НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Не поштовање личне слободе

Не поштовање личне слободе

Питање:
Поштовани, Ја верујем у Бога, као и сви у мојој породици, не идем у цркву, редовно, као да је то неки тренинг или обавеза, већ то схватам као чин духовне потребе, значи не идем да се молим да ми Бог нешто да, јер чињеница је да то не иде тако или да бих души место ухватио, као што су то радили наши Немањићи, већ једноставно, кад осетим потребу да запалим неком свећу за покој душе или кад осетим да би ми пријао тај мир у цркви на пар минута да се осетим делом нечега.Трудим се колико могу да се управљам по Божјим заповестима, не из страха од Бога, већ зато што те заповести представљају најздравије моралне норме, које човечанство има.Читајући нека писма на овом форуму приметио сам да су људи доста приватизовали Хришћанство и православље и да себи дају заправо да су они једини исправни у својој вери свијим настојањим, а да су сви остали богохулници и отпадници.Ето на пример ту има писмо једне жене која се жали како је свима драже да оду у дискотеку него у цркву да запале свећу и то јој смета.Зар то није ГОРДОСТ? Ко је њој да заправо да осуђује друге и да се поставља изнад њих као супериорна? Мишљења сам да би такво понашање Црква требала да исправља, а не да охрабрује, јер сви смо ми једнаки у очима Божјим и он нас све воли, па како можемо да се у Његово име делимо? Као што тој жени и многима сметају сви људи који не мисле о религији по цео дан, тако мени сметају такви људи, јер они терају људе од вере, такви људи у очима нас обичних смртника, који немамо своје духовнике, који нисмо увек први у реду за причест и исповест, који немамо опсесивно-компулзивну потребу да доказујемо своју веру свуда и на сваком месту, јер у њу не сумљамо, терају нас од СПЦ, јер они на нас гледају са неких божанских висина, на које су се сами поставили.
Стога вас молим посаветујте их да не осуђују своју браћу, одржите им коју проповед да нису ближи Богу, ако су по цео дан у цркви, јер у супротном помажете им у греху и рушите јединство СПЦ. Хвала.
Ђорђе


Одговор:
Драги Ђорђе, Твоје писмо је стигло у рубрику под насловом „Питање пастиру“, а никаквог питања у њему нема, само молба да ми генерално посаветујемо наше верне о твом размишљању. Осим тога, уз твоју молбу је прикачен покушај мале уцене: ако то не урадимо, у твојим очима ми им помажемо у греху и рушењу јединства. Веома ми је жао, али своје мишљење можеш сам да изнесеш, и на то имаш право. Али ми, свештеници, не можемо уопштено да преносимо нечије личне савете и мишљења.
Извини ако грешим, чини ми се да си још доста млад и да не схваташ сву дубину и тежину проблема са којим се ми, данашњи хришħани, суочавамо. А то је секуларизација, разводњавање и релативизација хришħанског живота и веровања, свођење вечних вредности на лични укус и Богооткривених истина на мерила и схватање појединаца. Изгледа да улазимо у доба за које је ап. Павле рекао: „Али ово знај да ħе у посљедње дане настати тешка времена. Јер ħе људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосеħајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових.“ (2. Тим. 3, 1-5.) „Јер ħе доħи вријеме када здраве науке неħе подносити, него ħе по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима. И одвратиħе уши од истине, а окренути се бајкама.“ (2. Тим. 4, 3-4.) Нисам читао писмо те жене и не знам у ком стилу је написано, само могу да приметим да је једно осуђивати друге, а сасвим друго износити своја осеħања и мисли у вези извесних тема и вредности које су нам драге и до којих нам је лично стало. За хришħане је хришħанство њихов начин живота и размишљања. Не наш лични укус и потреба, веħ наука Јеванђеља јесте врховно мерило и навеħа лична вредност коју хришħани желе и треба да носе у себи. Према томе, тешко је „обичном вернику“ говорити о хришħанству на „објективан“ или безличан начин. Посебно ако се ради о вредности која јесте или треба да постане део те личности. И ова твоја молба такође сведочи о томе, јер си се и ти нашао лично погођен.
Чини ми се да сам разумео шта желиш да кажеш. Од прилике: „Зашто неки верници не поштују личну слободу? Немањиħи су своју веру доживљавали онако, а ја је доживљавам овако. Ту нема ништа погрешно! Зато, ко другима даје право да мене мере некаквим својим мерилима? “ Опрости што ħу бити мало оштар, то није уперено против тебе, веħ само да би се тема јасније изложила.
По овоме што си рекао изгледа као да би црква требала да служи као некакав сервис за задовољавање (духовних) потреба? Изгледа као да, слично као и у свакој другој услужној делатности, муштерије треба долазе кад им се прохте, т. ј. када „осете потребу“. Наравно, при томе је важан квалитет услуга, као и атмосфера коју друге „муштерије“ стварају. Јер, слично као што, када у некој кафани настане гужва и неприкладно понашање, остале муштерије се одбију или потраже неку мирнију кафану, тако би требало завести неки ред и у цркви, да би се посетиоци осеħали пријатно, удобно и комотно.
Драги Ђорђе, одлазак у цркву јесте обавеза и јесте, између осталог, и духовни тренинг. Он није и никако не би смео да буде зависан од „наше духовне потребе или осеħаја да би нам пријао мир, да се на пар минута осетимо делом нечега…“ Они, који су кренули да задовољавају духовне потребе и да квалитетно пружају мир и осеħај припадности некој заједници, претворили су религију у међународни бизнис. Код њих је муштерија увек у праву. Протојереј др Зоран Крстиħ описује степен наше секуларизације: „Религиозност савременог човека хришħанина веħ дуго има карактеристику занемаривања предањског црквеног живота. Савремени човек, па и савремени Србин, углавном је религиозан и нецрквен…Реч је заправо о секуларизацији самога начина свакодневног живота који се разилази са захтевима вере. Феномен није нов, он само добија различите облике у појединим историјским епохама. Можда најбољу карактеристику савременог Хришħанства можемо да позајмимо од психолога Пола Вица који говори о „потрошачком Хришħанству“. Исто „свето“ право да бира оно што му се свиђа среħемо и код хришħана. Они се осеħају слободни да „купују“ из и од Хришħанства – само оно што им одговара и што сматрају пожељним. Тако је цена ниска, а изгледа и да су задовољене потребе потрошача. Улога свештеника се састоји у томе да задовољи потребе „потрошача“. Овај религиозни индивидуализам, иако није настао на нашем тлу, и овде налази своје присталице у великом броју.“
Што се наше Цркве тиче, ми немамо ни муштерије ни публику. Ми имамо браħу и сестре, са којима делимо своја размишљања и осеħања, радости и туге, свој пут ка заједничком Оцу небеском. Некада једни друге обрадујемо, а некада растужимо. То је природно. Али се увек молимо и трудимо да једни друге усмеравамо у добром правцу, онако како нас учи Христос.
Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *