NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Ne poštovanje lične slobode

Ne poštovanje lične slobode

Pitanje:
Poštovani, Ja verujem u Boga, kao i svi u mojoj porodici, ne idem u crkvu, redovno, kao da je to neki trening ili obaveza, već to shvatam kao čin duhovne potrebe, znači ne idem da se molim da mi Bog nešto da, jer činjenica je da to ne ide tako ili da bih duši mesto uhvatio, kao što su to radili naši Nemanjići, već jednostavno, kad osetim potrebu da zapalim nekom sveću za pokoj duše ili kad osetim da bi mi prijao taj mir u crkvi na par minuta da se osetim delom nečega.Trudim se koliko mogu da se upravljam po Božjim zapovestima, ne iz straha od Boga, već zato što te zapovesti predstavljaju najzdravije moralne norme, koje čovečanstvo ima.Čitajući neka pisma na ovom forumu primetio sam da su ljudi dosta privatizovali Hrišćanstvo i pravoslavlje i da sebi daju zapravo da su oni jedini ispravni u svojoj veri svijim nastojanjim, a da su svi ostali bogohulnici i otpadnici.Eto na primer tu ima pismo jedne žene koja se žali kako je svima draže da odu u diskoteku nego u crkvu da zapale sveću i to joj smeta.Zar to nije GORDOST? Ko je njoj da zapravo da osuđuje druge i da se postavlja iznad njih kao superiorna? Mišljenja sam da bi takvo ponašanje Crkva trebala da ispravlja, a ne da ohrabruje, jer svi smo mi jednaki u očima Božjim i on nas sve voli, pa kako možemo da se u Njegovo ime delimo? Kao što toj ženi i mnogima smetaju svi ljudi koji ne misle o religiji po ceo dan, tako meni smetaju takvi ljudi, jer oni teraju ljude od vere, takvi ljudi u očima nas običnih smrtnika, koji nemamo svoje duhovnike, koji nismo uvek prvi u redu za pričest i ispovest, koji nemamo opsesivno-kompulzivnu potrebu da dokazujemo svoju veru svuda i na svakom mestu, jer u nju ne sumljamo, teraju nas od SPC, jer oni na nas gledaju sa nekih božanskih visina, na koje su se sami postavili.
Stoga vas molim posavetujte ih da ne osuđuju svoju braću, održite im koju propoved da nisu bliži Bogu, ako su po ceo dan u crkvi, jer u suprotnom pomažete im u grehu i rušite jedinstvo SPC. Hvala.
Đorđe


Odgovor:
Dragi Đorđe, Tvoje pismo je stiglo u rubriku pod naslovom „Pitanje pastiru“, a nikakvog pitanja u njemu nema, samo molba da mi generalno posavetujemo naše verne o tvom razmišljanju. Osim toga, uz tvoju molbu je prikačen pokušaj male ucene: ako to ne uradimo, u tvojim očima mi im pomažemo u grehu i rušenju jedinstva. Veoma mi je žao, ali svoje mišljenje možeš sam da izneseš, i na to imaš pravo. Ali mi, sveštenici, ne možemo uopšteno da prenosimo nečije lične savete i mišljenja.
Izvini ako grešim, čini mi se da si još dosta mlad i da ne shvataš svu dubinu i težinu problema sa kojim se mi, današnji hrišħani, suočavamo. A to je sekularizacija, razvodnjavanje i relativizacija hrišħanskog života i verovanja, svođenje večnih vrednosti na lični ukus i Bogootkrivenih istina na merila i shvatanje pojedinaca. Izgleda da ulazimo u doba za koje je ap. Pavle rekao: „Ali ovo znaj da ħe u posljednje dane nastati teška vremena. Jer ħe ljudi biti samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepobožni, bezoseħajni, nepomirljivi, klevetnici, neuzdržljivi, surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, naduveni, više slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju izgled pobožnosti, a sile njezine su se odrekli. I kloni se ovih.“ (2. Tim. 3, 1-5.) „Jer ħe doħi vrijeme kada zdrave nauke neħe podnositi, nego ħe po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima. I odvratiħe uši od istine, a okrenuti se bajkama.“ (2. Tim. 4, 3-4.) Nisam čitao pismo te žene i ne znam u kom stilu je napisano, samo mogu da primetim da je jedno osuđivati druge, a sasvim drugo iznositi svoja oseħanja i misli u vezi izvesnih tema i vrednosti koje su nam drage i do kojih nam je lično stalo. Za hrišħane je hrišħanstvo njihov način života i razmišljanja. Ne naš lični ukus i potreba, veħ nauka Jevanđelja jeste vrhovno merilo i naveħa lična vrednost koju hrišħani žele i treba da nose u sebi. Prema tome, teško je „običnom verniku“ govoriti o hrišħanstvu na „objektivan“ ili bezličan način. Posebno ako se radi o vrednosti koja jeste ili treba da postane deo te ličnosti. I ova tvoja molba takođe svedoči o tome, jer si se i ti našao lično pogođen.
Čini mi se da sam razumeo šta želiš da kažeš. Od prilike: „Zašto neki vernici ne poštuju ličnu slobodu? Nemanjiħi su svoju veru doživljavali onako, a ja je doživljavam ovako. Tu nema ništa pogrešno! Zato, ko drugima daje pravo da mene mere nekakvim svojim merilima? “ Oprosti što ħu biti malo oštar, to nije upereno protiv tebe, veħ samo da bi se tema jasnije izložila.
Po ovome što si rekao izgleda kao da bi crkva trebala da služi kao nekakav servis za zadovoljavanje (duhovnih) potreba? Izgleda kao da, slično kao i u svakoj drugoj uslužnoj delatnosti, mušterije treba dolaze kad im se prohte, t. j. kada „osete potrebu“. Naravno, pri tome je važan kvalitet usluga, kao i atmosfera koju druge „mušterije“ stvaraju. Jer, slično kao što, kada u nekoj kafani nastane gužva i neprikladno ponašanje, ostale mušterije se odbiju ili potraže neku mirniju kafanu, tako bi trebalo zavesti neki red i u crkvi, da bi se posetioci oseħali prijatno, udobno i komotno.
Dragi Đorđe, odlazak u crkvu jeste obaveza i jeste, između ostalog, i duhovni trening. On nije i nikako ne bi smeo da bude zavisan od „naše duhovne potrebe ili oseħaja da bi nam prijao mir, da se na par minuta osetimo delom nečega…“ Oni, koji su krenuli da zadovoljavaju duhovne potrebe i da kvalitetno pružaju mir i oseħaj pripadnosti nekoj zajednici, pretvorili su religiju u međunarodni biznis. Kod njih je mušterija uvek u pravu. Protojerej dr Zoran Krstiħ opisuje stepen naše sekularizacije: „Religioznost savremenog čoveka hrišħanina veħ dugo ima karakteristiku zanemarivanja predanjskog crkvenog života. Savremeni čovek, pa i savremeni Srbin, uglavnom je religiozan i necrkven…Reč je zapravo o sekularizaciji samoga načina svakodnevnog života koji se razilazi sa zahtevima vere. Fenomen nije nov, on samo dobija različite oblike u pojedinim istorijskim epohama. Možda najbolju karakteristiku savremenog Hrišħanstva možemo da pozajmimo od psihologa Pola Vica koji govori o „potrošačkom Hrišħanstvu“. Isto „sveto“ pravo da bira ono što mu se sviđa sreħemo i kod hrišħana. Oni se oseħaju slobodni da „kupuju“ iz i od Hrišħanstva – samo ono što im odgovara i što smatraju poželjnim. Tako je cena niska, a izgleda i da su zadovoljene potrebe potrošača. Uloga sveštenika se sastoji u tome da zadovolji potrebe „potrošača“. Ovaj religiozni individualizam, iako nije nastao na našem tlu, i ovde nalazi svoje pristalice u velikom broju.“
Što se naše Crkve tiče, mi nemamo ni mušterije ni publiku. Mi imamo braħu i sestre, sa kojima delimo svoja razmišljanja i oseħanja, radosti i tuge, svoj put ka zajedničkom Ocu nebeskom. Nekada jedni druge obradujemo, a nekada rastužimo. To je prirodno. Ali se uvek molimo i trudimo da jedni druge usmeravamo u dobrom pravcu, onako kako nas uči Hristos.
Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *