Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

БУДИМО УВЕК ДО КРАЈА ИСКРЕНИ У МОЛИТВИ

Ако је суштина молитве општење човека са Богом, тј. општење слично оном које се дешава између двоје људи, онда се подразумева да између Бога и човека мора да постоји право дубоко разумевање и сродство. Христос у Јеванђељу говори: “Неће сваки који Ми говори: ‘Господе, Господе’ ући у Царство Небеско, него онај који твори вољу Оца Мојега” (Мт.7,21).
Ово значи да није довољно да се човек моли већ да, осим молитве, осим молитвених речи, треба и да живи животом који би био израз ове молитве, који би ову молитву оправдавао. Један древни писац каже: Не своди молитву само на речи: учини да читав твој живот буде служење Богу и људима… И тада ће, ако се будемо молили живећи оваквим животом, наша молитва звучати истинито. Иначе ће она бити потпуна лаж, иначе ће она бити изражавање мисли и осећања који у нама не постоје, које смо од некога преузели, зато што нам се чини да са Богом тако треба разговарати. А Богу је потребна истина: истина нашег ума, истина нашег срца и обавезно истина нашег живота.
Каква је заправо корист ако општење није до краја истинито? А истинитост наступа оног тренутка када ми стајући пред Бога, поставимо себи питање: “Ко сам ја пред Лицем Онога са Ким сада ступам у разговор? Да ли ја, заиста, желим да се сретнем са Њим лицем у лице, да ли моје срце чезне за Њим? Да ли је мој ум отворен? Шта је заједничко мени и Ономе Коме се обраћам?..” И ако откријемо да нема ничег заједничког међу нама или да има премало тога, онда ће и молитва обавезно бити или неистинита или слаба и немоћна и неће изражавати човека. Инсистирам на томе зато што је то важна особина молитве: морамо бити искрени до краја. Тада се јавља питање о томе каквим речима се треба молити. Зашто се, на пример, у цркви сви моле туђим речима, односно речима Светих, речима које су настале током векова и поколења? Може ли се оваквим речима молити истинито? Да, може! Само, да би ова молитва била истинита потребно је са овим људима који су се столећима пре нас молили свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом, свим вапајем душе своје, поделити искуство богопознања и искуство људског живота из којег су се ове молитве родиле. Свети нису измишљали молитве. Молитве су се у њима рађале из преке потребе: из радости, или из несреће, или из покајања, или из туге због напуштености, или напросто због тога што су и они прави, истински људи – и зато што је опасност пред којом су се налазили изазвала управо ове молитве, ишчупала их из душе. И ако желимо да се молимо овим речима морамо да саучествујемо у њиховим осећањима и искуству.
Како ово да учинимо? Можемо ли да се пренесемо столећима у прошлост? Не, не можемо, али постоји негде у нама једно основно људско искуство које нас сједињује са њима. Ми смо људи као што су то и они били, и ми тражимо Бога, Истог Оног Којег су они тражили, Којег су они нашли. Борба која се у нама одвија јесте иста она борба која је раздирала њихове душе.
Дакле, можемо од њих да научимо да се молимо исто онако као што у потпуно другој области ширимо своје знање, продубљујемо га, учествујемо у искуству које би нам иначе било недостижно – као када слушамо са пажњом музичка дела великих мајстора, као када се загледамо у слике великих мајстора. Они су живели истим животом као ми, само су га они осећали у његовој префињености и дубини које нама нису увек доступне, а преко њихових дела ми саучествујемо у њиховом схватању, које иначе не бисмо могли да постигнемо.
Управо зато треба да сјединимо живот и молитву, да их слијемо у једно, како би нам живот дао храну за молитву и, са друге стране, како би наш живот био израз истинитости наше молитве.

Comments are closed.