НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ
“ГДЕ СИ, ГОСПОДЕ, ПОКАЖИ МИ СЕ, НЕ МОГУ ДА ЖИВИМ БЕЗ СМИСЛА И ЦИЉА!”
Приступајући сада другој беседи о молитви желео бих да поставим питање: на који начин у човеку који не верује у Бога може да се распламса жеља да тражи оно о чему он као неверујући нема појма? Није довољно што су око њега верници које он, можда и поштује, чији ум цени, чија му се убеђења му се чине вреднима пажње. Да би се молио он мора и сам нешто да доживи. Тако се дешава да човек размишљајући о себи сазнаје одједном две противречне ствари. Са једне стране, гледајући себе у овом бесконачно великом, огромном, покаткад страшном и опасном свету он не може да се не осети као зрнце песка, као мајушно зрнце које могу да сатру сила и моћ овог света.
А са друге стране, окренувши се према себи самом, замисливши се над собом, човек одједном долази до сазнања да је, у извесном смислу, неупоредиво већи од оног великог света у којем он изгледа као тако мало, сићушно и крхко зрнце. Читав свет који је око њега налази се у ропству двеју димензија: времена и простора, а човек у себи осећа неку трећу димензију – у њему постоји дубина које нема нигде и ни у чему. Ако замислимо земаљску куглу и замислимо да проничемо у њу са било које њене стране, да се удубљујемо у њу и да пониремо у саму њену дубину, у једном тренутку ћемо достићи њен центар, и то је граница њене дубине. Уколико се будемо даље кретали изаћи ћемо поново из земаљске кугле и поново ћемо се наћи на површини. Све материјално има дебљину, али нема ону дубину која постоји у човеку, зато што је ова дубина нематеријална.
Дакле, у човеку постоји глад за сазнавањем, жудња за љубављу и дивљење пред лепотом, и ма колико човек да сазнаје његове сазнајне моћи се само још више и више шире. Ма колико љубави да уђе у његов живот његово срце постаје све дубље и шире; ма колико лепоте да доживи кроз музику, кроз природу и уметничка дела, он и даље може да прими бесконачно више, зато што се све оно што је он доживео упија у њега, одлази као у неки бездан и оставља га исто онако отвореним и исто онако празним… У сваком човеку постоји дубина, постоји простор који је велик као Сами Бог, и ову дубину може да испуни само Бог. И чини ми се да је то истина.
Дакле, када човек размишља о себи као о бесконачно малом бићу и о бесконачно огромном пространству света, и одједном схвати да је читав овај свет премали да би га до краја испунио, он почиње да се замишља над тим како је то могуће. И може да се запита: “Шта је то што може да ме испуни, ако ни знања, ни љубав, ни лепота не могу до краја да ме задовоље и не могу да испуне ову моју дубину, овај мој бездан?..”
И тада, било под утицајем сопствених размишљања, читања и сусрета, било под утицајем туђе молитве, човек може да тражи невидљиво, да тражи оно што може да испуни његову душу, о чему му други говоре, а то је: Трагај! Трагај и задубљуј се у себе, зато што је у самој твојој дубини скривена тајна познања, само што је то познање другачије, јер је познање Бога.
И на путу овог трагања човек може да почне да се моли, да се моли са дубоким вапајем душе: “Где си, Господе? Покажи ми се, не могу да живим без смисла и без циља! Сада схватам да нисам биће које је само себи довољно, да је читав свет премали да би ме испунио, али ко ће испунити ову дубоку празнину?..” И тада човек приступа вери и молитви о којима желим да говорим у следећој беседи.
