НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

ОБЈАШЊЕЊА
 
Агњец, ријеч, позајмљена од грчке agnoz – чист, кротак, без злобе. Етимолошки, ријеч Агњец одговара особинама животиње која се тако зове (јагње). Старозавјетни закон је углавном предлагао јагње као жртвену животињу, а посебно на пасху. У пророчанствима Агњец симболизује Исуса Христа, па је и Јован Крститељ, први пут видјевши Христа, рекао: “ево га Агњец Божији који ће да узме (на себе) гријехе свијета”, а тајновидац Јован Богослов, созерцавајући небесну с.лаву Исуса Христа, види Га као Агњеца, као закланог, како стоји на пријестолу небеском, и прима славословље Цркве небеске. Зато и Света Православна Црква, у складу са рјечју Божијом, усваја име Агњец Исусу Христу у тајанству Евхаристије, називајући Агњецом онај дио светог хљеба, који се у вријеме проскомидије узима из просфоре и намјењује се за тајанствено пресушествљење у само Тијело Господа Исуса Христа (упореди: Откр. 13,8; 1 Пет. 1,20).
Аллилуја означава прије свега хвалу Бога (“хвалите Господа”), а такође и Бог Господ (тако се и пјева у посне дане, умјесто Бог Господ); или присуство Бога Господа; или два доласка његова, први, који је већ био – у плоти и ништости, и други – будући Његов долазак у слави с небеса.
амвон – узвишено мјесто испред царских двери у храму на које се пење ђакон када чита јектеније или Јеванђеље, или када проповједник поучава народ.
антифон – од грчког anti – против, jwnh – глас; наизмјенично пјевање у два хора (постављена један наспрам другог) изабраних стихова, често у православним службама. На Литургији се антифони пјевају послије сваке од првих трију јектенија, а стихови се изабирају из псалама и новозавјетних пјесама.
баћушка – отац, свештеник.
битије – постојање, егзистенција, битисање, биће.
благоговеније – осјећање љубави, помијешано са осјећањем дубоког поштовања, уважавања, пијетета, страхопоштовања, страха и трепета.
благодарење – захваљивање.
благодарност – захвалност.
благоуханије – угодан, пријатан мирис, миомирис, арома, миомиро.
житељство – пребивалиште, обитавалиште, боравиште, мјесто становања.
епитимија – кажњавање вјерника за нарушавање црквених канона, препорука, савјета духовника – свештеника. Вид казне: дуге молитве, усиљени пост, земни поклони пред иконом, крстом и др. Она се обично даје послије исповиједи, а некад и прије ње, да би се вјерник поправио и вратио на пут, те да би очишћен – колико је то у његовој моћи – приступио св. Причешћу.
затворник – монах који се по Божијој вољи повуче од сваког контакта са људима (није обавезно да буде у пустињи или шуми) – затвара се у своју келију и ни са ким не разговара, подвизавајући се (умном) молитвом и другим богоугодним дјелом.
зиждитељ – онај који сазиђује, изграђује.
источник – извор.
Јединородни – Јединац.
јектенија – грчки eceneia, што значи измољавање: од ec – из, и eceneiw – вучем, молим. У Богослужењу се овим именом назива низ молитви које у себи садрже разне молбе (о миру, о спасењу душа, о миру у цијелом свијету, о властима, о граду, о тјелесном здрављу, о избављању од патњи и страдања, гњева и нужди, о ближњим, о морнарима, ратницима, заточеницима…), од којих се свака завршава пјевањем: Господи помилуј, или Подај Господи или Тебе, Господи. Разликујемо три јектеније: 1) Мирне, у којима прва молба садржи у себи “миром Господу помолимсја“, а на сваку молбу хор одговара пјевањем Господи помилуј. Велика јектенија садржи 12, а мала 2 молбе. 2) Прозбена, у којој се већина молби завршава ријечима “у Господа просим” и пјевањем “Подај, Господи” и она се изговара на крају вечерње и јутарње службе, на крају Литургије оглашених и Литургије вјерних. 3) Јектенија приљежног мољења, у којој на сваку молбу хор три пута одговара “Господи помилуј”.
Литургија – од грчког leitwon – друштво и ergon – дјело, служба. Одатле leitwrgia буквално значи опште дјело, заједничка служба. У Православној Цркви Литургија означава Богослужење за вријеме којег се свештенодејствује подјсећање на Тајну вечеру Исуса Христа и врши се тајанство св. Причешћа. То је најважније, најузвишеније Богослужење Цркве Христове; сва остала Богослужења која се врше у току дана су у суштини само припрема за Литургију – зато се она и назива Божанственом. Литургијом одајемо поштовање: зато што се кроз ову тајну вечеру одаје поштовање Бога, почетка и краја свих твари које се приносе у Његову част под видом светих дарова; она је умилостивљујућа, зато што жртва ова умилостивљује и лако к нама приклања величанство Божије, увријеђено гријесима нашим; она је благодарна, зато што се приноси у знак захвалности Богу за Његова блага дјела – зато се и назива Евхаристијом; она је и молитељна, зато што кроз ову службу молимо за помоћ небеску, коју и добијамо. Поврх свега овога, она је и причешће. Симеон Солунски пише: “тако су расудили апостолски и божанствени мужеви о свештеној Литургији, коју равноапостолни Дионисије назива евхаристијом и општењем (причешћем). Причешће је сједињење Бога са нама, обожење наше, освештање, пуноћа благодати, осијавање, одгањање свега одвратног, подавање сваког блага и остало овоме налик; она је сарастварање и општење са Богом, тајанство тајнстава, освештање светих, истинита светиња светих, жртва свих жртава, онај који жртву приноси и сама жртва. Јер жртву ову је учинио и предао је нама једини приносилац жртве Слово, и Сам је Он овдје жртва, коју је предао нама, да пребива са нама заувијек”. И: “причешће нас сједињује са Самим Владиком, и ми се уистину приопштавамо Његових плоти и крви. И као што смо кроз храну умрли и лишили се раја и Бога, тако и живот вјечни ми добијамо опет кроз причешће јелом и, уништивши распад, сједињујемо се са Бесмртним, Који нас ради бијаше смртан.”
Литургија се састоји из Проскомидије, Литургије оглашених и Литургије вјерних. Овакав чинопоредак установљен је у дубокој древности и, по предању Цркве (није био записан, него се у Цркви предавао усмено), води поријекло од св. Апостола Јакова, брата Господњег – за Цркву Јерусалимску и Антиохијску (садашња Сирија), и од св. Апостола Марка – за Египатску Цркву. Св. Василије Велики ју је првио скратио, а његову Литургију је даље сажео св. Јован Златоуст, према ријечима његовог ученика Прокла: “апостоли имаху обичај да врше божанствена тајанства веома пространо; читаху многе молитве и оставише нам примјер да при овом приношењу жртве употребљавамо дуге молитве; послије неког времена, пак, народ охлади у ревности и усрдности у вјери и поче да се више занима дјелима вијека овога и свјетским бригама, те му постаде досадна дуга Литургија и једва да је и ишао на Божанствену службу. Видећи ово, св. Василије предузе против овога спаситељно рјешење и први издаде кратку и удобну Литургију. Послије извјесног времена, отац наш, обдарен златним језиком, Јован, брижно се старајући за спасење свога стада, као што и надлежи пастиру, и снисходећи ка слабостима и нерадењу човјекове природе, одлучи и посве да истријеби све мреже које је за вјернике плео сотона и, искључивши многе ријечи из Литургије Василија Великог, састави и издаде умјесто дугих молитви кратке”. Данас се служе три Литургије: Василија Великог, Јована Златоустог и Григорија Богослова. На посљедњој, која се зове и Литургија претходно освештаних дарова, нема проскомидије и освештања св. Дарова (због Великог поста, који је вријеме највећег покајања, и св. Црква као да на свих проглашава епитимију), него само св. Причешће, а Дарови се освештавају на Литургији св. Василија или Златоустог. Литургија Василија Великог се служи 25. децембра, 1. и 6. јануара, у првих пет недјеља Великог поста и на четвртак и суботу Страсне седмице. Литургија Григорија Богослова се служи само на Велики пост, и то сриједом и петком првих шест седмица, прва три дана Страсне седмице и на дане празника који падају на Велики пост. Свим осталим данима у години служи се Литургија св. Јована Златоустог.
Литургија оглашених је дио Литургије који слиједи иза Проскомидије. На Литургији оглашених подсјећамо се на Господов живот међу људима, када их је Он поучио ријечима истине. Пјесме, свештенодејства и читања овдје имају поучни карактер. Света Црква оне који се моле подсјећа у то вријеме на блага дјела Божија према људима и припрема вјернике за достојно и молитвено учешће при вршењу св. Евхаристије. Послије велике јектеније и антифона, слиједи мали вход, трисвета пјесма, читање Апостола и Јеванђеља, те јектенија приљежног мољења и друге јектеније. Затим ђакон позива “оглашене” да изађу, чиме се и завршава овај дио Литургије. Оглашени – у древна времена хришћанства, када су св. Крштење примали одрасли људи – су били они који су се припремали да приме хришћанску вјеру и да се крсте (оглашени, позвани). Такође, под оглашеним су се подразумијевали и грешници који се кају, и који су одлучени од св. Причешћа. Светињи Евхаристије није смио присуствовати нико ко није био вјеран и ко није био чист. Данас је овај добри обичај запуштен, и самим вјерницима се оставља да одлуче да ли се они осјећају оглашеним, што само говори о опадању и слабљењу вјере и хришћанског духа међу хришћанима.
Литургија вјерних – Трећи, најважнији дио Литургије, на којој се св. Дарови, припремљени на проскомидијии, силом и дејством Светог Духа пресушествљују у Тијело Христово и Крв Христову и узносе се у спаситељну за људе жртву Богу Оцу, а затим се преподају вјерницима за причешће. На Литургији вјерних подсјећамо се на страдање Господа, Његову смрт, погребење, Васкрсење, Вазнесење на небо, сједење са десне стране Оца и други Његов долазак на земљу. У састав овог дијела Литургије улазе сљедећа најважнија свештенодејства: 1) Преношење св. Дарова са св. Жртвеника на св. Пријесто; припремање вјерника за молитвено учешће приликом вршења бескрвне Жртве. 2) Само вршење св. Тајанства, са молитвеним спомињањем чланова Цркве, небеске и земаљске. 3) Припремање за св. Причешће и само причешће свештенослужитеља и народа. 4) Благодарење за св. Причешће и благослов на излазак из храма (отпуст).
лукави – ђаво, сотона.
љубити – вољети.
обличавати – разоткрити, раскринкати (у јереси или у неком другом богохулном дјелу).
образ – облик, лик, обличје, изглед; икона, слика.
образ и подобије – обличје и подобије; “слика и прилика”.
пасха – васкрс; јеврејски празник; жртвени колач за истоимени јеврејски празник.
плот – тијело, месо, крв и месо.
плотски – тјелесни, путен, од крви и меса; чулан, похотан.
подобије – сличност, слика; “бити подобан” – “бити налик на”.
пољубити – завољети.
прелест – обмана, заведеност; стање или ситуација у којем заведено лице мисли да је удостојен неког вишег (духовног) дара, а у стварности га обмањује ђаво.
пресушествљење – претварање, промјена једне суштине у другу.
присно – увијек, вјечно
приснопомињани – који се увијек, вјечно помиње.
причешће – од старосл. част – дио; при-частити, при-честити се – постати дио, присајединити се, са-у-чествовати. У Богослужењу је то Тајанство у којем се вјерник под видом хљеба причешћује истинитог Тијела Христова, и под видом вина – истините Крви Христове, те се на тај начин сједињује са Христом и у Њему постаје са-учесник у животу вјечном.
причесник – онај који се причешћује.
промисао – провиђење.
проскомидија – од грч. proscomidh – приношење. Тако се назива први дио Божанствене Литургије, у којем се у олтару припрема твар (хљеб и вино) за Евхаристију, принос или просфора, тј. хљеб који ће у почетку службе симболично представљати Христа а касније ће се преложити (претворити) у истинито Тијело Христово. Исто важи и за вино које се, помијешано са топлом водом (из Христовог ребра, прободеног копљем, потекли су крв и вода), на проскомидији улијева у св. путир. Назив проскомидија потиче од обичаја древних хришћана да приносе из својих домова ствари неопходне за Богослужења: вино, хљеб, јелеј, ладањ итд. Из обилно приношених дарова најбољи су се узимали за Евхаристију, а остало се употребљавало за заједничким обједом, који се називао “вечером љубави”. Проскомидија је припрема за Литургију. Све ријечи и све радње на проскомидији представљају у исто вријеме и рођење и страдање Христово. Симеон Солунски пише: “покрови истовремено представљају и гробну пелену (плаштаницу) при погребењу, и пелене у које је увијен Спаситељ при оваплоћењу; зато што се он и родио зато – да би био заклан за нас. Чаша, пак, означава ону чашу, у којој је Спаситељ свештенодејствовао крв Своју. Пророчке ријечи које се читају над хљебом такође предсказују клање Исуса Христа и Његову Жртву. Јереј, разрезујући хљеб, чини знак крста, у свему представљајући распеће Христово; приноси се Агњец Божији за живот свијета и спасење; затим пробада копљем хљеб са десне стране, представљајући и вршећи све оно што се десило над спаситељним тијелом Спаситеља”. Проскомидија се сва врши у олтару, при затвореним дверима и са навученом завјесом, да нико изван олтара не може да види, као што је и прво вријеме Христова живота протекло незапажено од народа, а и да од недостојног погледа сакрије вршење овог страшног Тајанства.
просфора – приношење (види проскомидија). То је хљеб који се употребљава у тајанству Евхаристије. Чувајући све особине обичног хљеба, који се користи за јело, просфора има и друге особине, које одговарају њеној намјени. И зато, као и обични хљеб, она је хљеб пшенични, квасни и округли; као хљеб намијењен за Свету Тајну, она је дводијелна – у знак двије природе (Божанске и човјечанске) у Христу, и запечаћена је свештеним печатом. Печат, положен на врху просфоре, састоји се из четверокраког крста који дијели хљеб на четири дијела, а на овим дијеловима је написано: Iс., Хс., Ни, Ка – Исус Христос Ника (ника – побједа, побјеђује). На Литургији се користи пет просфора, у спомен чудесног нахрањивања пет хиљада људи са пет хљебова. Али за само тајанство Евхаристије користи се само једна просфора – прва, из које се узима Агњец; из друге просфоре се узима једна честица у част и спомен Пресвете Богородице; из треће се узима девет честица у спомен светих прослављених (за Јована Крститеља, за пророке, за апостоле, за светитеља, за мученике, за преподобне и богоносне очеве и мајке, за чудотворца и безсребреника, за божанске претке – Јоакима и Ану, и за св. Јована Златоустог или Василија Великог, у зависности од тога чија се Литургија служи); из четврте се узимају честице за спомен св. Синода, патријарха, за све православне епископе, за владара и уопште за живе; из пете се узимају честице за спомен почивших. Све ове честице се на крају Литургије (послије причешћа) полажу у св. путир и тамо се сједињују са Крвљу Христовом, при чему се чита молитва да Господ Крвљу Својом умије све поменуте. Али овим честицама се не смије причешћивати. Просфоре из којих је извађен Агњец и издвојене честице дају се послије завршетка Литургије народу који се није причестио, и тада се овај благословени хљеб назива анафора, или антидор, што значи: умјесто дара свете Евхаристије.
путир (потир) – од грчког pothr, pothrion – чаша, посуда за пиће. У Јеванђељу се тако зове чаша коју је Исус Христос употријебио на Тајној Вечери, позивајући ученике да пију из ње; у Цркви се тако назива чаша која се употребљава на Богослужењу Литургије и назначена је за Тајанствену Крв Христову. У вријеме проскомидије у путир се улијева вино, растворено са топлом водом, а у вријеме освештања Дарова оно се пресушествљује у Крв Христову. Из благоговенија према Тајанству, путир се чини из драгоцјеног метала, сребра и злата, и украшава се свештеним гравурама.
саприсносуштни – Бог Отац и Бог Син и Бог Свети Дух, три ипостаси Једног Бога, имају заједничку, јединствену, исту природу (суштину), и имају је одувијек, од вјечности.
светилник – светионик, светиљка, кандило, фењер.
свештенослужитељи – Лица, законито постављена да врше богослужење у Православној Цркви. Такав поредак је установио Сам Исус Христос када је, извршивши дјело искупљења и положивши благодатна средства за његово продужење и усвајање у Цркви, благоизволио да дарује апостолима сва пуномоћја и благодат свештених радњи у виду непосредних заповиједи (Мт. 28,19-20). Апостоли су, градећи Цркву Божију на земљи, предали своју пуномоћ и благодат црквеној хијерархији, која се према пуномоћима и благодати свештених радњи дијели на три степена: епископски, пресвитерски и ђаконски.
славословљење – прослављање ријечима; хвалоспјев, славопојка.
слово – ријеч.
Слово – друго ипостасно лице Божанствене Тројице – Господ Бог наш, Исус Христос.
словеса – ријечи, говор, разум.
словесно биће – разумно биће, биће које има моћ разума, говора, стварања ријечи (логосно биће)
созерцавање – разматрање, размишљање, контемплација, посматрање, опсервација; гледање духовним погледом у неки предмет духовне садржине.
суштествено – својом природом, суштином; суштински.
сушти – који (одувијек) постоји.
тајанство – Тајна која се по вољи Божијој и уз садејство свештенослужитеља и црквенослужитеља извршава у Цркви. Има их седам: крштење, миропомазање, освештање јелејем, исповијед, причешће, брак, тајанство погребења. “Тајанство је божанствени акт приопштења човјека вишем животу” (Хилков Д.А.).
твар – уопште – сва материја, све што је материјално; живо биће, живо створење.
торжество – свечаност, светковина, прослава, славље, празник, побједа, тријумф, радост због нечега, ликовање.
торжествено – свечано, слављенички, тријумфално, ликујући.
цјеломудреност – чедност, невиност, непорочност, недужност, дјевичанство, чистоћа, моралност. “Цјеломудрије је здрави (цијели) начин мисли, то јест, онај који нема никакав недостатак, и не допушта ономе ко цјеломудрије посједује, да пада у неуздржавање или окамењавање” (Преп. Петар Дамаскин. Поученија. 2, 18).
црквенослужитељи – Лица нижег степена клера Православне Цркве, која немају благодат свештенства, али су посвећена да врше помоћне радње у Цркви: ипођакон, појац, чтец, звонар итд.