dano, jer to nije suština događaja, već uzvraća odgovor kao mač dvosekli, koji se takođe odnosi i na samog kušača: Gospodu Bogu svome poklanjaj se i njemu jedinome služi; i iza koga bi moglo da usledi pravedno i opravdano Hristovo pitanje kušaču: A, zašto se ti ne pridržavaš ovoga, kad već tako dobro poznaješ Pisma? Videći da delimičnom istinom ne može nagovoriti Onoga koji je sam cela Istina, „tada ga đavo ostavi“ ! (Mt. 4, 2-11.)
 
U ovom kušanju Gospoda od samog vrhovnog kušača, ogledaju se sva naša kušanja ovosvetskim logikama, istinama i vrednostima, i kao i u slučaju vrhovnog kušanja Hristovog, važan je razlog i cilj, a ne način i forma iskušenja. Jer i poslovica kaže da „najbolji način da ubediš nekoga u ono što veruješ jeste da sam veruješ u to!“ Jer se vera projavljuje, ona ne diskutuje.
 
Treba biti izuzetno naivan pa verovati da su pojednini nazovi-hrišćani bili željni čiste istine, pa umesto da tragaju za njom, iz neznanja osnivaju pokret poput ekumenskog u kome bi nekakva „ljubav prema bližnjem“ obavila posao ujedinjenja svih „crkava“. Trezvenom čoveku je jasno da je njima prvi cilj ujedinjenje a ne istina, kao što im je prvo sredstvo „ljubav prema bližnjem“ a ne ljubav prema Bogu. Na prvo mesto su stavili jedinstvo i bližnjega a ne istinu i Boga. Ako zvanično učlanjivanje pravoslavnih u jednu takvu organizaciju nije „uprezanje u isti jaram“ i „uzimanje učešća u besplodnim delima“ – šta onda jeste? Ako izjave da ostala „odvojena hrišćanska braća i gospoda“ ili humanisti, racionalisti, materijalisti, mondijalisti i t.d. treba da budu shvaćeni i „prihvaćeni“ nisu nešto suprotno od njihovog razotkrivanja koje po apostolu dugujemo i sebi i njima – šta onda jeste? Jesu li neki naši novi teolozi preko noći postali diplomate? Ili možda pristalice nekakve „realne politike Crkve“ radi njenog lakšeg i sigurnijeg opstanka u ovome svetu?
 
Omiljeno pozivanje na svete oce crkvenih ljubitelja ekumenizma, humanizma, bratstva i zajedništva među narodima i njihovim verskim sektama, nije uopšte na mestu jer su oci davno već izrekli svoje konačno mišljenje o Rimokatolicima, Protestantima, o raznim hrišćanskim sektama starim i novim, a da ne govorimo o sinkretizmu, materijalizmu ili pak bezbožništvu. Prema tome, nebi trebalo da iko pravoslavan danas bude u nedoumici po pitanju njihovog veoma jasnog suda u vezi svakog otstupanja od Istine, bio on neuki vernik, a kamo li još klirik. Ako ništa drugo, trebao bi bar da zna reči prvog psalma: Blago čoveku koji ne ide na veće bezbožničko, na putu grešničkom ne stoji i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi, nego mu je omilio zakon Gospodnji i o zakonu njegovom misli dan i noć! (Ps. 1, 1-2.)
 
Na dan Sv. Grigorija Bogoslova,
sveštenik Srboljub Miletić
Sidnej, 1998.
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *