NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

NISMO MI TI, VEĆ JE BOG TAJ KOJI IMA INICIJATIVU U NAŠOJ MOLITVI

Možda nemaju svi Jevanđelje, možda nemaju svi molitvenik, ali onima koji imaju Jevanđelje i molitvenik hteo bih da kažem nekoliko reči o tome kako da ih koriste u svom molitvenom životu. Vrlo često mi dolaze ljudi govoreći da bi želeli da se mole, da u sebi osećaju snažnu želju za molitvom, žudnju za njom, ali kao da ne nalaze temu šta bi rekli Bogu. I tim ljudima savetujem da otvore Jevanđelje na bilo kom mestu i da malo čitaju, i da shvate da nemaju oni inicijativu u molitvi nego da je Bog Taj Koji je preuzeo ovu inicijativu. On je Taj Koji im se obraća. Kako će se oni na to odazvati i šta će reći na to? Ako mogu da kažu: „Kako je to divno!“ i to je dosta. I to je bila molitva, zato što je to bio živi trenutak opštenja sa Bogom.
Naravno, osim ovih nekoliko reči možemo da kažemo nešto drugo, možemo da obratimo pažnju na sve ono što je rekao Spasitelj Hristos u datom odeljku iz Jevanđelja. Možemo da Mu postavimo pitanje: Gospode, ali kako to da dostignem?..“ Možemo da uskliknemo: „Kako to da shvatim?..“ Možemo da kažemo: „Da, to sam već uvideo, ali mi nedostaje snage. Gospode, daj mi razuma, daj mi mogućnosti da shvatim, umnoži u meni veru, daj mi snage, podrži me, pobedi strah kad me obuzima, kada se skamenjujem od straha pred pomišlju o tome da mogu biti ismejan, ili još gore – osumnjičen, ili još gore – napadnut…“ Ako budemo prihvatali reči Jevanđelja ili događaje iz života Spasitelja, iz Njegovog susreta sa ljudima upravo tako, ako se budemo odazivali kao da naglas odgovaramo Bogu na ono što nam On govori ili čini, onda će svaka reč Jevanđelja i svaki jevanđeljski događaj za nas biti podstrek da se molimo, da sa Bogom razgovaramo svim umom, svim srcem, svim svojim bićem i celim svojim životom. I tada će nam postati lako da se molimo, zato što početak molitve nije u nama nego u Bogu.
Oni koji imaju molitvenike često su u nedoumici šta da rade sa mnoštvom molitava koje se tamo nalaze: jutarnje, večernje molitve… Čitamo molitvu – nešto shvatamo, drugo ostaje neshvaćeno, sa nečim se lako slažemo, jedno prihvatamo, a drugo prolazi pored nas. Ovde moramo imati na umu jednu vrlo važnu stvar. Nijedna molitva koja se nalazi u našim molitvenicima nije bila napisana za radnim stolom. Molitve su se kao krik duše otimale Svetima u trenutku kada ih je zadesila tragedija ili u trenutku kad bi ih odjednom ozarila radost zbog Boga, kada je duša odjednom zadrhtala od krajnje žalosti ili od likovanja. Ove molitve su vapaj žive duše, one izražavaju iskustvo ljudi koji su, naravno, veći, dublji, čistiji i svetliji od nas. Zbog toga ne možemo jednostavno da očekujemo da će svako od nas u molitvi ovog ili onog Svetog u svakom trenutku moći da nađe sebe. Još manje možemo da očekujemo da ćemo prelazeći sa jedne molitve na drugu moći na izvestan način da se poistovetimo sa sadržajem ovih molitava, da se slijemo sa iskustvom jednog Svetog za drugim. Od nas je dosta i ako iz svake molitve možemo da izaberemo mrvicu i kažemo: „Da, ovde je iskustvo ovog Svetog isto kao moje. Kako je to divno: ja sam ništavan, a ispostavlja sa da doživljavam tako duboko i tako realno ono što je on proživljavao…“
Dakle, ova mesta molitve, bilo da su to psalmi ili molitve Svetih treba da obeležimo zato što ona izražavaju ono najdublje i najsvetlije što je već sazrelo, što u nama postoji.
O drugim odeljcima ili drugim delovima možemo da razmišljamo na različite načine. Kad dođemo do nekog ovakvog mesta možemo da kažemo: „Gospode, ne shvatam kako je on mogao ovo da izgovori. Kako je, na primer, čovek takve čistote mogao sebe da naziva najvećim grešnikom? Zar su to prazne reči? To nije moguće!.. Ne shvatam, Gospode, pomozi mi da nekada shvatim…“ A ponekad dolazi i odgovor. Postavio sam sebi ovo pitanje i zatim sam u „Dnevniku“ Sv. Jovana Kronštatskog pročitao odeljak u kojem on govori: Kada bi nekom drugom bilo dato onoliko koliko je meni dato on bi bio Sveti, a ja ostajem grešnik. Ja sam stvarno najnedostojniji grešnik na zemlji zato što, uz ovakvo bogatstvo, ostajem takav siromah… I postalo mi je jasno kako je mogao to da kaže – on, tako velik čovek pred Bogom.
Ima mesta koja nas zbunjuju. Shvatamo da nešto ne možemo da prihvatimo, to je u suprotnosti sa svim onim što osećamo. Recimo Bogu: „Gospode, ne mogu, kad dođe vreme, možda ću nekada moći da shvatim, ali ove reči sada ne mogu da kažem pošteno i iskreno, moram da prođem mimo njih.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *