НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

4. БРАК АГЊЕЦА
 
Иста та преживљавања он изражава и када Литургију назива “вечером љубави” – т.ј. пиром Божије љубави, или “браком Агњеца”, а брак се обично сматра највећим весељем на земљи, са њим се пореди пренебеско општење душа са Богом. Када читаш изливе његових осјећања, поражаваш се његовим сталним химнама љубави. Он је пливао у њој, преиспуњавао се њом, урањао у њу, пресићавао се њоме. Тако је јарко осјећао он и љубав Бога према човјеку, и љубав људи једних према другим…
Шта то значи? То и јесте основно преживљавање – на “пиру љубави, на браку Агњеца”. То већ више није заступништво, није мољење, него одушевљење од општења са Богом! То чак није ни хладна благодарност, него усхићено сједињавање Бога са људима. Укратко, може се рећи да се управо у том осјећању љубави најбоље јарко изражава дух евхаристије, дух благодарења, похвалног одушевљења, и њиме је живио о. Јован у стању највећег напона. Али боље је да послушамо њега самог.
“Чудесна је, величанствена, божанствена је на земљи служба – Литургија. То је тајанствено, за подсјећање и за вршење, Господу Богу служење. У њој узимају учешће не само земаљски свештено – и црквено – служитељи и хришћани који су у свијету, него и небески чинови анђеоски и сви свети угодници Божији који живе на небесима, а имају корист од ње и умрли наши или “они који су уснули сном смрти”… Због тога Литургију треба вршити са посебном пажњом, благоговенијем, љубављу и благодарењем Господу, Који је основао и утврдио на земљи такво опште сагласно спаситељно служење”.
“Треба” – каже баћушка, али код њега је тако било на дјелу. “Мене умиљава мисао о јединству небеске и земаљске Цркве”. – “О Литургијо чудесна, о Литургијо свемирна, Литургијо Божанствена и боготворна. О, знамење и показање безмјерне Божије љубави према свијету грешном, свијету који гине у гријесима”.
“Шта значи богослужење и ради чега оно постоји? Шта значи служити Богу? То значи – када се образ[1] (човјек) обраћа и приљепљује ка Првообразу (Богу)… Служити Богу значи причешћивати се светињи и истини Његовој. А Бог јесте љубав и благост неизмјерна… Служити Богу јесте блаженство сваког човјека”.
“У чему је тајна и снага нашег општег богослужења?” – сам поставља питање. “У томе, да би се они који се моле – и пастири и црквенослужитељи – увијек уздизали до идеала хришћанске молитве: молитве вреле, свих обузимајуће љубави; да би они који се моле горјели љубављу према Богу Триипостасном, према Богомајци, према свим силама анђеоским, према свим силама које на набесима са Христом царствују, да би молитвеници били у искреном, молитвеном општењу са њима, да би човјек спознао и поново пољубио првобитну љепоту лика Божијег у човјеку.”
И та мисао о општењу свих у јединству љубави је и тјешила баћушку и доводила га је до радосног усхићења. И то је потпуно схватљиво: љубав је увијек таква, љубав је блаженство општења.
“Каква торжествена, срце оживљујућа мисао се рађа када замислимо да сви православни хришћани сачињавају једно духовно царство Божије, као синови царства, једну Цркву Божију, једно тијело, један дух, једну лозу са много гроздова, да у свима царује Бог у Исусу Христу, и да у свима живи Дух Божији… О, када би у свима царовао Бог!… Какав би то био усхићујући призор на земљи! Како би сви били срећни и задовољни! Треба се усрдно молити о томе, нарочито на Литургији. Чудесна је Божанствена Литургија Православне Цркве по широкој љубави којом она у загрљај узима цијели свијет, не само земаљски, него и небески”.
“Мисао да сви вјерници на земљи – пастири и стадо, и на небу угодници Божији, почевши са Божијом Мајком, представљају јединствену Цркву, јединствени дом Божији, једно тијело, којег је глава Сам Господ Исус Христос, а душа – Сам Дух Свети”, та дубока и утјешна истина “може и мора да има веома благотворно и спаситељно дејство на стање духа сваког хришћанина… Живо убјеђење да сам ја – говори и о себи о. Јован, – дио тијела Цркве, за мене представља највећу утјеху, бодри ме и поткрепљује у тужним часовима мог живота… Шта од тога има драже, важније, више, славније? Заиста – ништа”.
И посебно јарко и силно то свеопште уједињење у Богу осјећао је он управо за вријеме Литургије уопште, а првенствено за вријеме евхаристије. Вјера у Оваплоћену и Распету Љубав доводила га је до запрепашћења и одушевљења. Виђење да је Господ ту, да се Он преподаје и њему, и свима, у Свом Тијелу и Крви Својој, усхићавало га је својом претјераном блискошћу и тјесноћом општења са Њим, а кроз Њега и са свим свијетом – небеским и земаљским.
“Запрепашћен сам пред величином жртве Тијела и Крви Христових, пред њеном светињом, премудрошћу, свеобухватношћу, пред безмјерном љубављу која је у њој сакривена, пред њеном искупитељном силом… пред њеном боготворећом нас смртних силом Божијом, пред њеном чудесношћу! О, Господе Исусе Христе! Ти си Сав ту! Тебе видим, додирујем, осјећам овдје!”
“Каква љубав према нама грешним се свакодневно показује у Литургији! Каква је блискост Божија према нама! То се Он на пријестолу свакодневно, суштествено, свим Божанством Својим и свом човјечношћу Својом предлаже, и Њега то узимају вјерници, или Га јереји уносе у домове вјерника и предлажу болесним. Какво је то чудесно општење, какво је то сарастварање Божанства са нашом павшом, немоћном, грешном људском природом – само не и са гријехом, који се спаљује огњем благодати. Каква је то срећа, какво је блаженство наше природе, када у себе прима Божанство и човјечност Христа Бога и када се сједињује са Њим!”
“У ријечима: “примите, једите, Ово је Тијело Моје” и “пијте од Ње сви, Ово је Крв Моја” – налази се бездан љубави Божанства према роду људском! Има о чему да се замисли свако ко се непристрасно удуби у судбине Божије које се тичу рода човјечанског, и у себе самог. Свештени трепет прожима сво тијело и сво биће било којег човјека када он, без предубјеђења и невезан свакодневним животним похотама и страстима, срчаним ухом слуша ове ријечи из уста свештенослужитеља”. И прије свих он сам је треперио од усхићења: “о, љубави најсавршенија! љубави свеобухватајућа! љубави најсилнија! Шта ми приносимо у благодарност Богу за ту љубав према нама?…”
За љубав – љубав се тражи. О томе је баћушка стално и тврдио свима, а посебно свештеницима. Тиме су напуњени његови дневници и мисли о богослужењу, а о одсуству њеном он је страшно патио. Свештеник је као Мојсије пред Богом, он је у таквој блискости и узајамном повјерењу са Богом. Како пак хришћани који су у свијету требају да поштују свештеника, да држе до њега, да га воле, да га пазе! Али, и како свештеник мора да се понаша: како праведно, свето, пажљиво, мудро, трезвено, кротко! Мојсије је био кротак, више него сви људи! (4 Мој. 12,3).
“Свештеник прије свега и више од свега мора да стиче благодаћу Божијом неопходни духовни елемент – љубав јеванђеоску: она му је неопходна сваке минуте, сваког магновења… Али нарочито му је потребна та љубав при вршењу Божанствене Литургије, која сва представља тајанство бесконачне, божанствене љубави према роду људском. У том тајанству, тајанству Евхаристије или причешћу Тијела и Крви Христових, божанствена љубав се јавила у свој Својој бесмртности, јер је Господ Исус Христос цијелог Себе истрошио ради нашег спасења, Сам Себе давши у јело и пиће… У вријеме Литургије свештеник сав мора бити обузет љубављу према Богу и ближњим, искупљеним и саискупљеним Крвљу Христовом. И у њему никада не смије бити присутна ни сјенка гњева и огорчења на било кога, или пристрасности према било чему земаљском – било према храни, одјећи, украсима, одликовањима службеним, или према каквом лицу. Он увијек мора бити горњи, Божији, свет! Нека буде тако!”
“Велики ти мораш бити човјек, о јереју, и никако не мали и никако не низак! Свештеник, као служитељ Бога љубави и мира, милосрђа и дуготрпљења, као са-извршилац пренебеских животворних тајни, као пастир и учитељ људи Божијих достојанства Божијег, мора имати љубав која никада не отпада: она мора бити, да тако кажемо, његовим бићем, његовом стихијом, да би све са-извршавао љубављу врелом… О, јереју! моли неодступно Бога за ту љубав. Одсјецај страсти које убијају љубав: самољубље, ћудљивост, лијеност, нерад, пристрасност!”
Али не само јереј, него и сви ми морамо горјети љубављу према Богу и једних према другим:
“Пред вршењем и у вријеме вршења Литургије треба увијек имати цијелу, јасну и разговијетну представу о њој; а посебно треба имати чисто срце, испуњено љубављу према свим, нелицемјерном, свеобгрљујућом и највећом љубављу према Богу Свесаздатељу, Промислитељу, Искупитељу. Крајње је неопходно чувати се земаљске пристрасности, непријатељских осјећања, озлобљења, користољубља, сластољубља и славољубља.” Али, нажалост, не бива увијек тако у стварности, чак и код оних који стоје на Литургији:
“На трпези љубави ми бивамо код Саме оваплоћене Љубави; а љубави немамо један према другом. Страшно дјело! И забринутости због тога нема! А сама љубав без нашег залагања и дјела неће доћи”.
Шта је то љубав? Њена је суштина усхићеност од блаженог општења са Богом, а кроз Бога – и једних са другим. То и јесте “брак Агњеца”, уједињење – или “повезивање дијелова”, како говори о. Јован. А у другим мјестима он је именује “вјеридбом”, или чак “зближавањем”.
“Шта је то – Литургија? Божанствена вечера, брак Агњеца, на којем се Агњец Божији сједињује са душама вјерних… Свештеник – као Мојсије – стоји пред Господом, бесједује са Њим, као са другом, и са Њим заједно врши страшну Тајну примирења људи са Богом, приносећи умилостивљујућу и очиститељну бескрвну жртву за своје гријехе и за народна незнања” (Јевр. 9,7).
Литургија је вечера, трпеза љубави Божије према роду људском. Око Агњеца Божијег сви се окупљају на дискосу – живи и мртви, свеци и грешници, Црква Небеска, која већ слави, и Црква Земаљска, која још увијек води бој.
“Божанствена Литургија је непрестано и највеличанственије чудо у благодатном Царству Божијем; непрестано се, да тако кажемо, коље Божији Агњец и излијева се Његова Крв пречиста, подсјећање Његових искупитељних страдања, смрти, васкрсења, вазнесења и другог Његовог доласка”.
Он “једини Себе принио је Богу и Оцу”[2] за цијели свијет “присно се коље и освештава оне који се причешћују”[3]; она непрестано траје и до краја свијета ће трајати Жртва Богочовјека Христа Својем Оцу за нас грешне,… да би сви вјерни могли да се спасу и да би сви нерајаскајани грешници неоправдани били пред Богом”.
“У храму, највише у храму, одвија се зближавање душа вјерника које траже Бога, са својим Првопочетком и Творцем; а највише – у вријеме Литургије и причешћа Светим Тајнама – њихово љубазно, њихово благоговејно разговарање са Њим, њихово благодарење и славословље, њихова вјеридба са Богом”.
Овим осјећањима усхићене љубави, усхићеног благодатног општења са Богом и људима је и живио о. Јован за вријеме Литургије. Због тога се без икакве сумње може рећи да је основно његово расположење била похвала, благодарење, славословље за натприродно блаженство. Литургија је за њега – духовни, блажени брак љубави са Богом и људима.
И због тога постаје савршено јасно због чега баћушка није осјећао потребу за браком тјелесним, проживјевши са супругом сав живот као са сестром.
Он је све одао Богу, а у Богу – и људима.
Он је мислио само “о једином тијелу Цркве и њеном свештеном чланству – небеском, које на небесима већ слави, и земаљском, које на земљи још увијек ратује, о молитви једних за друге”, “нарочито о љубави и милосрђу”, о заступништву “за живе и мртве, о проливеној за свих Крви Агњеца Божијег Господа Исуса Христа – за живе и мртве, и о бесконачној сили жртве крсне, заступничке, умилостивљујуће и благодареће. О, какве нам чудесне ствари и дјела свакодневно открива Црква!” Сво богослужење, а нарочито Литургија “је израз словесних бића пред Највишим бићем – свог благоговенија, удивљења, благодарности, страха, љубави, славословља и различитих нужди својих, са мољењем за њихово испуњење. Богослужење Православне Цркве само по себи је прослављање, у највећем благоговенију, Творца, Промислитеља и Спаситеља са подсјећањем на чудесна дјела Његова, ради благог битија и спасења нашега: …изјава свесрчане благодарности за непребројива блага дјела, а посебно за спас у Христу од гријеха, проклетства и смрти… Због тога је немогуће не вољети богослужење, као што је немогуће не вољети себе. И сви они који се искрено односе према себи, према својој души и својој плоти, од све душе воле богослужење и воле да буду на богослужењу”.
А како не вољети бити у Царству Љубави?
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. образ – лик, слика, икона, узор, обличје (прим.прев.)
2. Тропар 9 пјесме канона к причешћу, упор. Јевр. 9,28.
3. Ibid