NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

MOLITVA JE SUSRET SA BOGOM ŽIVIM

O molitvi se uvek mora govoriti sa oprezom i tim pre je nemoguće držati „predavanja“ o molitvi. Može se govoriti o molitvi zato što se bez reči propovedi srce ne rasplamsava, ali se to ne može nazvati predavanjem. Zbog toga ću vam poveriti nešto što sam, kako mi se čini, saznao i iz svog života i iz iskustva drugih, a vi to prihvatite, primenite u svom iskustvu, razmislite, proosećajte i donesite plodove veće od onih koje ja mogu da donesem. Prvo što bih hteo da kažem jeste da u molitvi tražimo susret sa Bogom. I često do ovog susreta pokušavamo da dođemo očajničkim naporom, a na kraju to ne postižemo zato što ne tražimo ono što bi trebalo da tražimo.
Svaki susret predstavlja izuzetno veliku odgovornost, a susret sa Bogom pogotovo. Čak se ni sa čovekom ne smemo sresti neodgovorno: jednom se susrevši sa čovekom mi na izvestan način zauvek snosimo odgovornost za ono što smo dali i za ono što smo primili. Čak i trenutan susret, čak i naizgled slučajan susret ostavlja traga u nama. I ovaj susret dalje u našem životu nastavlja nekako da zvuči, nova struna je odjeknula u našoj duši, neka nova iskrica se razgorela, nova nijansa života se rodila u nama od toga što smo se sreli sa nečijim srcem, s nečijim umom, s nečijom ličnošću, I ako ovo važi za ljudsku ličnost tim pre je to tačno i važi u pogledu Boga. Susret sa Bogom je uvek nešto što liči na Strašni sud. Prilaziš Bogu, staješ pred Njega licem u lice sa Njim, i šta? Odlaziš ili osuđen ili opravdan, sredine nema i ne može biti. Zato je tako važno kako prilazimo Bogu, radi čega i sa kakvom namerom Dakle, na ivici ovog susreta stoje reči duhovnih nastavnika, na primer, Sv. Teofana Zatvornika, koji nam govori da u molitvi Bogu treba da poklonimo maksimalnu pažnju, sve strahopoštovanje za koje smo sposobni i želju za pokajanjem. Evo sa čim uvek možemo da pristupimo Bogu.
Maksimalnu pažnju – zato što stupamo u oblast koja zahteva toliko odgovornosti i koja je toliko značajna da ne smemo da zaboravimo reči Apostola: „Pazite, oprezno postupajte“ (Ef. 5, 15). Ovo je ivica suda, to je približavanje vatri, setite se molitve pre Sv. Pričešća: „Neka ne budem sažežen“. Moramo da poklonimo Bogu sve strahopoštovanje za koje smo sposobni. Odnosno, treba da znamo Kome prilazimo, treba da Mu prilazimo promišljeno, sa trepetom, strogo. Ovo bi bilo lako kad bi nam na osnovu vere ili makar trenutnog iskustva bilo jasno da stojimo pred licem Živoga Boga. Kada bi odjednom, ovde i sada, pred nas stao Hristos naša pažnja bi se bez ikakvog napora sabrala i strahopoštovanje i trepet bi ispunili našu dušu. Kao što je o tome govorio Sv. Jovan Kronštatski u jednoj besedi sa sveštenicima: „Možemo da budemo nepažljivi i bez strahopoštovanja samo zbog toga što nam nedostaje vera, odnosno uverenost u nevidljive stvari, uverenost da stvarno stojimo pred licem Živoga Boga.“
I na kraju, šta ima za cilj ovaj susret? Zar mi, znajući da smo takvi kakvi smo, možemo da pristupamo Bogu V nadi da ćemo odmah da stupimo u rajsko blaženstvo i doživimo mističko iskustvo, ekstazu? Ne. Kada bismo samo jasno shvatali kakvi smo išli bismo k Bogu, moleći Ga da nas prvo učini bogoprijemčivima, sposobnima za ovaj susret, da očisti naša srca, da prosveti naš um, ispravi našu volju, da nas učini celomudrenima i da nam tek onda priđe. Nemojte misliti da su ovo samo apstraktna mudrovanja, moja ili nekog drugog. Razmislite o onome što nam u tom smislu govori samo Jevanđelje. Sećate se kako je posle čudesnog ulova ribe, apostol Petar, kada je odjednom svim svojim bićem shvatio Ko mu je naredio da baci mrežu sa desne strane broda, pao pred Hristove noge i rekao: „Idi od mene, ja sam čovek grešan“. Da li nam se često dešavalo da osetimo da smo grešni i nedostojni Gospodnje bliskosti toliko, s takvom iskrenošću i s takvom unutrašnjom istinom da bismo rekli Gospodu: „Idi, Gospode, nisam dostojan da Ti budeš sa mnom u mojoj sudbini, u mom životu u ovom trenutku u kojem se sad nalazim…“ Ovo ne znači da mi žarko ne želimo da, kao što je to bilo sa apostolom Petrom, Hristos neće ispuniti ovu strašnu i smirenu molbu punu strahopoštovanja, ali zar smo ikada došli do takve trezvenosti da to shvatimo i tako postupimo?…
I još nešto: obuzima nas potreba i mi molimo i preklinjemo Gospoda da dođe. Da li se zaista sećamo kako je nekada kapetan prišao Spasitelju i molio Ga da isceli njegovog slugu? Hristos je na njegovu molbu odgovorio: „Doći ću i isceliću“. A ovaj će: „Ne, Gospode, ti samo reci reč i ozdraviće sluga moj…“ On se ustezao da uznemiri Učitelja, toliko duboko je bilo njegovo strahopoštovanje i svest o tome da je dovoljna jedna reč, da čak nije potrebno ni Hristovo prisustvo na tom mestu. Zar nas svi ovi ljudi iz starog Izrailja, mnogobošci i grešnici ne uče tome sa koliko strahopoštovanja i sa kakvom verom moramo da se odnosimo prema ovom susretu i molitvi?
Da, dešava se da bismo morali da osećamo da smo van Carstva Božijeg, i onda bismo mogli kao uporna udovica (Lk. 18, 1-7) da kucamo na vrata Raja, da se molimo da nam se ova vrata otvore. A mi u mašti često već ulazimo u Raj iako smo u stvarnosti daleko od njega. I ono što bismo mogli da UČINIMO za svoje spasenje – i molitveno i podvižnički, mi ne činimo: „Pred dverima hrama Tvojeg stojim, i ne odstupam od strašnih pomisli…“ Pred vratima hrama, izvan tajne bogoopštenja, bogozajedničenja, pričešćivanja i bez učestvovanja naše prirode u Božijoj. I mi toga nismo svesni. Previše smo duhovno neiskusni, ali smo, takođe, i previše lakomisleni. Evo gde počinje molitva: stani i postani svestan da bez obzira na to koliko da si bogat Božijom milošću, ipak stojiš izvan dvorca Gospodnjeg. Sa kakvim umiljenjem vapijemo za vreme posta: „Ukrašeni dvorac Tvoj vidim, Spase moj; ali odeću nemam da uđem u nj…“
Da, pevamo, i bivamo ganuti, a istovremeno ne shvatamo da stojimo van dvorca Gospodnjeg, zato što je ona slava i ono čudo u kojem se nalazimo toliko veliko da nam se čini daje to već raj, a to je samo dodirivanje kraja rize Hristove – rize Spasitelja Hrista, Koji po našoj zemlji hoda i oko Kojeg je tako tiho i tako duboko, oko Kojeg se rađa život.
Dakle, kada budemo razmišljali o susretu više treba da tražimo živo pokajničko osećanje nego nasladu. Pokajanje počinje od unutrašnjeg preokreta. Pokajanje je takav preokret u duši kada čovek koji je stajao bokom ili leđima okrenut Bogu počne da gleda u Njegovom smeru. Načinivši ovaj preokret moramo stajati sa osećanjem strahopoštovanja i sa trepetom moliti Boga: „Gospode, promeni me, učini me toliko drugačijim da bih mogao da se sretnem sa Tobom licem u lice ne na sud, ne na osudu, već na isceljenje duše i tela, na obnavljanje, na novi život!..“
Reći ćete: „A zar mi nismo Hrišćani, zar u nama nema svih osobina koje ovaj susret čine prirodnim?“ Ne, ne uvek. Sada ne govorim o grehu, zato što greh nije nepremostiva prepreka između Boga i nas. Nikakav greh ne može biti nepremostiva prepreka između nas i našeg Spasitelja samo ako zavapimo iz dubine našeg pada, iz dubine našeg bola, iz dubine užasa zbog toga što smo tako duboko pali. Međutim, između Boga i nas često stoji lažna vrlina, i stoji zapanjujuća otuđenost od Boga. Navešću vam jedan primer od mnogih koji mi padaju na pamet. Dođe kod mene pre jedno osamnaest godina već odrastao čovek, stariji od mene, sede ispred mene, zaplaka se i reče: „Oče Antonije, pokažite mi Boga, ne videvši Ga ne mogu da verujem, a bez Njega ne mogu da živim. Više od dvadeset godina Ga tražim i ne mogu da Ga nađem…“ Rekoh mu tada: „A da li ste se nekad zamislili nad tim kako je milostiv Bog što do sada nikad nije stao pred vas u svoj veličini i nije zatražio odgovor za ono čime je ispunjen vaš život i čime je ispunjena vaša duša?“ On mi odgovori: „Moja duša je ispunjena samo žudnjom za susretom sa Njim…“ Tada se pomolih i rekoh: „Čak i kad bih i mogao da vam pokažem Boga vi ne biste mogli da Ga vidite…“ On se usprotivi: „Dokažite mi. Šta je između mene i Njega, kakva prepreka?“ Onda mu postavih pitanje koje od tada često postavljam ljudima: „Ima li u Svetom Pismu neka priča, ili mesto, ili izreka, koja vas dira više od svega?“ Ne kolebajući se reče mi: „Da, u osmoj glavi Jevanđelja po Jovanu priča o ženi uhvaćenoj u preljubi. To me najviše dira i pogađa…“ A onda mu predložih da nekoliko minuta razmisli i da zamisli sebe u sledećoj situaciji: dakle, vratio sam se u onaj dan koji je opisan u Jevanđelju, prisustvujem onome što se događa. Ko sam ja? Hristos Koji sve shvata i može svakoga da spasi? Ili ova žena, koja odjednom svojim očima vidi šta je greh, vidi daje greh zaista smrt, i užas, i stid, i strah? Ili jedan od apostola koji sa nadom očekuje da će se desiti nemoguće, da će Spasitelj izgovoriti takvu reč od koje će proći užas i početi večno proleće? Ili jedan od onih koji već stoje sa kamenjem – ko si ti?“ Nekoliko trenutaka je razmišljao, pa mi reče: „Vidim sebe kao jedinog Judeja koji nije otišao posle Hristovih reči i koji je kamenovao ovu ženu…“ Tada sam mu rekao: „Zahvalite Bogu što vam On ne da da se sretnete sa Njim. Vi ne samo da ne možete da Ga vidite – vi sa Njim nemate ništa zajedničko, kada biste Ga videli to bi bio poslednji sud nad vama, zato što je sud bez milosti nad onim ko nema milosti (Jakovlj. 2, 13).
On ode. Od tada je prošlo osamnaest godina. Krstio sam ga pre dve godine. Ali, on se gotovo šesnaest godina borio i tragao, i na kraju je stao na mesto žene uhvaćene u preljubi koja je znala da je zgrešila, da joj nema oproštaja da joj nema opravdanja i koja je opravdanje Krvlju Hristovom primila kao čudo.
Evo zbog čega tako često ne možemo da sretnemo Gospoda. On nam ne da da Ga sretnemo na sud ili na osudu. I mi sebi ne damo da Ga sretnemo zato što svete stranice jevanđeljske čitamo doživljavajući ih u svojim emocijama ali ne poredeći ih sa svojim životom. Ostajemo i ganuti i nepromenjeni istovremeno. Naše srce je zatvoreno, oči ne mogu da vide – i do susreta ne dolazi. Međutim, kad bismo samo stali na mesto ove žene sreli bismo i Hrista i milost i život večni.
U vezi sa pitanjem susreta postoji još jedna stvar. Vi verovatno znate da susret između ljudi biva dubok i plodonosan samo onda kada su oba čoveka koja se sreću iskrena, kada se oni sreću i ne skrivaju se, ne brane se jedan od drugog. Tada dolazi do susreta, ponekad zadivljujuće dubokog. Dakle, razmislite, svako o samom sebi: sa koliko iskrenosti i unutrašnje istine stajemo pred Boga? Zar ne idemo Bogu često kao prerušeni, zar ne dolazimo Bogu trudeći se da izgledamo onako kako mislimo da Bog želi da izgledamo? Ovo se ponekad naziva dobrom crkvenom izvežbanošću, ponekad se smatra da je to ovladavanje disciplinom i svojim raspoloženjem. A to bi najčešće trebalo jednostavno nazvati pretvaranjem. Pretvaranje nas ne vodi putem koji ide ka Bogu. Razmislite o sebi, svako od vas, koliko različitih i inferiornih ličnosti predstavljate u toku jednog jedinog dana. Kakvi ste, na primer, u trenutku kada zaboravljate da Bog postoji i kad vam savest zaspi ili je nekuda oterate. Razmislite o tome kakvi bivate kad vas odjednom obuzme misao da ste pred Licem Božijim. Ili jednostavnije, razmislite kakav niz ličnosti predstavlja vašu ličnost u toku jednog dana. Kako se ponašate, na primer, u prisustvu mitropolita Nikodima i kako se ponašate prema svojim prijateljima, kako se ponašate na ulici kad niko ne zna ko ste, ili u crkvi kad ste u stiharu, itd. Moglo bi se navesti dosta takvih primera, smešnih ili tužnih, u zavisnosti od toga koliko čovek ima mašte ili iskustva. Dakle, dolazi trenutak kada treba da stanete na molitvu. Koja od ovih lažnih ličnosti treba da stane pred Boga? Ona koja je pre dva sata pred mitropolitom Lenjingradskim i Novgorodskim stajala u stavu „mirno“, ili ona koja je zaboravivši i na mitropolita Lenjingradskog i Novgorodskog, i na Boga, i na savest, uradila nešto loše? Ili neka druga ličnost koja se u međuvremenu pojavila? Ovo je stvarno tako. Kako naći sebe, sa kojom od ovih ličnosti stati pred Boga? Nijedna od njih niste vi u pravom smislu. Pri malim odstupanjima čovek još može sebe da nađe, ali ima ljudi koji se toliko naviknu da igraju neku ulogu u životu da kasnije više ne mogu da nađu sebe. Oni su se toliko slili sa likom koji su sami izmislili da se nikad ne sreću sa pravim sobom. Bog negde u njima vidi pravog Ivana, Petra i Mariju, a oni sami više to ne mogu. I tada se postavlja pitanje kako se onda treba moliti? Staješ na molitvu, a ipak ne staješ svom dušom i svom ličnošću svojom. Ona se ne može naći u gomili ovih lažnih likova i raznih maski. Upravo nad ovim treba da radimo radi molitve više nego na samoj molitvi. Upražnjavanje molitve, naravno, postepeno uzvodi sve bliže i bliže površini pravo Ja, pravog čoveka. Ali, kako bi to sporo bilo kad se čoveku ne bi pomagalo spolja! Eto, ponekad sebi postavi pitanje: Kako onda da pronađem i otkrijem samog sebe?
Ima trenutaka, Bogom danih, iako ne uvek i blagodatnih, kada odjednom izbija ova prava ličnost – trenutaka kada smo zatečeni. Na primer, obuzme me jarost i moje pravo Ja samo kipi i svi ga vide, i čak i ja sam mogu da ga otkrijem. Ili, iznenada naiđe tuga, toliko prava i toliko istinska da te se više uopšte ne tiče šta o tebi misle. Tada odjednom postaješ onakav kakav jesi, ponekad nakratko, ponekad i nadugo, ponekad – zauvek – u zavisnosti od toga kakva je nesreća, koliko ona uzdrma čoveka, koliko duboko izore dušu koliko razruši površinske okamenjene slojeve. Ponekad na nas tako deluje radost, radost koja toliko likuje da se ničim ne može zadržati: neka se ljudi smeju, neka misle šta hoće – car David je igrao pred kovčegom od ove radosti (2 Sam. 6, 16). Smejali su se… Pa neka. Baš u takvim trenucima čovek u samom sebi može da uhvati nešto pravo. Međutim, ne prolazi čitav život u tome da se dešavaju iznenadne i nezadržive eksplozije gneva ili tuge bez ikakve svetle tačke, ili radosti koja čini da budemo van sebe. A šta da se radi u drugo vreme? Kako da tražimo sebe? Gde je onaj istinski čovek koji može da stoji pred Bogom, koji može da se moli, koji u svoj istini svoje grehovnosti i svoje ustremljenosti ka Bogu, svoga bogoborstva i svoga poklonjenja Živome Bogu, svog traganja i bitovanja može da stane pred Boga? Postoji jednostavan način, ali on, kao i sve jednostavne stvari zahteva upornost i ulaganje napora. U zanosu ne mogu da se rade jednostavne stvari, u zanosu se mogu raditi samo komplikovane i retke stvari.
Verovatno mnogi od vas, isto kao ni ja, nisu verovali u Boga i sreli su se sa Jevanđeljem jednog dana kada je ono bilo novo, kada smo mu prilazili bez predrasuda – ni za ni protiv, nego sa sposobnošću da pošteno pogledamo i postavimo sebi pitanje: prihvatam li ili odbacujem? Kad čitamo Jevanđelje ima mesta koja nam u datom trenutku vrlo malo znače. Ako smo vernici mi kažemo: „Ako tako govori Jevanđelje, znači da tako i jeste,“ i smirujemo se, zato što nam se čini da je to rečeno nekom drugom, srce nam ne zakuca brže. Ima drugih mesta za koja bismo, ukoliko bismo bili krajnje pošteni rekli: „Ne, ne Gospode, iako Ti to govoriš: ne!..“ Sećam se jedne naše parohijanke, ne baš preterano pobožne, kad sam držao predavanje o zapovestima blaženstva posle kojeg je bio vođen razgovor. I sećam se njenih reči: „Vladiko, ako vi to nazivate blaženstvom, neka vam tako i bude, a ja ću proživeti i bez tog blaženstva. Da budem gladna, da mi bude hladno, da me progone – ne!..“ Evo iskrenog odgovora. I mislim da bismo često, kada bismo bili malo pošteniji i malo manje „blagočestivi“ (pod znacima navoda), to jest, kad bismo se manje pretvarali pred Bogom i pred samima sobom, pošteno rekli: „To je za Svete, to je za druge, a ja ću i bez toga proživeti!..“
Međutim, ima i drugih mesta – njih možda nema tako mnogo, ali su ona toliko dragocena u našem životu, koja nas pogađaju pravo u srce. Sećate se reči putnika koji su išli u Emaus: „Zar nije naše srce gorelo u nama dok nam je On govorio na putu“ (Lk. 24, 32)? – eto takvih mesta. Može se desiti da čovek ima jedno takvo mesto u Jevanđelju, reč koju je Hristos rekao lično njemu i koju on prihvata svim srcem, svom dušom, svom snagom i svim razumom – sa onoliko srca, duše i razuma koliko ima u tom trenutku. Takođe treba uzeti u obzir da je sve ovo u nama ograničeno. Ali, koliko imam snage – da, prihvatam, koliko imam srca – treperi, koliko imam duše – gori, koliko imam volje – prenula se, koliko imam razuma – sija, iskri se od ove večne svetlosti! Upravo ova mesta treba podvući. Zato što nam ova mesta pokazuju po čemu smo već sad bliski Bogu dušom, o čemu On i mi mislimo isto, osećamo isto, itd. Ovakva mesta treba da obeležimo zato što nam ta mesta pokazuju i ukazuju na delić gde se susret između Hrista i nas već odigrao negde u dubini.
Ipak nije dovoljno da samo zabeležimo. Može čovek da primeti, da doživi i sačuva u beležnici. Međutim, kada pronađeš takvo mesto smatraj da ukoliko postupiš u suprotnosti sa ovim rečima Spasiteljevim postupaš suprotno sopstvenoj prirodi, ubijaš u sebi ono što je već po obrazu Hristovom, što je već „hristoobrazno“, istinito i večno, što već pripada Carstvu Božijem. I uzmi sebi za pravilo da ako u nečemu drugom i grešiš nemoj nikada zgrešiti protiv ovog unutrašnjeg zakona svoje sopstvene prirode. I ako tako budemo postupali, ako nađemo onu izreku koja u sebi sadrži svu našu, još uvek neznatnu, malu i ništavnu sličnost sa Bogom možemo da počnemo da rastemo. Pritom nije obavezno da se borimo protiv nečega, već upravo treba da damo nečemu da raste, da pristupamo životu stvaralački. I tada će se na putu naći teškoće, ali se tada više nećemo boriti prosto tako, zato što je to rečeno u Jevanđelju, nego zato što znamo da ćemo ako se ne budemo borili – umreti, u nama će umreti nešto što je već živo, uništićemo neku osobinu koja pripada Hristovom Liku. U onoj meri u kojoj ovo činimo postepeno će početi da nam se otkrivaju i druge slične crte i počećemo sebe da vidimo kao stari dobri portret koji su kasnije, iz stoleća u stoleće restaurirali neki nesrećnici koji su ga unakazili, ali ovde postoji neka originalna crta, ovde prepoznajem ruku majstora, ovde ima neka istina. I postepeno, prepoznajući jedno pa drugo, ovaj portret i lik se može čistiti dok ne postane sličan Bogu, dok ne postane obraz i podobije Božije.

* * *

Ima još jedna stvar o kojoj bih želeo nešto da kažem. Već sam rekao da susret zavisi od toga da li su dva čoveka ili dve ličnosti koje se sreću obe istinite i obe iskrene. Malopre sam govorio o čoveku koji ide ka Bogu. Međutim, dešava se da mi uspevamo da i Samog Boga učinimo nerealnim za sebe. Znate kako to biva u životu kada čovek sreće razne ljude i zaboravljajući na čoveka vidi samo funkciju. Recimo, kada dečaka zovu kod direktora na razgovor ili kada te kao vojnika viši čin pozove na „čitanje bukvice“ – tada ne vidiš čoveka. U jednom onda vidiš samo zvanje direktora, u drugom vidiš epolete i ispada: kome čast – čast, kome strah – strah. Istina je da se to dešava, ali tu nema ničeg drugog osim straha i malo časti. A često je vrlo važno pogledati sabesednika u lice i videti u njemu čoveka.
Nije sada ni mesto, a i bila bi to duga priča, ali ovo sam osetio jednom kada su me uhapsili u metrou za vreme nemačke okupacije. Bog mi je pomogao da pogledam i vidim da je onaj ko me je uhapsio – čovek, a ne samo policajac. I poveo se razgovor, i bio sam pušten. Međutim, često se dešava da ne srećemo čoveka zato što ga zaklanja njegovo zvanje, naš strah i naše predrasude, itd.
S Bogom je isto tako. Ako stvoriš u sebi lažni obraz Božiji doći ćeš da se moliš i molićeš se upravo ovom liku. Stvori u sebi lik Boga kao nemilostivog Sudije i probaj da Mu se moliš sa nežnošću, ljubavlju i poverenjem – neće biti nikakvog uspeha. Dešava se da skupljajući o Bogu nekakve pojmove mi od njih stvaramo sliku i, čak, potpuno skladan lik u kojem nema nijedne lažne crte zato što su sve crte uzete iz Svetih Otaca, iz Svetog Pisma i iz liturgijskih pesama. Ali pošto smo mi ovo skupili u zaokruženi lik ne ostavivši nikakvu mogućnost za ono što nam je nepoznato onda smo ovaj lik pretvorili – neka je on i u mislima ili u vidu slike, u idola. O ovome je već u četvrtom veku pisao, čini mi se Grigorije Bogoslov – o opasnosti da se stvarni Bog zameni našom predstavom o Bogu, koja umesto da nas nekuda vodi stoji kao pregrada i zid, zapravo kao idol pred kojim ćemo se moliti, kojem ćemo služiti, ali koji nikada neće biti istinski Bog. Upravo ovo objašnjava zašto nas i Oci Crkve i svi duhovni nastavnici uče da o Bogu moramo da saznajemo sve što možemo, ali kada stajemo na molitvu moramo da stajemo pred Boga bez zamišljanja ikakvih likova, bez ikakvih predstava. Moglo bi se reći ovako: ono što znamo o Bogu mora da nas stavi pred Njega u trenutku molitve, ali mi moramo stajati pred Bogom Kojeg još nismo poznali u svoj Njegovoj beskonačnoj složenosti, jednostavnosti i nepojmljivosti. Ako stanemo pred Boga ovako onda sve postaje moguće. Onda On može da nam se otkrije danas onako Kakvim On želi da Ga danas doživimo. On danas može da nam otkrije Sebe strahom i trepetom, a sutra milošću. Međutim, mi moramo da naučimo da pristupamo Bogu i čekamo da nam se On otkrije Onakav Kakav On poželi da danas bude pred nama. Ako budemo tražili samo neko prošlo iskustvo ili Onog Boga o Kojem tako divno piše Sv. Simeon Novi Bogoslov trudićemo se da se vratimo jučerašnjem danu kojeg više nema i nikada ga u našem iskustvu neće biti, ili iskustvu drugog čoveka koje nikada neće postati naše iskustvo. Ovo je vrlo važno.
Ukoliko se pridržavamo ovih elementarnih pravila možemo da se sretnemo sa Bogom. Gde? U našim dubinama. Ne negde ispred nas ili iznad nas ili oko nas, već u srcu, u onome što Oci Crkve i Sveto Pismo nazivaju srcem čoveka u onom srcu koje oni nazivaju dubljim srcem. Dubokim do te mere da ništa stvoreno ne može da ga ispuni, u onom srcu koje je toliko duboko da samo Bog može da ga ispuni do kraja i prelije se preko njegovih ivica. Međutim, ovaj susret započinje, kao što sam govorio na početku, od saznanja našeg siromaštva, od svesti o tome da smo izvan raja, da su čak i oni odblesci i ona svetlost u kojoj živimo svetlost koja se rasprostire iz rajskih dvoraca, kao se što po snegu prostire svetlost iz prozora, ali ipak to nije dvorac. Ako ovo doživimo, onda ćemo sa strahopoštovanjem, trepetom i pažnjom moliti Boga da On očisti ovo srce, zato što će samo čisti srcem Boga videti, da On Svojom Krvlju očisti našu grehovnost, da učini da učestvujemo u Njegovom životu, i tek tada, sećajući se apostola Petra na dan ulova ribe, sećajući se kapetana, sećajući se svih onih koji su se sa toliko trepeta i strahopoštovanja odnosili prema Bogu moći ćemo da postanemo takvi da On može da otvori vrata i kaže: „Uđi u radost Gospoda svojega“ (Mt. 25, 21).
Još ću nešto reći o srcu čovekovom, o mestu gde se može sresti Bog. Ovo je problem velikog broja mladih sada, neću da kažem da je to problem samo mladih, ali je nesumnjivo pre svega njihov problem, i mislim da to nije samo na Zapadu. Gde čovek da traži Boga kad želi da se moli? Na nebu Ga neće naći; sećate li se kako su Anđeli Apostolima posle Vaznesenja rekli: „Što gledate gore?“ Tamo Boga neće videti. Besmisleno je da Ga traži negde zamišljajući pred sobom Njegovo prisustvo, zato što ma koliko da Ga čovek zamišlja pred sobom od toga se Njegovo prisustvo ne uvećava niti umanjuje. To nije On nego moja mašta. Ako Ga traži na ikoni, ako Ga traži gledajući ka oltaru, tamo gde se čuvaju Sveti Darovi to, ipak, nije to mesto i, ipak, nije On. Ovo je, ipak, izvan nas, a izvan nas Boga možemo da tražimo, ali ne možemo da Ga nađemo. Dakle, postavlja se pitanje: gde se nalazi ovo mesto susreta? Oci Crkve govore: u srcu. Oni nam, takođe, potpuno jasno objašnjavaju da to nije u našim emocijama i da nije prosto u fizičkom srcu, nego negde u najdubljim dubinama, u srži našeg bića. A kako tamo da stignemo, gde je ono? Da bismo ušli unutra i dostigli prvo ono što Sv. Teofan Zatvornik naziva unutarbivanjem i stajanje pred Bogom u srcu, a zatim idenje pred Bogom ne gubeći hrabrost, treba prvo da se oslobodimo od onoga iz svoje okoline što nas veže za sebe. Gotovo sve vreme živimo kao oktopod koji je izbacio svoje pipke na svih osam strana i zalepio se za nešto svakim svojim pipkom. Razmislite o sebi: sa koliko pipaka se svako od nas prilepio za ono što čini njegov život? Koliko navika, koliko strasti? Jedan francuski naučnik koji je radio u Americi, Aleksis Karel, na jednom mestu kaže da se ličnost čoveka ni iz daleka ne završava tamo gde je on ograničen svojom kožom, već se prostire po celom svetu. Ličnost sladokusca se takvim pipcima prostire preko svega jestivog na čitavoj zemaljskoj kugli, ali pre svega preko svega jestivog što on ima u ormanu, u fioci, u džepu. Srebroljubiv čovek se ne završava tamo gde je ograničen kožom, njegova ličnost se lepi za sve što on može da kupi, itd. Postoji razlika između ljubavi i strasne privezanosti, ljubavi i strasti, o ovome bi trebalo govoriti posebno, ali sada govorim baš o strasti, o tome kako postajemo zarobljenici onoga što navodno držimo u sopstvenoj ruci.
Kao što znate, ja nisam bogoslov i zato dozvoljavam sebi da vam navedem ne tako uzvišen primer kao Sveti Oci Ima jedna persijska priča o tome kako je jednom neki bogat i snažan mladić krenuo na put i vratio se kući sa puta opljačkan do gole kože. Ne samo da su mu uzeli konja – osim dronjaka ništa na njemu nije ostalo. Okupili se ljudi oko njega, gledaju ga, pa kažu: „Čuj, šta se to sa tobom desilo? Mlad si, zdrav si… Napali su te razbojnici, ali zar nisi mogao da se odbraniš?..“ A on odgovara: „Pa kako da se odbranim – u jednoj ruci mi je nož, u drugoj pištolj, čime sam mogao da se tučem?..“ Izgleda vrlo glupo. U stvari, gotovo svi mi ovako postupamo, zato što svi mi držimo u ruci – da, naše bogatstvo. Ali pogledajte: evo ja sad imam dve slobodne ruke. Uzeo sam svoj časovnik koji uopšte uzev, ništa ne košta, ali je moj. Ostala mi je samo jedna ruka. Ako i nju nešto stavim uopšte neću imati slobodnu ruku. A ako ja isto kao pohlepni gazda uzmem nešto u svoje srce – i ovo srce postane prepuno ovoga – onda u srcu nema mesta ni za koga drugog. Tako se dešava – bogati se čovek, nema šta nema. Samo, ispočetka prvo nema jednu ruku, potom više nema srce, zatim nema više pameti, i završava se time da on ne vlada ničim, već je i sam postao predmet nečije imovine…
Navešću vam i drugi primer, zato što mi se čini da je lak za razumevanje. Došla je jednom kod mene jedna žena. Sin joj je bio u duševnoj bolnici petnaest godina i umro joj je muž. Otputovala je kod sina i rekla mu: „Umro je tata…“ Ovaj se zasmejao i rekao: „Nemoguće! On je besmrtan…“ Prvo je majka pomislila da se u njemu probudila vera, religioznost, ranije usvojeni pojmovi, a zatim se ispostavilo da to uopšte nije to, jednostavno kaže: „Nije mogao da umre i nije umro.“ Ova žena je došla kod mene i rekla: „Pomozite, objasnite mu da je tata umro…“ I mi smo se sreli. Mladić je tada imao već oko 25 godina, znao sam ga dok je bio još sasvim mali. On reče: „Oče Antonije, mama ništa ne shvata. Moj otac je živeo samo preko svoje vezanosti za kola, za zidni sat, za televizor, za nekoliko statueta i slika koje je imao i predmet koji je predavao na univerzitetu. Osim toga on uopšte nije postojao. Dok ovi predmeti postoje, on je živ isto kao ranije…“ Dobro, možete da kažete da je to rekao duševni bolesnik, ali koliko u tome ima istine! Kad je on živeo na zemlji živeo je samo zbog tih predmeta. I ženu je ostavio, i sina je ostavio, i sve je ostavio radi toga da bi živeo zbog ovoga. Tako se i desilo da, kada je živeo – njega nije bilo, a kada je umro ništa se u principu ni za koga nije promenilo. Dakle, treba da obratimo pažnju na to da ako tako budemo živeli onda naravno da nećemo ući nikuda unutar sebe. Oktopod treba da pusti ono što on zamišlja da drži i da postane slobodan. Molim za izvinjenje što nas poredim sa oktopodima, ali bih rekao da je svako od nas oktopod na kub zato što, kad bismo imali samo osam strasti to još ne bi bilo ništa. Međutim, mi smo sa svih strana zarobljeni strastima i još zamišljamo da smo slobodni zato što smatramo da naša privezanost nije naročito snažna, nije da baš preterano volimo nešto što je grešno, nego mislimo – ovde sitnica, onde sitnica…
Ima jedna druga dečja priča iz stvaralaštva Engleza Džonatana Svifta, „Guliverova putovanja“. On je dospeo u zemlju Liliputanaca, zaspao na travi i kad se probudio nije mogao da ustane. Zašto? Zato što su Liliputanci svaku njegovu vlas vezali za po jednu travku. On bi svaku travčicu pojedinačno mogao da iščupa, ali budući da mu je svaka vlas bila vezana za posebnu travku on nije mogao da mrdne sa mesta. A zar mi ne ličimo na ovo, zar mi nismo vezani i pričvršćeni za bezbroj travčica strasti tako da ne možemo da mrdnemo? Ovo je veoma bitno da shvatimo.
Ali, pretpostavimo da smo se ošišali i iščupali. Kao što govori jedan od Otaca petog veka, da smo ušli pod sopstvenu kožu. Dakle, čitav živim pod svojom kožom, to jest iznutra vidim, iznutra delujem, a ne nalazim se negde pored sebe ili oko sebe. Ovo još ne znači da je sve dostignuto. Čovek treba da nađe načina da dođe do dubine, a ne samo da sedi ispod svoje kože.
Prvi zadatak je da nađemo vremena da budemo sami. Ovog vremena ima koliko hoćemo, samo ga mi ne nalazimo. Možemo biti u potpunoj samoći kada sedimo u prevozu bivamo potpuno sami u velikom broju raznih trenutaka u toku našeg dana, ali ih ne koristimo. Dakle, obitavaj malo u samoći. Šta onda? Iskustvo pokazuje: kad odeš prvo je tako tiho i tako dobro. Niko ti ne smeta da budeš sam. Međutim, prolazi vrlo malo vremena i postaje dosadno. Šta to znači? Ovo pokazuje ono što svi osim nas znaju o nama: da ukoliko ostanemo nasamo sa sobom posle kratkog vremena postaje nam dosadno. A zašto? Zato što u meni nema ničega čime bi se čovek hranio. I tu se otkriva da čovek uglavnom ne živi već samo reaguje na ono što se dešava, odnosno da živi refleksnim životom, kao što se svetlost reflektuje. Takav čovek u sebi nema unutrašnjeg poriva, ništa ne stvara iz unutrašnjeg osećanja ili misli nego je ovako: nešto se desilo i ja na to odgovaram, drugo se desilo – ponovo odgovaram, još se desilo – i ponovo odgovaram, još se nešto desilo – i ja ponovo odgovaram. I tako mi mislimo da živimo. Međutim, mi tako ne živimo, već samo odgovaramo i reagujemo. Nema akcije, postoji samo reakcija, odgovor na nešto, na pitanje, na poziv, ali mi nikada ne delujemo iz samih sebe. A kada ostanemo sami ispostavlja se da ne umemo da delujemo i da živimo iz sebe. Ako se čovek primora da bude sam posle nekog vremena postaje prosto strašno zato što postaje tamno, tesno i strašno u toj pustinji. Pustinja nije samo nenaseljeno mesto, to je svako mesto gde je pusto. Takva pustinja biva u čovekovom srcu, takva pustinja biva u gomili. Dakle, postaje strašno u pustinji. A treba ići dalje, i ovde treba pokazati mnogo strpljenja i hrabrosti. Kada čovek dođe do ovog momenta straha, do ovog momenta kada postaje tamno i tesno treba da kaže: „Gospode, ako i senkom smrtnom pođem neću se uplašiti zla, jer si Ti sa mnom“ (Ps. 23, 4) – i ići dalje, u tamu, u mrak, u ovaj uski tesnac, ići dalje ne očekujući svetlost, ne očekujući ništa, znajući da će svetlost zasjati kada dođe vreme, da će doći do susreta, a zasad – neka bude tamno, neka bude noć. Ideš, dakle, tako, i ako pretrpiš do kraja dolaziš na mesto gde ponovo počinje da sviće. I ovo je jedino što možemo da učinimo da bismo sreli Boga u molitvi.
Ovo znači nešto veoma važno. Ovo znači da je priprema za molitvu, odnosno za molitvoslovlje, čitanje ovih ili onih molitava mnogo važnija od samog čitanja. Treba stati pred Boga u istini, stati pred Njega i reći: „Gospode, stojim u ovakvom raspoloženju duha. Mrzi me, dosadno mi je…“ Ili: „Hteo bih da budem sa Tobom, ali ne preterano dugo…“ ili nešto drugo i pogružavati se, pogružavati – otrgnuti se i pogružavati se u dubinu, još dalje, još dublje. I ako se čovek ovim bude bavio polako, ne određujući sebi nikakve rokove, nego jednostavno iz dana u dan, onda je moguće da će se u jednom trenutku utvrditi u sebi tako da ga više nikakve spoljašnje okolnosti neće izvući iznutra. Tada se može i govoriti, može se i čitati, može se i družiti, može se i raditi iznutra, odnekud iz one dubine iz koje bije izvor života koji bije iz stvaralačke i životvorne i temeljne reči Božije.

* * *

Čoveku je lako da se moli kada odjednom oseti Boga. Tada molitva sama izvire i tada vreme ne postoji, tada samo telo može da se umori do te mere da čovek ne zna da li ga ima ili nema, ali ono ne smeta… Dešava se i obrnuto – da se molitva rađa iz užasnog poznanja svoje bede, takvog udaljavanja od Boga koje znači smrt, i tada ćemo, opet, zvati i zvati Boga ne znajući ni za vreme ni za umor, zato što nas je obuzeo takav strah od smrti. Na ovome se zasnivaju naša bogosluženja, zato što se ona nisu sastavljala u kabinetu u prijatnoj
atmosferi. Njih su postepeno stvarali ljudi koji su se kolebali između ova dva pola ili koji su istovremeno svojom ogromnom dušom obuhvatali i užas svoje potpune ništavnosti i beskonačnu veličinu svog prizvanja i svoju beskrajnu bedu i svoje bezgranično bogatstvo. Tako čovek može da se moli. Podvižnici su se tako molili. Nama su ova bogosluženja delimično data u ovom vidu zato što i mi imamo trenutke svetlog likovanja i trenutke istinske skrušenosti duha. Ali ona su nam data i kao škola da bismo se naučili ovim raspoloženjima, onim unutrašnjim doživljajima, onom poretku, onom viđenju stvari koje se rodilo i koje je hranilo ove ljude ili je našlo izraz u njihovom životu.
Nije moguće odjednom uvesti čoveka u ovakvo bogosluženje. On prvo treba da nauči da se moli u bukvalnom smislu reči, odnosno da saučestvuje u ona dva osnovna doživljaja (i u mnogome drugom, dakle ne samo u onome o čemu sam sad govorio, nego i u onome o čemu sam ranije govorio). I čoveka u ovo iskustvo treba uvoditi postepeno. Recimo, u manastirima mladog iskušenika ne teraju da stoji na svim službama od prvog dana. On mora da se navikne. Biće vaspitavan tako da postane gladan i željan, biće mu dato da bude na službi tako da želi da ostane, i neće mu biti dato kako bi on poželeo da bude u crkvi, da molitva u crkvi bude privilegija i sreća, i konačno, da molitva u crkvi bude za njega trenutak likovanja, radosti, svete igre (sad mislim na cara Davida) ili trenutak radosnog i svetlog porodičnog susreta kao kad se posle mnogo godina sretnu članovi jedne porodice i ne žele da se rastanu, i prolazi sat za satom i noć je prošla, i jutro je nastupilo, a oni ne mogu da se odvoje jedni od drugih. Međutim, za ovo je potrebno da u srcu nešto postoji. Jednostavno iškolovati i izdresirati čoveka kao što se dresira pas da skače kroz obruč nije moguće, zato što se uopšte ne radi o tome da on razvije bezgranično strpljenje ili snažne mišiće na nogama da bi mogao beskrajno da stoji nego se radi o tome da se u njemu rodi osećanje koje ga vuče u crkvu da se moli. Ne govorim o tome da treba da nauči i da razume jezik ovih molitava. Ovome možemo da se učimo iz najjednostavnijih molitava, kao što govori Sv. Teofan Zatvornik. Uzmimo jutarnje ili večernje pravilo i nemojmo samo da ga iščitavamo, ili još gore – odstojimo, već u međuvremenu, između trenutaka molitve (odnosno stajanja sa Bogom licem u lice i opštenja sa Njim rečima) treba da osmislimo ove molitve, da shvatimo sve što je u njima rečeno, značenje reči, misli i osećanja koji su u njih utkani, treba da odosećamo ove molitve (ovo je opet izraz Sv. Teofana Zatvornika) i još uz to treba uporno iz dana u dan da primenjujemo u životu ono što govorimo u molitvi. Ako si ujutru rekao: oprosti kao što ja opraštam, a misliš zlo nekome – tog dana treba da učiniš nešto u ovom smislu. Ako si rekao neku drugu frazu ili reč u molitvi ona mora biti ispunjena u toku dana. I radi ovoga treba podeliti večernje pravilo na male delove koji mogu da posluže kao pravilo ponašanja za nekoliko sati. Potom sledeće i sledeće. Tada cela molitva postaje živa, zato što se ona tako prepliće sa životom. A uveče, kada budeš dolazio da se kaješ imaćeš za šta da se pokaješ i nećeš morati da razmišljaš: „Šta bih rekao Gospodu? U svemu sam, Gospode, grešan…“ Nije istina, i hvala Bogu što nije istina: nisam u svemu, ali evo u nekoj stvari sam grešan i treba da se pokajem. Ako se ljudi tako budu pripremali oni će postepeno ući u bogosluženje i tada će ovo bogosluženje postati pesma duše, a inače – ne, neće postati, osim ako je čovek duhovni genije, ali onda će se on snaći i bez nas i naći svoj put.

* * *

Upotrebio sam izraz zatvorena vrata. Naravno da to nisu vrata hrama i vrata našeg doma, a još manje vrata naše ljubavi, i ponajmanje vrata naše sposobnosti da svakoga primimo kao što je nas primio Hristos, nego druga vrata, ona vrata kroz koja se izlazi iz unutrabivanja i postaje, čak ne ni putnik na zemlji, nego lutalica. Uđi unutar sebe, zatvori vrata, postani unutrašnji zatvornik, i deluj i govori iznutra. Ovo, pak, ne znači otuđenost nego sabranost uz koju čovek u potpunosti može da ostane unutar sebe, sijajući istovremeno i spolja. Ali, ako imate sveću nećete je staviti na vetar da bi noću bilo svetlije, stavićete je u svoj fenjer i pritom ćete čvrsto da zatvorite fenjer daje vetar ne bi ugasio, i tada će sveća svetleti i u tihoj i u vetrovitoj noći. Eto tako isto treba da unesemo unutra svoju dušu, da je uvedemo unutra i ogradimo je na neki način kako ništa ne bi moglo da ugasi duh, da ugasi svetlost, da ubije toplinu i ugasi sjaj, i ona će svetleti. Stekni mir i hiljade oko tebe će se spasiti, govorio je Sv. Serafim Sarovski…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *