Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

ПОМОЛИМО СЕ СВЕТИМА ДА НАМ ПОМОГНУ ДА РАЗУМЕМО МОЛИТВЕ

У прошлој беседи сам говорио о томе како можемо да се укључимо у искуство Светих, читајући и слушајући пажљиво молитве које су они сачинили из дубине свог личног искуства, из искуства богопознања, живота са Њим и свог дубоког људског искуства. Ово саучествовање у њиховом искуству сам поредио са оним како дете ослушкује разговор одраслих, покушавајући да се улије у део тог разговора, а да га притом много тога збуњује. Али, када се ово дешава са дететом оно не само да слуша, у једном тренутку оно може да се обрати неком од људи који разговарају и да га замоли да му нешто разјасни и објасни.
Исто тако бисмо морали и ми да поступамо у односу на Свете чије молитве користимо. Ако је истина оно у шта ми верујемо – да Бог није Бог мртвих, него Бог живих (Мт. 22, 32), ако су за Њега сви живи, ако у вечности они свети људи који су на земљи сачинили ове молитве и даље живе, онда они и сад могу да нам буду блиски. Зашто се, онда, приступајући некој молитви која је потписана именом неког Светога као што то стоји у молитвеницима: молитва светог Јована Златоуста, Василија Великог или Марка Подвижника, не бисмо обратили датом Светом и рекли: “Свети Јоване, свети Василије или свети Марко, сад ћу се молити твојим речима, свом душом ћу покушати да учествујем у делићу твог искуства. Помози ми!..”
Чиме он може да помогне? Као прво, он може да се помоли за нас: “Господе, благослови га, просвети, уразуми, дај му да схвати оно што му је до сада било неразумљиво…” А као друго, на неки тајанствени начин, а ово је познато из искуства, јер су то многи искусили – он може да нам одшкрине тајну своје сопствене душе и да нам учини схватљивим оно што би нам иначе било несхватљиво. И на крају, он може нашу слабу молитву као на својим рукама да однесе пред лице Божије и да каже: “Он се моли – тепа као дете, али погледај са каквом искреношћу, како искрено, са каквом жељом да схвати, с каквом жељом да се приљуби уз Тебе он то чини. Господе, благослови га!..”
И ако будемо овако поступали, ако се будемо удубљивали у речи, не у тренутку молитве него кад имамо слободног времена да се замислимо и размислимо о ономе што читамо, ако се, како је говорио Св. Теофан Затворник, унесемо осећањем срца у ову молитву, односно ако покушамо да ухватимо звук њене дубоке музике, атмосферу ове молитве, да схватимо шта стоји иза речи, каква осећања (а то значи и какво животно искуство) – ако ово будемо радили у слободно време, онда ћемо када станемо пред Бога са овом молитвом, сваки пут постати помало богатији и наше богаћење и наша блискост са овим Светим ће се повећавати, он ће нам постајати све ближи, и тада ће његове речи постати живе и почеће да мењају и преображавају нашу душу, а самим тим и наш живот.

Comments are closed.