NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NAŠA INTELIGENCIJA I NAŠA CRKVA

NAŠA INTELIGENCIJA I NAŠA CRKVA

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
NAŠA INTELIGENCIJA I NAŠA CRKVA[1]
 
Od Kanta pa kroz Ničea do u nas putuje jedna ista neman-želja: skratiti čoveka, suziti ga, svesti ga na čula, na čulni intelekt. Čovek osamnaestog veka je po preimućstvu čovek razuma; čovek devetnaestog veka je po preimućstvu čovek čula; a čovek dvadesetog veka je po preimućstvu čovek jednoga čula. Sistematski je sužavan čovek: čupane su iz njega sve misli koje premašaju zemljinu sferu, proganjane su sve želje koje prekoračavaju među između dva sveta, ismevani su svi poleti ka onostranim tajnama. Da bi bio savremen, čovek je morao da se zemljizira, morao je postati poslušni rob teže zemljine; nebo nad njim – ne sme ga privlačiti svojom tajanstvenom težom. Postepeno je kopana raselina između čoveka i neba, i najzad je nebo postalo preteće čudovište za čoveka, za našeg jednočulnog čoveka. I čovek je postao pijavica zemljina; i na naše oči ta pijavica umire od presićenosti krvlju zemljinom. Čovek – izdanak zemlje, koja živi time što je sunce neprestano drži u svom ognjenom zagrljaju, čovek – postao je najveći neprijatelj neba. I sav se zario u zemlju, zario se svim umom, svim srcem, svim čulima, sav se ozemljio i postao sensorium terrae. Ako ima duha u njemu, on je – gnoj zemljin. Jednočulni čovek luči misao iz tela, cedi je iz te krvave ilovače, i njegova je misao visoka koliko i telo. Sto sedamdeset santimetara – to je prosečna visina misli kod našeg savremenog čoveka.
Ima li naš inteligent intelekt, onda je to u većini slučajeva – čulni intelekt, koji čulima misli i dela. Takav jednočulni čovek i jeste tip naše inteligencije. Veran – osamnaestom veku, veran – devetnaestom veku, veran – dvadesetom veku. No u Evropi čovek razuma izvršio je samoubistvo u huci Francuske Revolucije; čovek čula izvršio je samoubistvo u lomnjavi Evropskog rata; čovek jednoga čula neprestano vrši samoubistvo i danju i noću. No po neki se probudi i uzbuntuje protiv tako karikaturno jednostranog čoveka; doživi svu prošlost i budućnost takvog čoveka, i poziva ka punom, ka potpunijem čoveku, ka čoveku širem i dubljem i višem, ka čoveku manje smrtnom, a više besmrtnom.
Kako se oseća takav čovek, kada se probudi iz čula svojih? To nam iskreno i dirljivo kazuje g. St. Živadinović u svome članku: Naša današnja crkva.[2] Iza toga članka stoji duša koja se probudila za Večnost, mada je spavala u kolevci od ilovače. Osetila je da relativne vrednosti kojima Evropa hrani čoveka nikad ne zasićuju bezdanu glad duše čovekove; bezdanu, – da, jer i ta bezdanost gladi pokazuje da je čovek dušom beskrajan i bezdan. Njegova se misao probila kroz čauru tela i uzletela visoko, visoko do čežnje za svetlobelim pravoslavnim Gospodom Hristom. Hoće da proširi sebe, da udubi, da se kosne mističnih dubina života i čudesnih visina. On to hoće da učini kroz našu Crkvu. I piše tu želju svoju.
Znate, ja se osećam kao da sam na Strašnom Sudu. Vrši se najsavesnija, podrobna, atomska, elektronska analizasaznanja i svega što je ikada moglo reći: ja jesam. Savest ti gori u požaru, ali ne sagoreva; a jedno osećanje pali ti dušu i telo: najstrašnija zla su zla učinjena u ime Hrista ili pod imenom Hrista. To je ono što je najstrašnije sada, no to je ono što će biti najstrašnije i tada – na Strašnom Sudu. U ta zla spada i naše zlo, naše srpsko zlo, zlo u našoj Crkvi i oko naše Crkve. Jer ako išta naše može proputovati istoriju čovečanstva do njene krajne ivice, do njenog završetka, ako išta naše može doseći do Strašnoga Suda – doseći će naše zlo. Ako se išta naše vidi sa visokog neba, vidi se naše zlo. Zamislite, gledana sa naše planete, iz ugla naše otadžbine, naša se Crkva i ne vidi; avaj, ne samo ne vidi, već i ne oseća da postoji. „Ona, bezmalo, ne postoji“, – to piše g. Živadinović; to su početne reči njegove. Nije li to apokaliptički užasno i strašno, apokaliptički odlučno i bolno? – Ne osuđujte ga odmah; to govori čovek koji se osmelio da sebe prenese na ivicu vremena, tamo gde prestaje vreme i nastaje večnost zagonetna i neispitana, i da sa te ivice pogleda u sebe i u svet oko sebe.
Pogledao je, uzdrhtao je od jeze večnosti, i vapajno zaželeo Crkvu, da nju oseti, da se nasloni na njene grudi majčinske, da odahne od besdlodne odisejade kroz pustinju života, i nauči od nje – šta je to večnost, a šta vreme. I on govori… Njegove reči povlače mi suze iz srca u oči. Ne govori li to čovek koji se otrže da mu moljci vremena ne izgrizu srce, čovek koji se iz kvrga prostora i vremena otima ka večnosti i večnom smislu života? Što je napisao, ući će u Apokalipsis našega doba; a možda će to i sačinjavati prvu glavu u našem Apokalipsisu na dan Strašnoga Suda. Prevede li se na jezik Jovanovog Apokalipsisa, njegov članak glasiće: A anđelu Srpske crkve napiši: ti, bezmalo, i ne postojiš, bezmalo, mrtav si. Znam dela tvoja, da imaš ime da si živ, a mrtav si (sr. Otkr.3,1).
„Ona, bezmalo, i ne postoji“… Užasnije osude nema, jer dolazi iz srca koje strada i pati voleći Crkvu. A on to nije pisao kao sudija, najmanje kao strašni sudija. Bol je bio pero kojim je pisao svoj članak. A svaka reč – sasirena kap krvi iz srca ranjenog večnim problemima života. A kada moje oko suzom pita moje srce, ono veli: on liči na jadno mladunče, koje je rođeno za Večnost, ali ga je majka napustila pre no što su mu paperja nikla, a kamo li krila. I sav beskrilan, on čezne ze tajanstvenim Gospodom Hristom, ali nema ko da mu krila uzraste, da ga okrili za veliki let i polet ka večnom smislu života, jer naša Crkva „bezmalo, ne postoji“.
Ispod svake reči po suza, ispod svake suze po uzdah, a ispod svih suza i uzdaha – lelek za Bogom. Nama, zvaničnim predstavnicima Crkve, ne liči li njegov članak na Strašni Sud, onda smo mi toliko umrli, toliko beznadežno mrtvi, da nas nikakvo vaskrsenje ne može razbuditi iz mrtvih. Iza naše smrti – nema vaskrsenja; naše duše – leševi naši, i suviše su mrtve da bi mogle zaželeti vaskrsenje.
Zar su u prašumu zarasli svi putevi između naše inteligencije i Crkve? Zar su sve arterije pokidane; zar nijedna od njih više ne vezuje srce Crkve sa srcem njihovim? Svaki nehat, svaki nerad, svaki ispad, svaki greh zvaničnih predstavnika Crkve kida po arteriju; a svi gresi skupa – nisu li pokidali sve arterije? I oni se osećaju osamljeni, napušteni u požarnoj pustinji života, i nikakva arterija da im u sparušeno srce spusti koju kap živih sokova Večnosti. Izgruvani nerešljivim problemima koje niko ne može rešiti bez Hrista, oni žedno traže trajniji smisao životu, smisao neprolazni, neucrvljivi. I ako im Crkva ne pokaže Hrista, kome ćemo ići mi, slovenski očajnici? Zar naš izmučeni slovenski očajnik, strasni bogotražitelj – da ostane bez Boga, u besputnoj prašumi evropskih protivrečnosti? I to našom krivicom. Prijatelju, razbudi sva srca u sebi, i reci: da, našom krivicom. Jesmo li mi pomračenje Boga i Hrista? Izgleda da jesmo. A zar ne znate da za slovensko očajanje, kada u bogotraženju siđe na poslednje dno, kao što je u Dostojevskog i Nikolaja Velimirovića, postoji samo jedna dilema: ili – vera u čudesnog, pravoslavnog, neonakaženog Hrista, ili – samoubistvo. Jer je On – Bog svake utehe, i zato – Bog slovenskih očajnika. Samo obeslovenjeni Sloveni, oplićani racionalizmom, mehanizirani mehaničkom evropskom kulturom, kao slepe larve mogu životariti u teskobnoj čauri tela svog.
Dok naša inteligencija luta hraneći se otpatcima evropske kulture, dok se u njeno sasušeno srce ubrizgava serum ateizma, indiferentizma, masonstva, dotle mi, predstavnici Crkve, prelazimo iz dremeža u dremež, iz sna u san, iz narkoze u narkozu. Najamnici se prijatelje s vucima, jer im ovce nisu svoje. I kradu im duše, i kradu im srca, a čime ćemo otkupiti jednu ukradenu dušu, kada vredi više nego sva sazvežđa, više nego svi svetovi gornji i donji?
Indiferentizam koji ide do okamenjene neosetljivosti za sve što je nadčulno, ateizam koji ide do strasne vere u neverje, crkvoborstvo koje ide do divljeg Hristoborstva – pustoše dušu naše inteligencije. Ko je tome posredno ili neposredno najviše kriv? – Na prvom mestu mi, zvanični predstavnici Crkve. Našu inteligenciju stvara naša škola. A krajeugaoni kamen današnje škole nije li ateizam? njen duh – nije li sistematsko ratovanje protiv Crkve? U njoj je nauka o Bogu svedena na minimum, da bi se valjda dobilo više vremena za nauku o bubašvabama i rododendronima, o krvoločnim Džingis-hanima i trogloditskim podvizima. Sistematski postupno, a ponekad i anarhistički bezobzirno, potiskuje se iz škole duh Hristov. Zakoni o školi se stvaraju i usvajaju, i ozakonjuju, a naš Arhijerejski Sabor – da li je postojao u to vreme? da li ga je zabolela duša za sudbinu mnogih pokolenja koja će kroz ateistički nastrojenu školu, i dušu izgubiti? da li ga je uzmučila savest što će na dan Suda dati odgovor za svaku od tih duša, koju su mogli spasti, a nisu učinili što su mogli učiniti da je spasu? Zašto se dvadeset i tri mitronosne glave (=Episkopa) nisu uzbudile i uzbunile, kada se školski zakon stvarao, usvajao, ozakonjavao? zašto se nisu uzbunile do kolektivne ostavke, do apela na narod? zašto nisu, ako treba, i bosonogi, i gonjeni, svetosavski smelo pošli kroz narod da mu objasne da im dolazi škola bez Boga, ljudi bez Boga, a to će reći: ljudi bez duše? zašto nisu apostolski ozbiljno pitali narod: pristaje li na takvu školu? – Ja držim u odgovoru „za to“ skriva se nerevnost, nehat, indiferentizam. Za pavlovsku veru nema nemogućeg, jer sve može u Hristu Isusu Koji joj moći daje (sr. Flb. 3, 13); za jovanovsku ljubav nema straha, jer savršena ljubav izgoni svaki strah, i strah od ljudi, i strah od demona (sr. 1 Jn.4,18).
Naša škola planski sužava čoveka, smanjuje ga, snižava ga, jer sistematski izgoni iz njega sve što je večno, sve što simvolizira beskonačnost i besmrtnost, sve što nosi u sebi dubinu i visinu, i zbog toga je naš inteligent postao – čovečuljak, homunkulus, krnj čovek, nepotpun i očajno negotov. Argusovski se vidovito stara da čoveka obzida onim što je vremeno i privremeno, što je dosežno za čula i ovostrano, a ostalo se progoni iz čoveka do u nedođin. Zato je naš inteligent postao vremen i privremen; zato je kratkih misli, sušičavih osećanja, anemičnih želja. Razlio je dušu u plićake, koji ne mogu ne postati bara. Obezdušeni školom, robovi relativizma, kada se probude za viši smisao života, za Hrista, gde će ga naći?
Evo čoveka koji se probudio iz ilovače. I obratio se Crkvi; i sa bolom ispoveda da je posle rata „u previranju i traženju novih puteva Crkva naša izgubila kompas“. – Da li zato što je krmanoš oslepio, i lađari ogluveli, i ohromali, ogubali? „Izgubila kompas“, a nebo života nad nama je pomračeno, lome se svetovi nad nama i oko nas, i raspadaju u haos i vihor. Ko će onda našeg čoveka, očajnog i bogočežnjivog, voditi ka pristaništu Večnosti po valovitom moru ovog života? Okraćala je ruka, zgrčena je maloverjem ruka, koja treba da podigne čoveka da čelom dodirne nebo i usnama celiva zvezdanim prahom zasuto krilo Heruvima.
Razigrala se u divlju igru sva zla u svetu, zavitlala našeg čoveka u samoubistvenu vrtoglavicu, i nikako da je se oslobodi. Zahvaćeni divljom igrom zla, mnogi su zvanični predstavnici Crkve izgubili kompas, i ne znaju kuda idu; a njih žudno pitaju njihovi verni: kuda ćemo ići? kome ćemo ići? Oni traže da se dohvate ma čega što bi ih spaslo očajne usamljenosti. Usamljen je naš čovek; naslonjen na našu ružnu zvezdu, a šuplje kao lobanja nebo zjapi nad njim. Pod takvim nebom na ovakvoj zvezdi, Crkva je naša izgubila kompas. Zašto? Gosp. Živadinović odgovara: „Velika protivnica spoljašnjih formi, skoro do ubogosti konzervativna, ona nikada nije umela da nam nametne verske obaveze“.
Da, velika protivnica spoljašnjih formi, i to u licu mnogih sveštenoslužitelja, jer velika protivnica unutrašnjih normi, i to opet – u licu mnogih sveštenoslužitelja. Opustošeni unutrašnje – kako bi mogli biti neopustošeni spoljašnje? Ubogi verom, kako mogu biti bogati u manifestovanju vere? Kako će zračiti svetlošću, koji sunce u sebi nema? Kako će iskreno, nefarisejski slaviti Boga spoljašnje čovek, koji Ga ne slavi unutrašnje, ne slavi dušom svojom? Ubogi pravoslavnim Hristopoznanjem, neki se još hvastaju time što su protivnici spoljašnjih formi, jer vele – Gospod Hristos nije mario za to. Samo ti neuki apologeti svoje opustošenosti zaboravljaju da je Gospoda Hrista revnost jela za dom Božji, te nije dopuštao da se sud pronese kroz hram (Mk.11,16), da se ne bi kvarilo blagoljepije hrama i molitve; i još zaboravljaju ono što ni u snu ne treba zaboravljati: da je Gospod Hristos izbacio trgovce iz hrama, jer su kvarili lepotu hrama i molitve. I još zaboravljaju ti sveštenoslužitelji nedeljni prokimen, koji svake nedelje pevaju – pretpostavlja se da svake nedelje služe: Gospodь vocarisя vь lepotu oblečesя (= Gospod se zacari, u lepotu se obuče“ – Ps.92,1). A mi smo grubo i ružno svukli s Njega svu lepotu; nismo li time skinuli s Njega telo Njegovo Bogozračno? Gledan kroz nas, Bog je naš – ubog, osiromašili smo Ga, oružnjali smo Ga, onakazili smo Ga. A Nevesta Njegova Crkva Njegova, divna i preukrašena, Nevesta Cara Nebeskog, zar Ona da ne bude obučena u lepotu Njegovu raskošnu i neiskazanu? Setite se evanđelske priče da je sa pira u Carstvu Nebeskom izbačen onaj sa pohabanim, poderanim haljinama duše. I još zaboravljaju da je Gospod misli Svoje obukao u zvezde i divna sazvežđa, u milione sunaca i bezbroj Anđela i Arhanđela; zaboravljaju čudnu čarobnom lepotom svojom apokaliptičku viziju Crkve: Žena obučena u sunce, a mesec pod nogama njezinim. Gde je hram večne Lepote, ako ne u njoj, ako ne – Ona sama? i hram večnog Dobra? i hram večne Istine?
Gospod je uzeo telo čovečije, učinio ga najunutrašnijom sadržinom Božanstva i kroza nj osvetio i obožio materiju, – a ko ste vi da Gospoda Hrista popravljate? Setite se odeće Njegove čudotvorne, jer koji se nje doticahu – ozdravljahu, jer i kroz nju zrači Njegova bogočovečanska sila (Lk.8,44-48). Zar ima veće lepote za telo čovečije od Hrista u njemu? Bog je ušao u telo, zar nije ušla i sva Lepota s Njim? I telo je za Gospoda: proslavite dakle Boga u telima svojim i u dušama svojim, što je Božije (1Kop.7,20). – Zar smo sve to zaboravili mi, sveštenoslužitelji? Zar ne znate da smo mi sveštenoslužitelji ne samo apsolutne Dobrote i Istine, nego i apsolutne Lepote? U svom nebeskom aspektu Crkva i jeste telo apsolutne Lepote, jer je Telo Bogočoveka Hrista; a u svom zemaljskom aspektu ona je to isto, u koliko ste vi Hristozračni. Ne znate li da Telo Crkve ima svoja čula? Svešteni obredi, svi – od prvog do poslednjeg, i jesu čula Crkve, kroz njih čujemo i vidimo Boga i Gospoda, kroz njih prenosimo sebe iz crvinjaka relativizma u Carstvo večnih vrednosti, kroz 1?ih udubljujemo sebe do božanskih dubina, i proširujemo sebe, i uzvišujemo. Sve što je Gospod uzeo na Sebe od čoveka, sve je to načinio ne samo apsolutno dobrim i istinitim, nego i apsolutno lepim. Uzeo je telo čovečije, i učinio ga apsolutno lepim. Telo Njegovo i jeste merilo apsolutne lepote tela čovečijeg, jer je ono – Telo Bogočoveka. Cilj tela čovečijeg je da se obuče u Gospoda Hrista, i Njegovu apsolutnu Lepotu, da postane Hristonosno, i time Hristoliko. Svaki drugi cilj odvodi telo u ružnoću, rasipa ga u – crve. Na završetku istorije, kada se dobro bude oprostilo zla za uvek, bogolike će duše, po dubokoj misli Svetog Makarija Velikog, i vaskrsla tela svoja učiniti bogolikim, a to znači: apsolutno lepim, božanski lepim i večnim.
Blagoljepije bogosluženja zavisi neposredno od blagoljepija duše, koju sveštenoslužitelj nosi u sebi i unosi u bogosluženje. Je li sveštenoslužitelj omolitvio sebe – poznaćeš ga u hramu na molitvi i po molitvi: on zrači molitvenim raspoloženjem, sve odiše tajanstvenim ushićenjem, i radošću, i utehom. Njegov život je putovanje iz tajne u tajnu. Gospod se oblači u veličanstvo; oblači se u Svete Tajne, u Svete Ikone; one su pune živoga Boga i Gospoda; ako si verom oživeo oko svoje, to ćeš videti; za oživljene verom i ljubavlju – Svete Ikone su žive, a za mrtve? – mrtvima je sve mrtvo. Ikone Vasnecova mogu odvesti bezrezervnoj veri i neiskazanoj ljubavi prema Hristu. Lepotom govori Hristos.
Razbuđen za Hrista Slovenin oseća da je Hristos nedomisliva Ličnost, zato hoće blagodatnu mistiku, da njome oseti onaj svet, da oseti nerve koji ga vezuju za nebo i za sve gornje svetove. Zagleda li čovek u sebe, u žilice svoga bića, videće da su mnoge od njih pokidane, a neke ga još vezuju za nebo. I po tim umreženim u nebo žilicama spuštaju se u dušu njegovu tajne gornjih svetova. Ako Crkva sasvim ne veže čoveka sa onim svetom, ako ovaj svet ne približi onom, ako ih ne združi, ako ih ne sjedini, zar je ispunila zavet svoj? Ona je u ovom svetu iz onoga sveta, da bi nas upoznala sa onim svetom, da bi izgladila protivrečnosti između ovog i onog sveta, da bi ispunila raseline, premostila provalije. Čudno se tkivo tka na razboju između neba i zemlje. Sveštenici, vi ste glavni tkači, – da li paučinu utkivate? Zar se može čovek penjati u nebo po paučini, po koncu od paučine?
Kada naš inteligent digne poklopac vremena sa duše svoje, na njega sa svih strana jurišaju vekovečni problemi, i on čežnjivo pogleda na našu Crkvu. Iščele mu oči pogledajući na nju; izmučen i rastužen on sumorno ispoveda: „Ako u današnjem veku pozitivnih znanja nema mesta misticizmu nigde do samo u indijskoj džungli, ukrajinskoj stepi, ili u ruskoj crkvi kraj hrama Svetog Marka, usred Beograda, u čijem služenju ima apokaliptičke lepote, ima ipak nečega što naša Crkva mora da nam da. Jer mi, ratna i poratna generacija, prilazimo joj novi, mučeni sumnjom više nego ma ijedno pokoljenje iz prošlosti našega naroda. Mi smo izdržali najviše. Niko toliko duševnih bura nije podneo kao mi. Niko nije manje živeo. Niko nije u tolikoj meri lišen mladosti istinske. Nijedna generacija nije imala toliko sagorenih duša, kao mi, i niko toliko ne zaslužuje da bude prihvaćen od Crkve kao mi, koji još uvek verujemo“.
Gonjeni olujama životnih protivrečnosti, naši inteligenti „koji još veruju“, pitaju u licu g. Živadinovića: „Šta smo dobili od Crkve otkad smo se vratili u zemlju? Šta nam ona donosi novoga u novom vremenu, sa novim dušama i novim sumnjama? Na koji način misli da nas sačuva sebi? Šta nam pruža? – Ništa“.
Čujete li: ništa! Ona koja sve treba da ima, postala je kao da ništa nema. Opustošena je, saterana u ništa. Zar smo toliko svemoćni nihilisti da i Gospoda Hrista pretvaramo u ništa? A u tome je čudotvorstvo, samo ne božansko već satansko, jer Bog iz ničega stvara sve, a mi Bogočovečansko sve pretvaramo u ništa. Dovršen je glavni podvig Satane, neimari njegove ogromne kule, njegove ogromne – Nule.
Da nas ne kleveta? Neko mi odlučno reče: ne, on nas samo slika, fotografiše. Dođi i vidi. Šta ti pruža naša Crkva? “ Liturgiju lišenu svake lepote, mistike i tumačenja istinske vere. Ne propoveda se živa reč Isusova, nego se čitaju tekstovi iz knjiga. Ne peva se za pevnicom, nego se jauče, ko će više da vikne. Nestrpljivi sveštenik prekida hor usred Saborne Crkve da bi održao reč: bez lične vere, bez ubedljivosti, bez govorničke veštine. U Crkvu se dolazi na razgovor uz čitanje Evanđelja. Venčanja u našoj Crkvi, najsvečaniji i najradosniji trenutak u životu svakoga od nas, to je nešto najbolnije što se može videti u jednoj bogomolji od smeha, od neuzdržalih razgovora, dok se priziva Božji blagoslov i venčavaju se životnim mukama dvoje mladenaca. O sahranama i da ne govorimo“.
Kada ovo ne bi bila iskrena ispovest, možda bi i našli smelosti da se pravdamo; ali pošto je ispovest, izazvana bolnim činjenicama, ona je time i optužba, od koje nas niko odbraniti ne može. I zbi se proroštvo Hristovo na nama: Na Mojsejevu stolicu sedoše… (Mt. 23,2). – Ja ne mogu da ne saosećam g. Živadinoviću. Zar zbilja nismo lišili svake lepote i mistike Svetu Liturgiju, tu Službu nad službama, koju Anđeli žele služiti, u kojoj se realno ponavlja i doživljava čudesni život i spasonosni podvig Gospoda Hrista? Zar niste toliko puta i sami gledali sveštenoslužitelje, gde služe Svetu Liturgiju mehanički, bez imalo uzbuđenja, ako ne ushićenja? Zar niste viđali kako samovoljno skraćuju Svetu Liturgiju, i time osakaćuju krotkoga Hrista? Zar niste viđali kako se za vreme bogosluženja naslanjaju na Svetu Trpezu kao na kafanski sto? Zar niste čuli kako se za vreme bogosluženja razgovaraju u oltaru sveštenici? Zar niste videli kako neki od njih u stolovima za pevnicom stoje ili sede kao da su na nekom koncertu? Zar niste naišli na mnogo hramova, u kojima sveštenoslužitelj godišnje služi dve do tri Svete Liturgije? Zar niste sa užasom slušali ne pojanje nego kreveljenje u mnogim hramovima? Zar niste sa tugom u srcu slušali u prestoničkim hramovima pojanje po jednog pojača? Zar niste toliko puta uzdrhtali od sveštenog gnjeva slušajući razgovore u hramu za vreme bogosluženja?… I koliko bi se ovih „zar“ moglo staviti iza dela nas zvaničnih prestavnika Crkve! Ali mi ćemo skratiti njihov broj izbranih radi, da se i oni ne bi sablaznili.
Teško onome kroz koga dolazi sablazan (Mt.18,7); a kroz nas dolazi, i sablažnjavamo ove male koji veruju u Hrista; nije li nam bolje obesiti kamen vodenični o vrat, i potonuti u dubinu morsku? Oni “ još uvek veruju“, i traže da im se umnoži vera, da uzraste do kraja beskrajnosti, da osmisle svoju veru, da saznadu u šta veruju. Znanje o veri može im se dati samo iz žive vere. A u nas malo njih uči po meri vere; nisu li mnogi koji uče po meri nevere?
Izmešaj reči g. Živadinovića sa rečima Apostola Pavla, i one će glasiti: ustani ti koji spavaš, i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos (Ef.5,14); i tako obasjan, moći ćeš i druge obasjati. Treba najpre sebe vaskrsnuti iz mrtvih, pa onda druge vaskrsavati, vaskrsavati one koji od nas traže vaskrsenje. Nama se to predlaže, jer se još ima poverenja. A sve što uzištete u svojoj molitvi verujući – dobićete (sr. Mk.11,24).
Svi smo krivi za sve; mi smo krivi što je inteligencija ovakva; ingeligencija je delimično kriva što smo mi ovakvi. Ne samo greh podeljen lakše se podnosi, već i radost, i uteha, i bol. Svoju dirljivu ispovest g. Živadinović završava predlogom koji pruža sredstva za povratak inteligencije Crkvi, i Crkve inteligenciji. „Odstranjeni od Crkve greškom sviju nas, mi bi smo hteli da joj se vratimo, ali da je vidimo živu, obnovljenu, inicijatorku umetnosti, podstrekača uzvišenoga. Neka se obrati malo veća pažnja na formu, na svečanost, na zbilju hrišćansku.
Neka nam se nametnu disciplina i dužnosti. Neka se kroz lepo u muzici odstrani naša duša za koji trenutak od gnusnoga tla u tim kratkim časovima molitve, kao što je to u ubogoj ruskoj crkvi u Markovoj porti, bez ikonostasa, bez sjaja na odeždama, ali gde Hristos pri svakoj molitvi pokazuje na Svoje rane sa krsta“…
Ovaj predlog je u isto vreme i program. Sve je u njemu prosto i ozbiljno. No sve se to ipak svodi na lični podvig: sveštenoslužitelj treba najpre sebe da preradi, da bi mogao prerađivati druge; treba najpre dušu svoju da ukrasi krasotom Duha Svetoga, da bi mogao pri bogosluženju zračiti tom krasotom; treba najpre sebe da oživi Hristom, da bi mogao druge oživljavati; treba najpre sebe da omolitvi, da bi mogao druge pobuđivati na molitvu; treba najpre sam da stekne osećanje i saznanje da je Sveta Liturgija umetnost nad umetnostima, da bi mogao postati inicijator umetnosti nebeske naovoj pomračenoj zvezdi; treba najpre da požarom vere zapali sebe, da bi mogao i druge verom paliti. Ledom se ne pali ništa, a najmanje vera. Svetim životom stiče se sveto znanje; sveto iskustvo prethodi poznanju svetih Istina; poznanju Hrista prethodi život u Hristu. „Treba najpre sebe očistiti, pa onda druge, – uči Sv. Grigorije Bogoslov; najpre sebe opremudriti, pa onda druge učiti mudrosti; najpre sam postati svetlost, pa onda druge prosvetljavati; najpre sebe približiti Bogu, pa onda druge približavati; najpre sebe učiniti svetim, pa onda druge učiti svetosti“.[3]
„Niko toliko duševnih bura nije podneo kao mi“, i ko će utišati te bure? A Crkva tiho i blago šapuće u uvo koje hoće da čuje: On je (=Hristos) „pristaniщe oburevaemыhь“; On je, niko do On – „otišie burnыhь“[4]… Gle, On ide po moru, i rečju smirava buru na moru, i buru u duši (Mr.6,48-51). Samo treba zavapiti, davljenički zavapiti: Učitelju, izgibosmo! I On će se javiti na vapaj, kao što se javio… kao što se javljao… kao što se javlja… U buri sadašnjice mi smo zaboravili na Njega, mi zvanični predstavnici Crkve, a i vi zbog nas i poput nas. On se ne vidi zbog mnogih od nas, a možda i zbog nas. Neko mi reče: mi smo pomračenje Njega – Sunca Pravde; mi slepilo Njega – Svevidećeg; mi hromost Njega – Brzog na dobro; mi onakaženje Njega – Apsolutne Lepote… Krasenь bi dobrotoю (=divan je bio lepotom – Ps. 44,3)… Da je Gospod Hristos u nama i na nama, ko Ga ne bi video? Ko Ga ne bi čuo? Ko Ga ne bi zavoleo? I čula bi svačija videla Boga, jer je i čula stvorio Bog da budu bogovidna. Zar ih je stvorio da se uvek skriva od njih? zar da ne vide svoga Tvorca?
A oni traže Boga, i nema ko da im Ga pokaže, jer je Bog naš – Bog živih, a ne mrtvih (Mt.22,32). Zar smo toliko ubogi?Oh, da. Zamislite dokle ide naše religiozno uboštvo: u nas nema nijednog manastira za koji bi se bez dvoumljenja moglo reći: ovo je dom molitve. Ima li strašnije dijagnoze za naše duševno zdravlje? A hristočežnjiva duša žudi da se zagnjuri u slatke misterije Sladčajšeg Gospoda Isusa, da potone u dubine bogastva i mudrosti Božije… Gde je Hristos? Gde? On je kao blago sakriveno u ogromnom polju života, koje našavši čovek sakri i od radosti za to otide i sve što ima prodade i kupi polje ono… (Mt 13,44). Da,… i sve što ima prodade i kupi polje ono, polje života, koje nema vrednosti, dok se u njemu ne pronađe jedina Vrednost, jedino Blago – čarobni Gospod Hristos…
 
(1926)
 
Upokoj Gospode sluškinju Tvoju Golubinku
 


 
Napomene:

  1. „Hrišćanski život“, 1926, br. 10-12, str.385-396. – Prim.prir.
  2. Novi Život, br. 46, od 11. sept. 1926.
  3. Orat. 11, 71. PG35,480B
  4. Akatist Isusu Sladčajšem (=tišina zahvaćenih burom).

 


Prepodobni OTAC JUSTIN
SETVE I ŽETVE – članci i manji spisi

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop valjevski Milutin,
  Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije,
  Episkop bački Irinej,
  Episkop raško-prizrenski Artemije,
  Episkop umir. zahumsko-hercegovački Atanasije
 Izdato: 2007.
 Biblioteka: Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga
 Knjiga: br. 20, tekst broj 10, strane 97-108.
 Mesto: Beograd
 Izdaju: Naslednici Oca Justina,
  i Manastir Ćelije kod Valjeva
 Slog: Bratstvo sv. Simenona Mirotočivog
 Štampa: Interklima – grafika; Vrnjačka Banja
 Tiraž: 3000

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 29. mart 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *