NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

SVAKO VEČE, PRED SAN, STANI PRED BOGA I SVOJU SAVEST

Sada bih želeo da kažem nešto i o tome na koji način uveče, kada je dan već završen, možemo da stanemo pred svoju savest, pred Boga i pred život pre nego što stupimo u noć, u nesvest, pre nego što utonemo u san.
Dan koji nam je bio dat mi smo ispunili svim onim za šta smo bili sposobni, u ovaj dan smo uneli dobro i zlo, nešto smo unakazili ili smo neku lepotu uneli u njega. Nekim ljudima smo pričinili radost, nekima tugu. Jednima smo pomogli, druge smo povredili. I ona snežna ravnica koja je ležala pred nama u toku dana sada je obeležena našim tragovima. Možemo da pogledamo i da vidimo krivine našeg puta, zato što retko koji put biva prav.
Dakle, pre nego što stanemo pred Boga treba da stanemo pred svoju sopstvenu savest i da postavimo sebi pitanje: „Šta sam učinio od ovog dana i šta sam u toku ovog dana učinio za sebe? Da li sam postao plemenitiji, da li sam postao dostojniji svog imena čovekovog? Ili sam, naprotiv, ponizio sebe i osramotio se?“ Da bi se ovo uradilo treba sesti i razmisliti, treba razmisliti pošteno, treba razmisliti onako kako čovek ponekad razmišlja pred smrt, zato što niko ne zna hoće li ustati iz postelje ili ne. Mi tonemo u san, ali možemo i da se nikada ne probudimo na zemlji. Naše oči će se možda otvoriti za večnost kada već postane kasno da razmišljamo o tome šta je trebalo učiniti. Tada ćemo morati da stanemo pred Boga u večnosti sa sadržajem celog svog života.
Neka, dakle, svako razmisli: Kakvi bismo bili pred svojom savešću kada bi znali da je vreme da umremo, da će u roku od nekoliko minuta život proći i završiti se i da imamo ovih nekoliko minuta, a možda sat ili pola sata da izgladimo sve što može da se izgladi, da ispravimo sve što može da se ispravi, makar u nameri, makar da dušom viknemo onima koje smo uvredili: „Oprostite!“ – ili onima koje smo duboko voleli: „Zbogom!..“ Ovo je vrlo važno zato što pred Boga treba stati iskreno, ne možemo da se igramo žmurke sa Bogom.
Dakle, stani pred svoju savest i postavi sebi pitanje: „Šta sam učinio od današnjeg dana, od svake okolnosti, od svakog susreta? Šta sam uradio na sebi?..“ Analizirajući sebe na ovaj način videćeš i dobro i zlo, često će to biti mutno. Nije da je nešto veoma zlo, nego upravo mutno – dobra namera pomešana sa lošim postupkom, da li zbog kukavičluka ili zbog lenjosti, ili zaboravnosti, ili zato što je bilo sablažnjivo postupiti drugačije od onoga kako je došaptavala savest. Razmisli o svakoj stvari. I pokaj se…
I drugo: treba sebi da postavimo pitanje: Današnji dan je završen, analizirao sam ga, izvršio nad njim pošten i temeljan sud, a da li želim da stanem pred Boga?.. Hrišćanin će na ovo u većini slučajeva odgovoriti: „Kako da ne! Naravno da želim…“ Ne, nije obavezno da želiš. Često se dešava da iz dužnosti i zbog savesnosti dan završavamo molitvom, stajanjem pred Gospodom.
A šta se dešava posle toga? Posle toga se čovek vraća svakodnevnici, pomoli se, legne da spava, ali umesto da spava laća se knjige, i ako bude iskren verovatno će primetiti da ga knjiga zanima više nego što je čeznuo za Bogom, a to je strašno. To stvarno pokazuje koliko smo daleko od duhovnog zdravlja, od celovitosti o kojoj sam prošli put govorio. Kako je to moguće?.. Međutim, to se stalno dešava. Razmislite: Zar nam se to ne dešava, zar se ne događa da nas nešto privlači više od naše želje da sretnemo Živog Boga…
Upravo o ovom susretu i o ovoj unutrašnjoj borbi između onoga što nas privlači i Boga, Koji ćutke stoji i Kojeg smo ostavili, reći ću nešto u sledećoj besedi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *