Протојереј АНДРЕЈ Овчиников
Преклињем вас: не осуђујте никога, ово је најлакши начин да не будете осуђени у будућем веку.
Из писма игумана Никона (Воробјов, † 1963)
Сви добро знамо заповест из Јеванђеља: Не судите, и неће вам се судити (Лк. 6, 37). Али, из свог животног искуства знамо да управо ову заповест најчешће кршимо. Своју пажњу и духовни поглед стално усмеравамо на животе и поступке других људи. Последње што желимо је да строго и будно пазимо на себе. Склони смо да грешке других људи посматрамо са тачке гледишта судије, а сопствене грехе – увек са становишта адвоката. Занимљивије је анализирати понашање ближњих и судити им: томе много времена посвећује не само већина неверујућих, већ и многи од нас.
Навешћу пример. Потпуно различити људи стоје у реду за исповест, свако чека свој ред. Већина су одрасли, али има и младих. Након старије жене, коју је свештеник брзо исповедио, прилази млада, симпатична девојка. И свештеник много дуже слуша њену исповест. Људи у реду почињу аутоматски да размишљају: „Девојка је лепа и млада, па је наш баћушка очаран. На крају крајева, он је жив човек, коме се то не дешава…” Али, разлог је био другачији. Девојка о којој је реч имала је говорну ману, муцала је и требало јој је много времена да наброји све своје грехе. Због тога је исповест трајала толико дуго. Ипак, неки људи су пожурили да осуде свештеника.
Негативно искуство је човеку неопходно и често корисно. Знајући своје грешке, хришћанин увиђа своју ограниченост и неспособност да исправно сагледа туђи живот. Уверава се да може погрешити. За поштеног човека грешке су неопходне: уче га смирењу и помажу му да се избори са осуђивањем других.
Грех осуђивања често је присутан у породичном животу, међу блиским рођацима – једном речју, међу онима које највише волимо. Недавно сам чуо следећу причу. Једна жена је својој ћерки донела две велике и лепе јабуке. Девојчица је радосно узела обе јабуке и прво загризла једну од њих. Мајка је чекала да ћерка подели другу јабуку са њом. Али, девојчица је уместо тога загризла и другу јабуку. У мајчиним очима појавиле су се сузе: толико је желела пажњу и љубав своје ћерке. Мислила је како је није успела научити оном најважнијем – љубазности и саосећању. Међутим, мајка је исхитрено осудила своје дете. Прогутавши други залогај, девојчица је пружила мајци једну од загрижених јабука и рекла: „Мама, узми ову јабуку! Слађа је од оне друге!” Ова прича из реалног живота учи нас да не журимо са закључцима и да не судимо о другима „пребрзо“, већ да се потрудимо да стрпљиво носимо бремена један другога (Гал. 6, 2). Човек је биће које се стално мења, и морамо веровати да ће се пре или касније открити наша најбоља душевна својства.
У нашој борби са грехом осуђивања веома је важно пратити своје помисли. Потребан нам је посебан духовни „филтер“ који ће задржати све грешно и нечисто – све такве ствари које продру у душу и почну да прљају човека кроз помисли и осећања. Ради се о обраћању пажње на свој унутрашњи живот и, што је најважније, о неповерењу у сопствене помисли. „Не верујте себи“ – то је златно аскетско правило. Многи хришћани су га испунили и тиме постигли светост живота. Не верујте помислима које приказују друге људе с најгоре стране и воде ка греху осуђивања! Потребно је много унутрашњег напора да се затворе очи пред недостацима других људи и виде само њихове најбоље особине. Старац Пајсије Светогорац је такву врсту духовног труда назвао „умећем добре помисли“.
Дозволите ми да речено илуструјем примером који показује како је један те исти човек виђен из три различите перспективе. Једном су три брата, која су се затекла ноћу у пољу, угледала усамљеног путника. „Ово је сигурно лопов и пошао је да опљачка некога усред ноћи“, помислио је први брат. „Ово мора да је неки развратник. Пошао је на састанак са неком женом, да би згрешио с њом”, одлучио је други брат. „Без сумње, овај странац путује у суседни град, где се налази велики манастир, како би ујутру уз молитву прославио хришћански празник“, мислио је трећи брат. Кристално је јасно да је сваки од њих мерио путника по сопственој мери (Мт. 7, 2). Исто се дешава у нашем духовном и свакодневном животу када процењујемо поступке људи који нас окружују и верујемо својим помислима.
Не само у метрополама, већ и у малим градовима често видимо људе пијане, лоше обучене, како просе. Ти људи спустили су се на само дно друштвене лествице – изгубили су посао, заборавила су их сопствена деца, издали их вољени супружници… А има и оних који су на принудном лечењу, имају полицијски досије, живе као скитнице и издржавају дугогодишње затворске казне. Сви они живе на граници очајања, а понекад и самоубиства. Неки од њих прелазе ову страшну црту. Можемо ли их осудити? Имамо ли ми право на то? Намеће се само један одговор: Не, и још једном не! Као што су говорили људи који су живели у стара времена, пре него што некоме било шта замерите, обујте његове ципеле, прођите његовим путем, спотакните се о сваки камен на том путу и претрпите све недаће које је он поднео! Ван сваке сумње, после тога нећемо хтети да осудимо човека који је до пре минут био страшно крив у нашим очима!
Авва Доротеј је причао како су једном трговци робљем продали две девојчице двема различитим женама. Једну девојчицу купила је побожна удовица, а другу блудница. Свака је на свој начин васпитавала своје усвојено дете. Удовица – у страху Божјем и благочешћу, а друга – у разврату и греху. Пред нама је тајна Божја. Ко то може објаснити? Једна девојка је годинама учила о Богу и Вечном Животу, док друга никада није видела ни чула ништа добро, окружена пороком и непристојношћу. Како је могуће обема девојкама судити на исти начин?
Грех осуђивања тесно је повезан са таквом болешћу наше душе као што је радозналост. Морамо бити мање заинтересовани за то како други живе, а не трошити на то своје драгоцене унутрашње енергије и силе. Радозналост увек изазива збуњеност због туђег начина живота, па човек неизбежно губи свој душевни мир. Гледање „бољег живота“ прво доводи до зависти, која се дефинише као „туга због благостања ближњег“. Затим завист подстиче развој греха осуђивања. Погледајте људе који никога не осуђују: они живе строго и нерасејано. Не интересују их туђи животи и труде се да не виде како недостатке, тако ни успехе својих ближњих. Сувише смо слаби да бисмо се, како апостол Павле каже, „радовали са радоснима“ (Рим. 12, 15). У већини случајева завидимо туђој радости. Мали је број оних који великодушно покривају недостатке својих ближњих – већина пада у осуђивање. И тако долазимо до исправног закључка: морамо обуздавати своја чула, посебно чуло вида и слуха, борити се против радозналости и мање причати о туђим животима.
Предлажем вам да чујете причу која потврђује истинитост управо реченог. Једна породица је била приморана да промени место становања. Преселивши се на ново место, жена није променила своју стару навику да често гледа кроз прозор у друге људе. Једног дана изненађено је приметила да је њена комшиница окачила потпуно прљав веш да се суши. То јој се учинило врло чудним и жена је одмах осудила своју „лењу“ и „неуредну“ комшиницу. Исто се понављало неколико дана заредом: комшиница је изнова и изнова качила прљав веш у дворишту, што је поново и поново изазивало осуђивање код жене. Најзад, једног сунчаног дана, жена је погледала кроз прозор и довикнула мужу: „Погледај, данас коначно видим потпуно чист веш у дворишту наших комшија!” На то јој је муж пребацио: „Не баш, данас сам рано устао и опрао прозоре како треба!“
Било би тако дивно да се из уста хришћана никада није чула ни најмања осуда чак ни најгорих људи. „Оправдајте свакога“ – каже стара јеврејска мудрост. То значи да не би требало да тражите потврду својих лоших мисли о неком човеку, већ, напротив, да се потрудите да га разумете и оправдате у свом срцу.
Ако ово будемо практиковали, болест осуђивања ће слабити у нашим душама. Осуђивање као страст престаће да нас мучи. Престаће страдање које изазива ова страст. Јеванђелска заповест о неосуђивању, као и свака друга заповест, пружиће нам унутрашњи мир и духовну радост ако је испуњавамо. Испуњавање заповести кроз уздржање увек је мала победа над самим собом, а такве победе могуће су само са Христом, Који је „близу“. У супротном, пожњећемо плодове нашег неверовања у Бога и страдаћемо као што страдају деца која не слушају одрасле.
На крају нашег разговора, желим са читаоцима да поделим причу из детињства. Једног врелог летњег дана до наше куће довезао се наш добри комшија, ујак Саша, који је нас, децу увек возио на свом мотоциклу са приколицом. Показао ми је на издувну цев, која је светлуцала на сунцу, и нежно рекао: „Веома је врућа, не дирајте је.“ Међутим, чим је ушао у кућу, отрчао сам до мотоцикла и босом ногом дотакао забрањену цев. Одмах сам се опекао у додиру са врућим металом, почео да скакућем и безглаво одјурио кући.
Питање је: Да ли сам имао право да било кога другог кривим за опекотине? Јасно ми је речено: „Не дирај, иначе ћеш бити повређен.“ Тако се и догодило. Ако кршење закона физичког света доводи до страдања нашег тела, онда кршење духовних закона наноси штету и причињава бол нашој бесмртној души. А свако од нас има само једну. Речено је више него тачно и када се ради о греху осуђивања, с којим ћемо се, уз Божју помоћ, борити.
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
