Питање:
Помаже Бог. Како се решити овог мртвила које осећам, као да нисам жив не осећам љубав не осећам ништа. И ово што се некад смејем, комуницирам с људима као да је све некако вештачки као да не припадам овом свету и не налазим ништа што успева да ме пробуди из ове таме у којој се налазим. Додуше некад кад се молим осетим се живим ал и то ретко. Овај свет ми не пружа ништа вредно живљења и некад чак размишљам да ми је потребна непрестана служба Богу као монах али чисто сумњам да сам достојан тог чина. Молим било какав душекористан савет. Унапред хвала.
Н.Н
Одговор:
Драги брате, Монаштво није некаква “награда” за достојне, него само и једино покајање за недостојне.
Мртвило које осећаш јесте резултат ђаволске мреже коју је исплео око тебе помоћу мисли које ти се врзмају по глави.
Једини начин да се ослободиш тога јесте да се постараш да своје мисли очистиш, а тиме и осећања, као и да своју вољу ојачаш. То из почетка изгледа тешко, па скоро и немогуће. Али, ако је људима немогуће, Богу је све итекако могуће. Зато се не бој опсена и изгледа, већ реши у ком правцу ћеш ићи, и потом пробај да идеш….
У Индонезији се слонови тренирају тако што, док су још млади, око ноге им се веже дебео ланац који их спречава да оду даље и приморава их да остану у извесном кругу дужине ланца. Касније, када слонови одрасту и ојачају, њима се више не ставља никакав ланац око ноге, али када се год нађу у том пољу где су имали ланац, они више не покушавају да икуда одлазе, већ остају ту, као да су привезани…
Поздравља те, о. Срба
