NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

SVE JE U NAŠOJ VERNOSTI BOGU

U čemu je razlika između našeg odnosa prema veri i životu i odnosa ljudi koji su napustili Hrišćanstvo i prešli u drugu veru? Kod tih ljudi me ne zapanjuje samo to kolika je njihova ubeđenost u novo veroučenje i njegove intelektualne i emocionalne posledice, već i to sa kakvom ozbiljnošću se oni trude da žive u skladu sa svojom novom verom, Naročito me zapanjuje ozbiljnost i brižljiva strogost u ponašanju ljudi koji su postali muslimani, indusi ili budisti. Hoću da kažem da se oni trude da pravila svoje vere poštuju mnogo strožije nego što to čini većina Hrišćana.
Među Hrišćanima vlada mišljenje i to mišljenje je opravdano – da u uzajamnim odnosima, bilo između Boga i čoveka, bilo među ljudima, jedan od najvažnijih elemenata jesu prirodnost i iskrenost. Međutim, iskrenosti i prirodnosti nema uvek dovoljno da bi naš život bio dinamičan i celovit. Na primer, molitva bi trebalo da bude prirodni poriv naše duše, no iskustvo pokazuje da čoveka povremeno obuzima želja da se moli, a ipak molimo se neredovno. S vremena na vreme osećamo potrebu da učinimo dobro delo, a ipak ga ne učinimo. Jedna od stvari koje nam najviše nedostaju jesu usklađenost našeg prirodnog poriva za dobrom, pravdoljubivosti i verodostojnosti, sa jedne strane, i s druge strane, discipline koja bi nas vaspitala da budemo verni sopstvenoj pravdoljubivosti i učinila nas sposobnima da čuvamo svoju verodostojnost uvek ili barem gotovo uvek. Kad je reč, pre svega, o molitvi, naravno da Bogu ne pričinjava nikakvu radost kada je mi ispunjavamo mehanički, iz straha pred Njim ili u nadi da će nas zauzvrat za naše napore On, na ovaj ili onaj način, „nagraditi“. Odnosi ljubavi ne mogu biti odnosi roba ili najamnika. Ali, uz sve to postojanost u naporima se dostiže samo disciplinom. Sveti apostol Pavle potpuno jasno ukazuje na to kad govori da naše vežbanje u duhovnom životu mora da bude isto onako bespoštedno kao i treniranje atlete koji želi da pobedi. Isto se može reći i za naučnika ili za bilo kog čoveka koji je predano usmeren ka svom cilju: potreban je neumoran, surov i samopožrtvovan podvig. A koliko ga ima u nama?
Upravo zato da ovaj podvig ne bi slabio moramo imati neki podsticaj: žeđ, tugu, radost ili bol, a ne samo razumsku odluku i nikako ne samo napor volje, zato što se naporom volje stvari mogu obavljati samo mehanički, ali takav napor ne može uvek da probudi srce i čitavo naše biće.
Šta to onda može da stvori takav prirodni poriv koji bi nas poveo ka Bogu i razvio se u disciplinovan i stvaralački životni princip? Sećate se da Duha Svetog zovemo – „Utešitelj“. To znači da On daje utehu, to znači da On daje snagu i da, takođe, daje i radost. Dakle, šta možemo da odgovorimo ako se upitamo da li žudimo za tim da nas Duh Sveti učvrsti i uteši i da nam udahne snagu? Kada smo, ljudski govoreći, u teškoj situaciji ili u neobjašnjivoj teskobi mi tražimo podršku, a ponekad kad smo teško ranjeni tražimo utehu. Međutim, ni tada svoje molitve ne upućujemo zaista Bogu zbog toga što ne doživljavamo dubinski svoju udaljenost od Njega. Ne doživljavamo bolno svoju razdvojenost od Njega. Ne osećamo se izgubljeno kao dete koje je zalutalo u masi ljudi, ne plačemo od tuge što Bog nije s nama u svakom trenutku kao što patimo kada smo odvojeni od ljudi koje vatreno volimo. Zbog njihovog odsustva patimo, nedostaje nam njihov glas, želimo da vidimo njihova lica, da sa njima podelimo svoje misli i osećanja, toliko želimo da im sve ispričamo.
Da li se tako odnosimo prema Bogu i prema Hristu? Osećamo li, a to je jednostavno objektivna činjenica, da smo izgubili zajednicu sa Njim, da iako je On nevidljivo ovde, mi Njegovo prisustvo ne osećamo? Živa zajednica sa Bogom se ostvaruje u retkim i blaženim trenucima, ali Ga po pravilu ne osećamo. Dakle, osećamo li se izgubljenima bez Njega? Žudimo li da što pre ponovo uspostavimo odnose kada su oni narušeni ili da Ga ponovo pronađemo? Kad bi bilo tako mogli bismo da se obratimo Svetom Duhu i da kažemo:
„Dođi! Tako sam osiromašen bez opštenja sa Živim Bogom!..“ Ali, mi Ga ne zovemo… Možda je to, reći ćemo i ovo, zbog toga što je nemoguće ne biti svestan ove odvojenosti, ali, osećamo li, zaista, da je – ako Njega nema – sve izgubilo lepotu i sjaj, da je sve postalo tamno i beživotno? Slično kao što se osećamo u odnosima sa ljudima – da ne možemo da se radujemo ako ona osoba koju volimo nije sa nama. I ne trudimo li se da bilo čime ispunimo um i srce da bismo skrenuli misli, zaboravili na gubitak i zaboravili na prazninu?
Evo odakle sve počinje – moramo sebi da postavimo pitanje da li nam Bog nedostaje ili nam je dovoljno što On postoji i što možemo da Mu se obratimo kada nam je On potreban da bi ispunio naše zahteve i da Ga iskoristimo kada nam nedostaju sopstvena snaga i sposobnost. Ako ne tugujemo za Bogom, izgubili smo osnovni podsticaj da Ga zovemo, i zovemo, i zovemo: „Dođi, Gospode Isuse, dođi brzo!“ – kao što se Crkva i Duh Sveti obraćaju Hristu na kraju Knjige Otkrivenja.
Drugo iskustvo, suprotno ovome, a koje takođe može da nas podstakne na molitvu jeste osećanje Božijeg prisustva: On je blizu, ja sam sa Njim. Sve što mogu jeste da se poklonim, da se priljubim uz Njega u dubokom tihovanju, ili, pak, da razgovaram sa Njim kao što Stari Zavet govori o Mojsiju: kao što govori prijatelj sa prijateljem (v. II Mojs. 33, 11). To su dve krajnosti: osećanje napuštenosti i neutešne tuge zbog toga što do Njega ne možemo da dopremo svojim srcem ili, pak, neopisivo ushićenje zbog toga što je Bog ovde i možemo da pripadnemo k zemlji i da Mu se poklonimo.
Iz ova dva izvora u nama može prirodno da se rodi molitva Bogu. Međutim, i tada je ovom prirodnom porivu potrebna podrška u vidu navike i discipline. Svi znamo kako nam se lako rasejavaju misli, kako se lako zamaramo kad radimo, čak, i ono što volimo da radimo. Postojanost, stabilnost, upornost i pouzdanost – sve ovo označava jedno isto: sposobnost da se ono što je započeto ne ostavi nego da se nastavi, čak, i kada prirodni poriv slabi.
O ljudskoj duši i njenom odnosu prema Bogu Sv. Teofan Zatvornik govori da moramo biti kao pravilno zategnuta struna: ako je struna preterano nategnuta može pući na dodir, ako je nedovoljno nategnuta neće dati potreban zvuk. Ovo „štimovanje“ samih sebe znači isto ono što je apostol Pavle govorio o atletskom treningu koji učvršćuje naše mišiće, daje nam elastičnost, usmerava nas ka cilju i razvija naše fizičke sposobnosti.
Ljudi često ustuknu pred rečju „disciplina“. Međutim, disciplina nije potčinjavanje, nije pokornost i nije stanje u kojem je volja jednog čoveka slomljena jačom voljom drugog. Disciplina je stanje učenika, sledbenika, onoga koje našao učitelja i prihvatio ga za svog učitelja, ko ne samo da je raspoložen, već žudi da svim svojim bićem, svim umom i svim srcem oseti svaku reč, da upije zvuk glasa, da se zagleda u izraz lica, da preko vidljivog ulovi nevidljivo – ono iskustvo koje se nalazi van granica reči i to ponekad vrlo jednostavnih reči, ili saveta koji može da zbuni, i da uhvati i prepozna ljubav iza koprene uzdržanosti, a ponekad, čak, i surovosti i strogosti. Disciplina je duhovno vežbanje koje će nas učiniti sposobnima da nastavimo težak pohod upravo u onom pravcu u kojem prirodno stremi naše srce.
U pogledu molitve ovo označava vežbanje uma, koje će ga učiniti sposobnim za neodstupnu pažnju i obuku srca koja će u njemu vaspitati odanost, ali ovo – zato što srce i um u velikoj meri zavise od odlučnosti volje i stanja tela – takođe označava i vaspitanje volje i vežbanje tela.
Koliko se često – i ne samo u vezi sa molitvom – u nama rađa želja da nešto učinimo: misao je došla, srce se napreže, ali mi nismo navikli da primoravamo sebe na delanje. A ako nešto i počnemo da radimo odmah počnemo da uzdišemo i ubrzo više ništa ne možemo da učinimo.
U „Dnevniku“ oca Aleksandra Jeljčaninova (ne sećam se da li u objavljenom delu ili u rukopisu) najednom mestu se kaže da ne smemo da dopustimo da prođe ni sekunda između dobre misli i njenog ostvarenja, jer će se inače odmah potkrasti pomisao: A da li je to ispravno? Da li je to, zaista, potrebno? Da li možda da to učinim kasnije? Da neće to učiniti neko drugi? – I stvar ostaje neobavljena. Odlučnost za delanje mora biti brza kako čovek ne bi sebi dozvolio da izvrda i da je ne izvrši. Međutim, pritom treba da postoji i navika koja će nam pomoći da započetu stvar ostvarimo sa upornošću.
Jedan od problema u vezi sa molitvom jeste rasejanost. Bez obzira na to da li je molitva nastala iz osećanja napuštenosti – osećanja odsutnosti Boga, ili, pak, zbog toga što smo se odazvali na osećanje Njegove prisutnosti, zbog naše navike da reagujemo samo na ono što je vidljivo, nevidljivo Božije prisustvo postepeno kao da bledi, postaje neuhvatljivo i molitva se rasplinjuje.
Dakle, da bismo se borili protiv toga duhovni nastavnici nas iz veka u vek uče da vaspitavamo u sebi pažnju i sabranost. Uzmite kratku molitvu od svega nekoliko reči koje ćete moći da zadržite u krhkim okvirima svoje pažnje i izgovorite ih. Saberite svu svoju pažnju, primoravajući sebe da se na te reči odazovete svim srcem, zato što su se one prvobitno rodile iz vašeg ličnog poriva srca.
Moj duhovnik me je učio da ovako ispunjavam večernje i jutarnje molitveno pravilo: „Stani pred Boga, zatvori oči znajući da je On nevidljivo tu i da ti nikakva vidljiva pomagala neće pomoći, nego će ti, naprotiv, rasejavati pažnju Stoj neko vreme ćutke u Njegovom prisustvu budući svestan Njegove veličine isto kao i Njegove ljubavi, zatim se prekrsti sa punom pažnjom, ispovedajući svoju veru krsnim znamenjem, (usput da napomenem da se pravoslavno krsti tako što se skupe prva tri prsta za ispovedanje naše vere u Svetu Trojicu, a prema dlanu se skupe druga dva prsta kao znak Hristove Božanske i čovečanske prirode).“
Dakle, prekrsti se – i stoj mirno neko vreme. Zatim izgovori jednu rečenicu molitve, lagano i sabrano, ne trudeći se da u sebi probudiš bilo kakve emocije, ali sa svom ubeđenošću i odazivajući se srcem na reči koje izgovaraš:
„Blagosloven Bog naš…“ Zatim ponovo postoj neko vreme mirno, potom se ponovo pokloni do zemlje, izgovarajući iste ove reči, ustani, i ponovo izgovori ove reči. I tako – sve jutarnje i večernje molitve. Zato što je cilj molitve da zapamtimo ove reči tako dobro da one prožmu čitavo naše biće i da ih izgovaramo sa svom istinom za koju smo sposobni. Reći ćete da će, ako se tako budemo molili, jutarnje i večernje pravilo postati beskonačno dugi. Beskonačno ne, ali dugi – da! Međutim, tu se može poslušati savet Sv. Teofana Zatvornika. On kaže: Ako ti je vreme ograničeno, izdvoj određeno vreme za molitvu. Navij budilnik i moli se ne razmišljajući o vremenu, ne brinući se ni za šta osim da reči molitve izgovaraš sa svim trepetom, sa svim strahopoštovanjem i sa svom ubeđenošću za koje si sposoban. I bez obzira na to koliko si molitava pročitao dok ne zazvoni budilnik, smatraj da si ispunio jutarnje ili večernje pravilo, zato što je jedino važno da reči molitve, misao koja se u njima sadrži i osećanje koje ona izaziva dođu do samih dubina naše svesti. Vrlo je važno da naučimo svoj um da bude potpuno postojan i sabran.
Međutim, on ne može biti ni postojan ni sabran ukoliko se mi trudimo da Božanstveno prisustvo uhvatimo van nas samih. I ovde je, čini mi se, takođe važno da ne govorimo Bogu neistinite reči, ne samo one koje ne izražavaju naše osećanje ili naše iskustvo, nego i takve reči za koje ne možemo da poverujemo da su one – istina. Neki duhovni pisci savetuju da se ove reči izgovore, a da zatim čovek malo zastane i kaže Bogu: „Gospode, izgovarao sam reči koje me prevazilaze; one su, naravno, istinite zato što izražavaju iskustvo ljudi koji su veći od mene, ali ja ne mogu da ih prihvatim kao svoje. Oprosti mi moju ravnodušnost i moje slepilo i pomozi mi da ih shvatim…“ A ako znamo koji Sveti je iskovao reči ove ili one molitve možemo da mu se obratimo i da mu kažemo: „Govorio sam tvojim rečima, one izražavaju tvoje iskustvo Boga i samoga sebe, koje daleko prevazilazi moje iskustvo. Pomoli se za mene! Ako možeš prosvetli moj um. Primi ovu moju molitvu i prinesi je Bogu…“ I ako se budemo tako molili, ne brinući se da li smo pročitali sve predviđene molitve, verovatno će se ispostaviti da smo pročitali svega nekoliko redova. Međutim, odjednom ćemo otkriti da smo se, istinski se zadubivši tako u jednu molitvu za drugom, slili sa njima, da su one postale naša istina… To takođe pretpostavlja da ako smo pročitali mali deo pravila sledećeg dana počnemo od mesta na kojem smo se juče zaustavili. I tako ćemo, dan za danom ili mesec za mesecom, to uopšte nije važno, preći čitavo molitveno pravilo. Glavno je da se čoveku reči molitve urežu u svest, da se one urežu u srce, da čovek nauči da se izbori sa fizičkom i opštom nepostojanošću kako bi na kraju mogao da stoji pred Bogom satima ne primećujući vreme.
Kod Sv. Jovana Lestvičnika ima predivnih reči. On kaže:
„Ako ti je pažnja odlutala sa reči molitve vrati je na onu tačku u kojoj si izgubio molitvu i ponovi te reči. Ponavljaj ih dok ne budeš mogao da ih izgovoriš iz sveg uma i srca.“ I on kaže, a i ja mislim da ovo treba zapamtiti, da rasejanost može biti izazvana nedostatkom navike, ali ona može biti i spoljašnje iskušenje. „Međutim,“ kaže on, „ukoliko pokažemo istrajnost čak će nas i iskušenje naučiti da se molimo usrdnije.“
Ovo je jedan od načina na koji možemo da saberemo svoj um i srce i volju i da ih ponovo sjedinimo sa našim fizičkim bićem tako da, ne samo neki deo nas samih nego i čitavo naše biće stoji pred Bogom i klanja Mu se – kao što apostol Pavle kaže, da bismo proslavljali Boga i u našim dušama i u našim telima.
Dalje, odanost koju Hristos očekuje od nas kao od Svojih učenika, postojanost u našem delanju i vernost zapovestima koje nam je On dao nije zakonska vernost i nije bojazan da će nam biti suđeno zbog narušavanja zapovesti ili njihovog neizvršenja. Ali, ako Njegove zapovesti ne postanu naša druga priroda, ako one postepeno ne istisnu našu palu prirodu i ne postanu naša nova priroda nikada nećemo moći da sadejstvujemo Božijoj volji unutar nas samih. Drugim rečima, da se toliko slijemo sa Božijom voljom, Božijim mislima, Božijim srcem, da postanemo jedinstveni sa Bogom u Hristu. To je u izvesnom smislu jednostavan način da čovek nauči da se moli i živi sa verom, predano i postojano. Ostalo je Božije delo. I u ovome se i sastoji naša nada.
Naša nada nije u tome da možemo tako da se izdresiramo da dostignemo nemoguće: opštenje sa Bogom i jedinstvo sa Njim. Nije dovoljno samo naštimovati muzički instrument, potrebna je još i ruka koja bi na njemu svirala. A ta ruka je Ruka Božija. Naš posao je da naštimujemo muzički instrument onoliko savršeno koliko god možemo. I tada će se izvršiti u nama reč koju je predao apostol Pavle: Dovoljna ti je blagodat Moja, sila se Moja pokazuje i deluje u nemoći tvojoj. Ne u opuštenosti, ne u malodušnosti, ne u lenjosti ili bezbrižnosti, nego u takvoj elastičnosti naše ljudske prirode koja može biti ispunjena silom Božijom.
Dakle, ljudi koje se pridržavaju nehrišćanske vere idu putem koji su im ukazali njihovi učitelji i nastavnici. Mi smo, pak, od Hrišćanstva načinili zbornik moralnih zakona koje potom stalno narušavamo. I kada dolazi do pokajanja kajemo se na tom nivou. Ali, Bog nas ne očekuje na tom nivou i ne možemo tu da očekujemo susret sa Njim. U odnosima ljubavi čitava stvar je u vernosti, u jedinstvu uma i srca, a ne u izvršavanju ili neizvršavanju.
Zamislimo se nad ovim. Mi od Boga sve očekujemo, a dajemo li Mu mogućnost da za nas stvarno nešto učini? Da li smo mi onaj muzički instrument na kojem bi On, upravo radi nas samih, mogao da svira melodiju? Razmislimo o ovome i prinesimo mu svoje pokajanje i svoju nadu. Pokajati se ne znači oplakivati prošlost. Pokajati se znači prenuti se iz duhovnog dremeža. Pokajati se znači okrenuti se licem prema Bogu, pogledati Ga u lice, slušati pažljivo Njegove reči, uspostaviti ponovo odnose ljubavi i uzajamne vernosti. Pokajanje je zadatak za budućnost, a ne samo pogled u prošlost. Evo zbog čega, zamislivši se nad prošlošću i sadašnjošću, možemo da se okrenemo prema Bogu i kažemo:
„Blagoslovi me da danas ponovo započnem svoj život!..“ Ali „danas“ zavisi od nas. Blagoslov je od Boga, a odlučnost i spremnost moraju biti naši.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *