NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

MOLITVA I VREME

Danas bih želeo da porazgovaram sa vama o molitvi i kao uvod u to imam nameru da dam jednu kratku primedbu, Ovo, naravno. neće biti predavanje zato što je apsolutno nemoguće držati predavanja o molitvi. Iz vrlo bogate riznice pravoslavnog iskustva mogu se IZDVOJITI neki momenti ili neki pojmovi i oni se mogu podvući, može se drugome poveriti ovo iskustvo, ali je nemoguće ex cathedra držati predavanje o molitvi zato što je molitva neuhvatljiva kao i sam život. Ona je u suštini život naše duše i bez nje nema života.
Treba, ako mogu tako da se izrazim, razlikovati dve molitve: molitvu koja predstavlja susret sa Bogom, opštenje s Njim, živ i dubok odnos između Boga i nas, i molitvoslovlje koje može biti molitva, ali koje, nažalost, vrlo često predstavlja govornu vežbu. Jedan od osnovnih zadataka duhovnog života je da se prodre iz molitvoslovlja u molitvu, tj. da se u molitvoslovlje prodre toliko duboko da se u samom njegovom srcu nađe molitvenost. Ovo se odnosi na ljude koji su navikli da se mole, koji su navikli da upotrebljavaju svete Crkvene reči, a za koje su – od ponavljanja, od nepažljivog odnosa prema njima – ove reči postale nejasne, izgubile svoj sjaj, izgubile svoju delatnu silu. Oni treba nešto da urade Da bi se oslobodili od omađijanosti rečima i iz zarobljeništva reči. Čovek treba da se prene i da na vreme uđe u dubinu kako bi u srži ovih molitvenih uzdaha KOJI su se nekada otkinuli iz živih duša usred podviga, u molitvenom trudu, u ogromnom naporu svih duhovnih sila, i ponekad u ogromnom stradanju, našao sadržaj za sebe. Evo, počinjući od ovoga želeo bih da razmotrim neke teškoće u molitvi, onako kako nam one izgledaju u našem savremenom svetu.
Prva teškoća sa kojom se svi sreću jeste pitanje vremena, i ova teškoća je dvojaka. Sa jedne strane, treba naći vremena za molitvu, a sa druge strane ne dati vremenu (to jest užurbanosti, unutrašnjoj napetosti i brizi zbog toga što vreme leti) da ubije u nama spokoj i duboku sabranost koji omogućavaju molitvu. Može se ispostaviti da ni svešteniku nije tako lako da nađe vreme, zato što i sveštenik može biti toliko okupiran svojim služenjem i može da uobrazi da je njegovo služenje – susreti sa ljudima, razgovori sa njima, obavljanje samih bogosluženja – toliko važno samo po sebi da on više ne ostavlja sebi dovoljno vremena da uđe unutar sebe i da za neko vreme stoji ćuteći, bez ikakvog kretanja, pred Licem Boga Živog . Možete da se ne složite sa mnom i da kažete daje bogosluženje – molitva. Da, pod uslovom da se u njemu molimo, ali samo po sebi bogosluženje je samo veoma povoljan preduslov za molitvu. Čovek može da odstoji službu i prođe mimo molitve, čovek može da je odsluži i da ne dođe ni do kakvog susreta sa Bogom u dubini svog srca. I to je jedna od najpogubnijih stvari koja može da se desi u životu sveštenika.
Ali, druga strana je, čini mi se, teža i važnija, a to je pitanje vremena kao takvog. Svi vi verovatno znate kako ponekad stajemo na molitvu i neprekidno nas grize svest o tome da vreme leti, da treba „završiti pravilo“, treba „dočitati kanon“, treba doći do kraja nečega, a vreme kao da teče takvom brzinom da ne uspevamo da ga stignemo. I dešava se da se čovek često moli sve brže i brže, ponekad se moli sa izvesnim osećanjima prema rečima, zatim još nekako i shvata ono što radi, zatim čita sve brže i brže kao da se zadatak sastoji u tome da se u određeno vreme smesti određeni broj molitava. I često čovek posle takve molitve odlazi kao da je prošao mimo Boga. Sve je pročitao, sve je rekao – a ništa se nije dogodilo. Dakle, ovde je veoma izražen problem vremena.
Kada je reč prvo o onome što se naizgled tiče spoljašnje tehnike ima jedan izvanredan savet u delima Sv. Teofana Zatvornika. Da bi molitva mogla da bude duboka, bez žurbe, spokojna, pažljiva i sa strahopoštovanjem – kaže on – ne treba da je određujemo brojem molitava koje imamo nameru da pročitamo nego vremenom kojim raspolažemo i za ovo vreme treba da se molimo molitvama koje nam nudi molitvenik ili druge bogoslužbene knjige, ne vodeći računa o tome da li ćemo završiti svoje pravilo ili ne, da li ćemo ga dočitati ili ne (ovde je reč, razume se, o ličnoj molitvi pojedinačnog Hrišćanina). On, na primer, navodi, da ako čovek zbog svojih obaveza ima pola sata vremena neka stane na molitvu i sa krajnjom i maksimalnom pažnjom, skupljajući u sebi sve strahopoštovanje na koje je sposoban neka prinosi svaku molitvenu reč, svaku molitvenu rečenicu Bogu, ne brinući se šta će biti. I on u ovom pismu kaže da ako za sve vreme kojim raspolažeš pročitaš otprilike četvrtinu ili polovinu večernje ili nekog drugog pravila koje si sebi odredio, ali ako si ovo pročitao svim umom, svim srcem i svim svojim bićem ti si ispunio pravilo, a ako si „iščitao“ sve prolazeći mimo svake molitve zato da bi došao do sledeće (i ovo se dešava), nisi ispunio pravilo premda si sve pročitao. Zato što je Bogu potrebno naše srce i naša svest, Bogu je isto kao i nama potreban susret, a ne ponavljanje molitava koje je sastavio neko drugi i koje mi možemo prineti kao svoje samo ako u njih utkamo naš um, naše srce, našu volju, sav poriv celog našeg bića, uključujući i naše telo.
To je prvo, što mi se čini da treba da imamo na umu, zato što ako tako počnemo, ispočetka verovatno nećemo uspeti da za kratko vreme pročitamo dugačko pravilo, ali onoliko koliko budemo pažljivo i sa strahopoštovanjem prelazili od reči ka reči, od misli ka misli i od osećanja ka osećanju, ova osećanja i misli će u nama postati žive, tako da će posle nekog vremena biti dovoljno da kažemo samo jednu reč pa da se sav um usredsredi i sve srce zapali. I tada neće biti potrebno da dugim i upornim trudom dovodimo do svoje svesti i do svog osećanja molitvene reči, zato što će se svest koja je pripremana iz nedelje u nedelju, a ponekad iz godine u godinu i srce koje je izorano ovim trudom odazivati momentalno. I ispostaviće se da smo posle dugog, sporog i postepenog truda odjednom postali sposobni da sa punom pažnjom uz potpuno učestvovanje srca, svim našim bićem molitveno uznosimo Bogu celo molitveno pravilo.
Ovo se uopšte odnosi na svaku ljudsku delatnost. Ma čime da se bavite, ako ispočetka budete vrlo pažljivo, tačno i bez žurbe obavljali svoj posao posle kratkog vremena ćete se toliko navići na njega da ćete moći da radite sve brže i brže, ne gubeći pritom preciznost u njegovom izvršavanju. Ako se budete trudili da ga obavite brzo to će uvek biti na uštrb savršenstva i kvaliteta. Mislim da svi to znamo iz različitih oblasti života, počevši od najprostijih do najsloženijih.
Vrlo često, ipak, vreme prodire u nas, u našu svest. Dakle, treba da naučimo da izlazimo na kraj sa vremenom, da prosto „zaustavljamo“ vreme. Razume se da ne govorim o kretanju zvezda i o kretanju Zemlje oko Sunca, govorim o nečem drugom. Ima raznih vrsta vremena. Postoji vreme koje se određuje časovnikom, a postoji vreme koje se određuje unutrašnjim doživljajem. Svi znate kako ponekad nekoliko minuta mogu da izgledaju beskonačno dugi: kada nešto napeto iščekujemo sa strahom, tugom ili brigom. Međutim, vi takođe verovatno znate kako ponekad za trenutak proleti nekoliko srećnih ili tužnih sati. Govorim upravo o ovom vremenu, o ovakvom „zaustavljanju“ vremena, o tome da treba da izađemo na kraj sa vremenom u tom smislu.
Prvo što mislim da moramo da zapamtimo, a mislim da to nemamo uvek na umu, jeste da uopšte nema razloga da trčimo za vremenom, zato što vreme ne beži od nas nego nam ide u susret. Bez obzira na to da li žurim u susret sledećem trenutku mog života ili sedim i čekam da on dođe, ovaj čas će neminovno otkucati, i zato se oni ljudi koji kao da žure u susret sledećem trenutku uzalud trude. Trenutak će doći, a ono vreme koje sa uzbuđenjem koristimo na to da bismo žurili prema njemu moglo bi se tako mirno upotrebiti za nešto drugo što je korisnije od brige i besciljne ustremljenosti. Važno je da ovo imamo na umu zato što sve dolazi u svoje vreme, ili ako vam se tako više sviđa, u Božije vreme. Bez obzira na to koliko želimo da dostignemo trenutak kada ćemo se moliti duboko, ovo vreme nećemo dostići. I potpuno je glupo da se naprežemo da bismo videli plodove molitve i rezultat svog truda. Isto kao što zemljoradnik ne ide svaki dan u polje da vidi da li biljka raste. On zna da je posejao seme, a sada treba čekati, doći će vreme i ona će nići i sve će biti, ali dok ona niče on, kao što kaže Jevanđelje, jede i spava i bavi se svojim poslom. A mi se često, baš pod pritiskom ovog iščekivanja ili ove ustremljenosti napred, ne molimo sada iz sve dubine naše duše, zato što se molimo i istovremeno gledamo da li sviće zora budućeg veka… I ona ne sviće, zato što može da svane samo u našoj duši, i ma koliko da gledamo u daljinu nećemo je videti. Dakle jedan od zadataka se sastoji u tome da naučimo da izađemo na kraj sa unutrašnjim vremenom. Da bismo ovo postigli jednostavno i vrlo mirno možemo da radimo određene vežbe.
Vežbe se sastoje u tome da kada nemamo šta da radimo ništa ne radimo i nikuda ne žurimo. Ovo izgleda vrlo jednostavno, ali probajte. Evo, imate pet minuta slobodnog vremena. Šta uglavnom radite u toku ovih pet minuta? Vrpoljite se na stolici, preturate po papirima, gledate unaokolo, slažete i premeštate knjige, premeštate sveske, gledate kroz prozor, razmišljate o tome šta će biti, odnosno bavite se time da trenutak potpunog mira pretvorite u malu buru, u nekakvo talasanje, u buru u čaši. Umesto toga pokušajte, a ovo nije nimalo laka vežba, i ako imate pet minuta kada jednostavno potpuno imate pravo da ništa ne radite sedite i ne radite ništa. Sedite i budite svesni: Evo ja – Petar, Ivan – sedim. Oko mene je tiho, ništa se ne dešava i nema šta da se desi, i ja sam pred Licem Božijim. I ostanite nekoliko trenutaka pred Licem Božijim. Videćete da ovo ni iz daleka nije tako lako zato što će vaše misli početi da vitlaju kao mušice u prolećno veče, po rečima Sv. Teofana Zatvornika. Neke uspomene će početi da se pomaljaju u duši, nešto će da došaptava: Ah! Zaboravio sam ovo i ono drugo i ono treće što treba da se uradi! Briga počinje, telo počinje da biva napeto… Dakle, čovek treba da nauči da sedne i da se opusti, ne da sedne kao da sedi na ugljevlju, nego da sedi kao na stolici ili u fotelji, da se staloži, da dostigne telesni mir i da oslušne tišinu oko sebe.
Ovde se borba sa vremenom i sa brigom koju u nama rađa vreme poklapa sa traženjem unutrašnje i spoljašnje tišine. Spoljašnje još nekako i možemo da ćutimo, iako i tu vrlo često umišljamo da ćutimo, a u stvari stalno vodimo dijalog sa sobom. To je takođe kretanje, a ne stajanje pred Bogom. Ali, evo želim da vam ispričam nešto o jednoj starici (čini mi se da sam svojevremeno o njoj ovde pričao – oni koji se sećaju neka oproste).
Nešto malo posle mog rukopoloženja došla je kod mene starica i kaže: „Evo već mnogo godina se stalno molim Isusovom molitvom i nikad nisam mogla da osetim Božije prisustvo. Šta da radim?“ Rekao sam joj ono što mi je izgledalo veoma razumno – da se obrati nekom ko ume da se moli. Ona mi odgovori: „Da, pitala sam i one koji znaju i nisam dobila odgovor, tako sam odlučila vas da pitam…“ Pa, ovo je bilo utešno. Onda sam joj prostodušno rekao: „Šta mislite, kad Bog može da udene neku reč ako sve vreme samo vi pričate? Bilo bi dobro da poćutite malo pred Licem Božijim…“ „A kako to da uradim?“ Kažem: „Evo, probudite se jutru, spremite se, doručkujte, spremite svoju sobu, a onda sedite udobno pred kandilo u sobi i pletite pred licem Božijim, samo nemojte da se molite, nego prosto sedite i budite svesni da ste i vi tu i da je Bog tu…“ Ovde sam se, iskreno rečeno, setio slučaja iz života jednog zapadnog sveca koji je bio parohijski sveštenik i jednom se obratio seljaku koji je satima sedeo u crkvi. On nije prebirao brojanice, usne mu se nisu micale jednostavno je sedeo. Sveštenik ga je upitao: „Šta radiš satima u crkvi?“ Ovaj odgovori: „Gledam Njega, On gleda mene, i tako nam je dobro zajedno…“ Setio sam se ovih reči i pomislio: „Neka moja starica proba hoće li Bogu i njoj prosto biti dobro nasamo, i hoće lijoj se nekako u srcu učiniti daje Bog tu.“
Posle nekog vremena dolazi moja starica i kaže: „Znate šta, stvarno se nešto dešava…“ Upitah: „A šta to?“ I ona mi ispriča kako je spremila svoju sobu, sela u fotelju i počela da plete i kako je prvi put posle mnogo godina videla svoju sobu ne kao mesto neke očajničke aktivnosti, već jednostavno kao mesto spokoja, mesto gde ona živi, koje je svetlo tiho i čisto, sa kandilom, kao mesto na koje se navikla. Unaokolo je postalo tiho i u njenoj glavi je postalo tiše, počela je da plete i da osluškuje kako zveckaju igle za pletenje po naslonima za ruke na fotelji. Od toga je u sobi postalo nekako još tiše. Ona je tako ćutala i plela, a njena duša se radovala tišini u kojoj je sedela. A zatim je ova tišina nekako postepeno počela da se uliva u nju. Postajalo je sve tiše i tiše, i telesno i duševno… „A zatim,“ reče ona, „ne znam kako to da objasnim, ali osetila sam da ovo ćutanje i ova tišina koji caruju unaokolo nisu prosto odsustvo buke nego prisustvo neke suštinske tišine i da je u srži ove tišine – Bog.“
Mislim daje ovo prvi korak: sedi, utihni, razmisli o tome da je Bog ovde, da ne treba nigde da Ga tražiš, da ti je dobro sa Njim, i da je Njemu dobro sa tobom. I prosto ostani tako koliko možeš. Posle kratkog vremena ova vežba će zbog nenaviknutosti postati veoma teška. Mislim da za početak ne možeš da izdržiš više od dve-tri minute. Onda tiho počni da se moliš. Ali, da se moliš molitvom koja ne razbija tišinu: „Gospode, pomiluj… Gospode, pomiluj…“ – ili nešto drugo. Car David u jednom psalmu govori: „Ti si moja Radost…“ možemo i tako da se obratimo Bogu. Možemo da kažemo bilo šta samo da reči ne budu negiranje i uništavanje tišine koja počinje da se rađa u duši. I sami znate kako nas ponekad neočekivano, bez toga da mi išta uradimo obuzima tišina. Ovo se dešava u raznim situacijama, nije obavezno da to bude negde gde je tiho, nije obavezno da to bude u šumi ili u polju, nije obavezno da to bude u praznoj crkvi. Ponekad dušu usred svakodnevne buke, usred brige dotakne neka tihost, i duša odlazi unutra u neki tajanstveni grad, koji (ispostavlja se iznenada) postoji ispod burne ili ustalasane površine naše duše i naše svesti. Ponekad se ovo dešava kada sedimo nasamo sa nekim. Popričamo malo i više nam se ne priča, i zadubljujemo se sve dublje i dublje i više ništa ne možemo da kažemo zato što se čini da će svaka reč slomiti i razneti ovu tišinu u paramparčad. Zatim ova tišina postaje toliko duboka da se u njoj postepeno rađa mogućnost da čovek nešto kaže. I tada govorimo oprezno, trezveno bez mnogo reči i svaku reč biramo tako da u njoj bude istina i da ona ne razbije ovu Bogom datu tišinu.
Jedan zapadni podvižnik iz jedanaestog veka koji je ostao bezimen, napisao je ovakvu rečenicu: „Ako je Sin Reč Očeva, onda sa pravom možemo da kažemo da je Bog bezdano ćutanje, ono bezdano ćutanje iz kojeg jedino i može da prozvuči Reč, koja se do kraja poklapa sa ćutanjem i izražava ga.“ Dakle, ako čovek dođe do takve tišine onda može da počne da govori neke molitvene reči, ali ih izgovara tako pažljivo da ne naruši ono što je Bog dao: tišinu, tihovanje i ćutanje. I nije li tačno ako usput primetimo da su i neka stanja koja mi drugačije nazivamo, u stvari tihovanje sa strahopoštovanjem? Na primer vera, kao uverenost u nevidljive stvari, kada stojimo na ivici znajući i videći, ali ne govoreći ništa i ne budući u stanju da kažemo bilo šta o tajni pred kojom stojimo.
Evo, probajte ovo kao prvu vežbu. Međutim, to nije dovoljno. Čovek treba da nauči da zadrži ovo stanje oslobođenosti od brige i onda kada briga pokušava da prodre u njega. Biva, na primer, usredsredili smo se, postalo je tiho i odjednom neko zakuca na vrata. Čovek može i da se ne odazove, ali srce se odmah uskomešalo, misli su poletele, radoznalost je već počela da grize, mir je nas je napustio – želimo da otvorimo vrata. Naravno, mi ovo prikrivamo pod maskom bratoljublja i pažnje, pravednog odnosa prema čoveku koji kuca na vrata. U stvari, dve trećine ovoga čine prosto nesposobnost da mirno sedimo i radoznalost.
Druga vežba se sastoji u tome da sebi kažemo: možda će se desiti da neko zakuca na vrata, možda će to biti zvono na vratima, možda telefon, mnogo toga može da se desi, a mene nema, ja više nisam u ovoj sobi, ja sam u Božijem prisustvu. Tako stalno postupamo, samo što to ne primećujemo. Kada na primer, odemo na pijacu i neko kuca na vrata naše sobe niko ne otvara. Kada odemo nekuda u šetnju, kod prijatelja, niko ne otvara vrata, zato i na ovo treba ovako da gledamo: ja sam u prisustvu Božijem, znači, nema ko da otvori. Ako ste stariji i energičniji, onda možete da postupite, kako da kažem, ne tako oštro, ali sa više odlučnosti. Moj otac je voleo da se moli i živeo je usamljeno i na svoja vrata je okačio natpis: „Kod kuće sam, ali nemojte se truditi da kucate, svejedno neću otvoriti.“ Ako ste u situaciji da želite da budete iskreni do kraja i da ujedno omogućite sebi ovih nesrećnih pet minuta (u toku kojih će se svi snaći bez vas: časna reč, niko od vas, od nas, nije toliko potreban svetu da svet ne bi mogao bez nas pet minuta) – dajte sebi ovih pet minuta, na neki način se napravite da vas nema, sakrijte se.
Bio je jednom u Petrogradu otac Aleksandar Kosuhin, veliki prijatelj Sv. Jovana Kronštatskog. On je napravio sebi merdevine na tavan direktno iz oltara. Završavao je Sv. Liturgiju i merdevinama se peo na tavan, podigao bi merdevine i dok se „do mile volje“ ne bi namolio nije silazio. Parohijani su mogli da ga traže i pomoćnici su se vrzmali po oltaru misleći kuda li se deo. A zatim su se navikli da ga posle Sv. Liturgije nema, i svi su se navikli i nikome se ništa nije desilo. I nikome se ništa neće desiti ako pet minuta nestanemo iz ljudskog vidika. Istina je da svet može da se snađe bez nas pet minuta pa, čak, i više.
Ako se naučite da spokojno sedite iza vrata u potpunom miru i tišini kada neko kuca, kada vas dozivaju, kada vas traže, to će već biti početak umeća „zaustavljanja“ vre-mena. I tada ćete moći da se zaustavljate u sadašnjem trenutku. Stvar je u tome da čovek ne može da se moli ni u svojoj prošlosti ni u svojoj budućnosti već samo u onom trenutku u kojem se nalazi. Prošlost je prošla i u nju više nema povratka. Budućnost je pred nama i nas tamo još nema, nalazimo se u onom času gde je i Bog, i u večnosti i u vremenu istovremeno, u objektivnom vremenu i u Božanstvenoj večnosti. Čoveku nije uvek lako da nauči da živi u trenutku kojem se nalazi zato što smo navikli da je sadašnjost samo umišljena granica između prošlosti i budućnosti, znate onako kao što se kotrlja ofarbano jaje kad ga kotrljamo na peškiru. Ono je prvo ovde, a zatim je tamo, ali se nigde ne zadržava. Tako se i mi ni u jednom trenutku ne nalazimo u realnosti, u našoj sadašnjosti. Delimično živimo od onoga što se upravo desilo i ne umemo toga da se oslobodimo, a delimično smo već negde ispred sebe, odnosno žurimo. A čovek treba da nauči da pravi razliku između brzine i žurenja. Ova razlika je veoma prosta.
Sigurno ste videli kako star čovek, invalid ili slab čovek pokušava da stigne trolejbus ili prijatelja koji ide ispred njega: on očajnički žuri, a kreće se sporo. I sve vreme dok žuri trudi se da uhvati samog sebe kako ide ispred sebe. On bi hteo da u svakom trenutku bude za korak dalje nego što jeste. Takođe, znate šta se dešava za vreme odmora i u toku letnjeg raspusta. Hodamo bez cilja, ali se osećamo dobro, bodro, osećamo život u telu, hodamo brzo, možemo i da potrčimo, ali nikuda ne žurimo zato što se ne trudimo da bilo kuda stignemo pre trenutka kada ćemo doći do tog mesta. Dakle, isto to se dešava sa našim unutrašnjim životom. Nemamo prava da se trudimo da dospemo negde, moramo tamo gde se nalazimo da činimo sve što možemo u datom trenutku. Budimo u potpunosti ono što jesmo i činimo sve što možemo, a vreme, kao što sam rekao na početku, radi u našu korist, ono teče prema nama, ono prolazi mimo nas, ide od napred ka pozadi i doći će do mesta koje nam je potrebno.
To sam osetio za vreme nemačke okupacije kad sam bio uhapšen. Tog trenutka sam otkrio veoma zanimljivu stvar. Kao prvo, prošlost je odjednom munjevito nestala, zato što je bila takva da bi me zbog nje uhapsili, a verovatno i streljali. Znači, nije bilo mesta za realnu prošlost, ona je morala da nestane. A one nerealne prošlosti o kojoj sam se spremao da pričam, svejedno nije bilo. Dakle, ispostavilo se da nemam prošlosti. I otkrio sam još jednu zanimljivu stvar: budućnost za nas postoji onoliko koliko možemo da zamislimo šta će biti u budućnosti, i da se tamo prenesemo, ali kada ne možemo ni da zamislimo ne možemo ni da se prenesemo, i budućnost odjednom nestaje. Tako biva kada uđemo u mračnu sobu i ništa se ne vidi i čitav svet se završava – evo ovde, zato što je ispred mrak, nema nikakvog prostora, već postoji samo duboka tama, kao da se nalazimo u geometrijskom crtežu, u malecnom odsečku vremena u koji se sabrala sva naša prošlost i iz kojeg može da izraste sva naša budućnost.
Takav trenutak i takvo stanje nam omogućavaju da se molimo iz sve snage svog bića – i uma, i srca, i volje, i tela, zato što je sve sabrano u jednoj jedinoj tački koja dostiže do tolike napetosti, do takve koncentracije, da ako ne dođe do njene eksplozije, na njoj zaista može da se gradi budućnost. Iz ove tačke čovek može da gleda u prošlost, sa tim da sam ne postane proizvod sopstvene uobrazilje u svojoj prošlosti, može da gleda u budućnost, da bude ovde i gleda u budućnost kao što, na primer, gleda kroz prozor. Čovek je u sobi, vrt je napolju. On vidi vrt, može da zamisli sebe u vrtu ili zna da je on ovde, iza stakla, a ponekad i iza rešetaka… Dakle, ako čovek ovo nauči, a ovome se može naučiti jednostavno duhovnim vežbanjem koje sam navodio, onda može da stoji pred Bogom.
Jer, to je iskustvo koje imamo i iz drugih oblasti. Recimo, kada putujemo nekuda vozom voz se pomera, a mi sedimo u potpunom miru, gledamo kroz prozor, čitamo knjigu ili novine, možemo da se molimo, možemo da razgovaramo i to ne mora biti o mestu u koje putujemo i o onome što ćemo tamo da radimo, i ne mora biti o onome što nas tamo čeka, nego jednostavno o onome što nam je zanimljivo da razgovaramo sa našim saputnikom ili da od njega čujemo. Zašto da ovo ne primenimo i u molitvi? Ovo iskustvo je svakodnevno, jer se samo veoma nerazumni ljudi, kada putuju iz Odese u Lenjingrad, trude da se iz poslednjeg vagona premeste u prvi da bi bili bliže mestu dolaska. Svako shvata da je na tolikoj razdaljini čitav voz manji od nokta i da prema tome nema smisla pomerati se unapred. A mi se na svom molitvenom putu trudimo da prođemo ovo malecno rastojanje, evo baš sad, kao da ćemo biti bliže nebu zbog toga što smo evo ovoliko prešli. A nebo samo ide prema nama, i vreme nas nosi tamo, samo kada bismo mi radili svoj posao i uveli nebo na mesto gde se u tom trenutku nalazimo, zato što to zavisi od nas. Ukoliko živimo u sadašnjem trenutku, ako u ovom trenutku budemo pred Licem Božijim čitavo nebo je tu, i nemamo razloga da ga tražimo negde iza oblaka. Njega tamo nema, ono je samo tu gde se Bog i ja zajedno nalazimo, licem u lice, čak i više nego licem u lice.
Čini mi se da je pitanje vremena o kojem sam sad mnogo govorio izuzetno važno zato što se o njega razbija mnogo molitvenog napora.
Druga stvar o kojoj želim nešto da kažem jeste ono o čemu Sv. Teofan Zatvornik piše u prvoj od svoje četiri besede o molitvi. On kaže da svakom poslu pristupamo sa nekom pauzom i pripremom, samo nam se za molitveno delanje čini da možemo da se u njega bacimo navrat-nanos u svakom trenutku. I on navodi ovakav primer: „Želiš da napišeš pismo. Vratio si se kući uzrujan i uznemiren, skinućeš se, okačićeš kaput o čiviluk, opraćeš ruke, ohladićeš se. Zatim ćeš prići radnom stolu, sešćeš i to što udobnije, uzećeš papir, izabraćeš pero, pa ćeš razmisliti: kao prvo – kome pišeš, kao drugo – u kakvim si odnosima sa njim, kako da mu se obratiš, kojim rečima, kakvim stilom, i tek ćeš onda početi da pišeš. A ponekad ćeš unapred na neki način da napraviš raspored raznih stvari o kojima želiš nešto da kažeš u određenom razumnom i osmišljenom poretku“.
Da li to činimo kada stajemo na usamljenu molitvu i da li dajemo sebi vremena kada dolazimo u hram na zajedničku crkvenu molitvu da dođemo što ranije da bismo uspeli da ovo učinimo pre nego što nas prvi vozglas unese u oblast za koju još nismo spremni? Znate, ponekad nas talas na ivici mora obuzme, baci i odnese. Nema veze što znamo da plivamo i što smo se spremali da uđemo u vodu, ušli smo nepažljivo i događaj je pretekao našu spremnost. I čini mi se da je ispravno reći čoveku koji počinje da se moli (a svi mi smo početnici, i godinama smo početnici, i celog života smo početnici, zato što je svaki dan potpuno nov i neobičan i u svaki dan stupamo kao u potpuno novi i neobični ljudi; noć koja prošli dan deli od sadašnjeg je vreme nekog našeg nepostojanja, mi se ponovo rađamo novog dana): stani i postavi sebi pitanje: Kod Koga sam došao? Verujem li da stojim pred Licem Božijim? Postoji li u meni neko iskustvo da Bog stvarno postoji i da ja stojim pred Njim? I zatim ne trudeći se – ovo je vrlo važno – da zamislimo Boga slikovito, kao da stojimo pred Bogom ili kao da je Bog pred nama (zato što ćemo u tom slučaju zamisliti zamišljeni lik i obraćaćemo se tom liku, a ne Živom, Nepojmljivom, Pretajanstvenom Bogu) treba da stanemo sa verom i kažemo: „Verujem, Gospode, da si Ti ovde, i stajaću pred Tobom nevidljivim i nepojmljivim sa spremnošću da doživim Tvoje prisustvo ili da doživim, subjektivno govoreći, Tvoje navodno odsustvo, zato što ne mogu da dođem do Tebe!..“
To je prvo. Drugo: iskreno i istinito treba da smo svesni da smo pred Licem Božijim i onoga sa čim u datom trenutku stojimo pred Bogom. Vi ćete pobožno reći: stojim sa strahopoštovanjem, sa verom, itd. To lepše zvuči nego što jeste, zato što, uveče ako ste se umorili od dnevnog posla kada želite nešto da pročitate ili prosto da legnete, postavite sebi pitanje: „Sa čime sad stojim pred Bogom? Da li veoma želim da se molim? Da li sam čitavog dana čekao na ovaj trenutak susreta sa Bogom?“ I vrlo često ćete verovatno odgovoriti: „Ne, čitavog dana sam bio zauzet svim i svačim, bavio sam se čak predmetima koji se nekako indirektno odnose na Boga, recimo bogoslovljem u ovom ili onom obliku, ali nisam iščekivao ovaj trenutak kada ćemo napokon biti sami udvoje.“ Ako malo pročeprkaš, dešava se da ćeš pošteno odgovoriti: „Stajem na molitvu zato što u meni čuči nekakvo sujeverje da me Bog neće zaštiti u toku noći ako se ne pomolim…“ Sumnjam da vam se to nije događalo, ali čak i ako pretpostavimo da se to vama ne dešava dešava se drugim ljudima…
Definišite stanje i raspoloženje sa kojima ste došli Bogu i recite Mu otvoreno: Gospode, iskreno rečeno, sad ne želim da se molim. Iskreno rečeno, više bih voleo kad bi moglo bez toga samo se bojim ili se stidim, ili imam jako osećanje obaveze, ali u meni ima vrlo malo ljubavi prema Tebi…“ I tako dalje. Pogledajte u svoje srce i naći ćete masu odgovora. I priznajte, recite Bogu, i od toga počnite svoju molitvu. Pre nego što počnete da čitate molitve Svetih u kojima se izražavaju osećanja koja bi trebalo da imate, da imamo, ali kojih često nema, ispovedite Mu svoje duševno stanje, svoje raspoloženje.
Učinite tako i moguće je da ćete naići na dve situacije. Ili će se zbog toga što ste bili iskreni i pošteni u vama roditi živo i dobro osećanje prema Bogu i moći ćete da počnete da govorite sa Njim, ili nećete uspeti da dođete do tog osećanja. Ako se rodi neko živo osećanje – neka je to pokajanje, neka je to zahvalnost, neka je to jednostavno trepet, – uzmite molitvenik i čitajte pažljivo budući potpuno svesni značenja onoga što govorite. Evo prvih reči večernjeg i jutarnjeg pravila, i svake službe koju čita Hrišćanin koji živi u svetu: „U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha“.
Ljudi ovo uglavnom shvataju jednostavno kao uvod, ali zar ove reči ne znače da sam ja sad stao pred Boga u Njegovo Ime, a ne u svoje, ne u ime sebe nego Njega, ne radi sebe nego radi Njega, kao i da se sve ono što će se sada dešavati u molitvi zasniva na Njemu, temelji se na Njemu, ide od mene do Njega i vraća se od Njega meni? Pomolite se ovako i izrecite ovo svesno i videćete da će to istog trenutka postati veoma teško. Zato što jednostavno reći: „U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ nije teško, ali reći ovo i sebe jednostavno udaljiti, odmaknuti u stranu i delati u Božije Ime i radi Njega jeste sasvim druga stvar. I ovde počinje naše oslobađanje od nas samih, od duhovne koristoljubivosti, od bilo kakvih osećanja koja u nama postoje i od kojih trune u nama molitveni duh.
Zatim čitajte dalje molitve, čitajte spokojno ne „usmeravajući“ ih prema Bogu, već usmeravajući njihovu oštricu na sebe samog, tj. dovedite do svoje sopstvene svesti, do svog sopstvenog osećanja, do svoje sopstvene volje i do svog tela ove molitvene reči tako da one uđu u vas i svom svešću, svim srcem, svom voljom i svim telesnim naporom na koji ste sposobni doživite ove reči. Ne brinite se, kada ih dovedete do srca, one će se otuda same vinuti ka prestolu Božijem. A ako ih iz usta budete slali ka nebesima one do vas neće doći, a do Boga će doći kao molitve drugih ljudi koji su ih sačinili, a vi ćete biti samo njihov čitač, ali to neće biti vaše molitve.
Ima i drugih slučajeva kada je srce toliko mrtvo, kada nemamo dovoljno snage i života da se odazovemo. Tada možemo da izgovaramo ove molitve iz ubeđenja, a ne iz osećanja. Znate kako ponekad biva – čovek se umori do krajnjih granica, a ipak deluje u ovom ili onom smeru zato što zna da iako trenutno ništa ne oseća, ipak, ovo osećanje živi negde u njemu. Dešava se da čovek dođe kući potpuno iscrpljen od umora. Ako bi ga tada upitali: „Kaži, da li osećaš živu ljubav prema čoveku koji te je sada neočekivano posetio i traži pomoć od tebe?“ on bi rekao: „Ne, ne osećam zato što sam toliko umoran i duševno i telesno da ne mogu da dođem do osećanja. Mrtav sam, ali ću učiniti nešto kao da to osećam i to nelicemerno zato što znam da će se živo osećanje kao neki tajanstveni grad iz dubina ponovo podići kad prođe umor.“ U ovom slučaju čovek može da izgovara reči molitve iz ubeđenja, a ne iz osećanja i da pritom kaže Bogu: „Gospode, sada ne mogu da saberem nikakvo osećanje, čak, ni moje misli jedva puze po ovim rečima, ali ove reči izražavaju sve u šta ja verujem, ove reči su istinite do kraja i ja ih izgovaram sa svom istinitošću bez obzira na moju nemoć da ih u ovom trenutku doživim.“ Ali, govoriti ih drugačije, odnosno pretvarajući se da je to ono što mislimo i osećamo kada misli beže, kada je srce bezosećajno, kada nema ni misli o tome da čovek zaista izvrši ono o čemu govori jeste bezbožno i svetogrdno. Dakle, ako se budete učili iz dana u dan da se molite odgovorno, da se molite tako da svaka molitva postane, zaista, vaša, vaša duša će, kada dođete u hram, biti spremna da kao harfa zapeva pod rukom Onoga Ko na njoj svira – Duha Svetog.
A da bi ovo postalo moguće treba učiniti još jednu poslednju stvar: molitva i život treba tako da se isprepletu da jedno izražava drugo. Nije moguće uveče ili ujutru stati pred Boga i govoriti Mu ove ili one reči, a posle toga živeti u suprotnosti sa svim onim što smo ispovedali u svojoj molitvi. Ne možemo govoriti Bogu: „Spremno je srce moje, Gospode, spremno je srce moje“; i ne može se Bogu govoriti: „Duša je moja Tebe žedna kao u zemlji bezvodnoj“, ili „Kao srna koja čezne za izvorom vode“, kada nikuda ne stremiš i duša ne oseća ništa slično. Ali se još manje Bogu mogu govoriti reči pune odgovornosti: opraštam… želim da se kajem… želim ovo ili ono, kao što govorimo u jutarnjim i večernjim molitvama, sa tim da ove reči u stvarnosti, u životu, uopšte ne primenjujemo. Zato tada reči postepeno postaju mutne, pokriva ih plesan, postaju bezukusne, a vremenom postaju bljutave i odvratne, jer smrde na laž i bezbrojna ponavljanja.
Ako uzmemo svaku molitvu kojom se molimo i podelimo je na rečenice koje možemo da sprovedemo u život i dan za danom posvećujemo tome da živimo po ovim molitvama, da živimo po sat, po dva-tri sata u skladu sa jednom rečenicom, ako uzmemo ove pojedine rečenice: neću da osuđujem, neću da radim ovo, radiću ono – i koristimo ih kao pravilo za po sat, dva, tri sata, za pola dana, za nedelju dana (ne samo u zavisnosti od toga koliko koliko ćemo imati duha već i navike, kao i upornosti i sposobnosti za dugotrajan trud, čega svi mi imamo izuzetno malo) – ako tako budemo postupali, ove reči se nikada neće pokriti nikakvim slojem prašine, one će svakoga dana biti kao oštar mač i kada budemo išli od jutra prema večeri ili od večeri prema jutru na molitvu, svaka ova reč, svaka rečenica i svaka molitva će nam ili suditi ili otkrivati pred nama božanstveni podvižnički program života.
Evo, ako probate da primenite na delu dve-tri stvari o kojima sam danas govorio, budući svesni da ste na samom početku svog puta kao što smo to svi mi bez izuzetka, svakog dana na početku puta, videćete da će se molitva postepeno sabirati i više neće biti spoljašnja vežba pa, čak, ni stanje duše, već postati samo naše biće.
Ali, za ovo je potrebno da molitva i život postanu jedno, kao što Sv. Jefrem Sirin govori: „Ne ograničavaj svoju molitvu samo na reči, neka čitav tvoj život postane bogosluženje.“

* * *

Pitanje: Vladiko, izvinite, govorite o molitvi. Ali mi živimo u komplikovanim okolnostima i zato ne može za sve da važi isto što i za ovu staricu – ona se zadubila i plete čarape. Mi živimo u svetu gde postoji masa stvari koje ne zavise od nas. Mislim da je to problem.
– To jeste problem, ali ću vam za početak odgovoriti poređenjem. Kada nas zadesi velika i istinska nesreća ili ogromna sveobuhvatna radost da li nam svet oko nas u toku dana smeta da je nosimo u srcu, da sve doživljavamo i sve radimo ne zaboravljajući na nju? Čisto sumnjam. Nesreća je u tome što molitva odlazi kao što sunce zalazi za oblake, zato što je naša molitva, naše stajanje pred Bogom i naše doživljavanje Boga mnogo slabije od onoga što nam se dešava u životu kada nam umre blizak čovek ili kada odjednom otkrijemo da je čovek za kojeg smo mislili daje poginuo – živ i da je pred nama. O ovome treba da razmislimo zato što je to činjenica iz našeg života.
Evo šta mogu da kažem: u žitiju jednog Svetog (čini mi se Sv. Joanikija Velikog, ali nisam siguran) postoji sledeće mesto – dok je još bio mladić u crkvi je čuo neke reči o molitvi koje su ga toliko potresle da je poželeo da ode i da živi samo tako: da se moli, moli i moli… Bio je nepismen i crkveno neobrazovan i zato je znao, čini mi se, samo „Oče naš“. Otišao je na obližnju planinu i prvo vreme je ponavljao ovu molitvu. Dok je duša bila živa i puna trepeta, on ju je stalno ponavljao sa živim i trepetnim osećanjem. A potom je dan počeo da prelazi u veče. Bilo mu je devetnaest godina, počela je da ga muči glad i odlučio je da potraži šta bi mogao da pojede. Počeo je da hoda unaokolo, nakupio je nekih bobica, malo pojeo, ali nije baš mnogo utolio glad. A u međuvremenu je počelo da se smrkava sve više i više i on je počeo da osluškuje kako se oko njega budi život šume, život planine: divlje zveri. Čas blesnu oči, čas se začuju laki koraci… i obuzeo ga je strah. On tada poče da uzvikuje pred Bogom: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj i spasi me!“ I čitave noći je tako vikao od straha. Jutro je došlo, zveri su legle u svoje brloge i došlo je vreme da traži plodove. Međutim, sada je već znao da ispod svakog žbuna možda sedi neka od onih strašnih zveri koje su svu noć lunjale oko njega. I počeo je da hoda u potrazi za hranom i sve vreme je govorio: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me!..“ Mučila ga je glad, cele noći nije spavao, savladavao ga je umor. I on sa sve većim očajanjem poče da zove Boga u pomoć, zato što nije video nikoga drugog ko bi mogao da mu pomogne i da ga spasi. I nastupila je noć i svanuo je dan – i tako prođe godina za godinom.
Jednom prilikom, posle mnogo godina kada je već bio proslavljeni starac posetio ga je podvižnik iz neke pustinje i upitao: „Oče, ko te je naučio neprestanoj molitvi?“ A on odgovori: „Demoni…“ Zato što osim zveri, gladi, hladnoće i samoće na koje se on prilično brzo navikao, počeše da ga napadaju pomisli u rojevima, i telesni nemir, i svakovrsne sablazni; i što su ga više napadali on je sve više zvao u pomoć do dana kada se odjednom pred njim pojavio Hristos i nastala je tišina. Ali, do tada je naučio ono osnovno što svaki podvižnik mora da nauči: ukoliko Gospod oduzme Svoju zaštitu nikakva lična snaga ili moć drugog čoveka ne mogu da pomognu. I zato je nastavio da se moli premda se više nije plašio zveri i mada je savladao glad, iako je postao podvižnik u bdenju, i bez obzira na to što su demoni tada odstupili, on je nastavio da se moli istom ovom molitvom.
Čini mi se da ne smemo da zaboravimo, da ako bismo umeli da iskoristimo sve ono što se dešava za molitvu ne bismo imali vremena da se bavimo bilo čim drugim: svaki trenutak nam to omogućava, i čak i ono loše što se u nama dešava. Ako bismo se svaki put kada vidimo zlo oko sebe na njega odazivali sa saučešćem i govorili: „Gospode, spasi ovog čoveka, oprosti mu; ako sam ja pogrešio u svom sudu – hvala Bogu, ali ako sam u pravu, molim Te ne osudi ga kao što sam ga ja osudio,“ ako se, kada otkrijemo da nismo uspeli da saučestvujemo, nego smo samo osudili, okrenemo zatim dušom prema Bogu i kažemo: „Gospode, oprosti, samo ne osudi kao što sam ja osudio“, ako svaki put kada učinimo nešto dobro sa iznenađenjem stanemo pred Boga i kažemo: „Gospode hvala Ti što si mi dao da ovo učinim, ja sam to nikako ne bih mogao“ – tada bi i greh, i dobro, i zlo, i naša slabost – sve bi za nas predstavljalo niz okolnosti koje pospešuju molitvu. Zato nam ne smeta delanje, ne smeta nam ono što se oko nas dešava, nego nam za molitvu smeta ono što se u nama dešava i ono što mi unutar sebe ne činimo. Bilo je Svetih – uzmite Apostole, uzmite neke druge podvižnike, koji su stalno bili zauzeti: makar Sv. Amvrosija Optinskog, Sv. Serafima Sarovskog iz poslednjih godina života i druge, kojima je sve bilo hrana za molitvu kao što su drva hrana za vatru.
Ako ne možemo da se molimo zbog bure koja nas okružuje, to je samo zato što smo buru pustili unutra, a ne zbog toga što je bura oko nas. Jer, dok je bura oko nas i mi u buri, očajnički zovemo Boga. Kada ona prodre u nas više ne možemo da zovemo Boga zato što nas ona baca na sve strane. Uzmite jevanđeljsku priču o buri na Genisaretskom jezeru kada je Hristos spavao na krmi, a Apostoli se borili sa smrću, sa talasima. Ispočetka su se borili, a zatim izgubiše nadu i pustiše uznemirenost i buru unutra. To se vidi iz toga što nisu prišli Hristu i rekli Mu: „Gospode, Tebi je data svaka vlast na nebu i na zemlji, Ti si Vladar života i smrti, Ti si Gospod Koji je u našem prisustvu učinio tolika čuda, učini po volji Tvojoj i spasi nas!“ Ne! Oni ga probudiše i rekoše: „Zar Ti ništa ne mariš što mi ginemo?“ Oni više nisu razmišljali o tome da On ima vlast da jednom rečju smiri buru ili da ih spasi na drugi način. Samo su hteli da Njega, svog Učitelja i Boga uvuku u svoju sopstvenu uznemirenost. Kad bismo parafrazirali ovo, moglo bi se i ovako reći: „Gospode, ako ništa ne možeš da uradiš bar nemoj da spavaš, bar se malo pomuči sa nama!“ I Hristos se na ovo tako i odaziva. Jevanđelje u tom smislu jasno podvlači da Hristos ne samo što je spavao na krmi – spavao je sa glavom na jastuku: Bog kao da nije mario za njih, On se odmarao u Svom miru dok su se oni, Njegovi nesrećni učenici, mučili. I Hristos ustaje i govori im: „Maloverni, dokle ću biti sa vama?“ A potom, ne obraćajući više pažnju na Svoje učenike i ne dajući buri da uđe u Njega On se obraća vetrovima i moru i govori: „Umukni, utihni!“. Kao da Svoj spokoj uliva u ovu buru i pobeđuje Svojim Božanstvom ovu tvarnu buru.
A mi ovo stalno radimo. Kada je bura oko nas mi ne stojimo tamo gde stoji Gospod, i ne govorimo: „Ja se molim, a bura oko mene će utihnuti kada dođe vreme Božije, i kada moj unutrašnji mir postane toliko stalan da oko njega ništa ne može da se ustalasa“. I setite se ovde reči Sv. Serafima Sarovskog: „Stekni mir i hiljade će se oko tebe spasiti.“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *