NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NAD TAJNOM MLADENCA ISUSA

NAD TAJNOM MLADENCA ISUSA

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
NAD TAJNOM MLADENCA ISUSA

 
Mladenac Isus je ne manje čudo od Isusa vaskrslog i proslavljenog. Njegovo rađanje na svet zasuto je neobičnim pojavama. Rađajući se na svet, On je probudio sve tajne, i one su se slegle oko Njega kao roj oko matice. Svaka je našla svoje mesto u Njemu; svaka je našla svoju hranu u Njemu. Vekovima se čovečanstvo mučilo prokletim Jovovskim pitanjem: zašto se čovek rađa na svet? i prokleto pitanje rasipalo se u bezbroj pitanja; sa njim se rasipala i jadna duša čovečanstva. Vekovima je Solomonovski očaj lomio i dušu i telo čovečanstva i rigao anateme na čoveka, na život, na tajne života. Očaj se izvijao u buncanje; na strašno povišenoj temperaturi očajanja čovečanstvo je buncalo, i buncanjem odgovaralo na prokleto pitanje. I nije odgovorilo. Pred prokletim pitanjem bankrotirao je sav čovek. Opsednut užasima života zamirao je u inerciji nemoći, i nepomično i rezignirano primao strahote života. I kada su ljudi od očajanja i užasa ne stajali već „sedeli u tami i seni smrtnoj“ (Mt. 4, 16), rodio se Isus na svet. Rađanjem svojim na svet Isus je odgovorio na prokleto pitanje: zašto se čovek rađa na svet? Odgovorio je i odgovorom dokazao da je ne čovek već Bogočovek. Čovek je pitanje; Bogočovek je odgovor; Bogočovek sa svima svojim božanskim i čovečanskim svojstvima, mislima, osećanjima, delima. Rađajući se na svet, Bogočovek je čudesnom ličnošću Svojom odgovorio, zašto se čovek rađa na svet. „Bog se rađa kao čovek, da bi čovek postao Bog“.[1]
Hristos se ovaplotio, da bi čovek u toliko postao Bog, u koliko je Bog postao čovek.[2] Oboženje ljudske prirode prirodna je posledica Božjeg ovaploćenja. Da je Bog postao čovek, to se izražava rečju: ovaploćenje. No ako je Bog postao čovek, onda je i čovek postao Bog.[3] Ta činjenica se izražava rečju: oboženje. (θέωσις). Ovaploćenje Boga je sredstvo kojim se objavljuje cilj i smisao čovečjeg bića: oboženje, i daju sredstva za njegovo ostvarenje. To je smisao bogovaploćenja; to i cilj. Bogočovek Hristos ga je dao i ostvario.Postavši čovek – dao je cilj čoveku, ušavši u telo – dao je cilj telu; ušavši u materiju – dao je cilj materiji. Postavši čovek – osmislio je sve što je čovečje: i rađanje i život i smrt. Do Njega – sve je bilo besmisleno, od Njega – sve je osmisleno. Do Njega – ljudi su bili sleporođeni i mrtvorođeni za smisao rađanja, života i smrti; naša jadna planeta bila je krtičnjak; od Njega – ljudi su progledali i vaskrsli za smisao života i smrti. Do Njega – oko je bilo slepo; od Njega – ono je progledalo; do Njega – uvo je bilo gluvo da Boga čuje; od Njega – ono je pročulo; do Njega – um je bio bez-uman; od Njega – on je urazumljen; do Njega – čovek je grehom bio otkinut od Boga: nepremostiva provalija zjapila je između njih: ljudi nisu mogli da do-misle Boga, da do-osete Boga, da do-gledaju Boga; od Njega – provalija je premošćena: Bog je ušao u telo, i osposobio ga da može do-misliti i sagledati Boga; vreme se orodilo s večnošću; čovek se orodio s Bogom; Bog je postao učesnik u ljudskoj prirodi, da bi čovek postao učesnik u Božjoj prirodi (2 Petr. 1, 4). Bogovaploćenjem čovek nadrasta sebe: od konačnog postaje – beskonačan, od vremenog – večan, od sićušnog – ogroman. „Čovek prevazilazi svoju sopstvenu prirodu: od smrtnog postaje – besmrtan, od prolaznog – neprolazan, od vremenog – večan; jednom rečju: od čoveka – Bog – θεός εξ άν&ρώου.[4]
Kao Bogočovek Hristos je ne samo savršeno otkrio Boga već i čoveka. Bogočoveštvom Njegovim rešen je konačno i završno i problem Boga i problem čoveka. Zato je Bogočoveštvo Hristovo krajeugaoni kamen Hrišćanstva. Spasenje je u Bogočoveku, ne u čoveku. Čovek je nešto od čega se treba spasavati – Bogočovekom. Rođenje Bogočoveka na svet – to je prva činjenjica, od koje se mora poći da bi se ušlo u tajnu bića Božjeg i bića čovečjeg. Ko nju obiđe – ne može ući u misteriju Hrišćanstva i ličnosti Hristove. Hristos je Bogočovek – to je polazna tačka Hrišćanstva; od nje mora poći svaki, svaki bez izuzetka. Od nje polaze Evanđelisti i Apostoli, Mučenici i Ispovednici, Sv. Oci i Čudotvorci. To je osnovna dogma Hrišćanstva: iz nje se izvode sve ostale dogme i sva ostala fakta.
Hristos je istiniti čovek, – to je zaključak do koga se mora doći ispitivanjem Njegovog rodoslova po telu (Mt. 1, 1-17) i Njegovog života u telu. No kakav je Njegov duhovni rodoslov? – Duh Sveti sačinjava sav Njegov duhovni rodoslov, – to je odgovor Evanđelista na postavljeno pitanje (Mt. 1, 18; Lk. 1, 35). Mati Isusova Marija nađe se da je trudna od Duha Svetoga (Mt. 1, 18). „Ne idi dalje, ne traži više od rečenoga, ne pitaj: kako je Duh Sveti to učinio u Devi? Jer kada je nemoguće objasniti način na koji se vrši začeće i razviće deteta pri prirodnim uslovima, kako možemo onda objasniti, kada ono biva čudesnim dejstvom Duha? Da ne bi uznemiravao Evanđelista i dosađivao mu čestim pitanjem o tome, on je sebe oslobodio toga, naimenovavši Onoga Koji je učinio to čudo. Ništa više ne znam, veli on, osim da je to učinjeno od Duha Svetog. Neka se postide oni koji žele da objasne uzvišeno rođenje… Jer niti je arhanđeo Gavril niti Matej mogao nešto više reći osim da je rođenje od Duha Svetog; no kako i na koji način je to učinio Duh Sveti, niko od njih nije mogao objasniti, jer nije bilo moguće“.[5]
Hristos je istiniti Bogočovek – to je fakt na koji neprestano ukazuju Evanđelisti. U samom bogoposlanom imenu: Isus (Mt. 1, 21) sadrži se sav obim i sva sadržina Hristove misije na zemlji. Spasti ljude od greha – to je cilj Hristovog dolaska. On je Svoje ime opravdao Svojim životom, Svojom smrću i vaskrsenjem. On se bezgrešno začeo, da bi mogao očistiti ljude od greha, učiniti ih bezgrešnima. On se začeo od Duha Svetog, da bi spasao ljude od duhova nesvetih, od duhova zlih i grešnih. U tome je novina i Njegovog imena i Njegovog dela; u tome i dokaz Njegovog Božanstva, jer samo Bog može opraštati grehe; u tome je srž Njegovog blagovešća, jer jedino time može oblagovestiti zagorčenu grehom prirodu ljudsku.
Isus se začeo od Duha Svetog – to svedoče i Arhanđeo i Evanđelist, ali da će se roditi od devojke – to svedoči sam Bog ustima proroka Isaije. Roditi se od devojke nije manje čudno i tajanstveno od začeća Duhom Svetim. I jedno i drugo je nadprirodno, nadljudsko; i za jedno i za drugo neophodno je neposredno Božje učešće i dejstvo. Jedno objavljuje Bog preko angela, drugo preko proroka; učestvuju i bestelesna i telesna bića. Ustima Isaije Gospod govori: „Gle, devojka će zatrudneti i rodine sina, i nadenune mu ime Emanuil, koje znači: s nama je Bog (Is. 7, 14 Mt. 1, 23). – Izučavajući ličnost Hristovu, čovek mora govoriti sebi: vaistinu, s nama je Bog, Bog je sa našim telom i u našem telu, Bog je sa našim duhom, sa našim srcem, sa celokupnom prirodom našom; vaistinu, Bog se ovaplotio u čoveka, u celog čoveka, ne u njegovo parče, ne u njegov um samo, ili dušu, ili telo. S nama je Bog = s nama je Hristos, jer je u bogočovečanskoj ličnosti Svojoj najintimnije zbližio, najprisnije združio, najčudesnije sjedinio Boga sa čovekom. Do Hrista – ljudi su imali malo razloga da govore: s nama je Bog; no imali su mnogo razloga da govore: s nama je đavo. Grehopad je intimizirao čoveka s đavolom. Bog je bio dirka na krugu ljudskog života, a đavo – centar. Zato je realno i originalno bogopoznanje bilo nemoguće u starom svetu. Bog je bio s ljudima kroz kamene tablice, kroz zakon, kroz proroke. Mojsej i Jov, Isaija i Jezekilj imali su viđenja Boga, viđenja u vihoru i oluji, u oblaku i simvolima. Platon je učio da je s ljudima ne Bog, već kopije Boga. On je bio u pravu; kroz tu njegovu ispovest ispoveda sebe ceo paganski svet.
Tako do Hrista; no od Hrista: s nama je Bog u telu, – zbore ljudi; s nama je Bog – zbore životinje i bilje; s nama je Bog – zbore sva biva; s nama je Bog – zbore minerali. S nama je Bog, no ne privremeno, već na svu večnost. Bog „Reč postade telo“ (Jn. 1, 14), da bi telu kazala i otkrila Boga; postade telo, da bi telu vratila besmrtnost izgubljenu grehom. Glavno je da Reč postade telo. Kada je to moguće, onda nema ničeg nemogućeg u gome da telo postane besmrtno, da ljudi postanu sinovi Božji. Hristos je Spasitelj zato što je Bogočovek. To je osnovna Blagovest, koja sintezira sav Novi Zavet. Ona je ušla u svet na dan Rođenja Hristovog. Nju čovek mora uvek nositi uza se i preda se na celom duhovnom putu kroz Evanđelja. Nju neprekidno sebi nosi i njome živi Bogočovečansko Telo Crkve. No Božić je naročito vreme kada Crkva osobito silno i moćno slavoslovi tu blagu vest. Dnesь Bogъ na zemlю prїide, i čelovѣkъ na nebesa vzide.[6] Slava i hvala na zemli roždennomu, i oboživšemu zemnorodniыmъ suщestvo.[7] Rađajući se, Hristos donosi bogatstvo oboženїя[8] donosi neiskazanu radost, zato Crkva priziva ne samo ljude, već svu tvar da se raduje. Hristos se javio pače uma, sugubъ єstestvomъ bogočelovѣkъ.[9]
Božić je po preimućstvu dan radosti, dan u koji se rodila Večnost na izmučenoj planeti našoj, dan u koji se rodio Bogočovek, dan u koji je cilj života prenesen iz tvari u Tvorca, ia čoveka u Boga. U bogomudrom Božićnjem pozdravu: Hristos se rodi, i otpozdravu: Vaistinu se rodi! sadrži se kratko izražena sva teologija. U tom pozdravu je formula spasenja i lozinka spasenja. Nad slatkom tajnom sladčajšeg mladenca Isusa, koji pruža ručice i zove nas k sebi, mi priklanjamo glave svoje, i Molitveno i radosno pozdravljamo vsѣhъ i vsя.
 
Hristos se rodi!
Vaistinu, vaistinu se rodi!
 


 
NAPOMENE:

  1. Tako „Otac Pravoslavlja“ – Atanasije Sveti i Veliki definiše cilj Hristovog ovaploćenja. De incarn. i Contra Arian. 8, Mgn. P. gr. T. 26. col 996; cp. Ad Epict. 6. ib. col. 1060.-1061.
  2. Tako piše Sveti Grigorije Bogoslov (Orat. XXIX, 19, Mgn. P. gr. t. 36, col. 100 A), čovek koji je sa Sv. Jovanom Bogoslovom i Atanasijem Velikim najdublje pronikao u tajnu Bogočovečštva Hristovog. Sr Maksima Ispovednika: Centuria, 62 Mgn, P. gr. t. 90, col 120 4 a, i col. 285 B – D.
  3. Sr. Sv. Jovan Damaskin, De fide orth III
  4. Sv. Grigorije Niski, De Beatitud, Orat. VII, Mgn. P. gr. t. 44, col. 128 D
  5. Sv. Jov. Zlatoust, In Matth Homil. IV, Mgn. R. gr- t. 57, sol. 42.
  6. Stihіra na lіtіi
  7. Sѣdalenъ.
  8. Kanonъ, pѣsnь 6.
  9. Na poveč. kanonъ, pѣsnь 1.

 


PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
NAD TAJNOM MLADENCA ISUSA

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Časopis: Hrišćanski život
   mesečni časopis za hrišćansku
   kulturu i crkveni život
 Izdato: januar 1924.
 Godina: treća
 Broj: 1
 Strane: 1-5
 Administrator: Velimir Arsić
 Urednik: Justin Sp. Popović
 Štampa: Srpska Manastirska Štamparija
  u Sremskim Karlovcima
 Mesto: Sremski Karlovci

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 31. decembar 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković i Ivan Tašić
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Ivan Tašić

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *