NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

ISUSOVA MOLITVA: „POMILUJ ME, GREŠNOG!“

U prošloj besedi sam govorio o Isusovoj molitvi koja glasi: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnog“. I pokušao sam da objasnim zašto se od najstarijeg doba prve reči ove molitve smatraju za skraćeno Jevanđelje i za ispovedanje cele hrišćanske vere u nekoliko ključnih reči.
A danas želim da se zaustavim na drugoj polovini ove molitve, upravo na rečima: „pomiluj me, grešnog“. Kako svaki čovek može sebe da nazove grešnim? Da li svaki čovek može ovo da učini iskreno? Zar to neće biti licemerno i da li je to istina?
Ovo ne bi uvek bilo istina kad bi se pojam greha odnosio samo na moralne kategorije pravednosti, poštenja i moralne ispravnosti. Međutim, postoji dublje i osnovno značenje reči „greh“.
Greh je pre svega gubitak čovekovog opštenja sa svojom sopstvenom dubinom. Čovek je dubok, a tako često živi površno, samo površnim osećanjima i pojmovima i umesto da živi iz dubine, da deluje iz srži svog bića on živi refleksnim životom – čovek reaguje na život, on je prosti odbljesak onih zrakova koji na njega padaju.
Ovo je prvi i osnovni greh: površnost, gubitak dubine, gubitak opštenja sa ovom dubinom, i posledica toga je da čovek gubi opštenje sa sadržajem ove dubine, odnosno sa Bogom. U jednoj od prvih beseda pomenuo sam da u svakom čoveku postoji beskrajna dubina koju može da ispuni samo Sam Bog. Dakle, živeći na površini sopstvenog života čovek gubi zajednicu sa Samim Bogom, a izgubivši zajednicu sa Bogom čovek postaje tuđ i svojim bližnjima i okolini, ljudima i životu u celini. On postaje čovek koji živi u sebi, i za sebe, čovek čiji je centar života on sam, i takav život postaje siromašan i besadržajan. Sv. Teofan Zatvornik kaže da takav čovek liči na strugotinu drveta koja se obavila oko svoje unutrašnje praznine. To je u stvari stanje greha. I ovo stanje u sebi mora da prizna svaki čovek ukoliko je iole pošten. Ko može da kaže za sebe da živi iz sve dubine svoje duše, svog srca i svog uma, u punom razmahu svoje (hrišćanske) volje, sa svom smelošću, svom plemenitošću i u svoj svojoj veličini?
Dakle, stajući pred Boga Koji i jeste Uzvišenost i KOJI nas je stvorio za uzvišenost, ne možemo da ne priznamo svoju grehovnost, odnosno baš to da smo otpali od svog prvorodnog dostojanstva. Naravno, zato možemo da Mu se obratimo sa vapajem duše: „Gospode, oprosti! Kakva sramota! Ti si me stvorio uzvišenim, a ja sam se izrodio, tako sam se sramno izrodio!“
Međutim, reč „pomiluj“ ne znači samo „oprosti“. To je grčka reč koja znači veoma mnogo, ona znači: „oprosti, zaustavi Svoj gnev, daj mi vremena da se urazumim, daj mi mogućnost da uzrastam u onu meru uzvišenosti za koju si me Ti naznačio. Ovo znači – „kruniši me tom uzvišenošću“. I zbog toga ove reči: „Gospode, pomiluj!“ – na grčkom „Kirie, eleison“, koristimo u svim životnim slučajevima: „Ispolji prema meni Svoju prvobitnu ljubav! Ispolji prema meni onu ljubav koju si nam pokazao u Isusu Hristu: krsnu, požrtvovanu, velikodušnu ljubav, budi blag, uteši me, isceli me, UČINI da ponovo postanem čovek dostojan tog zvanja, odnosno, Da, na kraju, postanem dostojan da budem Tvoj prijatelj u vekove vekova.“
Ovim završavam niz svojih beseda o molitvi, Molite se Isusovom molitvom. Ona je jednostavna, ali učite se da je primenjujete sa svom istinoljubivošću i iskrenošću, ne zaboravljajući da se – nazvavši Isusa Hrista Sinom Božijim i Gospodom – obavezujete da živite dostojno Njegove uzvišenosti i vaše uzvišenosti.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *