NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

RAZGOVARAJ SA GOSPODOM, RADOSNO I POVERLJIVO KAO SA PRIJATELJEM

Želeo bih da se dotaknem pitanje o ličnoj molitvi. Kada smo u hramu nalazimo pred događajem: sabrali su se ljudi – istomišljenici, koji zajedno stoje pred Bogom i učestvuju u nečem što ih prevazilazi u svakom pogledu. U Svetoj Liturgiji se dešava nešto što može da učini samo Bog. U bdeniju, u sjedinjavanju večernje i jutrenja, slikovito se pred nama javlja čitavo postojanje sveta, odnosno čitava istorija čovečanstva u njegovoj ogrehovljenosti, ali i njegovoj svetosti. I ulivajući se u tu molitvu sa svih strana, podržavaju nas molitve drugih ljudi i ono što vidimo i čujemo. Preostaje nam samo da doživljavamo ono što nam je pred očima i pred našom sposobnošću da osećamo.
Lična molitva je u tom smislu, sa jedne strane, mnogo teža. Ona bi trebalo da se rađa iz unutrašnjeg poriva. Sa druge strane, ona je mnogo ličnija zato što kad se molimo pojedinačno ne učestvujemo u opštoj stvari nego stojimo pred Bogom kao pojedinci.
Ovo nije sasvim tačno. Sa jedne strane ja stojim pred Bogom sam, naizgled ništa me spolja ne podržava, ništa me ne podstiče, nisam deo događaja koji se svejedno dešava bez obzira na to da li se ja molim ili ne. Međutim, sa druge strane, sa obzirom na to da sam Hrišćanin, čak i ako sam odvojen od svih, kao i da predstavljam udić Crkve, ni moja molitva više nije samo privatna stvar, ona se uliva u beskrajnu reku molitava sviju ljudi pred Bogom. Istovremeno sa mnom, u svim krajevima sveta, mnogi drugi ljudi se mole, obraćajući se istom Bogu i moja molitva se kao potočić uliva u ovu reku.
Međutim, ima još jedna, možda i važnija okolnost. Sa obzirom na to da se ja molim kao Hrišćanin moja molitva mora da bude saglasna sa voljom Božijom, sa molitvom Samog Hrista. Ako se moleći molim za nešto za šta Gospod Isus Hristos ne bi mogao da se moli, ako se, moleći se, obraćam Bogu sa molbama koje ne bi mogao da izgovori Spasitelj Hristos moja molitva nije hrišćanska, i ona zbog toga ne može biti čista niti istinska molitva. Na taj način, čak i kada se molim lično, ja predstavljam, sa jedne strane deo sveta koji se moli, deo vaseljene koja se moli, i sa druge strane izraz molitve Samog Hrista. Samo u tom slučaju moja molitva može da se smatra hrišćanskom, zaista hrišćanskom molitvom.
Međutim, kako ovo čovek da postigne? Jedan od crkvenih pisaca iz ranog Hrišćanstva govori da u svom srcu moramo da stvorimo presto Bogu i da Mu se klanjamo iz dubine svog srca. Šta ovo zapravo znači? To, naravno, ne znači da moramo da se molimo Bogu sentimentalno, kao da se radi samo o osećanju. Svako od nas zna kako razmišljamo o osobi koju volimo: čim čujemo njegovo ime zadrhti nam srce, čim pomislimo na njegove potrebe ili radosti, učestvujemo u ovim radostima ili potrebama. Spasitelj je rekao: „Gde je blago vaše, tamo je i srce vaše“. Upravo u ovom smislu treba da vaspitavamo svoje srce, jednostavno da svoje srce proveravamo i zamišljamo se nad pitanjem: Šta Bog predstavlja za mene? Šta je za mene Hristos? Šta su za mene one vrednosti zbog kojih je Hristos živeo i preuzeo na sebe strašnu smrt? Ako mogu da kažem da je moje srce tamo gde je On, da je najdragocenije što imam u životu Bog, Spasitelj Hristos, Božije Carstvo istine, ljubavi i lepote, onda moje srce može da zadrhti kada se obratim Bogu. Ako je, pak, Bog za mene apstraktan pojam ili daleki gospodar onda se podrazumeva da ne mogu da kažem da za mene i moje srce On predstavlja blago. Dakle, prvo pitanje koje se postavlja kada želimo da se molimo lično, bez podrške drugih ljudi, bez pomoći službe Božije jeste pitanje o Bogu: Šta On za mene znači? Da li je On za mene realan, da li mi je drag? Da li mi je važno da se Njegovo Ime sveti, da Njegovo Carstvo dođe, da Njegova volja bude na zemlji? Ako je to tako, onda će moja molitva postati živa i moguća. Inače ona neće biti živa i, pre ili kasnije, će mi postati teška i ja ću je odbaciti.
Dakle, hrišćanska molitva mora biti takva da se poklapa sa molitvom Samog Hrista, sa Njegovom zastupničkom molitvom, s Njegovom brigom za svet i za nas. Međutim, pre nego što to postignemo, pre nego što dođemo do toga čini mi se da je potrebno da naučimo da iskreno stojimo pred Bogom. Ovo izgleda kao najlakša stvar na svetu, ali često stojimo pred Bogom kao maskirani. Dolazimo u crkvu ili stajemo pred ikone sa svešću da stojimo pred Bogom i razmišljamo: Šta Bog očekuje od nas? Kakvo raspoloženje? Kakav položaj tela? Šta On želi od nas?.. I pokušavamo da se prilagodimo tome… Ali, baš ovo ne treba da radimo, zato što Bog može da spasi svakog grešnika – realnog, pravog i istinskog, ali On ništa ne može da učini sa onim „svecem“ ili licemernim bogomoljcem kojeg mi zapravo predstavljamo. Ovo je veoma bitno zato što je, pre nego što pristupimo molitvi, vrlo važno da postanemo svesni sa čim smo došli Bogu. Ponekad posle napornog dana osećam tako očajnički umor u svakom delu tela da me sve boli, ili mi posle umnog rada reči postaju mutne, vrlo teško ih izgovaram. Zašto da ne stanem pred Boga i ne kažem: „Gospode, sada sam iznemogao celim telom, čitav moj um je sada zagađen praznim i mnogim, premnogim rečima, sada ću sa Tobom biti ćuteći… Biti neko vreme sa Bogom ćuteći je isto toliko dragoceno kao i sa veoma dragim čovekom. Verovatno svi znate kako to biva: sretne se čovek sa prijateljem, jedan drugom povere novosti, misli i osećanja, a zatim postepeno razgovor počne da jenjava i dolazi trenutak kada dva druga mogu da sede ćutke u dubokom, dubokom opštenju, u radosti što su zajedno… Evo šta treba tražiti. Kada ti se telo umori, kada glava više nije u stanju da proizvodi nove reči tako je lako stati pred Boga ili kleknuti na kolena, ili, čak, jednostavno sesti i reći: „Gospode, sada smo zajedno. Kako je to divno!“. Čini mi se da sam već pominjao jednog zapadnog sveca koji je bio parohijski sveštenik u Francuskoj. Često je u njegovoj seoskoj crkvi sedeo jedan starac ćuteći, nije prebirao brojanice, usne mu se nisu micale. Jednom prilikom sveštenik mu reče: „Kaži, deko, šta radiš ovde satima? Ne vidim da se moliš…“ A ovaj ga pogleda sjajnim pogledom i reče: „Gledam Njega, On – mene, i tako nam je dobro zajedno!“ Eto to je stvarno istinsko i predivno opštenje sa Bogom.
Razume se da ne smemo ovo da tražimo na silu, isto kao što ne smemo namerno da počinjemo da ćutimo sa najdražim drugom, ali treba sebi dozvoliti mogućnost da se ovo desi. I pre nego što počne molitva često bi bilo tako jednostavno sesti i biti neko vreme sa Bogom, znati da nas On gleda, da smo u Njegovom prisustvu, da to možda ne osećamo, ali da je to tako, dati mislima da odahnu, telu da se odmori, i zatim postaviti sebi pitanje: „A šta sad? Da li želim susret sa Bogom, živ susret pun ljubavi u ćutanju ili u reči, ili stojim pred Bogom samo zato što sam dužan, zato što sam „vernik“ i moram da se molim?“ U tom slučaju tako i reci Bogu: „Gospode, kakva sramota! Ti me voliš, Ti si mi to dokazao smrću Hrista Koji je za mene bio ubijen, a meni je prosto dosadno, ne želim susret sa Tobom…“ Ako ovo kažeš iskreno i ozbiljno postaneš svestan koliko je ovo sramno, to će, takođe, biti molitva, to će biti ispovest i pokajanje. A molitva u sebi sadrži i pokajnički momenat i radosni, likujući momenat. U trenutku će se u tebi roditi pokajnički momenat. I tada će ti možda doći i druge pokajničke misli, zato što ne samo da ne želiš da se moliš, nego i zbog čega je tako. Zar je meni Bog tako tuđ i tako dalek, zar je među nama tako malo zajedničkog, zar tako malo želim susret sa Onim Koji je život same duše?.. A možda sam u toku dana rekao ružnu reč posle koje ne mogu da prevalim preko usana svete reči molitve? Ili sam postupio surovo i nepravedno s bližnjim? Možda sam okaljao svoje telo ili dušu, dopustio misli i osećanja koji su nespojivi sa opštenjem sa Bogom Svečistim i Svesvetim? Razmisli pažljivo i ako se nečega setiš ponovo se pokaj i to će već biti živa, iskrena i dobra molitva.
Već sam govorio o tome kako možemo da učinimo da molitva postane poštena i istinita, o tome kako nam ponekad da bi se to ostvarilo smeta naša želja da pred Bogom izgledamo onako kako mislimo da On navodno želi da nas vidi. U stvari On želi da nas vidi onakvima kakvi mi jesmo i tome treba da težimo. Međutim, postoji i druga teškoća. Povremeno nam, kada želimo da se molimo, razni nemiri i brige smetaju da se odvojimo od sebe i od zemlje i da se obratimo Bogu. Često se dešava da se čovek bori, da se trudi da iz svoje svesti isključi sve ono što ga najviše brine, i to je greška, zato što se briga koja se zarila duboko u srce teško izbacuje iz njega. Međutim, postoji veoma jednostavan način da se istovremeno opšti sa Bogom i ove brige čuvaju u sebi: jednostavno treba da ih podelimo sa Bogom. Jer, bilo bi potpuno nečovečno da odbacim misao da mi je majka na samrti, da mi je drug u opasnosti, da treba da učinim nešto na opštu korist i okrenem se od svega toga da bih bio sa Bogom. Kada ti srce obuzmu briga i nemir stani pred Boga i kaži: „Gospode, brine me ovo ili ono: majka mi je bolesna, drug mi je u opasnosti, sam sam u teškom stanju…“ Ili, pak: „Duša mi se raduje, toliko sam srećan, sve je tako divno da ne znam kako da se odvojim od ovih osećanja i usredsredim samo na to da smo Ti i ja – licem u lice, da smo sada zajedno. Ali, želeo bih da Ti kažem sve o svojim strahovima, o svojoj nesreći, o svojoj sreći, želim da podelim to sa Tobom kao što se deli sa drugom…“ I ukoliko čovek, pritom, zna da Bog zaista jeste Ljubav i da zato više brine zbog čovekovih briga nego što to može sam čovek, onda on ovo može i da učini.
Zato stani pred Boga i sve Mu ispričaj, bez mnogo reči, ne brbljajući, nego onako kako se može reći najbližem i najdražem drugu: ponekad uzdržano, ponekad sa suzama, ponekad sa radošću, sa likovanjem duše – sve ispričaj. I ispostaviće se da si, kada sve ovo učiniš, bio u opštenju sa Bogom, ali da si bio u istinitom i iskrenom opštenju. I tada ovo opštenje može da dođe do Tvog srca, tada odjednom možeš da otkriješ da ti je Bog zaista prijatelj, da ne samo da se kaješ pred Njim zbog nečeg lošeg što si učinio, nego da možeš da podeliš sa Njim sve – čitav svoj život: ili radujući se, ili pateći, ili likujući, ali da sve, baš sve možeš sa Njim da podeliš. Jedino što se sa Njim ne može podeliti jeste ravnodušnost. Ako molitvi prilazimo sa osećajem: Joj! Došlo je vreme da se molim, a ja bih tako želeo da se bavim nečim drugim. Hajde, pročitaću molitve koje treba da pročitam po molitveniku i dosta Mu je… To je svetogrđe! Da se nikada nisi usudio to da radiš zato što Bogu te molitve nisu potrebne. Ove molitve su nastale, kao što krv lije iz srca, izlivajući se iz iskustva duhovne radosti ili žalosti nekog molitvenika. One su nastale kao potpuno istinite. I ako želiš da se njima koristiš, ako želiš da ih ponavljaš Bogu onda one moraju izvirati iz tvoje duše isto kao što su izvirale iz duše onoga ko ih je prvi sačinio. Ali, da ih pokazuješ Bogu kao da se moliš onda kada su ti ove molitve tuđe jeste svetogrđe i podvala, isto onako podla kao kad se ukrade pismo koje je neko drugi napisao i izdaje za svoje, ili kad se tuđi sastav pokaže kao svoj. Da se niko nije usudio to da učini!
Međutim, ako se ovo desi (i – avaj! – to će se nekome sigurno pre ili kasnije desiti) i ako to primetiš – zaustavi se, i onda sa istinskim stidom reci Bogu: „Oprosti! Lagao sam Ti životom, pa, čak, i molitvom… Kakva bruka!“ I čim to kažeš već si se vratio iskrenim odnosima, već si se vratio tome da možeš sa Bogom pošteno da razgovaraš.
Ovoje veoma bitno. Na tome toliko insistiram zato što ako nema iskrenosti, ako nema neposrednosti i istine u odnosima između dva čoveka ili između čoveka i Boga onda nijedan postupak ne može da zameni istinu koju se mi nismo potrudili da stvorimo. A ovu istinu možemo da stvaramo.
Sv. Serafim Sarovski je jednom svom sabesedniku govorio: Na silu ništa dobro nećeš učiniti, a od radosti se može učiniti sve živo. Dakle, jedan od uslova žive molitve jeste osećanje istinske radosti. Radost nastaje iz zahvalnosti. Mi ne umemo da budemo zahvalni. Naravno, bivamo zahvalni kada se desi nešto izvanredno ili kada čovek učini za nas nešto što nas duboko dirne, ali ne primećujemo bezbroj divnih stvari koje nam se dešavaju, i zbog toga, umesto da se radujemo sve vreme – možda sitnicama, ali na životvoran način – mi čekamo nekakve velike događaje koji bi nam dali povod za radost: da nađemo devojku, da se oženimo, da dobijemo povišicu, neki uspeh… A kada bismo samo mogli da budemo pažljivi i da obratimo dovoljno pažnje na ono čega je pun naš život kako bismo mogli da budemo zahvalni gotovo za sve!“.
Navešću vam nekoliko jednostavnih primera. Veoma dugo sam bio bolestan. Imao sam astmu, bilo je perioda kada sam mislio da neću ostati živ zato što nisam mogao da dišem. Za tih nekoliko godina sam otkrio kako je izvanredno divno što mogu da dišem, što dišem slobodno, i ja od tada, već četrdesetak-pedesetak godina ne mogu da zaboravim taj osećaj da je, čak, i disanje veliko čudo, dar… Osim toga, iščašio sam kičmu kad mi je bilo osam godina i sve donedavno mi je kičma bila bolesna. Sada su mi je ispravili, ali dugo godina nikad nisam bio siguran da ću moći da ustanem ili da se nagnem, da pređem ulicu, da podignem nešto teško ili da se brzo okrenem, u raznim periodima u životu. Tada sam mogao da shvatim kakvo je to čudo i kakva radost! Normalan čovek i ne misli o tome da diše, ne razmišlja da li mu je teško ili lako da se nagne, da se okrene, da pređe ulicu. I zbog toga toliko radosti propuštamo mimo sebe.
U Jevanđelju po Mateju postoji mesto na kojem Spasitelj govori: „Blaženi ništi duhom, jer njihovo je Carstvo Nebesko…“ U čemu je radost da čovek bude siromašan? U čemu se sastoji to siromaštvo? „Ništi“ je onaj ko nema ništa svoje. To ne znači da on baš ništa nema, ali nema ništa svoje, jer sve oseća kao dar Božiji: hrana, krov, cipele, košulja, dobra reč – sve ovo on treba da dobije. I ako o sebi pomisli: „Ja postojim. Nisam sam sebe stvorio, nisam sam sebe izveo iz nebića, ali sam živ, život kao voda sa izvora vri u meni bez obzira na to što sam već star čovek. Imam razum, osećanja, misli, znanja, imam prijatelje, imam posao. Oko mene je prozračni vazduh, sunce sija, i sve ovo bi se moglo nastaviti u nedogled… I ništa od toga ne zavisi od mene, a ujedno sve to je moje i ja stvarno pripadam svetu u kojem je sve dar – dar Božiji ili ljudski dar, plod ljudske dobrote, brige ili čuda koje je prvobitno darovano Bogom“.
Ako se čovek stalno seća svega ovoga, ako to doživljava dubinski i snažno, onda u svakom danu, čak, i u najtežem i najnapornijem, može da sabere mnogo cvetova radosti sa polja svog života…
Dakle, ovome treba usrdno da se učimo, zato što ako se čovek ne nauči da u najmanjem pronalazi veličinu ljubavi i veličinu čudesnosti, onda nikada neće moći da razgovara sa Bogom kao sa prijateljem. Bog nam tada može biti i Gospodar, i Učitelj, i Nastavnik, On nam, čak, može biti i naš Spasitelj, ali Prijatelj sa Kojim ćemo razgovarati nežno i radosno – On to, u tom slučaju, ne može da nam bude. I upravo je zbog toga toliko važno da naučimo da budemo blagodarni za svaku sitnicu, za sve ono što nam se dešava u našem životu, za ono što smo sami učinili ili dostigli, jer mi ne možemo uvek da dostignemo ili učinimo ono što bi trebalo. Došao mi je prijatelj sa tugom, a u meni je srce kameno, ne mogu da se odazovem u tom trenutku. Došao je kod mene čovek u nevolji, a meni su se misli raspršile i ne mogu da odgovorim, savladala me je neka učmalost, ne mogu u sebi da probudim ni osećanja niti misli u trenutku kada su mi potrebni, ponekad čak ni tu učmalost ne mogu da savladam. Za sve to je potrebna milost Božija.
Otac Aleksandar Šmeman, jedan od naših „mladih“ bogoslova kojeg smo nedavno izgubili, u jednoj od svojih knjiga je napisao da ne smemo da zaboravimo da je čak i hrana koju jedemo Božija briga i ljubav koje su postale jestive… Naravno, ovo je rečeno na jedan duhovit način, ali koliko u tome ima istine! Ako se naučimo da uvek budemo blagodarni Bogu, da Mu se radujemo, mnogo toga će nam postati moguće. Tada ćemo moći da se kajemo sa poverenjem, tada ćemo moći da se molimo sa uverenošću da nas On čuje, i tada ćemo moći da Ga uključimo i u naše brige i u naše radosti.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *