Нарушавање поста / наследност греха

Питање:
Помаже Бог Оче
Питам се више година да ли лажи и остале ђавоље ствари стварају се у животу човека који се сваки дан моли (знамо како је то тешко) , повремено одлази на Литургију, (пости због лекова) по благослову надлежног Свештеника. Знајући да покојни његови ујаци (да се Господ смилује њиховим душама) били су затварани у собе од стране породице због таквих поступака. Упоређујући мог оца и његове ујаке у том добу живота (75 год) питам вас где је кривица да ли код њега или његовог наслеђа? Унапред захвалан
Миша


Одговор:
Бог помого Мишо! Како се човек молитвом све више подиже и освећује сразмерно томе и ђаво улаже своје напоре да га некако одврати од те намере. Нормалана је ова борба, а посебно грешника који се каје и враћа молитви, јер ђаво неће тек тако да остави плод свог труда. Разне су молитве као и побуде на њих, а исто су разна психофизочка стања разних молитвеника. Такође су и разлози разни за молитву. Моле се и јеретици; и муслимани; и многобожци; моле се све модернији пантеисти и сајантолози…. Неки од ових у своје молитве дају више улагања а посебно одрицања и жртве. Треба правилно разумети молитву! Зато није чудо да су због тога Свети Оци одвојили толико времена и у својим списима највише писали о молитви. Постоји читава наука како да се човек моли.
Црква је страдалничка, и у сваком свом веку је носила неки печат свог страдања. У отсуству цкрвености на коју и поробљеност (губитак слободе) може да утиче могу да се увуку разна народна схватања религиозности све до тог озбиљног сујеверија. Када се «повремено» одлази на Литургију, а некима на њој сва «кулминација» те своје молитвене посете заврши се на упаљеним свећама, и после обављеног «свог дуга» то постане досадно да се дочека крај Литургије па се раније изађе из храма са неким осећањем обављене своје обавезе. Неки поробљени одонс према Богу, који је строг и зао и стално тражи неке наше муке и одрицања, јер га то задовољава? То је рабски однос према молитви и разумевању нашег односа према Богу. Често помињемо да су разни типови молитве, и она «најпопуларнија» (њчешћа) јесте и најпримитивнија, т.ј. налази се на најнижем ступњу молитвености. Поред те проситељне молитве постоји благодарна, а најбоља је молтва «без разлога» или како је још зовемо славословна. Једноставно пожелиш да Бога славословиш, јер осећаш Његово писуство и Славу, и духовним очима видиш добра према теби. Човек је навикао само да нешти тражи од Бога, а кад добије не налази времена ни да отслужи благодарствени молебан да заблагодари Богу. А да га се сети «без разлога», т.ј. само са побудом да га славословно опева и велича то је већини непознато као молитва. А ово треће је највиша и најсавршенија молитва, а и најискренија – то отсуство ценкања са нашим Творцем.
А сад конкретно. Ако се мора нарушавати пост због примања разне хемије у тело коју ми зовемо лекови, а наш духовник зна за то, онда ми не нарушавамо пост. Нарушавање поста је онда када ми без разлога, а посебно без знања наших пастира решимо да можемо да прекршимо пост. Када се држимо више Цркве! Што се тиче комплексног питања «наследности греха», т.ј. «генетских» последица туђег греха да их сада неко испашта, као у овом случају да га нечисте силе више нападају него обично тешко ми је да дам неко моје мишљење. Ви јако мало о овом говорите а још и нејасно.
Духовно, то јест да греси наших лоших предака утичу на наше спасење, није могуће и ми смо духовно чисти. Сваки човек лично одговара за своје грехе! Док телесно, када ми носимо неки крст болести и страдања, могуће је да је кроз нас кажњен неки наш предак, који сада види своје последице својих зла да сада и страдања нас невених причињавју му још већи степен душевних адских мука. «Ко сагреши, он или његови родитељи» јесте еванђелска истина са којом ми мора да се суочимо иако то не изгледа «хришћански» и «правично», јер многи могу да физички страдају због изгубљеног страха Божијег наших родитеља. Није случајно да се у нашем народу каже: «а како се он не боји за своју децу»? Правичност Божија је тешко питање, јер многи су рођени лепи и обдарени, богати и у уживању изобиља земаљске славе и богатства, а још су и богоборци, а са те друге стране, многи су рођени ружни и болесни, у немаштињи и страдању, опет црквени и богобојажљиви, и благодарни Господу. Једноставно Господ има своје разлоге за ова разна искуства човека, и неке одговоре налазимо у старозаветној књизи «О многострадајућем Јову».
На питање: «Да ли лажи и остале ђавоље ствари стварају се у животу човека који се сваки дан моли» могу да одговорим потврдно, али са одеђеним «калкулисањем» разлога или вероватноћа. Ако је човек молитвеник, да, ђаво има да га напада итекако, и довољно је да прочитамо било којег преподобног оца монашког подвига да се у то уверимо. Њих је посебно нападо ђаво, који је изразито зао анђео, а ови људи су чином свог пострига објавили анђелски живот у људском телу па су га посебно раздраживали. Ђаво највише није могао да трпи монахе! Он, силни дух богоборац да трпи слабог и смртног човека који жели да живи анђелским светим животом? Друго, ако човек мисли да је молитвеник само зато што одлази повремено на Литургију, да и у том случају ђаво може да га напада, јер то није довољно да би заиста био под освећеним окриљем свете Крви и Тела Господњег. Дакле, он није на таквом степену духовности да не пада у искушење и очајање зато што неразуме а зашто га ђаво напада.
Ђаво сваког из нас напада али су разне способности суочавања са њим, т.ј. они зависе од степена изграђене духовности или светог и обоженог живота.
Ваш
оЉуба

Comments are closed.