NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » Naučimo se molitvi

Naučimo se molitvi

NAUČIMO SE MOLITVI

IMAJMO HRABROSTI DA U MOLITVI PRIZNAMO BOGU KOLIKO NEDOSTOJNIM ŽIVOTOM SVAKODNEVNO ŽIVIMO

U prethodnim besedama sam govorio o tome kako možemo da se molimo rečima Svetih. Međutim, ponekad čovek ima želju da se pomoli svojim sopstvenim, makar i grešnim rečima. Kao što čovek ponekad želi da peva svojim glasom, želi da govori svojim rečima sa svojim drugom i želi da se izrazi na svoj način.
I ovo je vrlo bitno. Moramo se naučiti da govorimo sa Bogom živim jezikom živog čoveka. Mi u odnosu prema Bogu treba da stojimo u istini, sav naš odnos prema Njemu mora biti istinit i iskren. Pristupajući molitvi mora nam biti potpuno jasno sa čim stojimo pred Njim i moramo to otvoreno i iskreno da Mu kažemo. Ili: „Gospode, izmučila me je čežnja za Tobom! Prošao je ceo dan u toku kojeg me je život bacao tamo-amo, a sada je nastupilo kratko vreme mira, mogu malo da budem sa Tobom…“ Ili može da se desi da stanemo i kažemo: „Gospode, kako je sraman bio ovaj dan! Kako sam se ponašao nedostojno svog ljudskog zvanja! Uplašio sam se odgovornosti i prebacio krivicu na nevinog, slagao sam, bio sam nečastan, obrukao sam se i Tebe sam time osramotio. Gospode, oprosti!..“ Ponekad stajemo na molitvu znajući da negde u dubini duše priželjkujemo susret sa Bogom, ali nas jednostavno opsedaju misli i osećanja koja se nikako ne uklapaju u ovaj susret s Bogom, ili smo fizički umorni i u nama uopšte nema nikakvih osećanja. Ako bi nas upitali: „Šta sada osećaš?“ – rekli bismo: „Ništa osim bola u telu zbog napornog dana, ništa osim opustošene duše…“ A ponekad se dešava da se potkrade misao: „Ah, da mi je da se pomolim, samo što pre! Zato što toliko želim da završim knjigu koju sam počeo da čitam ili da završim razgovor ili da nastavim svoja razmišljanja…“
I sve ovo treba pred Bogom kazati da bi odnosi bili iskreni, da ne bi bilo pretvaranja, da se na bismo pravili, „Da, Gospode, želim samo jedno: susret sa Tobom!“, kada je duša u stvari zauzeta nečim drugim.
I ako bismo imali hrabrosti, iskrenosti i poštenja da tako stajemo pred Boga onda bi naša molitva i dalje bila iskrena. Mogli bismo da iskažemo Bogu svoju radost što napokon, napokon, postoji neki zračak, što možemo da budemo malo sa Njim… Ponekad bismo od stida rekli: „Gospode, znam Te, Ti si moj Bog, a ja tako ne želim da budem sa Tobom – kakva sramota! Kako me je stid! Tako se ne postupa čak ni sa zemaljskim drugom…“ Ponekad bismo stali pred Boga i rekli: „Gospode! Dan je bio sraman, ponižavajući – pokazalo se da sam nedostojan zvanja čoveka, a da ne govorimo o zvanju Hrišćanina – oprosti mi! Daj mi da se pokajem, potresi moju dušu do dubine da bih se očistio i urazumio se, da se ovo nikada više ne bi desilo…“
Ako bismo počeli ovako da se molimo naša molitva bi mogla da postane živa zato što bi potekla sa živog izvora naše duše. Pristupimo ovome! Pokušajmo da se molimo Bogu u istini i tada će nam biti dato da se molimo i u Duhu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *