NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

„GDE SI, GOSPODE, POKAŽI MI SE, NE MOGU DA ŽIVIM BEZ SMISLA I CILJA!“

Pristupajući sada drugoj besedi o molitvi želeo bih da postavim pitanje: na koji način u čoveku koji ne veruje u Boga može da se rasplamsa želja da traži ono o čemu on kao neverujući nema pojma? Nije dovoljno što su oko njega vernici koje on, možda i poštuje, čiji um ceni, čija mu se ubeđenja mu se čine vrednima pažnje. Da bi se molio on mora i sam nešto da doživi. Tako se dešava da čovek razmišljajući o sebi saznaje odjednom dve protivrečne stvari. Sa jedne strane, gledajući sebe u ovom beskonačno velikom, ogromnom, pokatkad strašnom i opasnom svetu on ne može da se ne oseti kao zrnce peska, kao majušno zrnce koje mogu da satru sila i moć ovog sveta.
A sa druge strane, okrenuvši se prema sebi samom, zamislivši se nad sobom, čovek odjednom dolazi do saznanja da je, u izvesnom smislu, neuporedivo veći od onog velikog sveta u kojem on izgleda kao tako malo, sićušno i krhko zrnce. Čitav svet koji je oko njega nalazi se u ropstvu dveju dimenzija: vremena i prostora, a čovek u sebi oseća neku treću dimenziju – u njemu postoji dubina koje nema nigde i ni u čemu. Ako zamislimo zemaljsku kuglu i zamislimo da proničemo u nju sa bilo koje njene strane, da se udubljujemo u nju i da poniremo u samu njenu dubinu, u jednom trenutku ćemo dostići njen centar, i to je granica njene dubine. Ukoliko se budemo dalje kretali izaći ćemo ponovo iz zemaljske kugle i ponovo ćemo se naći na površini. Sve materijalno ima debljinu, ali nema onu dubinu koja postoji u čoveku, zato što je ova dubina nematerijalna.
Dakle, u čoveku postoji glad za saznavanjem, žudnja za ljubavlju i divljenje pred lepotom, i ma koliko čovek da saznaje njegove saznajne moći se samo još više i više šire. Ma koliko ljubavi da uđe u njegov život njegovo srce postaje sve dublje i šire; ma koliko lepote da doživi kroz muziku, kroz prirodu i umetnička dela, on i dalje može da primi beskonačno više, zato što se sve ono što je on doživeo upija u njega, odlazi kao u neki bezdan i ostavlja ga isto onako otvorenim i isto onako praznim… U svakom čoveku postoji dubina, postoji prostor koji je velik kao Sami Bog, i ovu dubinu može da ispuni samo Bog. I čini mi se da je to istina.
Dakle, kada čovek razmišlja o sebi kao o beskonačno malom biću i o beskonačno ogromnom prostranstvu sveta, i odjednom shvati da je čitav ovaj svet premali da bi ga do kraja ispunio, on počinje da se zamišlja nad tim kako je to moguće. I može da se zapita: „Šta je to što može da me ispuni, ako ni znanja, ni ljubav, ni lepota ne mogu do kraja da me zadovolje i ne mogu da ispune ovu moju dubinu, ovaj moj bezdan?..“
I tada, bilo pod uticajem sopstvenih razmišljanja, čitanja i susreta, bilo pod uticajem tuđe molitve, čovek može da traži nevidljivo, da traži ono što može da ispuni njegovu dušu, o čemu mu drugi govore, a to je: Tragaj! Tragaj i zadubljuj se u sebe, zato što je u samoj tvojoj dubini skrivena tajna poznanja, samo što je to poznanje drugačije, jer je poznanje Boga.
I na putu ovog traganja čovek može da počne da se moli, da se moli sa dubokim vapajem duše: „Gde si, Gospode? Pokaži mi se, ne mogu da živim bez smisla i bez cilja! Sada shvatam da nisam biće koje je samo sebi dovoljno, da je čitav svet premali da bi me ispunio, ali ko će ispuniti ovu duboku prazninu?..“ I tada čovek pristupa veri i molitvi o kojima želim da govorim u sledećoj besedi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *