Недоумица

Питање:
Поштовани, у великој сам недоумици. Можда животној. Свакако се овим обраћањем (и вашим одговором) нећу зауставити у трагању, ал се надам да ћу бити корак ближе истини. О чему је реч: на жалост (или срећу) почињем се све више бавити апологетиком, догматиком и трагањем за истином. ДА Л’ САМ У ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ И ДА Л’ ЈЕ ОВО (СПЦ) ИСТИНСКА ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА, АПОСТОЛСКА ЦРКВА? са страхом и сазнањем да сам недостојан да проникнем у нешто тако крупно и божанско, сећајући се св. Антонија („Антоније! пази на себе. оно су судови Божији и није на теби да их преиспитујеш.“) , старца Клеопе („не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно.“) али и апостола љубави св. Јована („не верујте сваком духу, него испитујте јесу ли од Бога. Многи су лажни пророци изашли на свет) . итд, итд… сам, без правог духовника, са страхом да си не дам сувише на значају, не омаловажавам друге (од којих добијах савете) и наравно бојазни од прелести. Кажем без правог духовника, јер сматрам (иако знам шта су и св. Сава и св. Јован златоусти и многи други причали о уздизању изнад свештеника, непослушности…) да су у заблуди, омекшали, раслабљени, екуменски. Дао сам си то заправо, право на осуду, не због њихових личних грехова (шта више, у свакој прилици браним локалног пароха и свестенштво од вербалних насртаја околине) , већ због исповедања вере. Ето, уз пуно ограда, апозиција, правдања… заврших мој увод. Из земуна сам, најпре сам се обратио мом свестенику (РАЗГОВОР: ја: оче, ја не могу ићи другу на католички Божић. отац: па, он ти је друг! ? ја: Бог ми је пречи од друга, као што је Аврааму био пречи од деце. он: не можеш мимо света! ја: који љуби света не љуби Бога. он: погледај на срце…) , онда сам потражио другог (касније сазнао да води своје студенте на католичке мисе) , причао сам монахињама о унији са католицима, новом календару (нису хтеле да причају о томе) , са многим верницима… напослетку, некаквим Божијим промислом имадох срећу да попричам са монахом са Свете Горе, зилотом матејевцем, схимонахом Серафим Игњатицем. Успут: не схватам зашто СПЦ одбацује зилоте, кад је патријарх србски Павле промотер „теорије грана“? ! Ако, по њему, сви тежимо као истини (и мухамеданци и будисти и баптисти…) , зашто и зилоти нису једна гранчица? Да л’ да поштујем онога ко ми каже да кропљење је исто што и погружење, јер није битна форма већ суштина, јер број капи воде не чини Крштење? ! (50. канон…46, 47, 95, 96…) Исчитао и „екуменизам и време апостасије“ од јеромонаха с. Јањица, против лажног јединства од а. Каломироса, „свету ревност“ од Аверкија Џорданвилског, „да ли сви путеви воде ка Богу“ од игумана Курајева, о. Јустина Поповића и књига која је учинила да се запитам да л’ ревност и искреност у исповедању вере (чему тежим) могу да надоместе криву усмереност. Дивио сам се бабама у Цркви, њиховој скрушености, понизности. да л’ треба да се дивим и будистима, они не једу данима, да не причам о њиховој (спољашњој! ) смирености. Филипинцима који се самокажњавају у име Христа, а не умеју да се прекрсте? ! Не- то је одговор које дају ове књиге. Много времена ми тај истраживачко- иследнички рад одузима. Поред Св. Писма, Псалтира, православног молитвеника, дела светих Отаца, мојих послушања… бавим се стварима које ме све више смућују. Дакле, прекретница је књига „апологија зилота матејевца“ и разговор са аутором. Немам ја та знања, смелости, права да се поново крстим, ил како он каже први пут, и причестим се на Светој Гори (не причешћују не крсте) . Даље, СПЦ је изгубила апостолско прејемство још од патријарха Германа, остала без апостолског учења (светски савез цркава, молитвена заједница са католицима и помесним црквама које су прихватиле нови календар…) , итд… писана је субјективним опажањима, инспирацијом једног схимонаха, већ чињеницама. Цитирањем догмата, канона, поткрепљено документацијом, фотографијама, рукописима… с друге стране, ту су напади на СПЦ које воде невладине организације, Б92, „данас“, политичке странке… Што је мени показатељ да још увек држимо (СПЦ и ми верници) исправан курс. Дотакао сам се и „заблуда старокалендараца“, осуда Саве Јањица (о једноручном рукоположењу Матејеваца, нпр.) и могу рећи своје скромно мишљење да је истина у светогораца Матејеваца. Што потврђују и мошти упокојених им монахиња, благоуганије владике Тита… није ми циљ стављање на страну једних ил дугих, већ лично спасење. Јер, „ко није са мном, против мене је“. Где је истина? (пошто је пре 2000 година решено ко је истина) . Ко су прави, а ко лажни учитељи? „Заштита вере Христове већа је, цењенија и славнија од свих врлина“ – колико патријарх чува веру када Београдском муфтији плаћа обнову ђамије! ? Колико он узима хлеба од деце и баца псима? Коме да верујем ја, питам вас, св. Марку ефеском, апостолу Филипу, св. Порфирију… који руше незнабожацке храмове ил овима што их граде? (не позивам на рат и сл.) свако непознавање Хришћанства може да буде само намерно, јер нам је оно предато са таквом прецизношћу. Не оптужујем, само се питам. „…и лаицима доликује да оглашавају истину и да се боре против преступника.“ (св. Јован Златоусти, беседа на Пасху) моја браћа нису католици. Још мање зидови. Мада, за александријског патријарха су Мухамед и Христос исто, пророци. (дословце! ) Уморих се. Набацао сам овде све и свашта, збрзао… ипак, надам се да ме разумете. Јер, ипак, моја је дужност као православца испитивање. „Али Син Човечији када дође, да ли ће наћи веру на земљи? “ Хвала.
Владимир


Одговор:
Драги Владимире, Ниси ништа питао веħ само коментарисао. Свесно чиним корак, не желеħи да се упуштам у коментаре, веħ само да кажем оно што ми је познато, јер ħутати није препоручљиво у оваквим ситуацијама. Много се извињавам, али овакво „резоновање“ ме води у неизбежне закључке да, ако су Матејевци у праву, онда ни ја, ни остали свештеници, нити читав народ, или народи, па ни наши стари, нисмо на правом месту и одавде ħемо дирекртно, првим возом, у вечну пропаст! Остаħе само Матејевци! Сви други ħе бити проклети јер су обливени и покоравају се својој Цркви. Ипак, мене само мучи једно питање: Ко су ти Матејевци, који знају тачно да одреде Божијој благодати време и место, где ħе је бити а где неħе? Јесу ли они неки нови спаситељи? Колико ми је познато, такве ствари ни пророци нису тврдили са таквом острашħеношħу, лажном убеђеношħу и сигурношħу. Ја бих волео да знам тачно: до ког датума и часа је благодат Божија била у СПЦ за време патр. Германа, и којег минута и секунде је одступила, и ко је то и када њима јавио? Јер, сви ми смо после тог минута, следеħе секунде настрадали што смо остали у Цркви. Јели тако? Али, да се не варамо, то су чисте бесмислице. Ни св. Марко Ефески није прешао у некакве тадашње „Матејевце“, нити је ишао било где или код било кога (осим што је провео добар број година у Риму, код папе, кога је називао светим оцем) , нити је мењао јурисдикцију, нити било шта чинио, осим што је рекао да не признаје одређене одлуке и оне који су их донели и по њима се управљали. Није ни Св. Јован Златоусти прелазио у зилоте, нити у какве друге групе и покрете, веħ је трпео изгнанство, иако је био одбачен као патријарх. Нико од ових светитеља, који су видели све то што су видели у својој Цркви, није прелазио ни у какву другу дружину, групу, организацију или братство, или не знам ни ја шта, нити је оснивао своје покрете, друштва и јурисдикције, да би се тако одвојио од своје Цркве, као што то раде Матејевци, веħ је остајао тамо где јесте, слажуħи се са добрим а супротстављајуħи се злу. Нико од њих се због тога смуħивао није, нити је сматрао да је испитивање других прече од испитивања самог себе и својих мана, грехова и слабости. Такву „дужност“ они себи нису стављали у задатак. Мене брине што ти толико времена трошиш бавеħи се другима а не собом. То није пут спасења. Толико си заузет и обузет, да немаш кад ни велико слово да откуцаш када пишеш Бог, или Св. Јован, или сва друга имена која си написао… То није мала и беззначајна ствар! То показује нешто… Дивио си се бабама у цркви – зашто ниси као оне? Њима нису сметали њихови свештеници и владике. Те исте бабе нису прешле у Матејевце и у неке „истините“, веħ су биле истините ту где јесу, и као такве су достојне дивљења, у својој Цркви. То је веħе од твог изгубљеног времена у „испитивању“ свих других осим самога себе. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *