NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

MOLITVA GOSPODNJA – PUT ISTINE KOJI VODI U ŽIVOT VEČNI

Sada imam nameru da govorim o Molitvi Gospodnjoj Oče naš. Postoje dva pristupa ovoj molitvi. Sa jedne strane, nju nam je predao Sin Božiji Koji je postao Sin Čovečji i ona je, zaista, u svojoj suštini molitva sinovstva uopšte i sinovstva Hrista za Kojeg je rečeno: „Jer Bog tako zavole svet da je Sina Svojega jednorodnoga dao za spasenje sveta“. Sa druge strane, molitva Gospodnja je kao put čitavog života čovekovog, ona je put i rukovodstvo. I ako je Hristos za Sebe rekao da je On – Put, i Istina, i Život, onda se za Molitvu Gospodnju može reći nešto slično: ona je put, ona nam otkriva istinu i ona nas vodi ka životu.
Međutim, počeću od prvog dela i reći ću u kom smislu je ova molitva molitva sinovstva, molitva sina. Razume se, već same reči Očenaša govore o tome. Čovek može da se obraća Bogu kao Nebeskom Ocu, Tvorcu vaseljene i Svedržitelju i da Ga naziva Ocem samo ako shvata svoje sinovstvo i ako shvata da je Bog zaista naš Otac, a ne gospodar. Ali ne samo to. Ako pažljivo čitamo početne reči ove molitve:
„Otče naš, Iže jesi na nebesjeh, da svjatitsja imja Tvoje, da budet volja Tvoja, jako na nebesi i na zemlji“, jasno vidimo da je celokupno interesovanje i sva briga onoga ko izgovara ove reči usmerena na Boga i Oca, na Njegovu volju, na pobedu Njegove istine, na uspostavljanje Njegovog Carstva, na proslavljanje Njega na zemlji kao i na nebu. To je molitva koja počinje time da svi mi makar na trenutak zaboravimo sve što imamo i sve što predstavljamo i da poželimo slavu Onoga Ko je naš Otac Nebeski, izvršenje Njegove blage i čudesne volje i da Njegovo Carstvo koje je Carstvo ljubavi, jedinstva, čistote i savršenstva zavlada na zemlji. U ovom delu molitva Oče naš je u potpunosti molitva sina, jer onaj ko se moli ne misli na sebe nego na Onoga Koga najviše voli – na svog Oca.
Drugi deo ove molitve može da nas začudi zato što naizgled ne govori o istom ovom. Iz ovog krika, iz ovog moljenja, iz ove molbe da sve bude onako kako Bog želi kao da se spuštamo na nižu ravan, kao da razmišljamo o zemlji, o sebi: „Hleb naš nasušni dažd nam dnes; ostavi nam dolgi našja, jakože i mi ostavljajem dolžnikom našim; ne vovedi nas vo iskušenije, no izbavi nas ot lukavago. Jako Tvoje jest Carstvo, i sila, i slava, Oca i Sina i Svjatago Duha…“ I evo ovaj kraj: „Jer je Tvoje Carstvo, i sila, i slava…“ – vraća nas na početnu temu o tome da smo mi kao sinovi srcem okrenuti prema Bogu. Sve ovo molimo zato što je Gospod za nas, u našem srcu, u našem umu, i koliko je moguće u našem životu, zavladao, zato što je On postao naš Gospod, sadržaj našeg života i naše ljubavi. I tada nam postaje shvatljivo u kakvom su odnosu početak i sredina ove molitve: sredina molitve zaista govori o nama, ali zar mi nismo deo, i to povremeno toliko izmučen i poročan deo one zemlje koju treba obratiti u Carstvo Božije, one zemlje gde je potrebno da Bog postane sve u svemu (1. Kor. 15, 28)? Ovaj deo molitve je krik žedne duše o tome da čovek postane dostojan sin ne samo u mašti, ne samo u želji, ne samo verom, ne samo svojom nadom, ne samo svojom ljubavlju u začetku, nego da čitavim svojim životom postane sposoban da gradi ovo Carstvo. A za to su potrebni određeni preduslovi.
Dakle, molbe koje su sadržane u drugoj polovini molitve Gospodnje su, na izvestan način, okretanje ka sebi posle prvog dela kada su sva pažnja, sva ljubav i sav poriv duše bili usmereni ka Bogu. Za sebe se molimo toliko uporno zato što nas je Bog prizvao da na zemlji izvršavamo Njegovu volju, da budemo graditelji Njegovog Carstva i zato što, kako je rekao jedan od drevnih Otaca, Sv. Irinej Lionski još na prelasku iz prvog veka u drugi, slava Božija nije ništa drugo do čovek koji je dostigao svoje savršenstvo, svoju punotu. Zbog toga Carstvo Božije o kojem maštamo i molimo se nikako ne može da zavlada na zemlji ako mi ne postanemo istinski sinovi i kćeri Božije i ne dostignemo ono što vidimo u Hristu (naravno, u onoj meri u kojoj nam je to dostupno).
Dakle, obraćamo se Bogu i molimo Ga: „Hleb naš nasušni dažd nam dnes…“ Ovo ima dva značenja: prvo, koje pada u oči – ne daj nam da poginemo, ne daj nam da umremo od zemaljske nužde, od gladi, od hladnoće, od nedostatka svega onoga što hrani telo… Ali, ovo takođe ima i drugo značenje: ne daj nam da poginemo bez onoga što hrani i dušu, i telo, i život – ne samo zemaljski nego večni… U ruskom prevodu se ovo ne vidi, ali grčka reč koja se koristi na ovom mestu znači – „natprirodni (tj. nadsuštni) hleb“, to nije samo hleb sa naših polja, to je onaj Hleb Života, Hleb večnog života. Iz Jevanđelja znamo o kakvom Hlebu se radi: Hristos je Hleb Života. I kroz Svoje prisustvo, kroz Svoju blagodat, kroz ovo nedokučivo Bogouseljenje koje nam postaje dostupno ukoliko ozbiljno poverujemo u Njega – On je hrana, Sam Život našeg života. I zbog toga kada se molimo da nam Gospod daruje hleb života ne smemo da zaboravimo da je to i zemaljski hleb, jer Gospod zna naše potrebe, i milostivo, sa ljubavlju misli na svaku potrebu, najmanju ili suštinsku. Ali, ako se molimo kao sinovi moramo imati na umu da je osnovno za šta molimo ona hrana (tj. Sveto Pričešće) koja će našu dušu učiniti snažnom, živom i sposobnom za podvig vere i podvig života.
Sledeća molba ima ogromnu i odlučujuću ulogu u vašoj sudbini: „Ostavi nam dolgi našija, jako že i mi ostavljajem dolžnikom našim“, odnosno: oprosti nam, Gospode, isto onako kao što i mi opraštamo dužnicima našim. I ovim poslednjim rečima govorimo nešto vrlo važno za sebe zato što će se retko naći čovek koji u duši nije bar malo ogorčen na drugog čoveka. Ne govorim o mržnji nego jednostavno o neljubavi, o odvratnosti, o gorčini.
Dakle, pred nama se postavlja pitanje, ili tačnije, zahtev: ako ti ne opraštaš, ako se ti ne oslobodiš od ove gorčine, ove mržnje, ove duševne hladnoće nemoj očekivati da ćeš ući u Carstvo gde je sve ljubav, ne zbog toga što će te Bog odbaciti, nego zato što se slično sličnim poznaje, i da bi čovek nasledio ljubav treba da bude sposoban za ljubav. To je realno, to važi i u najobičnijim ljudskim odnosima: ako nas neko voli, a mi ne možemo da se odazovemo na ovu ljubav, onda ova ljubav do nas ne dopire, ponekad nam ona, čak, predstavlja teškoću, porobljavanje, ograničavanje naše slobode. Ljubav, molbu i prijateljstvo možemo da prihvatimo samo ako se na njih odazovemo. I ovde je isto tako: ako želimo da dobijemo oproštaj, mir i pomirenje od Boga moramo sami da se naučimo da dajemo isto ovo ljudima koji nas okružuju, da oprostimo kao što je nama oprošteno. Ako ne oprostimo Bog će nam svejedno oprostiti, ali mi nećemo biti u stanju da primimo ovaj oproštaj.
I dalje: „Ne vovedi nas u iskušenije“. Ovo je veoma teško mesto, zato što grčka reč „iskušenje“ na crkvenoslovenskom ne znači ono što sada znači na ruskom. Ona znači ispitivanje, a ne samo „iskušenje“ u savremenom smislu ove reči. I grčki tekst je ovde takođe težak, nije ga lako prevesti. U suštini može se reći i ovako: ne daj nam da poginemo u trenutku ispitivanja, ne uvedi nas, ne daj nam da uđemo, da stupimo u takvo iskušenje i ispitivanje sa kojim nećemo moći da izađemo na kraj. Može se dodati: „Gospode, daj mi mudrosti, daj mi hrabrosti, daj mi razuma i opreznosti, i sve zajedno: opreznost sjedinjenu sa hrabrošću, mudrost sjedinjenu sa smelošću, ali ne sa drskošću, sa mišlju da se „unapred hvalim pobedom“, da je za mene sve mačji kašalj i da sa svime mogu da izađem na kraj… Ne uvedi me u iskušenje daj mi da budem mudar!“.
I na kraju: „Izbavi nas od lukavago“. Savremenom čoveku, naročito onome ko je vaspitan u nereligijskom ili antireligijskom duhu izuzetno je teško da prihvati misao o tome da „lukavi“ (tj. đavo) stvarno postoji, da postoje tamne sile, ne samo mračne oblasti u našoj sopstvenoj duši nego i mračne sile demonske. A ipak, imamo svedočanstva miliona ljudi i hiljada Svetih, koji iz iskustva znaju i koji su poznali njihovo postojanje i njihovu strašnu moć nad nama. Međutim, i ovde može da se kaže: slično se sličnim poznaje. Ako unosimo u sebe nečistotu ovu nečistotu koriste sile tame. Upravo zbog toga molimo – zato što smo previše slepi i bespomoćni u borbi protiv njih i ne znamo kako sa njima da izađemo na kraj i šta da radimo… Zaštiti, Gospode, jer samo Ti (a to se vidi iz celog Jevanđelja) jednom moćnom rečju možeš da zaustaviš njihovo delovanje i da ih oteraš…
Sledeću besedu počeću od poslednjeg svečanog uzvika: „Jako tvoja jest sila i slava…“ I probaću da pokažem na koji način ova molitva može za nas da postane ispitivanje savesti i put ka Bogu, ka tome da postanemo sinovi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *