NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NE OSTAVLJAJ BOŽANSTVENU MOLITVU

NE OSTAVLJAJ BOŽANSTVENU MOLITVU

 
NE OSTAVLJAJ BOŽANSTVENU MOLITVU
(Sveti Optinski Starci o Isusovoj molitvi)

 
PREPODOBNI VARSANUFIJE
 
Postižući savršenstva Božija..
… I steći ćete mir duševni
Plamen ognjeni
Više neću da putujem!
Imenom mojim..
Kao sveće, dogorevaju
Sačuvaće od svakog zla
Blistava daljina onoga sveta
 


 
Muzika duše stiče se Isusovom molitvom
 
Sećate se, ja sam govorio o unutrašnjem, ili kako ga ponekad nazivaju mističnom monaštvu… Ali, samo ne mislite, da je odmah potrebno na nebo uzletati i mrtve vaskrsavati. Ne, u početku se treba vežbati u spoljašnjem monaštvu i iskoračiti iz njega. A pristupiti odmah unutrašnjem nemoguće je, potrebno je pretrpeti razne patnje, uniženja, ozlobljenja i unutar sebe od đavola i izvan od nerazumne sabraće. U početku je potrebno proći sav opit.
 
Postižući savršenstva Božija..
 
Njen početak je – tesan put
Duši zabrinutoj nema odmora.
Muke i trudovi, velika stradanja,
zbunjujući vihor, prezrenje, poricanje podvižnika susreću;
vidi on kakve nevolje ustaju sa svih strana…
 
Molitva Isusova ima ogromno značenje u životu hrišćanina. Ona je najkraći put za zadobijanje Carstva Nebeskoga, mada je taj put dug i stupanjem na njega, mi moramo biti spremni na nevolje. Istina, veliki značaj imaju i druge molitve; i čovek, koji tvori Isusovu molitvu, sluša u crkvi molitvoslovlja i pesnoslovlja, obavezno vrši kelijna pravila, ali, Isusova molitva brže od drugih, dovodi čoveka u pokajinsko raspoloženje i pokazuje njegove slabosti, a prema tome, brže ga približuje Bogu.
Čovek počinje da oseća da je veliki grešnik, a Bogu je to i potrebno.
Uzmimo primer: u Optini postoji gostionica oca Mihaila. Kako doći do nje iz skita? Vrlo prosto. Ići desno po aleji, zatim, pored crkve, kroz Svetu kapiju i nadesno, tu se popeti uz stepenice – i doći ćeš u svoju sobu. A može se doći i drugačije. Doći do Žizdre (reke), prebaciti se skelom na drugu stranu, doći do Kozeljska, preko mosta preći Žizdru i kroz šumu doći u gostionicu.
Naravno svako ko bilo koliko da poznaje Optinu, bez muke će reći koji je put bliži.
Vrag se na sve načine stara da odvrati hrišćanina od ove molitve, jer se on od nje najviše boji i mrzi je.
Istina je, da čoveka, koji stalno tvori ovu molitvu, sila Božija čuva nepovređenim od mreža đavolskih; kada se čovek u potpunosti prožme ovom molitvom, onda mu ona otvara rajska vrata i makar on na zemlji i ne dobio osobitih darova blagodati, duša će njegova smelo da vapije: „Otvorite mi vrata od pravde“ ( Ps. 117,19).[1]
I đavo već uliva različite pomisli da bi smutio nerazumne, govoreći da molitva zahteva usresređenost, umilenje itd., a ako toga nema, ona samo prognevljuje Boga; pojedini slušaju te savete i odbacuju molitvu, na radost đavolu.
Onaj, koji počinje Isusovu molitvu, sličan je gimnazisti, koji je stupio u prvi razred gimnazije i obukao uniformu. Može se misliti da će on kasnije i završiti gimnaziju, a možda će poći i na univerzitet. Ali, evo, dolaze iskušenja prve lekcije: na primer, iz aritmetike, učenik nije shvatio i pomisao mu govori: “ Prvu lekciju nisi shvatio, tim pre nećeš shvatiti drugu, a mogu i da te prozovu – bolje se napravi bolestan i sedi kod kuće.“
Ako učenik ima bogate rođake, tu su iskušenja još veća, onda taj sablažnjavajući glas govori: „Tvoj deda i stric su bogati, zašto ti da učiš? Idi kod njih u goste“. Te reči sluša gimnazista, prestaje da uči, gubi uzaludno vreme; tako je prošlo nekoliko godina – izrastao je klipan i nije ni za gde. Vreme je proteklo, njega su isključili iz gimnazije.
Tako se i ovde može dogoditi. Ne treba obraćati pažnju na iskušenja u pomislima, treba ih goniti daleko od sebe i na zbunjujući se, produžiti molitveni trud. Neka su i neprimetni plodovi tog truda, neka čovek i ne doživljava duhovna ushićenja, umilenja itd. – ipak, molitva bez dejstva ne može ostati. Ona nečujno vrši svoje delo. Kod poznatog starca u Optini o. lava (Nagolkina), jedan monah koji je 22 godine tvorio Isusovu molitvu, pao je u uninije, zato što nije video nikakve bogoprijatne razultate svog truda. On je pošao starcu i ispričao mu svoju muku.
 
– Evo, oče, 22 godine ja vršim Isusovu molitvu i ne vidim ništa korisno.
– A šta bi želeo da vidiš?
– Kako oče? – produžio je monah, – ja sam čitao da su mnogi, koji su vršili tu molitvu stekli duhovnu čistotu, imali divna viđenja, dostizali puno bestrašće. A ja, okajani, iskreno shvatam da sam ja veliki grešnik, vidim svu svoju prljavštinu i razmišljajući o ovome, idući putem od manastira prema skitu, često drhtim da se zemlja ne otvori i proguta me , tolikog nečastivca.
– Jesi li ti video nekada, kako majke na rukama drže svoju decu?
– Naravno da sam video, ali kako se to na mene odnosi?
– Evo kako: ako se dete pruža ka vatri i čak počne da plače da bi mu je dali, da li će majka da dozvoli da se dete opeče, radi njegovih suza? Naravno da neće. Ona će ga odneti od vatre. Ili, uveče, izađu žene sa decom na vazduh i, evo, jedan mališan pružio je ruku ka mesecu i plače hoće da se poigra s njim. Šta će da radi majka da bi ga umirila, jer ne može da mu da masec. Uneće ga u kuću, staviće ga u kolevku, poljuljati: „Ljuljuške, ćuti!“ Tako i Gospod postupa čedo moje. On je blag i milostiv i mogao bi čoveku dati sve darove – ali, ako on to ne radi to je radi naše koristi. Pokajničko osećanje je uvek korisno, a veliki darovi u rukama čoveka neiskusnog, mogu ne samo da nanesu štetu, već da ga, najzad, i pogube. Čovek može da se pogordi, a gordost je gora od svakog poroka: Bog se gordima protivi (Kr. 3,34; Jak. 4,6; I Petr. 5,5). Za svaki dar je potrebno mnogo stardanja, a zatim ga dobiti. Naravno ako car daje dar, onda je nemoguće baciti ga u lice caru, treba primiti sa blagodarnošću, ali se starati upotrebljavati ga korisno. Bilo je slučajeva kada su veliki podvižnici primali osobite darove, a onda su zbog gordosti i osuđivanja drugih, koji nisu imali takve darove, padali u dubinu pogibelji.
– Ja bih ipak želeo od Gospoda darčić produžavao je monah tada bih se lakše i trudio i radosnije.
– A ti misliš, da to nije Božija milost prema tebi, što iskreno shvataš da si grešnik i trudiš se vršeći molitvu Isusovu? Produži da tako postupaš i ako bude Gospodu ugodno, on će ti darivati i srdačnu molitvu.
 
Nekoliko dana posle ovog razgovora, molitvama oca Lava desilo se čudo. U jedan nedeljni dan, kada je taj monah, vršeći poslušanje, davao hranu bratiji i stavivši i činiju na sto, rekao kao i obično: „Primite bratijo, poslušanje od mene grešnog“ – on je osetio u svom srcu nešto naročito, kao nekakav blagodatni oganj da se zapalio u njemu – i od ushićenja i trepeta, monah se izmenio u licu i zateturao se. Bratija, primetivši to, požurila je k njemu.
– Šta je s tobom brate – pitali su ga s čuđenjem.
– Ništa, zabolela me glava.
– Da se nisi opekao?
– Da, sigurno sam se opekao, pomozite mi, Gospoda radi, da dođem do moje kelije.
Oni su ga doveli do kelije. Monah je legao na krevet i sasvim je zaboravio na hranu, zaboravio je sve na svetu i samo je osećao da njegovo srce gori plamenom ljubavlju prema Bogu i bližnjima. Blaženo stanje. Od tog doba njegova molitva je postala, ne samo usmena, kao ranije, već umnosrdačna, tj. takva, koja se nikada ne prekraćuje i o kojoj Sveto pismo govori: Ja spavam a srce moje ne spava. (Pesma 5,2).
Uostalom, Gospod ne šalje uvek umnosrdačnu molitvu; neki se celog života mole usnom molitvom, sa njom i umiru, ne osetivši oduševljenje srdačne molitve, ali i ti ljudi ne treba da tuguju; za njih će duhovna oduševljenja početi u budućem životu i neće se nikada prekratiti, već će se sve više uveličavati sa svakim trenutkom i oni će postizati sve veća i veća savršenstva Božja, izgovarajući sa trepetom: „Svjat, Svjat, Svjat!“
 
***
 
Rasejanost potkrada molitvu. Onaj, koji se moli sa rasejanošću, oseća u sebi nesvesnu pustoš i sušu. Onaj, koji se stalno moli sa rasejanošću, lišava se svih plodova duhovnih, koji se, inače, rađaju od pažljive molitve.
 
* * *
 
Zatvori vrata svoje kelije od ljudi, koji dolaze zbog praznih razgovora, zbog otimanja tvoje molitve; zatvori vrata molitve od drugih pomisli, zatvori vrata srca od osećanja grehovnih i pomoli se.
 
Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov)
 
… I steći ćete mir duševni
 
I on stoji pun sumnji
Uzbudljivih, teških misli, nedoumevanja
Obuzet mukom i tugom
Nepoznati su njemu radost i pokoj
I pomoći on ne očekuje ni od kuda
Jedino od Spasitelja Hrista
 
Jedanput je jedan poslušnik pitao baćušku Makarija: – Zašto u manastiru zahtevaju mnoge molitve?
Umesto odgovora baćuška mu je zatvorio usta i nos rukom. Ovaj se jedva oslobodio.
– Što se oslobađaš?
– Baćuška, umalo se nisam ugušio.
– Eto vidiš, – primetio je baćuška, – molitva je disanje duše. Ti i za kratko vreme nisi mogao da dišeš, jer to telo zahteva, inače ćeš umreti. Tako i duša zahteva disanje, tj. molitvu, u protivnom, ona će umreti duhovno.
 
***
 
Gde naći utehe u patnjama, koje nas okružuju sa svih strana? Neophodno je udubiti se u sebe, u svoj unutrašnji mir, jer se u njemu krije istočnik utehe.
Učeni ljudi su odlazili radi odmora, u inostranstvo, na južno sunce Sicilije, a mi se udubljujemo u svoje srce, u kome je zaključan čitav čudesni svet, možda, mnogima nepoznat. Ali, kako ući u njega? Jedini ključ je Isusova molitva, koja nam otvara vrata u taj svet. Ali, da bi se udubili u unutrašnji svet, potrebno je usamiti se. Neki svetitelji su radi toga bežali u najdublje pustinje i ostavljali sve i sva, da bi se samo vežbali u Isusovoj molitvi. Poznati podvižnik Luka Eladski bežao je u pustinju da bi se usavršio u molitvi, jer su stalne grupe ljudi, koji su dolazili za savet i utehu, smetali njemu da se usresredi. On je postupao slično Arseniju Velikom, koji je bio naučen samim Gospodom: „Beži od ljudi i spašćeš se!“
 
***
 
U skitu Optinske pustinje živi jedan staracpodvižnik, koji tvori Isusovu molitvu. On se skriva od ljudi u dubini optinskog skita. Ime njegovo neću vam reći, nisam za to dobio dozvolu, a ono vam ništa neće značiti. Kad sam ja živeo u skitu posećivao sam starca.
 
Plamen ognjeni
 
A zlobni vrazi viču mu odasvud:
„Ua! Neka siđe s krsta!“
Prijatelju moj u Gospodu! Snaži se!
Ne prekraćuj veliku tešku bitku
Polje boja nikad ne napuštaj –
Ne ostavljaj Božanstvenu molitvu!
 
Jedan me je pitao: „Baćuška, zašto se dešava kada idem u crkvu, ponekad u naj boljem molitvenom raspoloženju, ali, čim dođem, odmah me napadaju sve moguće pomisli, često, direktno ružne i ja nikako ne mogu da ih se oslobodim, čak i kada ulazim u oltar, one i tada preovlađuju?
– To je od demona – odgovaram.
– Znam da je od demona, ali kako demon može da prodre u takvo sveto mesto kakvo je oltar? Mislim, da on ne može da pristupi takvoj svetinji?
– Da, ali on tu deluje hipnozom na ogromno rastojenje, ulivajući prljave pomisli i osećanja! Za prognanje tih pomisli, potrebno je u crkvi tvoriti Isusovu molitvu, naravno, ne glasno, ne vikati da se čuje po celoj crkvi, već misleno.
 
***
 
Krst Hristov i ime Isusovo daleko odgone demone i zato je toliko važno, toliko neophodno tvoriti Isusovu molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog“. Kod ljudi svetih ona se tvori neprestano u srcu. Jedan podvižnik Pajsije (Veličkovski), osnovao je manastir u Besarabiji, pod nazivom Njamecki. Osim opštežića, na izvesnom rastojenju od manastira, bila je postavljena kelija za monahe, koji su se podvizavali u ćutanju (u osami). Jedanput su se Pajsiju javili demoni na javi i rekli mu: „Ukloni te monahe, kakvi su to svojevoljni, žive odvojeno, neka žive zajedno sa vama u manastiru „.
– „A zašto vam oni smetaju?“
– „Oni nas pale (peku)“ – odgovorili su demoni. Pale, naravno ne čulno, već neprestanom Isusovom molitvom, koja je plamen ognjeni za neprijatelje. Neophodno je uvek poražavati neprijatelja tim oružjem i kao što pas, koga udaraju štapom po glavi, najzad, odustaje od čoveka, tako i demon, paljen i bičevan Isusovom molitvom, pobeći će od nas, ako mi budemo tvorili ovu molitvu.
Tvoreći Isusovu molitvu, mi možemo da ne osećamo svesna uzbuđenja u ovome životu, ali ćemo ih zato, u punoj meri, osetiti u budućem životu.
Molitva Isusova se deli na tri, čak na četiri stupnja. Prvi stupanj – molitva usmena, kad um često beži i čovek mora da ulaže veliki napor da bi sabrao svoje rasejane misli. To je molitva sa trudom, ali, ona daje čoveku pokajničko raspoloženje. Drugi stupanj je molitva umnosrdačna, kada su um i srce, razum i osećanja zajedno; tada se molitva vrši neprekidno, ma čime da se čovek bavi – jeo, pio, odmarao se – molitva se tvori. Treći stupanj to je već molitva stvaralačka, koja je sposobna da premešta gore jednom rečju. Takvu molitvu imao je, naprimer, prepodobni pustinjak Marko Tračeski. Kod njega je, jedanput, došao monah Sava Serapion. U razgovoru Marko je upitao: „Ima li kod vas sada takvih molitvenika, koji mogu i gore premeštati?“ (Mt. 17,20). Kad je on to govorio, gora-planina, na kojoj su oni bili, zatresla se. Sveti Marko, obraćajući se njoj kao živoj, rekao je: „Ostani mirna, ja ne govorim o tebi!“
Na kraju četvrti stupanj, to je takva visoka molitva, koju imaju i koja se daje samo jednom čoveku u celom čovečanstvu.
Pokojni baćuška, otac Amvrosije imao je umnosrdačnu molitvu. ta molitva ga je postavljala, ponekad, iznad zakona prirode. Tako, na primer, u vreme molitve on se odvajao od zemlje. Njegovo kelijski monasi udostojili su se da to vide. Poslednjih godina života baćuška je bio bolestan i sve vreme je provodio poluležeći u postelji i nije mogao da ide u crkvu. Sve službe, osim liturgije, svršavale su se kod njega, u keliji. Jedanput su vršili svenoćno bdenije. Baćuška je poluležao, jedan monah je stajao napred, kraj ikone i čitao je, a drugi je bio pozadi, iza baćuške. Odjedanput, ovaj drugi vidi da otac Amvrosije seda na krevet, zatim se podiže za 10 palaca, odeljuje se od kreveta i moli se u vazduhu. Monah se užasnuo, ali je ćutao. Kada je došao red na njega da čita, onda je onaj što je čitao, stao na njegovo mesto i takođe se udostojio istog viđenja. Kada su završili službu i monasi pošli u svoje kelije, onda je jedan rekao drugome: – Ti si video? – Da.
Šta si video? – Video sam da se Baćuška odvojio od kreveta i molio se u vazduhu. – No, znači da je to istina, a ja sam mislio da se to meni pričinjava. Oni su hteli da pitaju oca Amvrosija, ali su odustali. Starac nije voleo kada su govorili bilo šta o njegovoj svetosti. Uzimao je štap, lupnuo bi njime onoga, koji o tome pita i rekao bi: – Glup si, glup što grešnog Amvrosija o tome pitaš! – i više ništa.
 
* * *
 
Stavimo u osnov molitvenog podvig, glavnog i najbitnijeg od monaških podviga – pažljivu glasnu molitvu, za koje će Gospod u svoje vreme, dati postojanom, trpeljivom, smirenom podvižniku, molitvu umnu, srdačnu blagodatnu.
 
Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov)
 
Više neću da putujem!
 
Budi u podvigu, do smrti, do kraja.
Pobeda čeka tebe, duhovnog borca,
Neka se duši tvojoj ne slome krila,
I da se ne poljuljaju njene tvrđave i stubovi,
Kada pristupite njoj zlokobni gosti,
demonskih pomisli neizbrojne grupe,
Svemoćnim Imenom Gospodnjim ih porazi,
Gonjen njime rasejaće se vrazi!
 
Postavlja se pitanje: Gde je ključ za otkrivanje duhovnih radosti? Smo je jedan odgovor: U molitvi Isusovoj. Veliku silu ima ta molitva. I ona ima razne stupnjeve. Prvi stupanj je izgovaranje reči „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Na višim stupnjevima ona dostiže takvu silu, da može gore da premešta. To, naravno, ne može svako da dostigne, ali da izgovara reči „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“, nije teško za svakoga, a korist je ogromna, to je najjače oružje za borbu sa strastima. Jedna monahinja je, na primer, gorda, drugu okupiraju bludne misli, treća je zavidljiva, a nema snage da se bori – gde naći snagu? Jedino u Isusovoj molitvi. Neprijatelj nas, na svaki način, odvraća od nje: „No kakva besmislica ponavljati jedno isto, kad ni um ni srce ne učestvuju u molitvi, bolje je zameniti sa nečim drugim.“ Ne slušajte ga: laže. Nastavite da vršite molitvu i ona neće ostati besplodna.
Svi sveti su tvorili ovu molitvu i ona im je postala tako draga, da je oni nizašta drugo nisu želeli da je zamene. Kad je njihov um bio opterećivan nečim drugim, oni su se trudili i stremili da opet počnu molitvu. Njihovo stremljenje bilo je slično, želji žednog čoveka, na primer posle slane hrane, da utole svoju žeđ. Ponekad, takav, za neko vreme, nije mogao da utoli svoju žeđ, jer nije imao vode, zbog čega se njegova žeđ još više pojačavala, no, našavši izvor, on je pio nenasitno; tako i sveti oci – želeli su da počnu molitvu i počeli su sa plamenom ljubavlju.
Isusova molitva približava nas Hristu. U Zadonsku se podvizavao poznati u svoje vreme podvižnik Georgije. On je rano upoznao svu sujetu svetskog života i otišao je u manastir. Ali, i time nije bio zadovoljan i izabrao je savršenu usamljenost – zatvor. Ovde, u postu, molitvi i bogomisliju on je provodio vreme, ali, iskušenja ga nisu ostavljala. Kada je on još bio u svetu, on je voleo čistom ljubavlju jednu devojku i njen lik se često javljao njemu, uznemiravajući njegov duševni mir.
Jedanput, osećajući svoju nemoć, on je uzviknuo:
– Gospode, ako je to moj krst, onda mi daj snage da ga ponesem, a ako nije, onda izbriši iz moga sećanja i samu uspomenu na nju.
Gospod ga je uslišio.
I već te noći, on je video u snu devojku neobične lepote, obučenu u zlatne odežde. U njenom pogledu svetlelo je toliko nezemaljskog veličanstva, da Georgije nije mogao da odvoji oči od nje i sa blagoslovom ju je upitao: „Ko si ti? Kako ti je ime?“
– „Moje je ime Celomudrenost“ – odgovorila je devojka i viđenje se završilo.
Došavši sebi, podvižnik je zablagodario Gospodu za urazumljenje. Lik, koji je on video u snu, tako je upečaljivo ostao u njegovom umu, da je taj lik savršeno izagnao sve druge likove.
I ja vas usrdno molim: izagnajte sve likove iz glave i srca vašega, da bi tamo bio samo jedan lik – Hrista[2]. Ali, kako to postići? Opet, Isusovom molitvom.
Ovih dana dolazio mi je jedan shimnik iz skita.
– „Padam u tugu, ava, jer ne vidim kod sebe promene na bolje, a međutim, nosim visoki angelski lik. Jer, će Gospod strogo tražiti od onoga, ko je monah ili shimnik samo po odeći! Ali, kako da se izmenim? Osećam svoju potpunu nemoć…“
– ,Da odgovaram – mi smo savršeni bankroti i ako Gospod bude sudio po delima, onda, mi, naravno, nećemo imati ništa dobro.“
– „A, ima li nade za spasenje?“
– „Naravno da ima. Izgovarajte stalno Isusovu molitvu i sve ostavite volji Božijoj.“
– „Ali, kakva je korist od te molitve, kada u njoj ne učestvuju ni um ni srce?“
– „Ogromna korist. Razume se, ta molitva ima mnoštvo stupnjeva – od prostog izgovaranja te molitve do molitve stvaralačke, ali, ako bi mi bili na poslednjoj stepenici – i to je opasno. Od onoga, koji izgovara tu molitvu beže đavolske sile, i takav, ranije ili kasnije, ipak se spasava.
– „Ja sam vaskrsao – uskliknuo je shimnik – više neću tugovati!“
I opet ponavljam, izgovarajte molitvu, makar samo ustima i Gospod vas nikada neće ostaviti. Za izgovaranje te molitve nije potrebno izučavanje bilo kakvih nauka.
 
Imenom mojim..
 
Pokrivši se mudrošću ispunjenom smirenjem,
Ovom netruležnom rizom Božanstva,
Nevidljivim neprijateljima duhovnog spasenja,
ne dopuštaj, da slave pobede!
Bez roptanja trpi uvrede i progone,
Ne ostavljaj težak put,
Duhovnih blaga – sveštenog zaloga,
Živi za večnost, za Boga,
Jedine istinite i večne lepote,
Sav život njemu svecelo posveti.
 
Jedanput sam se vraćao od baćuške Amvrosija i usput sam svratio u Vasiljsursk. Zaustavio sam se u poznatom manastiru i meni su predložili da posetim poslušnika tog manastira, brata Vasilija, koji je živeo kao otšelnik u šumi. Ja sam kucnuo (na vrata) i izgovorio molitvu.
Starac me je sa ljubavlju primio.
– „Ko si ti?“ – upitao me je.
– „Ja sam vojnik Pavle, blagoslovite me, baćuška.“
– „Kakav sam ja baćuška ja sam prost poslušnik.“ Razgovarao sam s njim. Počeo sam da se raspitujem kako on živi, kako ugađa Bogu?
Živeti u šumi, spokojan si od ljudi, ali sa besima moraš da vodiš bitku. Kakve sve strahote ne pričinjavaju oni. Jedanput usred bela dana. Odjedanput, vidim dolaze mojoj keliJI mnoštvo saonica u koJima, sede Tatari, hajduci… Zaustavili su se, lupaju na vrata.
– Otvori brže govore – mi smo ozebli.
– Otac nastojatelji mi je zabranio da otvaram bilo kome bez molitve – govorim ja – izgovarajte, molitvu!
– Ma, kakvu molitvu, otvaraj!
– Recite: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas grešne!
Iza vrata se razleteo smeh. Zatim svi sedaju u sanke i odlaze. Izašao sam da pogledam, vidim, nikakvih tragova nema u snegu, smetovi oko moje kelije su ogromni, znači, sve je to bilo priviđenje. A i pokojnik dolazi noću, udara pesnicom i urla iz sve snage.
– Da, takva iskušenja je imao i prepodobni Serafim – rekao sam ja.
– On je bio prepodobni, a šta sam ja? I molitva je moja slaba, ali ipak Gospod pomaže. Više od svega izgovaram Isusovu molitvu.
Ja sam zamolio za uputstva kako da je vršim.
– Strašna je to molitva, – odgovara pustinjak – nju naročito ne voli satana i stara se da svim silama osveti onome, ko je vrši. Bez rukovodstva, tu molitvu je vršiti opasno. Ako hoćeš da počneš, onda počni sa manjim brojem molitava, uzmi brojanice – jel“ ih imaš?
– No, sa brojanicama 100 molitava Isusovih na dan sa poklonima, ako želiš velikim (zemnim) ili malim pojasnim – svejedno. Imao sam jedan događaj, nikome nisam pričao, a tebi ću da ispričam.
– Zašto tako uvažavanje prema meni?
Zato, što ćeš ti biti monah i više od toga… Uveče sam počeo sa molitvom. Ja imam ne rogozinu, već neki ćilimčić. Klečim ja na kolenima i osećam, ćilimčić se pomera. Sve više i više i podiže se sa mnom u vazduh. Dostigao sam do krova, on se razdvojio i ja sam se podigao na strašnu visinu. Kao uzana tračica videla se Volga i Suja (pritoka) – naš gradić se video sasvim malen – kao mrva, ispod mene zjapi bezdan: „Gospode, razmišljam – ako odavde padnem ni koščica od mene neće ostati.“ Prilepio sam glavu uz svoj ćilimčić i počeo da se molim: „Gospode, spasi me! Gospode, pomozi mi!“ Podižem glavu i vidim ja sam opet u svojoj keliji. Mnogo i drugih iskušenja izdržao je starac. Isusova molitva je najneophodnije oružje u delu našeg spasenja. Ali ko se prihvati nje mora da očekuje iskušenja i da se pripremi za borbu unutrašnju, borbu sa pomislima. Đavoli ne vole Isusovu molitvu i na svaki način se svete čoveku, koji ih bije tim bičem. Oni počinju njemu sašaptavati svemoguće sumnje: „A kako to dokazati? Kakav je smisao u tome? To nije istina, tome, niko ne veruje, to je obmana (Isusova molitva)… itd.“
Kako će da se bori podvižnik sa tim pomislima? Neprimanjem takvih pomisli. Ali, lako je to reći, ali ispuniti to, toliko je to teško, da borbu sa pomislima Gospod primakao mučeništvo.
Ali, mada Isusova molitva zahteva veliki trud, ona donosi visoke utehe.
U Optini, pri baćuški ocu Makariju, bio je jedan monah, koji je često dolazio kod starca za savete, očigledno sa iskrenom željom da postigne ispravljenje. Starac mu je rekao, da najkraći put za usavršavanje jeste neprestana Isusova molitva.
– Zašto baš Isusova molitva? – upitao je monah, – o njoj nije ništa rečeno u Jevanđelju.
– A čitaš li ti Jevanđelje?
– Kako da ne. Svaki dan po jednu glavu.
– No, ako čitaš, onda moraš da se sećaš reči Spasitelja: „Mojim imenom izgonićete đavole“ (Mk. 16,17).
– Sećam se, sećam se tih reči: Znači, one su i rečene za molitvu Isusovu.
Da, naravno, u toj molitvi priziva se ime Gospodnje. Monah je počeo da tvori Isusovu molitvu. Kroz neko vreme dolazi on kod o. Makariju s tugom.
– „No, šta ti je brate? Pita starac.
– Tvorim Isusovu molitvu, ali, kakva korist od nje može biti, ako ja nju izgovaram samo ustima, sam ne shvatajući šta govorim, a moj um neprestano beži u stranu.
– Ti ne shvataš rekao je Starac – ali đavoli shvataju i drhte. Umiri se brate, i produži molitvu.
– Prošlo je neko vreme posle te besede i monah opet dolazi kod Baćuške. S radošću on saopštvava da mu Isusova molitva otkriva tajne Božije. Starac mu je rekao: „Ne obraćaj pažnju i ne pridaji tome značaj.“
Uskoro je monah opet saopštio o. Makariju o istim duhovnim darovanjima, koje daje Isusova molitva i ponovo mu je starac zapretio da tome ne pridaje značaj. A drugima je o. Makarije saopštio kakve se milosti Božije udostojio brat za tako kratko vreme. Njega su pitali: „No, eto, taj i taj mnogo godina vrši Isusovu molitvu i nema otkrovenja. Zašto je to?“
„Od nedostatka smirenja – odgovorio je Starac. – Sam Hristos je krotak i smiren srcem. Sa sticanjem smirenja mi dostižemo potpuno duhovno spokojstvo.“
 
***
 
Daru pažljive molitve obično prethode osobite patnje i potresi duševni, koji nizvode naš duh u dubinu razumevanja svoje bede i svog ništavila.
 
Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov)
 
Kao sveće, dogorevaju
 
Odbacivši lažne nade i snove
Budi čvrst u podvigu surovom
I videćeš život u svetlosti novoj
I doći će čas, nastaće vreme
Duhovna tvoja utišaće se bitka,
Strastima nevoljni mučni danak;
I sa radošću podići ćeš breme
Napasti, beda, gonjenja i patnji.
 
Jednome monahu starac je poručio da sazna kako se u manastirima vrši Isusova molitva. Monah je obišao mnoge manastire muške i ženske i došao do tužnog zaključka: ta najneophodnija molitva skoro svuda je ostavljena, naročito u ženskim manastirima. Oni koji je upražnjavaju ponegde kao sveće dogorevaju.
Ranije su molitvu Isusovu vršili ne samo monasi ona je bila obavezna i za mirjane (na primer, poznati istorijski delatelj Speranski, izdavač zakona, trudio se u vršenju Isusove molitve i bio je čovek radostan, bez obzira na svoje mnogorazličite obaveze). Sada se čak i monasi sa nepoverenjem odnose prema tome podvigu. Jedan, na primer, govori drugome:
– Jesi li čuo? Šta?
– Da je otac Petar počeo da vrši Isusovu molitvu. Zar?
No, sigurno je sa uma sišao.
Postoji poslovica „Nema dima bez vatre“. Zaista bilo je slučajeva da su i sa uma silazili ljudi a zašto? Zato, što su se prihvatali te molitve sami, bez blagoslova, i, počevši, odmah su želeli da postanu sveti, da idu na nebo prekim putem i – oburvali su se.
Otac Benedikt je nedavno bio u Optini, otputovao je posle Preobraženja Gospodnjeg. On je vodio s nama duge besede i na njegovo pitanje o Isusovoj molitvi mi smo odgovorili: „Svi monasi u manastiru i skitu vrše Isusovu molitvu, ali samo s trudom, tj. prvog stupnja“. Uostalom i na tom stupnju ima hiljade stupnjeva i oni koji vrše tu molitvu veoma se lako uzdižu naviše. Ali, čovek ne može da sam odredi na kom stupnju stoji; nabrajati svoje dobrodetelji(vrline) bila bi farisejska gordost. Treba smatrati sebe nižim od svih i težiti da se od Gospoda dobiju oni darovi, koje nesumnjivo nosi sobom Isusova molitva – to je pokajničko osećanje, trpljenje i smirenje.
 
Od delatnosti po svojoj volji i po razumu, brzo će se javiti zabrinutost za sebe, u umu će ponići razna rasuđivanja, što će uništiti pažljivu molitvu.
 
Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov)
 
Sačuvaće od svakog zla
 
U duši tvojoj, slobodnoj od strasti,
Isčeznuće teške sumnje i brige
I svetlost duhovna zascjaće u njoj
Naslednici nebesnog dvorca
Mir čudni zacariće se u njoj raj
I sa Gospodom izvršiće se sjedinjenje
 
Vršenje Isusove molitve je veoma važno. U Optinskoj pustinji svi monasi su obavezni ispuniti „petstotnicu“, tj. pravilo koje se sastoji od 300 Isusovih molitava, 100 Božijoj materi, 50 Anđelu čuvaru i 50 svima svetima. Mada je to pravilo obavezno samo za monahe, bilo bi dobro kada bi mirjani to pravilo vršili po mogućnosti. Dobro je takođe svakodnevno čitati 90. i 50. psalam. Psalam 90. treba čitati tri puta na dan, ujutro u podne i uveče. Apostol Petar govori: „Budite trijezni i pazite, jer suparnik vaš đavo, kao lav, ričući hodi i traži koga da proždere“ (I Petr. 5,8)). Zato je neophodno stalno tvoriti Isusovu molitvu, koja je jako oružje protiv neprijatelja. Sećajte se šta je rekao Gospod: „Imenom mojim izgonićete đavole“ (Mk. 16, 17). Ova molitva otkriva čoveku večne tajne Božije.
 
***
 
Mi smo već govorili da je najniži stupanj Isusove molitve prosto izgovaranje njeno, da je viši stupanj molitva stvaralačka, sposobna da i gore premešta. Naravno, između višeg i nižeg stupnja razlika je ogromna. Svetitelji su dostizali vrhunac ove molitve, koja im je otvorila vrata raja. Prepodobni Serafim Sarovski, revnitelj Isusove molitve, dostigao je isoku slavu: prošavši sv činove angelske, on se udostojio da hvali Boga u činu serafiskom. Sa njima on kliče Gospodu sada: Svjat, Svjat, Svjat!
U Sibiru su se podvizavala dva prijatelja – Vasilisk i Zosima (Verhovski). Ovaj drugi je bio čovek obrazovan poreklom iz starinskog plemićskog roda, a prvi čak nepismen. Bez obzira na takvu razliku, oni su se iskreno voleli i dopunjavali jedan drugoga. Vasilisk mada nepismen odlikovao se visokim duhovnim životom. Neprestano vršenje Isusove molitve pričinjavalo mu je neiskazanu nasladu i uvodilo u dubinu Bogopoznanja. Često, kada je Zosima dolazio Vasilisku, ovaj je bio u takvoj duhovnoj ekstazi da nije mogao da vodi običan razgovor. Vasilisk je saopštavao Zosimu velike istine, koje je ovaj zapisivao i kasnije čak izdao knjigu, ali mnogo nije uneto u nju, jer Vasilisk nije dozvoljavao da se sve zapisuje. No, ta knjiga je teška i širiti nju je nemoguće, jer mnogo u njoj može da sablazni čoveka, koji nema pojma o prohođenju Isusove molitve. Da bi se shvatila ta knjiga, potrebno je nju pratiti iskustvom. Takvi starci, kao otac Makarije (Ivanov), prihvatili bi je[3], ali, zbog malo iskusnih u duhovnom životu, ona nije prihvatljiva – zato što je to – visina.
Tvorite vi, deco moja, ovu molitvu, ona će vas sačuvati od svakoga zla. Vršeći je vi ćete postepeno sticati krotost, smirenje i nezlobivost. Vi ćete shvatiti svoje nedostatke i vi nećete osuđivati bližnjega, prema neprijateljima i nedruzima ćete se odnositi blagodušno i dobronamerno.
 
Blistava daljina onoga sveta
 
Isčeznuće bez traga tvoja tuga
I ti ćeš uvideti, pun iznenađenja,
Onoga sveta blistavu daljinu,
Zemlje živih, zemlje obećanja
Nagrade onome koji se podvizavao
Želja tvojih kraj…
 
Dejstvo Isusove molitve pokriveno je najvećim tajnama. Molitva se sastoji ne samo u izgovaranju reči „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga“, već dolazi do srca i tajanstveno se nastanjuje u njemu. Kroz tu molitvu, mi dolazimo u opštenje sa Gospodom Isusom Hristom, molimo se Njemu, sjedinjujemo se sa Njim u jednu celinu. Ova molitva ispunjuje dušu spokojem i radošću usred najtežih iskušenja, usred svake teskobe i sujete životne.
Ja sam dobio pisma:
„Baćuška gušim se! Sa svih strana pritiskaju nevolje, ne može da se diše, nema na šta da se pogleda… Ne vidim radosti u životu, sam smisao se njegov gubi.“
Šta ćeš reći takvoj mnogotužnoj duši? Da treba trpeti? A nevolje kao vodenični kamen mrve dušu i ona se gubi pod njihovom težinom. Ja ne govorim o ljudima koji ne veruju, o ljudima, koji tuguju, a Boga su izgubili – ne govorim o njima.. Ne, smisao života gube verujuće duše, koje su stupile na put spasenja duše koje se nalaze pod dejstvom Božanske blagodati. One ne znaju da je to stanje privremeno, prolazno i da je potrebno sačekati da ono prođe. Kažu: „Padam u žalost, nešto tamno me opkoljava“.
Ja ne govorim da je takva nevolja zakonska, da je ta žalost udeo svakog čoveka. To nije kazna to je krst i taj krst treba poneti. Ali, kako ga poneti? Gde je podrška? Neki tu podršku i utehu traže kod ljudi, misle naći će pokoj usred sveta – i ne nalaze. Zašto? Zato što traže tamo gde ne treba. Mir, svetlost i snagu treba tražiti u Bogu, kroz molitvu Isusovu. Ako ti postane vrlo teško, ako te okruži mrak, stani pred ikonu, zapali kandilo, ako nije zapaljeno, klekni, ako možeš, i ovako reci: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog“. Reci jedanput, dvaput, triput, reci tako da ne samo usta izgovaraju tu molitvu, već da bi ona prolazila do srca. Uostalom, i doći će do srca najslađe ime Gospoda i malo po malo, udaljiće se tuga i patnja, prosvetliće se u duši, takva radost zacariće se u njoj.
Shvatiti ovo čudno dejstvo Isusove molitve može samo onaj, koji ga je u iskustvu poznao. Ako neki čovek, koji nikad nije probao med, počne da se raspituje – šta je to – kako mu objasniti? Reći ćeš mu: „On je sladak, prave ga pčele, vadi se iz košnica, saće se seče na delove…“ i on ipak neće shvatiti.
„Ako želiš da saznaš šta je med – onda probaj.“
„Znam“. Da li je bilo potrebno da se pribegava nekim naučnim objašnjenjima? Probao je čovek i sam shvatio. Tako je i sa Isusovom molitvom. Mnogi, upoznavši njenu sladost i značaj, sav život su joj posvećivali da bi se sjedinili sa njim i sa najslađim imenom Gospoda Isusa Hrista.
 
* * *
 
Molitvi je svojstveno da otkriva u paloj prirodi skrivene znake njenog pada i utiske proizvedene proizvoljnim sagrešenjima.
 
Strasti su moralne bolesti čoveka i one su osnovni uzrok rasejanosti pri molitvi.
 
Neophodno je u vreme molitve, pratiti umom reči molitve, odbacujući svaku pomisao – i grešnu i pravednu.
 
Stanje duboke, čvrste pažnje pri molitvi, dolazi od prisustva Božanstvene blagodati u našem duhu. Darovanje blagodatne pažnje onome, koji se moli jeste prvo bitno duhovno Božje darovanje.
 
Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov)
 


 
NAPOMENE:

  1. U tekstu je u osnovi sačuvan stil usmenih beseda Starca.

  2. „Ne predstavljaj sebi u mašti lik ili sliku Gospodnju, već imaj ubeđenje o Njegovom prisustvu; imaj ubeđenje da On gleda na tebe, na tvoj um, na tvoje srce i da je dar njegov u ruci njegovoj. Prvo je nedozvoljena mašta, koja vodi pogubnoj varljivosti, a ubeđenje o prisustvu Boga. Koji je svuda, jeste ubeđenje o svesvetoj istini. Sveti oci govore: „Nikada ne primaj, ako bi ti video bilo šta čulno ili misleno izvan ili unutar sebe: bio to lik Hrista, ili nekog angela ili svetitelja, ili maštovit lik svetlosti u umu. Smiri se, ne veruj u to i ne govori o tome. Neprestano čuvaj um od slika i prilika posredstvom mašte i obraćaj pažnju samo na reči molitve.“ Dobrotoljublje V Kalista i Ignjatija Ksantopulova o ćutanju i molitvi, gl.75. (Celokupno izdanje svetitelja Ignjatija Brjančaninova. M. 2003. T.U.S. 88)

  3. Starac jeroshimonah Makaruje Optinski, govoreći o dostojanstvu te knjige, obraćao je posebnu pažnju na njenu opasnu stranu. Ta knjiga je poslužila kao uzrok da otac Makarije napiše članak: „Upozorenje onima, koji čitaju duhovne knjige svetih otaca i koji žele da steknu umnu molitvu Isusovu“, gde otac Makarije naročito zapaža: „Knjiga je napisana ubedljivo. Dokazi su prilagođeni knjigama svetih otaca, a opasna strana je u ovom predmetu prećutana; tako, da onaj koji ne zna savršeno učenje svetih otaca, može lako da se oduševi takvim ubeđenjima, a naročito onima, koji nisu sami videli, ili od drugih slušali, o takvima, koji su se duševno povredili od takvih delanja…“ Osnovna greška u tom rukopisu po rečima oca Makarija, jeste da je „sastavljač opisao nebitna ubeđenja u sirovođenju umne i srdačne molitve, postavljajići kao glavni cilj u ovome delanje Iskanje (traženje) visokih darova i uteha duhovnih, što može da ima veoma opasne posledice u odnosu na demonsku prelest.“ Ne treba mešati taj rukopis sa knjigama „Starac Zosima Verhovski“ (M. 1994) u kojoj, sa asketske tačke gledišta, sve odgovara minejima Sv. Otaca pravoslavne crkve.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *