Ne osuđujte!

Protojerej ANDREJ Ovčinikov

 

Preklinjem vas: ne osuđujte nikoga, ovo je najlakši način da ne budete osuđeni u budućem veku.
Iz pisma igumana Nikona (Vorobjov, † 1963)

 

Svi dobro znamo zapovest iz Jevanđelja: Ne sudite, i neće vam se suditi (Lk. 6, 37). Ali, iz svog životnog iskustva znamo da upravo ovu zapovest najčešće kršimo. Svoju pažnju i duhovni pogled stalno usmeravamo na živote i postupke drugih ljudi. Poslednje što želimo je da strogo i budno pazimo na sebe. Skloni smo da greške drugih ljudi posmatramo sa tačke gledišta sudije, a sopstvene grehe – uvek sa stanovišta advokata. Zanimljivije je analizirati ponašanje bližnjih i suditi im: tome mnogo vremena posvećuje ne samo većina neverujućih, već i mnogi od nas.

Navešću primer. Potpuno različiti ljudi stoje u redu za ispovest, svako čeka svoj red. Većina su odrasli, ali ima i mladih. Nakon starije žene, koju je sveštenik brzo ispovedio, prilazi mlada, simpatična devojka. I sveštenik mnogo duže sluša njenu ispovest. Ljudi u redu počinju automatski da razmišljaju: „Devojka je lepa i mlada, pa je naš baćuška očaran. Na kraju krajeva, on je živ čovek, kome se to ne dešava…” Ali, razlog je bio drugačiji. Devojka o kojoj je reč imala je govornu manu, mucala je i trebalo joj je mnogo vremena da nabroji sve svoje grehe. Zbog toga je ispovest trajala toliko dugo. Ipak, neki ljudi su požurili da osude sveštenika.

Negativno iskustvo je čoveku neophodno i često korisno. Znajući svoje greške, hrišćanin uviđa svoju ograničenost i nesposobnost da ispravno sagleda tuđi život. Uverava se da može pogrešiti. Za poštenog čoveka greške su neophodne: uče ga smirenju i pomažu mu da se izbori sa osuđivanjem drugih.

Greh osuđivanja često je prisutan u porodičnom životu, među bliskim rođacima – jednom rečju, među onima koje najviše volimo. Nedavno sam čuo sledeću priču. Jedna žena je svojoj ćerki donela dve velike i lepe jabuke. Devojčica je radosno uzela obe jabuke i prvo zagrizla jednu od njih. Majka je čekala da ćerka podeli drugu jabuku sa njom. Ali, devojčica je umesto toga zagrizla i drugu jabuku. U majčinim očima pojavile su se suze: toliko je želela pažnju i ljubav svoje ćerke. Mislila je kako je nije uspela naučiti onom najvažnijem – ljubaznosti i saosećanju. Međutim, majka je ishitreno osudila svoje dete. Progutavši drugi zalogaj, devojčica je pružila majci jednu od zagriženih jabuka i rekla: „Mama, uzmi ovu jabuku! Slađa je od one druge!” Ova priča iz realnog života uči nas da ne žurimo sa zaključcima i da ne sudimo o drugima „prebrzo“, već da se potrudimo da strpljivo nosimo bremena jedan drugoga (Gal. 6, 2). Čovek je biće koje se stalno menja, i moramo verovati da će se pre ili kasnije otkriti naša najbolja duševna svojstva.

U našoj borbi sa grehom osuđivanja veoma je važno pratiti svoje pomisli. Potreban nam je poseban duhovni „filter“ koji će zadržati sve grešno i nečisto – sve takve stvari koje prodru u dušu i počnu da prljaju čoveka kroz pomisli i osećanja. Radi se o obraćanju pažnje na svoj unutrašnji život i, što je najvažnije, o nepoverenju u sopstvene pomisli. „Ne verujte sebi“ – to je zlatno asketsko pravilo. Mnogi hrišćani su ga ispunili i time postigli svetost života. Ne verujte pomislima koje prikazuju druge ljude s najgore strane i vode ka grehu osuđivanja! Potrebno je mnogo unutrašnjeg napora da se zatvore oči pred nedostacima drugih ljudi i vide samo njihove najbolje osobine. Starac Pajsije Svetogorac je takvu vrstu duhovnog truda nazvao „umećem dobre pomisli“.

Dozvolite mi da rečeno ilustrujem primerom koji pokazuje kako je jedan te isti čovek viđen iz tri različite perspektive. Jednom su tri brata, koja su se zatekla noću u polju, ugledala usamljenog putnika. „Ovo je sigurno lopov i pošao je da opljačka nekoga usred noći“, pomislio je prvi brat. „Ovo mora da je neki razvratnik. Pošao je na sastanak sa nekom ženom, da bi zgrešio s njom”, odlučio je drugi brat. „Bez sumnje, ovaj stranac putuje u susedni grad, gde se nalazi veliki manastir, kako bi ujutru uz molitvu proslavio hrišćanski praznik“, mislio je treći brat. Kristalno je jasno da je svaki od njih merio putnika po sopstvenoj meri (Mt. 7, 2). Isto se dešava u našem duhovnom i svakodnevnom životu kada procenjujemo postupke ljudi koji nas okružuju i verujemo svojim pomislima.

Ne samo u metropolama, već i u malim gradovima često vidimo ljude pijane, loše obučene, kako prose. Ti ljudi spustili su se na samo dno društvene lestvice – izgubili su posao, zaboravila su ih sopstvena deca, izdali ih voljeni supružnici… A ima i onih koji su na prinudnom lečenju, imaju policijski dosije, žive kao skitnice i izdržavaju dugogodišnje zatvorske kazne. Svi oni žive na granici očajanja, a ponekad i samoubistva. Neki od njih prelaze ovu strašnu crtu. Možemo li ih osuditi? Imamo li mi pravo na to? Nameće se samo jedan odgovor: Ne, i još jednom ne! Kao što su govorili ljudi koji su živeli u stara vremena, pre nego što nekome bilo šta zamerite, obujte njegove cipele, prođite njegovim putem, spotaknite se o svaki kamen na tom putu i ​​pretrpite sve nedaće koje je on podneo! Van svake sumnje, posle toga nećemo hteti da osudimo čoveka koji je do pre minut bio strašno kriv u našim očima!

Avva Dorotej je pričao kako su jednom trgovci robljem prodali dve devojčice dvema različitim ženama. Jednu devojčicu kupila je pobožna udovica, a drugu bludnica. Svaka je na svoj način vaspitavala svoje usvojeno dete. Udovica – u strahu Božjem i blagočešću, a druga – u razvratu i grehu. Pred nama je tajna Božja. Ko to može objasniti? Jedna devojka je godinama učila o Bogu i Večnom Životu, dok druga nikada nije videla ni čula ništa dobro, okružena porokom i nepristojnošću. Kako je moguće obema devojkama suditi na isti način?

Greh osuđivanja tesno je povezan sa takvom bolešću naše duše kao što je radoznalost. Moramo biti manje zainteresovani za to kako drugi žive, a ne trošiti na to svoje dragocene unutrašnje energije i sile. Radoznalost uvek izaziva zbunjenost zbog tuđeg načina života, pa čovek neizbežno gubi svoj duševni mir. Gledanje „boljeg života“ prvo dovodi do zavisti, koja se definiše kao „tuga zbog blagostanja bližnjeg“. Zatim zavist podstiče razvoj greha osuđivanja. Pogledajte ljude koji nikoga ne osuđuju: oni žive strogo i nerasejano. Ne interesuju ih tuđi životi i trude se da ne vide kako nedostatke, tako ni uspehe svojih bližnjih. Suviše smo slabi da bismo se, kako apostol Pavle kaže, „radovali sa radosnima“ (Rim. 12, 15). U većini slučajeva zavidimo tuđoj radosti. Mali je broj onih koji velikodušno pokrivaju nedostatke svojih bližnjih – većina pada u osuđivanje. I tako dolazimo do ispravnog zaključka: moramo obuzdavati svoja čula, posebno čulo vida i sluha, boriti se protiv radoznalosti i manje pričati o tuđim životima.

Predlažem vam da čujete priču koja potvrđuje istinitost upravo rečenog. Jedna porodica je bila primorana da promeni mesto stanovanja. Preselivši se na novo mesto, žena nije promenila svoju staru naviku da često gleda kroz prozor u druge ljude. Jednog dana iznenađeno je primetila da je njena komšinica okačila potpuno prljav veš da se suši. To joj se učinilo vrlo čudnim i žena je odmah osudila svoju „lenju“ i „neurednu“ komšinicu. Isto se ponavljalo nekoliko dana zaredom: komšinica je iznova i iznova kačila prljav veš u dvorištu, što je ponovo i ponovo izazivalo osuđivanje kod žene. Najzad, jednog sunčanog dana, žena je pogledala kroz prozor i doviknula mužu: „Pogledaj, danas konačno vidim potpuno čist veš u dvorištu naših komšija!” Na to joj je muž prebacio: „Ne baš, danas sam rano ustao i oprao prozore kako treba!“

Bilo bi tako divno da se iz usta hrišćana nikada nije čula ni najmanja osuda čak ni najgorih ljudi. „Opravdajte svakoga“ – kaže stara jevrejska mudrost. To znači da ne bi trebalo da tražite potvrdu svojih loših misli o nekom čoveku, već, naprotiv, da se potrudite da ga razumete i opravdate u svom srcu.

Ako ovo budemo praktikovali, bolest osuđivanja će slabiti u našim dušama. Osuđivanje kao strast prestaće da nas muči. Prestaće stradanje koje izaziva ova strast. Jevanđelska zapovest o neosuđivanju, kao i svaka druga zapovest, pružiće nam unutrašnji mir i duhovnu radost ako je ispunjavamo. Ispunjavanje zapovesti kroz uzdržanje uvek je mala pobeda nad samim sobom, a takve pobede moguće su samo sa Hristom, Koji je „blizu“. U suprotnom, požnjećemo plodove našeg neverovanja u Boga i stradaćemo kao što stradaju deca koja ne slušaju odrasle.

Na kraju našeg razgovora, želim sa čitaocima da podelim priču iz detinjstva. Jednog vrelog letnjeg dana do naše kuće dovezao se naš dobri komšija, ujak Saša, koji je nas, decu uvek vozio na svom motociklu sa prikolicom. Pokazao mi je na izduvnu cev, koja je svetlucala na suncu, i nežno rekao: „Veoma je vruća, ne dirajte je.“ Međutim, čim je ušao u kuću, otrčao sam do motocikla i bosom nogom dotakao zabranjenu cev. Odmah sam se opekao u dodiru sa vrućim metalom, počeo da skakućem i bezglavo odjurio kući.

Pitanje je: Da li sam imao pravo da bilo koga drugog krivim za opekotine? Jasno mi je rečeno: „Ne diraj, inače ćeš biti povređen.“ Tako se i dogodilo. Ako kršenje zakona fizičkog sveta dovodi do stradanja našeg tela, onda kršenje duhovnih zakona nanosi štetu i pričinjava bol našoj besmrtnoj duši. A svako od nas ima samo jednu. Rečeno je više nego tačno i kada se radi o grehu osuđivanja, s kojim ćemo se, uz Božju pomoć, boriti.

 


Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović

Izvor:
Orthodox Christianity

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *