НАСЛОВНА » Брак, деца, породични односи, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Насилничко понашање родитеља

Насилничко понашање родитеља

Питање:
Помаже Бог пречасни и часни оци, Желео бих да поставим једно деликатно питање. Наиме VII Божја заповест, каже да поштујемо оца свога и матер своју, да нам добро буде и да дуго поживимо на земљи. Шта са родитељима који, из зависти према другима, њиховој деци која су направила каријеру, и неостварених личних амбиција, подвргавају своје дете, физичкој (отац, у наступу гнева што дете не показује оне особине и понашања које је он означио као једино нормалне, три пута бива на граници убиства, два пута покушајем дављења, једанпут ударцем тупим предметом) , а мајка редовно спроводи психичку тортуру непрестаним вербалним малтретирањем свога детета, омаловажавањем његове личности и способности, као и неселективним спутавањем сваке његове личне иницијативе и креативног испољавања његове личности? Уз све то од детета се тражи да изражава транспарентну захвалност за чињеницу да има само нешто мало више од одржавања голог живота, иако су могућности из тог домена далеко веће што отвара и економски аспект тортуре. Напомињем да је отац породице болестан од тешке неизлечиве неуролошке болести, а што се тиче психијатрије, на граници је психозе, док мајка има нападе меланхолије и споменуте, софистициране агресивности. Питање је писано у хипотетичкој форми, али ради се у истинитој ситуацији из прошлости. Напомињем да су оба родитеља преминула и да су уз опроштај свога детета опојани по обреду наше свете Православне цркве. Молим Вас да ме поучите и одговорите шта чинити у таквим случајевима, а остати веран Божјој заповести? Целивам десницу руку и смирено молим за благослов,
Бранислав


Одговор:
Драги Браниславе, Ако ви овим претражујете по прошлом значи да у срцу свом нисте опростили њима. То кажем зато што експлицитно описујете ове детаље? А ако грешим опростите. Родитељи су сада мртви и остављени милости Божијој и Његовом правичном суду, тако да сада ми овим нећемо њима да судимо. Рекосте да је ово хипотетичко питње које је засновано на неком личном искуству, а ако се ради о вама, онда је јасно да нисте заборавили у срцу ту горчину вашег детињства. То више није проблем само ваших родитеља него и ваш, јер мора да нађете начине да се тога ослободите. Нажалост, све више апстрахована мисао „љубав“, која се реално сагледава у њеном најјизраженијем Божанском атрибуту која треба да и нама руководи, све ово она одједном може да реши. Јер је у неизмерној љубави према нама људима Бог примио тело, који је ради нас њега узнео на крст, и који Својом несебичном источеном љубављу свакодневно, понављам свакодневно, трпи то ново и никада престајуће разапињање од стране нас неупоредиво горих у односу на ово што сте описали. Бог не воли наше герехе или погрешне изборе, али воли нас. Тако и ми – ми не волимо неразумљива дела и грешке наших родитеља али их волимо по Закону Божијем као родитеље. То није избор него живоносна обавеза родитеља и деце, а и обратно. Ако би ми тражили оправдање у грешкама наших ближњих да им судимо, како онда можемо да се надамо на милост Божију када свакодневно правимо неупоредиво горе грехе према Богу и Његовој творевини, и то још уз молитву коју многократно изговарамо преко дана да нам Бог чини онако „као што и ми опраштамо дужницима нашим“? Већина хришћанског човечаннства МОЛИ СЕ се за свој суд, и тако свакодневно умишљено „да службу чини Богу“ уствари пресуђује себи. А пресуда је та да нам Господ по речима нашим неће опростити! Родитељи се поштују, али то не значи да ми морамо да слушамо њих када су то неке катастрофалне грешке. Ми их волимо и тражимо начине у нашем свакодневном животу да им то и покажемо, али одговорност према овом животу, у тој нашој зрелости, а и за њих овим „другим временима“ нашег опстанка, не мора да значи да ми ради послушности њима треба да уступамо њиховим погрешним очекивањима од нас. Неслагање са њиховим неразумљивим жељама не може да буде непоштовање родитеља, осим што то наше неслагање мора да буде уз поштовање. Другим речима: наше поштовање наших родитеља не сме да буде у некој сагласности са њиховим гресима. Опет, њихов деструктивни начин живота не може и не сме да оправда отсуство наше љубави за њих. И у најгорим моментима треба им показати нашу љубав. Треба се смирити пред истином да су и они били нечија деца, и да су њихове личности изграђене у траумама, које се, нажалост, у отсуству црквености оне преносе и на своју децу. Зато је нама потребна Црква као и „учитељица нашег живота“, јер она такве појаве лечи, и тако реално а не апстраховано спасава човека. Учи човека оном што су његови лоши родитиељи пропустили. Постоји други порблем у овом вашем питању. А то је провера Божанске љубави и Његове правичности, као и сврсисходности Његовог Закона и Премудрости, да ето, Он тражи да се воле и најгори родитељи (зли или болесни људи? ) . Зато сам у овом одговору указао на нашег вечног Родитеља, Господа нашег, који Својом божанском љубављу трпи наше свакодневно зло. У разним нашим животним изборима и околностима духовног живота, свако наше састрадање Господу без сваке сумње доноси нам спасење, па тада када Он преживљава родитељски бол за нас неразумне и заблуделе. Тако и ми треба да бринемо о нашим родитељима, да се молимо за њих, и да се радујемо тој могућности да можеемо да васпитамо своју децу и да љубављу исправљамо чак и наше родитеље. Они су живели у тешким временима када су безбожним комунизмом вредности породице уништене а Црква истерана из друштвеног и социјалног живот наше нације. То су горки плодови живота ван Црквености, и отсуства спасоносног покајња. Треба им опростити; треба их волети а не треба се саглашавати са њиховим погрешним животом, али о томе не треба много спорити и развијати свађе него их поштовати и молити се за њих. Ако они у свом детињству нису осетили шта је то родитељска љубав шта нам смета да ми – њихова деца сада то пружимо? Никада није касно за то. оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *