Nasilničko ponašanje roditelja

Pitanje:
Pomaže Bog prečasni i časni oci, Želeo bih da postavim jedno delikatno pitanje. Naime VII Božja zapovest, kaže da poštujemo oca svoga i mater svoju, da nam dobro bude i da dugo poživimo na zemlji. Šta sa roditeljima koji, iz zavisti prema drugima, njihovoj deci koja su napravila karijeru, i neostvarenih ličnih ambicija, podvrgavaju svoje dete, fizičkoj (otac, u nastupu gneva što dete ne pokazuje one osobine i ponašanja koje je on označio kao jedino normalne, tri puta biva na granici ubistva, dva puta pokušajem davljenja, jedanput udarcem tupim predmetom) , a majka redovno sprovodi psihičku torturu neprestanim verbalnim maltretiranjem svoga deteta, omalovažavanjem njegove ličnosti i sposobnosti, kao i neselektivnim sputavanjem svake njegove lične inicijative i kreativnog ispoljavanja njegove ličnosti? Uz sve to od deteta se traži da izražava transparentnu zahvalnost za činjenicu da ima samo nešto malo više od održavanja golog života, iako su mogućnosti iz tog domena daleko veće što otvara i ekonomski aspekt torture. Napominjem da je otac porodice bolestan od teške neizlečive neurološke bolesti, a što se tiče psihijatrije, na granici je psihoze, dok majka ima napade melanholije i spomenute, sofisticirane agresivnosti. Pitanje je pisano u hipotetičkoj formi, ali radi se u istinitoj situaciji iz prošlosti. Napominjem da su oba roditelja preminula i da su uz oproštaj svoga deteta opojani po obredu naše svete Pravoslavne crkve. Molim Vas da me poučite i odgovorite šta činiti u takvim slučajevima, a ostati veran Božjoj zapovesti? Celivam desnicu ruku i smireno molim za blagoslov,
Branislav


Odgovor:
Dragi Branislave, Ako vi ovim pretražujete po prošlom znači da u srcu svom niste oprostili njima. To kažem zato što eksplicitno opisujete ove detalje? A ako grešim oprostite. Roditelji su sada mrtvi i ostavljeni milosti Božijoj i Njegovom pravičnom sudu, tako da sada mi ovim nećemo njima da sudimo. Rekoste da je ovo hipotetičko pitnje koje je zasnovano na nekom ličnom iskustvu, a ako se radi o vama, onda je jasno da niste zaboravili u srcu tu gorčinu vašeg detinjstva. To više nije problem samo vaših roditelja nego i vaš, jer mora da nađete načine da se toga oslobodite. Nažalost, sve više apstrahovana misao „ljubav“, koja se realno sagledava u njenom najjizraženijem Božanskom atributu koja treba da i nama rukovodi, sve ovo ona odjednom može da reši. Jer je u neizmernoj ljubavi prema nama ljudima Bog primio telo, koji je radi nas njega uzneo na krst, i koji Svojom nesebičnom istočenom ljubavlju svakodnevno, ponavljam svakodnevno, trpi to novo i nikada prestajuće razapinjanje od strane nas neuporedivo gorih u odnosu na ovo što ste opisali. Bog ne voli naše gerehe ili pogrešne izbore, ali voli nas. Tako i mi – mi ne volimo nerazumljiva dela i greške naših roditelja ali ih volimo po Zakonu Božijem kao roditelje. To nije izbor nego živonosna obaveza roditelja i dece, a i obratno. Ako bi mi tražili opravdanje u greškama naših bližnjih da im sudimo, kako onda možemo da se nadamo na milost Božiju kada svakodnevno pravimo neuporedivo gore grehe prema Bogu i Njegovoj tvorevini, i to još uz molitvu koju mnogokratno izgovaramo preko dana da nam Bog čini onako „kao što i mi opraštamo dužnicima našim“? Većina hrišćanskog čovečannstva MOLI SE se za svoj sud, i tako svakodnevno umišljeno „da službu čini Bogu“ ustvari presuđuje sebi. A presuda je ta da nam Gospod po rečima našim neće oprostiti! Roditelji se poštuju, ali to ne znači da mi moramo da slušamo njih kada su to neke katastrofalne greške. Mi ih volimo i tražimo načine u našem svakodnevnom životu da im to i pokažemo, ali odgovornost prema ovom životu, u toj našoj zrelosti, a i za njih ovim „drugim vremenima“ našeg opstanka, ne mora da znači da mi radi poslušnosti njima treba da ustupamo njihovim pogrešnim očekivanjima od nas. Neslaganje sa njihovim nerazumljivim željama ne može da bude nepoštovanje roditelja, osim što to naše neslaganje mora da bude uz poštovanje. Drugim rečima: naše poštovanje naših roditelja ne sme da bude u nekoj saglasnosti sa njihovim gresima. Opet, njihov destruktivni način života ne može i ne sme da opravda otsustvo naše ljubavi za njih. I u najgorim momentima treba im pokazati našu ljubav. Treba se smiriti pred istinom da su i oni bili nečija deca, i da su njihove ličnosti izgrađene u traumama, koje se, nažalost, u otsustvu crkvenosti one prenose i na svoju decu. Zato je nama potrebna Crkva kao i „učiteljica našeg života“, jer ona takve pojave leči, i tako realno a ne apstrahovano spasava čoveka. Uči čoveka onom što su njegovi loši roditielji propustili. Postoji drugi porblem u ovom vašem pitanju. A to je provera Božanske ljubavi i Njegove pravičnosti, kao i svrsishodnosti Njegovog Zakona i Premudrosti, da eto, On traži da se vole i najgori roditelji (zli ili bolesni ljudi? ) . Zato sam u ovom odgovoru ukazao na našeg večnog Roditelja, Gospoda našeg, koji Svojom božanskom ljubavlju trpi naše svakodnevno zlo. U raznim našim životnim izborima i okolnostima duhovnog života, svako naše sastradanje Gospodu bez svake sumnje donosi nam spasenje, pa tada kada On preživljava roditeljski bol za nas nerazumne i zabludele. Tako i mi treba da brinemo o našim roditeljima, da se molimo za njih, i da se radujemo toj mogućnosti da možeemo da vaspitamo svoju decu i da ljubavlju ispravljamo čak i naše roditelje. Oni su živeli u teškim vremenima kada su bezbožnim komunizmom vrednosti porodice uništene a Crkva isterana iz društvenog i socijalnog život naše nacije. To su gorki plodovi života van Crkvenosti, i otsustva spasonosnog pokajnja. Treba im oprostiti; treba ih voleti a ne treba se saglašavati sa njihovim pogrešnim životom, ali o tome ne treba mnogo sporiti i razvijati svađe nego ih poštovati i moliti se za njih. Ako oni u svom detinjstvu nisu osetili šta je to roditeljska ljubav šta nam smeta da mi – njihova deca sada to pružimo? Nikada nije kasno za to. oLjuba

Jedan komentar

  1. Od takvih, đavoimanih, odeš. Što dalje. Jer, zavist razvija neopisivu mržnju. Čim te vidi osoba koja ti zavidi kreće napad zbog nečeg ili bolje da kažem – ničeg . Bog je savršen, pa Ga đavo mrzi. Jel Bog kriv?
    Kako pomoći bolesnicima? Odlaskom, pa molitvom. Jer, prisustvom samo pojačavamo njihovu gnev i bezumlje.
    Kako oprostiti? Molitvom. Tražiti snagu za oprost od Boga. Mi to ne možemo svojom silom. Svaka Božja zapovest se ispunjava silom Božjom koja se ište, najpre, u molitvi, a onda i u ostalim Sv. Tajnama i mic po mic, ode i ogorčenje, pa čak i sećanje na taj pakao od života. Potrebne su godine, ali ne treba sebe ni siliti niti kriviti što ne ode brže. Opraštanje je vrlo složena stvar!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *