Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

ОЧЕНАШ – ПУТ ОД ЗЕМЉЕ ДО НЕБА, ОД ПРОПАСТИ ДО СПАСЕЊА

Приступ Молитви Господњој који сада желим да изложим је необичан и зато морам да преузмем одговорност за његову неуобичајеност и различитост које ће можда у њему видети верници који су навикли на другачији приступ.
Годинама ми је било изузетно тешко да изговарам молитву Господњу зато што нисам могао да схватим како се она преплиће са мојим животом, у чему је непосредна веза између мог живота и те молитве. У току свог дугог живота дошао сам до следећег закључка: цела Молитва Господња је као пут од земље ка небу, пут од пропасти ка животу.
Неки од вас се вероватно сећају приче о томе како је древни Израиљ, како су Јевреји били у египатском заробљеништву. Они су тамо дошли слободно, али су их домаћи становници постепено поробили, и они су живели горким животом, у ропству, али у овом ропству, ипак, нису заборављали на свог Бога. И из дубина овог ропства, ове несреће и поробљености умели су не само да Му се моле за слободу него да Га прослављају.
Управо овде почиње човеков духовни, хришћански живот. У било којој ситуацији да се нађе, ма како тамно и страшно било око њега, ако је он заиста верник, ако стварно верује да ништа у његовом животу не може да се деси без Божијег благослова, он може из дубине мрака, страха и ужаса да узвикне: “Без обзира на све, Господе, слава Твом Царству, слава имену Твом!..” Мрак о којем говорим бива различит. То може бити мрак спољашњих околности, које су понекад тако мучне и страшне: глад, хладноћа, напуштеност, прогони, тамница, рат, ситуације у којима човека остављају најближи, тренутак када нас можда најближи човек издаје свесно, као Јуда који је пољубио Христа да би показао Ко је Он како би Га затим ухватили и убили… Дешава се, такође, даје то унутрашњи мрак, мрак очајања: живот нема никаквог смисла, његов садржај је толико горак и пуст да више нема смисла живети… Овај мрак може бити мрак безбожништва у којем се тама простире као дим по целој земљи у очима онога ко не верује у нешто веће и дубље од земље. Ма како било, у каквим год околностима да се налазимо ако је Бог за нас, заиста, Онај Ко Он јесте: безгранична лепота, ликовање живота које називамо љубављу, онда из најдубљег мрака можемо да кажемо: “Без обзира на све, Господе, слава Теби!..” Ево где почиње свесни духовни живот, и рекао бих, херојски живот, зато што уопште не постоји нехеројски хришћански живот. Ако можемо овако да почнемо може нам се десити исто што и древном Израиљу: у једном тренутку ће неко ступити у наш живот и рећи: “Устани, идемо, – идемо у слободу, у унутрашњу слободу, у такву слободу коју нико никада неће моћи да нам одузме.” Избави нас од лукавог, избави нас од обмане да смо побеђени заувек, избави нас од саблазни да поверујемо у таму, а не у светлост, избави нас од сваке лажи, од сваке неистине живота, избави нас од онога што нас уништава изнутра, – избави нас од лукавог…
А даље: “Не воведи нас во искушеније”. На овом путу ка слободи, ка унутрашњој слободи и ка ликовању живота биће искушења споља: Зашто размишљаш о себи? Живи спокојно! Заборави на Бога, заборави на све оно што може да те учини другачијим од осталих људи и да начини од тебе жртву; заборави, живи као сви остали, уђи у стадо… Унутрашњи гласови говоре: А зар је тако мало привлачног у животу? Колико у њему има лепог, зар ћу одједном морати да се одрекнем тога да бих ступио у још непознату област духовног живота? Вреди ли то?.. Бојим се!.. Затим, има и унутрашњих препрека, и управо овде морамо јако да се молимо: “Господе, не дај нам да будемо побеђени кушањем, не дај да нас савлада искушење, дај нам храбрости и мудрости, и снаге, и смирења, и верности.”
У излагању Молитве Господње као пута ка Богу дошли смо до места на чију важност сам већ указивао: опрости као што ми опраштамо… Ово је страшно важан тренутак. Међутим, шта значи реч “опростити”? Ми увек мислимо да опростити значи заборавити. Опростити не значи заборавити зато што може да заборави свако ко није много увређен – човек се наљутио, а затим је увреда минула. Међутим, има таквих увреда које тако не пролазе, а од нас се, ипак, тражи опроштај. То су врата кроз која треба да уђемо: ако не прођемо нећемо кренути даље… Дакле, мислим да опроштај почиње од тренутка када погледамо на човека који нас је увредио, понизио, повредио или унесрећимо и одједном схватимо, кад осетимо свим бићем, а не само главом да је он слаб, рањив и поводљив човек, да би он можда и желео да буде другачији, али не може – слаб је, и да увреда коју нам је он нанео уопште није проистекла из крајње злобе већ тога што је он кукавица, малодушан, похлепан или ситна душа. Тада ћемо моћи на њега да погледамо потпуно новим очима, не као на неког гиганта који се труди или се трудио да нас уништи, него као човека у којем није било довољно великодушности и унутрашње лепоте да буде достојан свог имена људског. Опроштај почиње од тренутка када одједном видимо да је он слаб, рањив и достојан сажаљења. И у тренутку када то видимо моћи ћемо да га, да тако кажем, узмемо у наручје, да преузмемо на себе увреду коју нам је нанео, да поднесемо последице његове злобе, и да кажемо као што је Христос говорио када су Га прикивали на крст: “Опрости, им Оче, они не знају шта чине” – и можемо да кажемо: “Опрости му, Господе, он просто не зна шта чини, или “не зна шта је чинио”. Он можда није чак ни размишљао о страшним последицама својих речи или поступака: није имао довољно памети, није могао ни да замисли и од ситне злобе израстао је страшан поступак који нас је тако дубоко ранио, који нам је можда уништио читав живот…”
Управо у тренутку када можемо да кажемо: “Да, схватам колико је он слаб, добро, ја ћу поднети последице његове слабости, поднећу последице његовог кукавичлука, његовог слепила, његове глупости, његове брбљивости или његове неодговорности” – овде већ почиње процес опраштања. И овај процес може да дође до тога да нам човека постане толико жао да злоба нестаје, али остаје свест о одговорности за овог човека. И тада можемо да се молимо Богу да га Господ спаси од њега самог, и од последица које се огледају у поступцима и речима. Наравно, ово нам не полази лако за руком, то је један од најтежих подвига, али треба да схватимо да у односу на Бога ми нисмо ништа бољи од човека који нас је тако увредио. Јер свако од нас на сваком кораку испољава одсуство оданости, презир и равнодушност према Богу – или директно, или тако што се понашамо према људима онако како се понашамо. А наше призвање је да се према људима понашамо онако како би се према њима понашао Христос. Уколико то не чинимо нисмо Му верни, нисмо верни нашем ближњем и нисмо верни сами себи.
Недавно ми је постављено питање зашто у молитвама говоримо: “Пресвета Богородице, спаси нас!” – а не: Моли Бога за нас! као кад су у питању Свети. Мој одговор је био овакав: сваки пут кад грешим, када поступам недостојно и себе и Бога и свог људског звања и свог звања Хришћанина постајем одговоран за Христово страдање, за Његов Крст, и на крају крајева, ступам у редове људи који су били виновници Његове смрти. И када се обраћам Мајци Божијој и говорим: “Спаси ме!” ја као да говорим; “Мати! Ја сам крив за смрт Твог Сина, ако Ти опростиш нико ме неће осудити – спаси!..”
Управо овако бисмо морали да се молимо за оне који су нас увредили зато што нико осим жртвом не може да опрости. Само жртва има права да опрости, да заиста опрости. Ово право нам је дато и оно је слично Божијој власти да опрости нама.
А даље је све јасно, даље долазимо до максимума где молимо Бога да нас нахрани храном вечног живота и када смо дорасли до тренутка да можемо да учинимо све што је у нашој моћи да бисмо били достојни синови, да бисмо се обратили Ономе Ко је Слава Божија и изговорили почетне речи молитве: “Да свјатитсја имја Твоје, да будет воља Твоја, да придет Царствије Твоје” – и назвали Бога својим Оцем.
Овим завршавам своје беседе о Молитви Господњој Оче наш, а даље ћу покушати да кажем нешто о молитви као таквој.

Comments are closed.