Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

ИСУСОВА МОЛИТВА: “ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ…”

Када разговарамо са пријатељем, са мужем, са женом, с људима који су нам блиски, трудимо се да са њима разговарамо искрено и поштено. Треба да се научимо да управо тако разговарамо и са Богом. Само, говорећи с Богом, на пример, молећи Га за нешто, тражећи од Њега нешто (иако се наравно, сав наш молитвени живот не ограничава само на то) не треба да заборавимо да стојимо пред величанством Божијим, пред светињом Божијом.
Међутим, не само то. Треба да имамо на уму да човек није неки гмизавац и да пред Богом треба да стојимо у пуном достојанством нашега човештва. Ми Богу значимо веома много. Кад нас је стварао Он је желео да ми будемо, Он нас није створио уводећи нас просто у живот Својом влашћу да бисмо се мучили и једног дана стали на суд. Он нас је створио из љубави. Његов позив који насје извео из небића у живот је позив да постанемо Његови пријатељи за читаву вечност. Он нас позива да постанемо Његови најрођенији, Његова деца, синови и кћери, да Му постанемо исто онако блиски и драги као Једнородни Син Његов Исус Христос, да постанемо обиталиште у које ће се уселити Свети Дух, да саучествујемо у Самом Божанству. И ако се постави питање о томе колико Бог цени човека који је од Њега отпао, одговор је тако једноставан и тако страшан: цена човека у очима Божијим је сав живот, све страдање и сва смрт Исуса Христа Сина Његовог, Који је постао човек. Ево шта ми значимо Богу. И због тога не смемо стајати пред Богом као да смо робови, као да смо најамници, мољакајући, молећи и улагујући се. Морамо да се научимо да стојимо пред Њим са свешћу о свом достојанству и да говоримо Богу као што син или кћерка говори са оцем којег поштује и чије достојанство оцу много значи.
И због тога, када се обраћамо са молбом Богу да се деси ово или оно, или да нас овај или онај ужас мимоиђе, морамо да размишљамо о томе да ли то одговара нашем људском достојанству и достојанству Божијем. Ово је врло битно. У молитви се Богу може рећи све, можемо Га молити и за нешто најмање, за нешто што је наизглед ништавно, зато што за љубав не постоји велико и мало, него постоји достојно или недостојно човека. Не можемо да молимо Бога да нам Он помогне да учинимо нешто што би понизило наше људско достојанство, али можемо да Га молимо за помоћ у најситнијем и најмањем, зато што и најмање и наизглед најништавније може да има огроман значај. И зрнце у оку може да ослепи човека, мали детаљ у животу може да отвори или затвори пред човеком могућност да живи, да узраста у меру свога човештва. Зато свако од нас мора да се замисли над тим ко је он Богу и ко је он пред собом – и да се моли достојно своје величине, свог великог призвања и љубави Божије и величине Божије.
На крају бих желео да поразговарам са вама о нарочитој молитви која се у црквеној пракси назива Исусова молитва. Исусова молитва је тако названа зато што је срце ове молитве Име и Личност Господа Исуса Христа. Она се изговара овако: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног…“. Као што су говорили древни црквени писци, и као што је јасно из саме молитве, она садржи, са једне стране, потпуно исповедање вере, а са друге стране, све што човек може да каже о себи самом: Помилуј ме, грешан сам!
Желим да се зауставим на ове две ствари: на првој половини молитве, у којој исповедамо своју веру, и на другој где говоримо о нама самима.
Исуса Христа називамо својим Господом не само зато што је Он Творац, не само зато што је Он Бог, него зато што смо ми својом вољом и без принуде, изабрали Њега за Господара и Владара нашег живота. А ово значи да се међу нама успоставља однос узајамне верности и узајамне оданости, и да, када Га називамо Господом, нама постаје драгоцена свака Његова реч, свака Његова жеља, свака Његова заповест, и да смо спремни да Му будемо послушни и то не као робови, не из страха, него због тога што је Он наш Учитељ, Наставник и узор човеков. Зовемо Га Господом и морамо живети тако да Он кроз нас господари и у нашем животу и у животу других, али Његова владавина се састоји у љубави, а не у власти и зато се ми, називајући Га Господом, предајемо делу служења, служењу љубави.
Исусом Га називамо подсећајући себе, исповедајући и проповедајући да Бог има људско историјско име, да је Бог постао човек, да се Он оваплотио, и да је Он Онај Којег зовемо Исусом, Којег ми зовемо својим Господом – наш Бог, али да је Он човек, један од нас, и да смо Му блиски, своји. Он нас у Јеванђељу назива браћом, а на другом месту у Јеванђељу говори: “Ја вас не зовем слугама него пријатељима, зато што слуга не зна вољу свога Господара, а Ја сам вама све рекао…” (Јн. 15, 15) Исус је историјско име оваплоћеног Бога.
Христом (а “Христос” је грчка реч, која значи “Помазаник”) Га зовемо да бисмо указали на то да је Он Онај о Коме говори читав Стари Завет – да ће доћи Месија од Бога на Којем ће почивати Свети Дух, Који ће бити свршетак целе људске историје и њено средиште, свршетак целе прошлости и почетак вечности већ сад, пре него што време дође до краја.
И на крају, називамо Га Сином Божијим зато што на основу наше вере, и чак из искуства знамо даје то Човек Који се родио У Витлејему, Који је добио име Исус, и да Он у ствари није само син Дјеве Марије, већ је и Син Самога Бога, па је Он Бог који се оваплотио и постао Човек.
У овоме је сва православна вера: царство љубави, исповедање Исуса као Сина Божијег, наше исповедање да је Он свршетак целе прошле историје, њено средиште и почетак будућности – и будућности рода људског на земљи и читаве вечности. Од Христа почиње нова ера људске историје. Христос је у њу унео новине које до Њега нису постојале. Једна од најважнијих новина јесте бесконачна и апсолутна вредност сваке људске личности. И само зато сваки човек може да призна Исуса Христа за Господа, и не само да Га исповеда као таквог, него и да живи у складу са Његовом вољом, не губећи своје људско достојанство и не губећи из вида своју људску величину.
У овој беседи сам покушао да изложим основне појмове првог дела Исусове молитве. У следећој беседи ћу пробати да разјасним шта значи бити грешник, и због чега обраћајући се Богу употребљавамо реч “помилуј” уместо да употребимо безброј речи пуних богатог садржаја које постоје у људском језику.

Comments are closed.