Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

МОЛИТВА И ВРЕМЕ

Данас бих желео да поразговарам са вама о молитви и као увод у то имам намеру да дам једну кратку примедбу, Ово, наравно. неће бити предавање зато што је апсолутно немогуће држати предавања о молитви. Из врло богате ризнице православног искуства могу се ИЗДВОЈИТИ неки моменти или неки појмови и они се могу подвући, може се другоме поверити ово искуство, али је немогуће ex cathedra држати предавање о молитви зато што је молитва неухватљива као и сам живот. Она је у суштини живот наше душе и без ње нема живота.
Треба, ако могу тако да се изразим, разликовати две молитве: молитву која представља сусрет са Богом, општење с Њим, жив и дубок однос између Бога и нас, и молитвословље које може бити молитва, али које, нажалост, врло често представља говорну вежбу. Један од основних задатака духовног живота је да се продре из молитвословља у молитву, тј. да се у молитвословље продре толико дубоко да се у самом његовом срцу нађе молитвеност. Ово се односи на људе који су навикли да се моле, који су навикли да употребљавају свете Црквене речи, а за које су – од понављања, од непажљивог односа према њима – ове речи постале нејасне, изгубиле свој сјај, изгубиле своју делатну силу. Они треба нешто да ураде Да би се ослободили од омађијаности речима и из заробљеништва речи. Човек треба да се прене и да на време уђе у дубину како би у сржи ових молитвених уздаха КОЈИ су се некада откинули из живих душа усред подвига, у молитвеном труду, у огромном напору свих духовних сила, и понекад у огромном страдању, нашао садржај за себе. Ево, почињући од овога желео бих да размотрим неке тешкоће у молитви, онако како нам оне изгледају у нашем савременом свету.
Прва тешкоћа са којом се сви срећу јесте питање времена, и ова тешкоћа је двојака. Са једне стране, треба наћи времена за молитву, а са друге стране не дати времену (то јест ужурбаности, унутрашњој напетости и бризи због тога што време лети) да убије у нама спокој и дубоку сабраност који омогућавају молитву. Може се испоставити да ни свештенику није тако лако да нађе време, зато што и свештеник може бити толико окупиран својим служењем и може да уобрази да је његово служење – сусрети са људима, разговори са њима, обављање самих богослужења – толико важно само по себи да он више не оставља себи довољно времена да уђе унутар себе и да за неко време стоји ћутећи, без икаквог кретања, пред Лицем Бога Живог . Можете да се не сложите са мном и да кажете даје богослужење – молитва. Да, под условом да се у њему молимо, али само по себи богослужење је само веома повољан предуслов за молитву. Човек може да одстоји службу и прође мимо молитве, човек може да је одслужи и да не дође ни до каквог сусрета са Богом у дубини свог срца. И то је једна од најпогубнијих ствари која може да се деси у животу свештеника.
Али, друга страна је, чини ми се, тежа и важнија, а то је питање времена као таквог. Сви ви вероватно знате како понекад стајемо на молитву и непрекидно нас гризе свест о томе да време лети, да треба “завршити правило”, треба “дочитати канон”, треба доћи до краја нечега, а време као да тече таквом брзином да не успевамо да га стигнемо. И дешава се да се човек често моли све брже и брже, понекад се моли са извесним осећањима према речима, затим још некако и схвата оно што ради, затим чита све брже и брже као да се задатак састоји у томе да се у одређено време смести одређени број молитава. И често човек после такве молитве одлази као да је прошао мимо Бога. Све је прочитао, све је рекао – а ништа се није догодило. Дакле, овде је веома изражен проблем времена.
Када је реч прво о ономе што се наизглед тиче спољашње технике има један изванредан савет у делима Св. Теофана Затворника. Да би молитва могла да буде дубока, без журбе, спокојна, пажљива и са страхопоштовањем – каже он – не треба да је одређујемо бројем молитава које имамо намеру да прочитамо него временом којим располажемо и за ово време треба да се молимо молитвама које нам нуди молитвеник или друге богослужбене књиге, не водећи рачуна о томе да ли ћемо завршити своје правило или не, да ли ћемо га дочитати или не (овде је реч, разуме се, о личној молитви појединачног Хришћанина). Он, на пример, наводи, да ако човек због својих обавеза има пола сата времена нека стане на молитву и са крајњом и максималном пажњом, скупљајући у себи све страхопоштовање на које је способан нека приноси сваку молитвену реч, сваку молитвену реченицу Богу, не бринући се шта ће бити. И он у овом писму каже да ако за све време којим располажеш прочиташ отприлике четвртину или половину вечерње или неког другог правила које си себи одредио, али ако си ово прочитао свим умом, свим срцем и свим својим бићем ти си испунио правило, а ако си “ишчитао” све пролазећи мимо сваке молитве зато да би дошао до следеће (и ово се дешава), ниси испунио правило премда си све прочитао. Зато што је Богу потребно наше срце и наша свест, Богу је исто као и нама потребан сусрет, а не понављање молитава које је саставио неко други и које ми можемо принети као своје само ако у њих уткамо наш ум, наше срце, нашу вољу, сав порив целог нашег бића, укључујући и наше тело.
То је прво, што ми се чини да треба да имамо на уму, зато што ако тако почнемо, испочетка вероватно нећемо успети да за кратко време прочитамо дугачко правило, али онолико колико будемо пажљиво и са страхопоштовањем прелазили од речи ка речи, од мисли ка мисли и од осећања ка осећању, ова осећања и мисли ће у нама постати живе, тако да ће после неког времена бити довољно да кажемо само једну реч па да се сав ум усредсреди и све срце запали. И тада неће бити потребно да дугим и упорним трудом доводимо до своје свести и до свог осећања молитвене речи, зато што ће се свест која је припремана из недеље у недељу, а понекад из године у годину и срце које је изорано овим трудом одазивати моментално. И испоставиће се да смо после дугог, спорог и постепеног труда одједном постали способни да са пуном пажњом уз потпуно учествовање срца, свим нашим бићем молитвено узносимо Богу цело молитвено правило.
Ово се уопште односи на сваку људску делатност. Ма чиме да се бавите, ако испочетка будете врло пажљиво, тачно и без журбе обављали свој посао после кратког времена ћете се толико навићи на њега да ћете моћи да радите све брже и брже, не губећи притом прецизност у његовом извршавању. Ако се будете трудили да га обавите брзо то ће увек бити на уштрб савршенства и квалитета. Мислим да сви то знамо из различитих области живота, почевши од најпростијих до најсложенијих.
Врло често, ипак, време продире у нас, у нашу свест. Дакле, треба да научимо да излазимо на крај са временом, да просто “заустављамо” време. Разуме се да не говорим о кретању звезда и о кретању Земље око Сунца, говорим о нечем другом. Има разних врста времена. Постоји време које се одређује часовником, а постоји време које се одређује унутрашњим доживљајем. Сви знате како понекад неколико минута могу да изгледају бесконачно дуги: када нешто напето ишчекујемо са страхом, тугом или бригом. Међутим, ви такође вероватно знате како понекад за тренутак пролети неколико срећних или тужних сати. Говорим управо о овом времену, о оваквом “заустављању” времена, о томе да треба да изађемо на крај са временом у том смислу.
Прво што мислим да морамо да запамтимо, а мислим да то немамо увек на уму, јесте да уопште нема разлога да трчимо за временом, зато што време не бежи од нас него нам иде у сусрет. Без обзира на то да ли журим у сусрет следећем тренутку мог живота или седим и чекам да он дође, овај час ће неминовно откуцати, и зато се они људи који као да журе у сусрет следећем тренутку узалуд труде. Тренутак ће доћи, а оно време које са узбуђењем користимо на то да бисмо журили према њему могло би се тако мирно употребити за нешто друго што је корисније од бриге и бесциљне устремљености. Важно је да ово имамо на уму зато што све долази у своје време, или ако вам се тако више свиђа, у Божије време. Без обзира на то колико желимо да достигнемо тренутак када ћемо се молити дубоко, ово време нећемо достићи. И потпуно је глупо да се напрежемо да бисмо видели плодове молитве и резултат свог труда. Исто као што земљорадник не иде сваки дан у поље да види да ли биљка расте. Он зна да је посејао семе, а сада треба чекати, доћи ће време и она ће нићи и све ће бити, али док она ниче он, као што каже Јеванђеље, једе и спава и бави се својим послом. А ми се често, баш под притиском овог ишчекивања или ове устремљености напред, не молимо сада из све дубине наше душе, зато што се молимо и истовремено гледамо да ли свиће зора будућег века… И она не свиће, зато што може да сване само у нашој души, и ма колико да гледамо у даљину нећемо је видети. Дакле један од задатака се састоји у томе да научимо да изађемо на крај са унутрашњим временом. Да бисмо ово постигли једноставно и врло мирно можемо да радимо одређене вежбе.
Вежбе се састоје у томе да када немамо шта да радимо ништа не радимо и никуда не журимо. Ово изгледа врло једноставно, али пробајте. Ево, имате пет минута слободног времена. Шта углавном радите у току ових пет минута? Врпољите се на столици, претурате по папирима, гледате унаоколо, слажете и премештате књиге, премештате свеске, гледате кроз прозор, размишљате о томе шта ће бити, односно бавите се тиме да тренутак потпуног мира претворите у малу буру, у некакво таласање, у буру у чаши. Уместо тога покушајте, а ово није нимало лака вежба, и ако имате пет минута када једноставно потпуно имате право да ништа не радите седите и не радите ништа. Седите и будите свесни: Ево ја – Петар, Иван – седим. Око мене је тихо, ништа се не дешава и нема шта да се деси, и ја сам пред Лицем Божијим. И останите неколико тренутака пред Лицем Божијим. Видећете да ово ни из далека није тако лако зато што ће ваше мисли почети да витлају као мушице у пролећно вече, по речима Св. Теофана Затворника. Неке успомене ће почети да се помаљају у души, нешто ће да дошаптава: Ах! Заборавио сам ово и оно друго и оно треће што треба да се уради! Брига почиње, тело почиње да бива напето… Дакле, човек треба да научи да седне и да се опусти, не да седне као да седи на угљевљу, него да седи као на столици или у фотељи, да се сталожи, да достигне телесни мир и да ослушне тишину око себе.
Овде се борба са временом и са бригом коју у нама рађа време поклапа са тражењем унутрашње и спољашње тишине. Спољашње још некако и можемо да ћутимо, иако и ту врло често умишљамо да ћутимо, а у ствари стално водимо дијалог са собом. То је такође кретање, а не стајање пред Богом. Али, ево желим да вам испричам нешто о једној старици (чини ми се да сам својевремено о њој овде причао – они који се сећају нека опросте).
Нешто мало после мог рукоположења дошла је код мене старица и каже: “Ево већ много година се стално молим Исусовом молитвом и никад нисам могла да осетим Божије присуство. Шта да радим?” Рекао сам јој оно што ми је изгледало веома разумно – да се обрати неком ко уме да се моли. Она ми одговори: “Да, питала сам и оне који знају и нисам добила одговор, тако сам одлучила вас да питам…” Па, ово је било утешно. Онда сам јој простодушно рекао: “Шта мислите, кад Бог може да удене неку реч ако све време само ви причате? Било би добро да поћутите мало пред Лицем Божијим…” “А како то да урадим?” Кажем: “Ево, пробудите се јутру, спремите се, доручкујте, спремите своју собу, а онда седите удобно пред кандило у соби и плетите пред лицем Божијим, само немојте да се молите, него просто седите и будите свесни да сте и ви ту и да је Бог ту…” Овде сам се, искрено речено, сетио случаја из живота једног западног свеца који је био парохијски свештеник и једном се обратио сељаку који је сатима седео у цркви. Он није пребирао бројанице, усне му се нису мицале једноставно је седео. Свештеник га је упитао: “Шта радиш сатима у цркви?” Овај одговори: “Гледам Њега, Он гледа мене, и тако нам је добро заједно…” Сетио сам се ових речи и помислио: “Нека моја старица проба хоће ли Богу и њој просто бити добро насамо, и хоће лијој се некако у срцу учинити даје Бог ту.”
После неког времена долази моја старица и каже: “Знате шта, стварно се нешто дешава…” Упитах: “А шта то?” И она ми исприча како је спремила своју собу, села у фотељу и почела да плете и како је први пут после много година видела своју собу не као место неке очајничке активности, већ једноставно као место спокоја, место где она живи, које је светло тихо и чисто, са кандилом, као место на које се навикла. Унаоколо је постало тихо и у њеној глави је постало тише, почела је да плете и да ослушкује како звецкају игле за плетење по наслонима за руке на фотељи. Од тога је у соби постало некако још тише. Она је тако ћутала и плела, а њена душа се радовала тишини у којој је седела. А затим је ова тишина некако постепено почела да се улива у њу. Постајало је све тише и тише, и телесно и душевно… “А затим,” рече она, “не знам како то да објасним, али осетила сам да ово ћутање и ова тишина који царују унаоколо нису просто одсуство буке него присуство неке суштинске тишине и да је у сржи ове тишине – Бог.”
Мислим даје ово први корак: седи, утихни, размисли о томе да је Бог овде, да не треба нигде да Га тражиш, да ти је добро са Њим, и да је Њему добро са тобом. И просто остани тако колико можеш. После кратког времена ова вежба ће због ненавикнутости постати веома тешка. Мислим да за почетак не можеш да издржиш више од две-три минуте. Онда тихо почни да се молиш. Али, да се молиш молитвом која не разбија тишину: “Господе, помилуј… Господе, помилуј…” – или нешто друго. Цар Давид у једном псалму говори: “Ти си моја Радост…” можемо и тако да се обратимо Богу. Можемо да кажемо било шта само да речи не буду негирање и уништавање тишине која почиње да се рађа у души. И сами знате како нас понекад неочекивано, без тога да ми ишта урадимо обузима тишина. Ово се дешава у разним ситуацијама, није обавезно да то буде негде где је тихо, није обавезно да то буде у шуми или у пољу, није обавезно да то буде у празној цркви. Понекад душу усред свакодневне буке, усред бриге дотакне нека тихост, и душа одлази унутра у неки тајанствени град, који (испоставља се изненада) постоји испод бурне или усталасане површине наше душе и наше свести. Понекад се ово дешава када седимо насамо са неким. Попричамо мало и више нам се не прича, и задубљујемо се све дубље и дубље и више ништа не можемо да кажемо зато што се чини да ће свака реч сломити и разнети ову тишину у парампарчад. Затим ова тишина постаје толико дубока да се у њој постепено рађа могућност да човек нешто каже. И тада говоримо опрезно, трезвено без много речи и сваку реч бирамо тако да у њој буде истина и да она не разбије ову Богом дату тишину.
Један западни подвижник из једанаестог века који је остао безимен, написао је овакву реченицу: “Ако је Син Реч Очева, онда са правом можемо да кажемо да је Бог бездано ћутање, оно бездано ћутање из којег једино и може да прозвучи Реч, која се до краја поклапа са ћутањем и изражава га.” Дакле, ако човек дође до такве тишине онда може да почне да говори неке молитвене речи, али их изговара тако пажљиво да не наруши оно што је Бог дао: тишину, тиховање и ћутање. И није ли тачно ако успут приметимо да су и нека стања која ми другачије називамо, у ствари тиховање са страхопоштовањем? На пример вера, као увереност у невидљиве ствари, када стојимо на ивици знајући и видећи, али не говорећи ништа и не будући у стању да кажемо било шта о тајни пред којом стојимо.
Ево, пробајте ово као прву вежбу. Међутим, то није довољно. Човек треба да научи да задржи ово стање ослобођености од бриге и онда када брига покушава да продре у њега. Бива, на пример, усредсредили смо се, постало је тихо и одједном неко закуца на врата. Човек може и да се не одазове, али срце се одмах ускомешало, мисли су полетеле, радозналост је већ почела да гризе, мир је нас је напустио – желимо да отворимо врата. Наравно, ми ово прикривамо под маском братољубља и пажње, праведног односа према човеку који куца на врата. У ствари, две трећине овога чине просто неспособност да мирно седимо и радозналост.
Друга вежба се састоји у томе да себи кажемо: можда ће се десити да неко закуца на врата, можда ће то бити звоно на вратима, можда телефон, много тога може да се деси, а мене нема, ја више нисам у овој соби, ја сам у Божијем присуству. Тако стално поступамо, само што то не примећујемо. Када на пример, одемо на пијацу и неко куца на врата наше собе нико не отвара. Када одемо некуда у шетњу, код пријатеља, нико не отвара врата, зато и на ово треба овако да гледамо: ја сам у присуству Божијем, значи, нема ко да отвори. Ако сте старији и енергичнији, онда можете да поступите, како да кажем, не тако оштро, али са више одлучности. Мој отац је волео да се моли и живео је усамљено и на своја врата је окачио натпис: “Код куће сам, али немојте се трудити да куцате, свеједно нећу отворити.” Ако сте у ситуацији да желите да будете искрени до краја и да уједно омогућите себи ових несрећних пет минута (у току којих ће се сви снаћи без вас: часна реч, нико од вас, од нас, није толико потребан свету да свет не би могао без нас пет минута) – дајте себи ових пет минута, на неки начин се направите да вас нема, сакријте се.
Био је једном у Петрограду отац Александар Косухин, велики пријатељ Св. Јована Кронштатског. Он је направио себи мердевине на таван директно из олтара. Завршавао је Св. Литургију и мердевинама се пео на таван, подигао би мердевине и док се “до миле воље” не би намолио није силазио. Парохијани су могли да га траже и помоћници су се врзмали по олтару мислећи куда ли се део. А затим су се навикли да га после Св. Литургије нема, и сви су се навикли и никоме се ништа није десило. И никоме се ништа неће десити ако пет минута нестанемо из људског видика. Истина је да свет може да се снађе без нас пет минута па, чак, и више.
Ако се научите да спокојно седите иза врата у потпуном миру и тишини када неко куца, када вас дозивају, када вас траже, то ће већ бити почетак умећа “заустављања” вре-мена. И тада ћете моћи да се заустављате у садашњем тренутку. Ствар је у томе да човек не може да се моли ни у својој прошлости ни у својој будућности већ само у оном тренутку у којем се налази. Прошлост је прошла и у њу више нема повратка. Будућност је пред нама и нас тамо још нема, налазимо се у оном часу где је и Бог, и у вечности и у времену истовремено, у објективном времену и у Божанственој вечности. Човеку није увек лако да научи да живи у тренутку којем се налази зато што смо навикли да је садашњост само умишљена граница између прошлости и будућности, знате онако као што се котрља офарбано јаје кад га котрљамо на пешкиру. Оно је прво овде, а затим је тамо, али се нигде не задржава. Тако се и ми ни у једном тренутку не налазимо у реалности, у нашој садашњости. Делимично живимо од онога што се управо десило и не умемо тога да се ослободимо, а делимично смо већ негде испред себе, односно журимо. А човек треба да научи да прави разлику између брзине и журења. Ова разлика је веома проста.
Сигурно сте видели како стар човек, инвалид или слаб човек покушава да стигне тролејбус или пријатеља који иде испред њега: он очајнички жури, а креће се споро. И све време док жури труди се да ухвати самог себе како иде испред себе. Он би хтео да у сваком тренутку буде за корак даље него што јесте. Такође, знате шта се дешава за време одмора и у току летњег распуста. Ходамо без циља, али се осећамо добро, бодро, осећамо живот у телу, ходамо брзо, можемо и да потрчимо, али никуда не журимо зато што се не трудимо да било куда стигнемо пре тренутка када ћемо доћи до тог места. Дакле, исто то се дешава са нашим унутрашњим животом. Немамо права да се трудимо да доспемо негде, морамо тамо где се налазимо да чинимо све што можемо у датом тренутку. Будимо у потпуности оно што јесмо и чинимо све што можемо, а време, као што сам рекао на почетку, ради у нашу корист, оно тече према нама, оно пролази мимо нас, иде од напред ка позади и доћи ће до места које нам је потребно.
То сам осетио за време немачке окупације кад сам био ухапшен. Тог тренутка сам открио веома занимљиву ствар. Као прво, прошлост је одједном муњевито нестала, зато што је била таква да би ме због ње ухапсили, а вероватно и стрељали. Значи, није било места за реалну прошлост, она је морала да нестане. А оне нереалне прошлости о којој сам се спремао да причам, свеједно није било. Дакле, испоставило се да немам прошлости. И открио сам још једну занимљиву ствар: будућност за нас постоји онолико колико можемо да замислимо шта ће бити у будућности, и да се тамо пренесемо, али када не можемо ни да замислимо не можемо ни да се пренесемо, и будућност одједном нестаје. Тако бива када уђемо у мрачну собу и ништа се не види и читав свет се завршава – ево овде, зато што је испред мрак, нема никаквог простора, већ постоји само дубока тама, као да се налазимо у геометријском цртежу, у малецном одсечку времена у који се сабрала сва наша прошлост и из којег може да израсте сва наша будућност.
Такав тренутак и такво стање нам омогућавају да се молимо из све снаге свог бића – и ума, и срца, и воље, и тела, зато што је све сабрано у једној јединој тачки која достиже до толике напетости, до такве концентрације, да ако не дође до њене експлозије, на њој заиста може да се гради будућност. Из ове тачке човек може да гледа у прошлост, са тим да сам не постане производ сопствене уобразиље у својој прошлости, може да гледа у будућност, да буде овде и гледа у будућност као што, на пример, гледа кроз прозор. Човек је у соби, врт је напољу. Он види врт, може да замисли себе у врту или зна да је он овде, иза стакла, а понекад и иза решетака… Дакле, ако човек ово научи, а овоме се може научити једноставно духовним вежбањем које сам наводио, онда може да стоји пред Богом.
Јер, то је искуство које имамо и из других области. Рецимо, када путујемо некуда возом воз се помера, а ми седимо у потпуном миру, гледамо кроз прозор, читамо књигу или новине, можемо да се молимо, можемо да разговарамо и то не мора бити о месту у које путујемо и о ономе што ћемо тамо да радимо, и не мора бити о ономе што нас тамо чека, него једноставно о ономе што нам је занимљиво да разговарамо са нашим сапутником или да од њега чујемо. Зашто да ово не применимо и у молитви? Ово искуство је свакодневно, јер се само веома неразумни људи, када путују из Одесе у Лењинград, труде да се из последњег вагона преместе у први да би били ближе месту доласка. Свако схвата да је на толикој раздаљини читав воз мањи од нокта и да према томе нема смисла померати се унапред. А ми се на свом молитвеном путу трудимо да прођемо ово малецно растојање, ево баш сад, као да ћемо бити ближе небу због тога што смо ево оволико прешли. А небо само иде према нама, и време нас носи тамо, само када бисмо ми радили свој посао и увели небо на место где се у том тренутку налазимо, зато што то зависи од нас. Уколико живимо у садашњем тренутку, ако у овом тренутку будемо пред Лицем Божијим читаво небо је ту, и немамо разлога да га тражимо негде иза облака. Њега тамо нема, оно је само ту где се Бог и ја заједно налазимо, лицем у лице, чак и више него лицем у лице.
Чини ми се да је питање времена о којем сам сад много говорио изузетно важно зато што се о њега разбија много молитвеног напора.
Друга ствар о којој желим нешто да кажем јесте оно о чему Св. Теофан Затворник пише у првој од своје четири беседе о молитви. Он каже да сваком послу приступамо са неком паузом и припремом, само нам се за молитвено делање чини да можемо да се у њега бацимо наврат-нанос у сваком тренутку. И он наводи овакав пример: “Желиш да напишеш писмо. Вратио си се кући узрујан и узнемирен, скинућеш се, окачићеш капут о чивилук, опраћеш руке, охладићеш се. Затим ћеш прићи радном столу, сешћеш и то што удобније, узећеш папир, изабраћеш перо, па ћеш размислити: као прво – коме пишеш, као друго – у каквим си односима са њим, како да му се обратиш, којим речима, каквим стилом, и тек ћеш онда почети да пишеш. А понекад ћеш унапред на неки начин да направиш распоред разних ствари о којима желиш нешто да кажеш у одређеном разумном и осмишљеном поретку”.
Да ли то чинимо када стајемо на усамљену молитву и да ли дајемо себи времена када долазимо у храм на заједничку црквену молитву да дођемо што раније да бисмо успели да ово учинимо пре него што нас први возглас унесе у област за коју још нисмо спремни? Знате, понекад нас талас на ивици мора обузме, баци и однесе. Нема везе што знамо да пливамо и што смо се спремали да уђемо у воду, ушли смо непажљиво и догађај је претекао нашу спремност. И чини ми се да је исправно рећи човеку који почиње да се моли (а сви ми смо почетници, и годинама смо почетници, и целог живота смо почетници, зато што је сваки дан потпуно нов и необичан и у сваки дан ступамо као у потпуно нови и необични људи; ноћ која прошли дан дели од садашњег је време неког нашег непостојања, ми се поново рађамо новог дана): стани и постави себи питање: Код Кога сам дошао? Верујем ли да стојим пред Лицем Божијим? Постоји ли у мени неко искуство да Бог стварно постоји и да ја стојим пред Њим? И затим не трудећи се – ово је врло важно – да замислимо Бога сликовито, као да стојимо пред Богом или као да је Бог пред нама (зато што ћемо у том случају замислити замишљени лик и обраћаћемо се том лику, а не Живом, Непојмљивом, Претајанственом Богу) треба да станемо са вером и кажемо: “Верујем, Господе, да си Ти овде, и стајаћу пред Тобом невидљивим и непојмљивим са спремношћу да доживим Твоје присуство или да доживим, субјективно говорећи, Твоје наводно одсуство, зато што не могу да дођем до Тебе!..”
То је прво. Друго: искрено и истинито треба да смо свесни да смо пред Лицем Божијим и онога са чим у датом тренутку стојимо пред Богом. Ви ћете побожно рећи: стојим са страхопоштовањем, са вером, итд. То лепше звучи него што јесте, зато што, увече ако сте се уморили од дневног посла када желите нешто да прочитате или просто да легнете, поставите себи питање: “Са чиме сад стојим пред Богом? Да ли веома желим да се молим? Да ли сам читавог дана чекао на овај тренутак сусрета са Богом?” И врло често ћете вероватно одговорити: “Не, читавог дана сам био заузет свим и свачим, бавио сам се чак предметима који се некако индиректно односе на Бога, рецимо богословљем у овом или оном облику, али нисам ишчекивао овај тренутак када ћемо напокон бити сами удвоје.” Ако мало прочепркаш, дешава се да ћеш поштено одговорити: “Стајем на молитву зато што у мени чучи некакво сујеверје да ме Бог неће заштити у току ноћи ако се не помолим…” Сумњам да вам се то није догађало, али чак и ако претпоставимо да се то вама не дешава дешава се другим људима…
Дефинишите стање и расположење са којима сте дошли Богу и реците Му отворено: Господе, искрено речено, сад не желим да се молим. Искрено речено, више бих волео кад би могло без тога само се бојим или се стидим, или имам јако осећање обавезе, али у мени има врло мало љубави према Теби…” И тако даље. Погледајте у своје срце и наћи ћете масу одговора. И признајте, реците Богу, и од тога почните своју молитву. Пре него што почнете да читате молитве Светих у којима се изражавају осећања која би требало да имате, да имамо, али којих често нема, исповедите Му своје душевно стање, своје расположење.
Учините тако и могуће је да ћете наићи на две ситуације. Или ће се због тога што сте били искрени и поштени у вама родити живо и добро осећање према Богу и моћи ћете да почнете да говорите са Њим, или нећете успети да дођете до тог осећања. Ако се роди неко живо осећање – нека је то покајање, нека је то захвалност, нека је то једноставно трепет, – узмите молитвеник и читајте пажљиво будући потпуно свесни значења онога што говорите. Ево првих речи вечерњег и јутарњег правила, и сваке службе коју чита Хришћанин који живи у свету: “У Име Оца и Сина и Светога Духа”.
Људи ово углавном схватају једноставно као увод, али зар ове речи не значе да сам ја сад стао пред Бога у Његово Име, а не у своје, не у име себе него Њега, не ради себе него ради Њега, као и да се све оно што ће се сада дешавати у молитви заснива на Њему, темељи се на Њему, иде од мене до Њега и враћа се од Њега мени? Помолите се овако и изреците ово свесно и видећете да ће то истог тренутка постати веома тешко. Зато што једноставно рећи: “У Име Оца и Сина и Светога Духа” није тешко, али рећи ово и себе једноставно удаљити, одмакнути у страну и делати у Божије Име и ради Њега јесте сасвим друга ствар. И овде почиње наше ослобађање од нас самих, од духовне користољубивости, од било каквих осећања која у нама постоје и од којих труне у нама молитвени дух.
Затим читајте даље молитве, читајте спокојно не “усмеравајући” их према Богу, већ усмеравајући њихову оштрицу на себе самог, тј. доведите до своје сопствене свести, до свог сопственог осећања, до своје сопствене воље и до свог тела ове молитвене речи тако да оне уђу у вас и свом свешћу, свим срцем, свом вољом и свим телесним напором на који сте способни доживите ове речи. Не брините се, када их доведете до срца, оне ће се отуда саме винути ка престолу Божијем. А ако их из уста будете слали ка небесима оне до вас неће доћи, а до Бога ће доћи као молитве других људи који су их сачинили, а ви ћете бити само њихов читач, али то неће бити ваше молитве.
Има и других случајева када је срце толико мртво, када немамо довољно снаге и живота да се одазовемо. Тада можемо да изговарамо ове молитве из убеђења, а не из осећања. Знате како понекад бива – човек се умори до крајњих граница, а ипак делује у овом или оном смеру зато што зна да иако тренутно ништа не осећа, ипак, ово осећање живи негде у њему. Дешава се да човек дође кући потпуно исцрпљен од умора. Ако би га тада упитали: “Кажи, да ли осећаш живу љубав према човеку који те је сада неочекивано посетио и тражи помоћ од тебе?” он би рекао: “Не, не осећам зато што сам толико уморан и душевно и телесно да не могу да дођем до осећања. Мртав сам, али ћу учинити нешто као да то осећам и то нелицемерно зато што знам да ће се живо осећање као неки тајанствени град из дубина поново подићи кад прође умор.” У овом случају човек може да изговара речи молитве из убеђења, а не из осећања и да притом каже Богу: “Господе, сада не могу да саберем никакво осећање, чак, ни моје мисли једва пузе по овим речима, али ове речи изражавају све у шта ја верујем, ове речи су истините до краја и ја их изговарам са свом истинитошћу без обзира на моју немоћ да их у овом тренутку доживим.” Али, говорити их другачије, односно претварајући се да је то оно што мислимо и осећамо када мисли беже, када је срце безосећајно, када нема ни мисли о томе да човек заиста изврши оно о чему говори јесте безбожно и светогрдно. Дакле, ако се будете учили из дана у дан да се молите одговорно, да се молите тако да свака молитва постане, заиста, ваша, ваша душа ће, када дођете у храм, бити спремна да као харфа запева под руком Онога Ко на њој свира – Духа Светог.
А да би ово постало могуће треба учинити још једну последњу ствар: молитва и живот треба тако да се испреплету да једно изражава друго. Није могуће увече или ујутру стати пред Бога и говорити Му ове или оне речи, а после тога живети у супротности са свим оним што смо исповедали у својој молитви. Не можемо говорити Богу: “Спремно је срце моје, Господе, спремно је срце моје”; и не може се Богу говорити: “Душа је моја Тебе жедна као у земљи безводној”, или “Као срна која чезне за извором воде”, када никуда не стремиш и душа не осећа ништа слично. Али се још мање Богу могу говорити речи пуне одговорности: опраштам… желим да се кајем… желим ово или оно, као што говоримо у јутарњим и вечерњим молитвама, са тим да ове речи у стварности, у животу, уопште не примењујемо. Зато тада речи постепено постају мутне, покрива их плесан, постају безукусне, а временом постају бљутаве и одвратне, јер смрде на лаж и безбројна понављања.
Ако узмемо сваку молитву којом се молимо и поделимо је на реченице које можемо да спроведемо у живот и дан за даном посвећујемо томе да живимо по овим молитвама, да живимо по сат, по два-три сата у складу са једном реченицом, ако узмемо ове поједине реченице: нећу да осуђујем, нећу да радим ово, радићу оно – и користимо их као правило за по сат, два, три сата, за пола дана, за недељу дана (не само у зависности од тога колико колико ћемо имати духа већ и навике, као и упорности и способности за дуготрајан труд, чега сви ми имамо изузетно мало) – ако тако будемо поступали, ове речи се никада неће покрити никаквим слојем прашине, оне ће свакога дана бити као оштар мач и када будемо ишли од јутра према вечери или од вечери према јутру на молитву, свака ова реч, свака реченица и свака молитва ће нам или судити или откривати пред нама божанствени подвижнички програм живота.
Ево, ако пробате да примените на делу две-три ствари о којима сам данас говорио, будући свесни да сте на самом почетку свог пута као што смо то сви ми без изузетка, сваког дана на почетку пута, видећете да ће се молитва постепено сабирати и више неће бити спољашња вежба па, чак, ни стање душе, већ постати само наше биће.
Али, за ово је потребно да молитва и живот постану једно, као што Св. Јефрем Сирин говори: “Не ограничавај своју молитву само на речи, нека читав твој живот постане богослужење.”

* * *

Питање: Владико, извините, говорите о молитви. Али ми живимо у компликованим околностима и зато не може за све да важи исто што и за ову старицу – она се задубила и плете чарапе. Ми живимо у свету где постоји маса ствари које не зависе од нас. Мислим да је то проблем.
– То јесте проблем, али ћу вам за почетак одговорити поређењем. Када нас задеси велика и истинска несрећа или огромна свеобухватна радост да ли нам свет око нас у току дана смета да је носимо у срцу, да све доживљавамо и све радимо не заборављајући на њу? Чисто сумњам. Несрећа је у томе што молитва одлази као што сунце залази за облаке, зато што је наша молитва, наше стајање пред Богом и наше доживљавање Бога много слабије од онога што нам се дешава у животу када нам умре близак човек или када одједном откријемо да је човек за којег смо мислили даје погинуо – жив и да је пред нама. О овоме треба да размислимо зато што је то чињеница из нашег живота.
Ево шта могу да кажем: у житију једног Светог (чини ми се Св. Јоаникија Великог, али нисам сигуран) постоји следеће место – док је још био младић у цркви је чуо неке речи о молитви које су га толико потресле да је пожелео да оде и да живи само тако: да се моли, моли и моли… Био је неписмен и црквено необразован и зато је знао, чини ми се, само “Оче наш”. Отишао је на оближњу планину и прво време је понављао ову молитву. Док је душа била жива и пуна трепета, он ју је стално понављао са живим и трепетним осећањем. А потом је дан почео да прелази у вече. Било му је деветнаест година, почела је да га мучи глад и одлучио је да потражи шта би могао да поједе. Почео је да хода унаоколо, накупио је неких бобица, мало појео, али није баш много утолио глад. А у међувремену је почело да се смркава све више и више и он је почео да ослушкује како се око њега буди живот шуме, живот планине: дивље звери. Час блесну очи, час се зачују лаки кораци… и обузео га је страх. Он тада поче да узвикује пред Богом: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј и спаси ме!” И читаве ноћи је тако викао од страха. Јутро је дошло, звери су легле у своје брлоге и дошло је време да тражи плодове. Међутим, сада је већ знао да испод сваког жбуна можда седи нека од оних страшних звери које су сву ноћ луњале око њега. И почео је да хода у потрази за храном и све време је говорио: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!..” Мучила га је глад, целе ноћи није спавао, савладавао га је умор. И он са све већим очајањем поче да зове Бога у помоћ, зато што није видео никога другог ко би могао да му помогне и да га спаси. И наступила је ноћ и свануо је дан – и тако прође година за годином.
Једном приликом, после много година када је већ био прослављени старац посетио га је подвижник из неке пустиње и упитао: “Оче, ко те је научио непрестаној молитви?” А он одговори: “Демони…” Зато што осим звери, глади, хладноће и самоће на које се он прилично брзо навикао, почеше да га нападају помисли у ројевима, и телесни немир, и сваковрсне саблазни; и што су га више нападали он је све више звао у помоћ до дана када се одједном пред њим појавио Христос и настала је тишина. Али, до тада је научио оно основно што сваки подвижник мора да научи: уколико Господ одузме Своју заштиту никаква лична снага или моћ другог човека не могу да помогну. И зато је наставио да се моли премда се више није плашио звери и мада је савладао глад, иако је постао подвижник у бдењу, и без обзира на то што су демони тада одступили, он је наставио да се моли истом овом молитвом.
Чини ми се да не смемо да заборавимо, да ако бисмо умели да искористимо све оно што се дешава за молитву не бисмо имали времена да се бавимо било чим другим: сваки тренутак нам то омогућава, и чак и оно лоше што се у нама дешава. Ако бисмо се сваки пут када видимо зло око себе на њега одазивали са саучешћем и говорили: “Господе, спаси овог човека, опрости му; ако сам ја погрешио у свом суду – хвала Богу, али ако сам у праву, молим Те не осуди га као што сам га ја осудио,” ако се, када откријемо да нисмо успели да саучествујемо, него смо само осудили, окренемо затим душом према Богу и кажемо: “Господе, опрости, само не осуди као што сам ја осудио”, ако сваки пут када учинимо нешто добро са изненађењем станемо пред Бога и кажемо: “Господе хвала Ти што си ми дао да ово учиним, ја сам то никако не бих могао” – тада би и грех, и добро, и зло, и наша слабост – све би за нас представљало низ околности које поспешују молитву. Зато нам не смета делање, не смета нам оно што се око нас дешава, него нам за молитву смета оно што се у нама дешава и оно што ми унутар себе не чинимо. Било је Светих – узмите Апостоле, узмите неке друге подвижнике, који су стално били заузети: макар Св. Амвросија Оптинског, Св. Серафима Саровског из последњих година живота и друге, којима је све било храна за молитву као што су дрва храна за ватру.
Ако не можемо да се молимо због буре која нас окружује, то је само зато што смо буру пустили унутра, а не због тога што је бура око нас. Јер, док је бура око нас и ми у бури, очајнички зовемо Бога. Када она продре у нас више не можемо да зовемо Бога зато што нас она баца на све стране. Узмите јеванђељску причу о бури на Генисаретском језеру када је Христос спавао на крми, а Апостоли се борили са смрћу, са таласима. Испочетка су се борили, а затим изгубише наду и пустише узнемиреност и буру унутра. То се види из тога што нису пришли Христу и рекли Му: “Господе, Теби је дата свака власт на небу и на земљи, Ти си Владар живота и смрти, Ти си Господ Који је у нашем присуству учинио толика чуда, учини по вољи Твојој и спаси нас!” Не! Они га пробудише и рекоше: “Зар Ти ништа не мариш што ми гинемо?” Они више нису размишљали о томе да Он има власт да једном речју смири буру или да их спаси на други начин. Само су хтели да Њега, свог Учитеља и Бога увуку у своју сопствену узнемиреност. Кад бисмо парафразирали ово, могло би се и овако рећи: “Господе, ако ништа не можеш да урадиш бар немој да спаваш, бар се мало помучи са нама!” И Христос се на ово тако и одазива. Јеванђеље у том смислу јасно подвлачи да Христос не само што је спавао на крми – спавао је са главом на јастуку: Бог као да није марио за њих, Он се одмарао у Свом миру док су се они, Његови несрећни ученици, мучили. И Христос устаје и говори им: “Маловерни, докле ћу бити са вама?” А потом, не обраћајући више пажњу на Своје ученике и не дајући бури да уђе у Њега Он се обраћа ветровима и мору и говори: “Умукни, утихни!”. Као да Свој спокој улива у ову буру и побеђује Својим Божанством ову тварну буру.
А ми ово стално радимо. Када је бура око нас ми не стојимо тамо где стоји Господ, и не говоримо: “Ја се молим, а бура око мене ће утихнути када дође време Божије, и када мој унутрашњи мир постане толико сталан да око њега ништа не може да се усталаса”. И сетите се овде речи Св. Серафима Саровског: “Стекни мир и хиљаде ће се око тебе спасити.”

Comments are closed.