NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

PRAŠTANJEM OBNAVLJATI BOŽIJI LIK U BLIŽNJIMA

Za vreme rata jako dugo sam bio prinuđen da budem bez hrama i kao mnogi drugi znam kako je to teško. Međutim, takođe sam otkrio jedno, veoma dragoceno svojstvo ove nesreće, a to je što sam postao potpuno svestan šta znači crkva, hram i zajednička molitva. I kad sam kasnije imao prilike da budem u crkvi molio sam se sa takvom dubinom, sa takvim zanosom i snagom kako se nisam molio ranije kada je trebalo da prođem svega par stotina metara da bih dospeo do male ruske crkve, koja je bila nedaleko od nas.
Zbog toga čovek u sebi treba da vaspitava ljubav prema službi Božijoj i spremnost da bude Hrišćanin svakog dana, svakog časa, u svim okolnostima, sa čežnjom, sa glađu za hramom i sa radošću zbog toga što smo poslanici Božiji. To je smisao reči „apostoli“. Mi smo svedoci. To je značenje grčke reči „martirion“, koja se na ruski jezik prevodi kao „mučenik“, ali u osnovi znači „svedok“, sa ukazivanjem na to da naše svedočenje mora da bude otvoreno i hrabro i da radi toga, da bismo drugome doneli neizrecivu radost vere, moramo biti spremni da postradamo kao Hristos, i ako je potrebno – da umremo.
Međutim, ovo se ne zahteva od svakog od nas i sada želim da govorim o nečem drugom: o tome kako ovo svedočenje dopire do drugog čoveka. Vera se može naći onako kako sam je ja našao – čudom; vera se može steći čitanjem Jevanđelja; vera se može naći u susretu sa živim čovekom koji je kao neka baklja vere iz koje se ona lije i svetli. Vera se može naći u dubinama očajanja, kada, poznavši potpunu i krajnju besmislenost svake ljudske pomoći, možemo da kažemo: „Da sa ljudskog stanovišta gledano ne preostaje nikakva nada, ali ona, ipak, ne umire, u meni gori duh, dublje od očajanja postoji nada koja ne vara: Živi Bog…“
Hrišćani su prvi put nazvani ovim imenom u Antiohiji. Zar je to bilo samo zato što su oni bili predstavnici tada neznatne, čudne, proganjane i odbačene sekte koja se rodila među Jevrejima? Naravno da ne! Njih ne bi ni primetili, izbrisali bi ih, prošli bi mimo njih. Ali, ljudi nisu mogli da ih ne primete zato što je u njima bilo nešto što drugi ljudi nisu mogli da nađu u sebi niti jedni u drugima.
Tertulijan je u svojoj poslanici rimskom imperatoru govorio: „Zamislite se: oko nas svi ljudi govore: ‘Kako ovi ljudi vole jedni druge, ljubavlju kakvu u paganstvu niko nije nalazio…'“. Razume se, i u paganstvu su ljudi voleli jedni druge, roditelji su voleli decu, deca – svoje roditelje, drugovi – svoje bližnje, muževi i žene – jedni druge. Međutim, ovde je postojala grupa ljudi u kojima je živela potpuno drugačija ljubav. To su bili ljudi koji su mogli da vole neprijatelje, da vole progonitelje, da se za vreme mučenja mole da Bog da spasenje mučiteljima, kao što se Hristos kada su Ga raspinjali molio Svom – i našem! – Nebeskom Ocu govoreći: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine…“
Upravo ovu ljubav su oni otkrili u hrišćanskoj zajednici, ali ova ljubav se može otkriti u svakom čoveku. I, razume se, ne treba biti mučenik, ne treba biti razapet, ne treba biti proganjan da bi ova ljubav svetlela. Ko od nas nije okružen klevetom, neljubavlju i ravnodušnošću? Ko od nas nema neprijatelja koji mu žele zlo, koji žele da mu oduzmu ono što ima i što mu je najdragocenije – da mu oduzmu ženu, da mu oduzmu decu, da mu oduzmu posao, da mu oduzmu slobodu, Da mu oduzmu nešto što je njegovom srcu naročito drago.
Evo prve osobine Hrišćanina: to je sposobnost da se bez gneva i bez mržnje pogleda ovakav čovek i kaže: Gospode, oprosti! On ne zna šta čini…“ I više od toga: „Bože! Spasi ga! Ti si mene spasio, bio sam u tami, Ti si me izveo na svetlost. I ja sam bio bezuman isto kao on. Ti si mi dao razum nebeski, a ne zemaljski…“ Evo o kakvoj ljubavi Hrišćana su govorili pagani koji su ih okruživali. Već sam govorio o tome kakav je bio njihov život, o čistoti, istini i dostojanstvu njihovog života, a ovde dolazimo do izvesnog maksimuma: voleti neprijatelje, voleti ih ne da bi se izbegla njihova mržnja, nego zbog toga da bi ih naša ljubav obnovila, učinila drugačijima, ne obavezno Hrišćanima po veri nego ljudima u punom smislu ove reči, jer čovek koji mrzi i zavidi, koji je neprijateljski raspoložen, nije čovek, on čak nije ni na nivou životinje, on je divlja zver. Naš zadatak je, da svojom sposobnošću da volimo baš takvom ljubavlju, obnavljamo u drugima ljudski lik.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *