NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » NAČIN ČITANJA MOLITAVA BOŽANSTVENE LITURGIJE

NAČIN ČITANJA MOLITAVA BOŽANSTVENE LITURGIJE

BOGOSLUŽENJE
NAČIN ČITANJA MOLITAVA BOŽANSTVENE LITURGIJE

Prevod okružne poslanice Sinoda Grčke Crkve
 
Atina, 31. marta 2004. br. 2784
 
OKRUŽNA POSLANICA
Visokoprečasnim Mitropolitima Grčke Crkve
 
Tema: „Način čitanja molitava Božanstvene Liturgije“.
 
Visokoprečasna u Hristu braćo,
 
Sveti Sinod Crkve Grčke, u okviru svog neprestanog truda na učvršćenju „blagoprijatnog služenja Bogu“, i imajući u vidu zaključke Posebne Komisije Liturgičkog Obnovljenja, koji se tiču tog pitanja, ovom Cirkularnom Poslanicom želi da Vam saopšti – a preko vas i „svoj punoći Svetosti naše Svete Crkve Grčke“ – niženavedeno, što se odnosi na način čitanja molitava za Božanstvenu Liturgiju, da bi učešće sveg „naroda Božijeg“ u ovome što se vrši, čita i peva na njoj, postalo katoličansko i, ujedno, potpuno shvaćeno.
Način čitanja molitava u prošlosti je dao povod za izrečenje međusobno suprotnih zaključaka. A pošto nije reč samo o pitanju obredne prirode, već se tiče i spasenja naroda kroz svesno učešće u Božanstvenoj Liturgiji, traži se tačno poznavanje istorije i bogoslovske strane tog problema, da bi bilo moguće izvesti pravilne zaključke i primeniti ih u savremenoj liturgičkoj praksi.
Svedočanstvo prvih osam vekova (tj. do prvih očuvanih rukopisnih trebnika) ukazuje, da je narod slušao molitve Liturgije. To se dokazuje bilo svedočanstvom o odgovoru „Amin“ na molitve jereja (Justin, Dionisije Aleksandrijski, Jeronim), bilo očevidnim navodima, da je narod „slušao“ molitve (Dionisije Aleksandrijski, 19. Kanon Laodikijskog Sabora, žitije prepodobne Melanije), bilo navodima od Zlatoustog o jereju, koji „prima glas naroda“ i savršava bogosluženje, a takođe o crkvenom telu, koje uznosi blagodarne molitve „jednodušno“ i „jednim glasom“. Dodaćemo ovde i posredno svedočanstvo o čitanju molitava Božanstvene Liturgije u granici čujnosti naroda, koje nam donosi najvažnije tekst Apostolskog Predanja, koje govori, da se episkop moli „za sebe“ u vreme obreda oblačenja, međutim „uznosi“ evharistijske molitve pred žrtvenikom.
To je opšte predanje koje je saglasno poslanici Pavla (1 Kor. 14, 16-17) o tome, da član naroda Božijeg (laik) ne može odgovoriti „Amin“ na molitve jereja, ako ih ne razume (sledstveno, i ako ih ne čuje). Ranije navedeno 19-to pravilo Laodikijskog Sabora se poziva na tri molitve vernih na Božanstvenoj Liturgiji: prva se izgovara „ćuteći“ i odnosi se na dostojanstvo služitelja, dok se druge dve vrše „vozglašenjem“. To svedočanstvo o molitvi je takođe unikalno za prvih šest vekova, i ona se čita u tajnosti, ali ipak treba primetiti, da ona ne čini centralno jezgro Liturgije, tj. Sv. Anafore. Samo na dodiru 5. i 6. veka nestorijanski pisac Narcis saopštava o čitanju molitava anafore „ćuteći“. Toj praksi se suprotstavila Pravoslavna Crkva kroz 137-mu Novelu Justinijana, u kojoj se dokazuje katoličansko predanje o tome, da molitve liturgije treba uznositi „ne ćuteći, nego glasom koji će čuti verujući narod“.
Predanje o načinu čitanja molitava koje su čujne za narod je jasno, zajedničko i katoličansko. U svetlosti tog predanja mi možemo doći i do poznanja bogoslovlja „tainstvenosti“ i „tajne“, koje se utvrdilo u evharistijskoj terminologiji mnogih crkvenih pisaca posle IV veka i dostiglo najviši razvoj u delima Areopagitike i kod vizantijskih tumača Božanstvene liturgije. Nije reč o činu tajnog čitanja molitava (kako neki tvrde), pošto bi sličan pravac protivurečio liturgičkom predanju prvih šest vekova, već o stremljenju tome, da bi Liturgija postala početnom tačkom „mistagoške katiheze“ („mistagogike“ – po izraženju svetog Maksima Ispovednika).
Sačuvani rukopisi Trebnika sa kraja VIII veka potvrđuju liturgičko predanje koje im prethodi; oni svedoče, da su „tajno“ čitane (tj. vršene nečujno) molitve: „Niktože dostoin…“ i u Božanstvenoj liturgiji „Blagoutrobne i milostive Bože“ u činu krštenja i „Gospode Isuse Hriste Bože naš…“ u produžetku Velikog osvećenja vode na Bogojavljenje; a „proiznošene naglas“ (tj. melodično su se čitale svečanim glasom) su bile zaamvone molitve Liturgije, molitva „Veliki jesi Gospodi…“ na Krštenju i Velikom osvećenju vode na Bogojavljenje, a takođe „Prečiste, Neskverne…“ u produžetku Kolenopreklonjenja. Odnosno skoro svih ostalih molitava trebnika jasno ili posredno svedoče, da su se one uznosile „tihim glasom“, na šta poziva ceo red ustavnih odredbi.
Znači, mišljenje, da se molitve čitaju bilo tajno, bilo „vozglasom“, kako se obično govori, je pogrešno. Tačno je to, što je potvrđeno istraživanjem tradicije rukopisnih trebnika, da se vrlo malo molitava – i krajnje određenih – čita tajno ili „vozglasom“, pošto se većina čita „tihim glasom“, ali „čujno“ narodu, tj. tako da ih narod čuje. To je – liturgijska tradicija Crkve, koju je dužna da usvoji savremena liturgijska praksa. Osim Heruvimske molitve, koju sveštenoslužitelj treba da čita za sebe i čujno saslužiteljima, i Zaamvone, koju on treba da čita glasno, sve ostale molitve treba služitelj da čita tihim glasom, što čuva smisao Tainstva, „Liturgije“, i učvršćuje strahopoštovanje molitelja i, na kraju „tajno-vodi“ („μυστ – αγωγεῖ“).
Način čitanja tihim glasom čuva, jednovremeno, poslekrštenjski trud „mistagoške katiheze“. Pošto su svi verni posle Krštenja – „upućeni u tajnu“ i više se ne „oglašavaju“. Za krštene je zemaljski život neprekidna svetla sedmica, očuvanje belih odeždi Krštenja do dolaska „Novog dana Gospodnjeg“ u susret dolazećem Gospodu. Kao „uvedeni u tajnu“, oni su dužni da se nauče o Tajni bogosluženja, a to učenje proističe, pored ostalih aspekata, i posredstvom slušanja molitava koje čitaju verni. Proističe da, način čitanja molitava ne treba da ostane samo pitanjem obrednih pravila, već mora da postane povod naučenja („mistagoške katiheze“) od strane pastira i učitelja Crkve.
Na osnovu ovih liturgijskih i istorijsko-kanonskih podataka možemo izvesti sud i u svojstvu zaključka reći, da:
a) Sve u Božanstvenoj liturgiji ima svoj pripadajući položaj, i ništa ne treba da zavisi od religioznog, ili emocionalnog, ili pijetističkog raspoloženja jereja.
b) Činovi, koji se savršavaju na Božanstvenoj liturgiji, imaju eshatološki karakter i doživljavaju se ne samo posredstvom uma i misli, koliko posredstvom „srca“, kako se taj termin razumeva u svetootačkom bogoslovlju umnog trezvenja.
v) Pored toga, verni treba od toga da imaju korist i da spoznaju, da u Božanstvenoj liturgiji oni ne „savršavaju“ Tainstvo zajedno sa jerejem, već saučestvuju u njemu; pošto je prva tačka gledišta, kao vera i opažanje, čisto protestantsko razumevanje i praksa, koja poništava kako „jerarhičnost“ i „jerarhiju“ u Crkvi, tako i različite u njoj blagodatne darove. Baš to i može da se desi i da se učvrsti „u svojstvu veroučiteljske istine“ u pravoslavnom Narodu Božijem kao rezultat neopreznog čitanja molitava „na vozglas“ i „veleglasno“.
g) Čitanje molitava „tihim glasom“, ali ne „šapatom“, kako se one obično čitaju u najkasnijoj praksi, daje vernima mogućnost da prate redosled promena molitava i vozglasa i kanoničke strukture Božanstvene Liturgije, koju vrlo često „narušava trganje molitava sa svog mesta i od veze sa čitanim i pevanim kontekstom“ (Cirkularna Poslanica Svetog Sinoda br. 2683 od 8.11.1999).
d) To uputstvo na „tihozvučnost“ molitve će, pored svega ostalog, čuvati jereje od nemarnosti i napuštanja svesnog čitanja molitava, od mehaničkog izgovaranja i iščitavanja, od pretrčavanja, kako se kaže, „očima“, a vernima pomaže u razumevanju toga, da jerej na Božanstvenoj lituriji ne izgovara tajno neke magične fraze, već savršava i uznosi u njihovo ime „molitve, moljenja, i žrtve beskrvne“ za celu punoću Crkve.
e) Na kraju, karakteristično, da je izdavačka organizacija „Apostolsko Služenje“ Grčke Crkve, posle odobrenja našeg Svetog Sinoda i nedavnog izveštaja na njemu, od strane blaženjejšeg Mitropolita Serviona i Kozane, gospodina Dionisija, nedavno izdala publikaciju navedenih molitava i vozglasa u odgovarajućim liturgijskim izdanjima (Arhijerejskom Služebniku i Služebniku) kojsa je saglasna sa drevnim i istinitim predanjem Crkve sa zamenom obrednog termina „tajno“ terminom „tihim glasom“.
Imajući to u vidu, mi Vas pozivamo da preporučite prezviterima Vaše Svete Mitropolije da služe „sa strahom Božijim, verom“ i posebnim strahopoštovanjem na bogosluženju i da pomažu spoznajnom učešću vernih u njemu, takođe i posredstvom čitanja molitava „tihim glasom“, udaljujući se od svakog formalizma i pijetističkog doživljavanja i raspoloženja u svom služenju, kao i sakramentalnih pojava i priznaka „teatralnosti“, i da se ustremljuju, suštinski i pre svega, eshatološkoj Trpezi Carstva Božijeg, tj. ka „Božanstvenom Pričešću“.
 
† Arhiepiskop Atinski HRISTODUL, predsednik.
† Didiomotihosa i Orestiade Nikifor.
† Mitiline, Eresosa i Plomarija Jakov.
† Limnosa i Sv, Evstratija Jerotej.
† Gumenisi, Aksiopolisa i Polikastra Dimitrij.
†Veriji i Nausa Pantelejmon
† Drijnupolisa, pogoniani i Konnica Andrej.
† Gitios i Itilosa Hrizostom.
† Dimitrijasa i Almirosa Ignjatije.
† Kifiri Kirill.
† Tesaliotisa i Fanariofersala Teoklit.
† Kesariane, Virona i Imitosa Danil.
† Idre, Spetsesa i Egine Jefrem.
Sekretar † Arhim. Hrizostom Sklifas
 


Izvor za prevod sa grčkog jezika:  ecclesia.gr
Izvor za prevod sa ruskog jezika:  kiev-orthodox.org

Preveo sa ruskog jezika:
Gojko Sredović

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *